18.03.2022. Јуче сам са студентима (русистике) читао три текста: бесједу на гори, затим Сказање о Борису и Глебу и на послијетку „О супротстављању злу силом“ Ивана Александровича Иљина. Како је циљ студирања не да професор наметне своје ставове, већ да чује студентске (уколико их они желе да искажу, наравно), сваком од ових крајеугаоних текстова смо приступили озбиљно, слушајући шта је то што Христос заповједа, како су се то Свети Мученици Борис и Глеб уподобили Христу, али и када и како је наше не само право већ и дужност да се супротставимо злу силом.
Између других заиста епохалних Иљинових увида за мене је увијек нарочито упечатљив онај увид о „моралном хедонизму“ Толстојевштине: то је оно што и данас непрекидно слушамо и видимо – једно незаслужено и ничим оправдано уживање у слици себе самога овјенчаног врлином коју нисмо освојили, нисмо за њу страдали, нисмо јој се ни предали, али уживамо у слици себе самога као васељенског миротворца поред кога пролази свијет извитоперених људи и њихових односа коме ми не припадамо ничим, кога се гадимо, који осуђујемо јер смо „изнад њега“. Са Иљином се можете сложити или не сложити, али поред филигранске феноменологије зла и добра, он је најбољи психолог прелести (савременог) човјека. Хришћани настоје да раскрију свој положај у свијету и остваре смисао свог постојања тако да испуне Закон Љубави и неминовност Жртве, побјеђујући зло, у себи и око себе.
И било којим путем да пођемо, на њему ћемо наћи Чашу од које се може побјећи. Свако ко мисли да може уживати у врлини „постојања изнад свих“ само је одбио Чашу. Неважно је да ли је то учинио јер је „против страдња свих“. Против страдња је и Бог који је страдао.