Став, март 1992.
ИНТЕРВЈУ Миодраг Рођенков
Православље од Цетиња до Владивостока: проф. Др Предраг Ристић
Каиро мора да буде и православан, Етиопија мора да буде православна, Србија мора да буде православна и Русија мора да буде православна као и Грчка са Цариградом и то је та једна виртуелна нит која се простире од Синајске пустиње до Аљаске
Постало је јасно да Европа није ни издалека тако јединствена како је то до јуче изгледало, нити има новца и времена, нити је сама способна да своју источну половину доведе на ниво раван себи, или барем да је спасе од глади и свега што као последица тога следи.
Ово горко сазнање изазвало је огромно разочарење и све су чешћа оспоравања и тог до јуче толико жељеног уређења у виду демократије и тржишне економије. У почетку стидљиво, а касније све гласније, јављају се размишљања о новом – трећем путу, и то пре свега у Србији, а у последње време и у Русији.
Проф. Др Предраг Ристић, архитекта, човек који је, ако не први, а онда засигурно један од првих, отворено оптужио Ватикан да преко такозване Уније појединих православних групација директно води антиправославну политику, са жељом да на тај начин потпуно уништи православље.
У разговору који смо са њим водили покушали смо да сазнамо шта би такозвани трећи пут, по његовом мишљењу, био и шта је у ствари пут словенског православља или Византијског комонвелта.
Господин Ристић, за пријатеље познатији као Пеђа Исус, познати београдски архитекта, професор на Академији СПЦ у Београду, неимар Банатске епархије и званични архитекта Српске православне цркве, већ дуже време јавно иступа са својим виђењима овог проблема. Он тврди, да је наш избор Царство, и светотајинскоко-небеско и оваплоћено-земаљско.
Пут који изаберемо не би смео да има ничега заједничког са већ пропалим комунизмом. Такође, морао би да буде битно различит од западног друштва.
Странпутица Уније
Шта је заправо такозвана Унија и од када овај проблем почиње да бива историјски битан и судбински везан за односе између Рима и православља?
Све почиње од онога тренутка када су Турци закуцали на врата Цариграда, и када су Византинци, односно Ромеји, источно православно Ромејско царство, хтели да се спасу тражећи помоћ са Запада.
Тадашњи владари Византије — Манојло II и Јован VIII безуспешно су покушавали да добију ову помоћ. Постало је извесно да Запад није вољан да им помогне док Ромеја не промени своју верску политику и прихвати првенство Папе.
Схвативши то, Манојло II, који је умро 1425, на самрти је рекао свом брату „Сматрај Унију само као оружје против Турака. Предложи сабор црквени, отвори преговоре, али одуговлачи. Никада нећеш моћи да ујединиш надменост Латина и тврдоглавост Грка”.
Тек тринаест година после његове смрти, у Ферари, марта 1438. године, Папа је лично примио Јована VIII, који је после смрти свога брата преузео престо. Њега су пратили патријарх Јосиф II и велики број грчких и руских дворских достојанственика и епископа. Ми Срби треба да будемо поносни јер ми тамо нашег делегата нисмо послали. Наиме, тадашњи владар Србије деспот Ђурађ Бранковић изјавио је у Дубровнику: „Ми се са Латинима граничимо, те их познајемо довољно, па им не можемо ни веровати!”
Унија цркве је проглашена 5. јула 1439. године у Фиренци, где се сабор преместио због куге. Међутим, у Цариграду је дочек био веома хладан, чак са погрдним речима и увредама. Нашао се ту и популарни Марко Ефески, са својом чувеном реченицом: „Ја један, ја Марко, ја нећу!”. Патријарха Митрофана II. иначе присталицу и заговорнике Уније, поразио је један обични лаик.
Наиме, никада се код нас не зна на коме почива црква и царство. Због тога су Руси од тада и могли сами да бирају своје митрополите, постали су аутокефални. Противници Уније, патријарси: антиохијски, јерусалитнски и александријски, осудили су је 1443. Када је Јован VIII умро, 1448, царство, или боље рећи, остаци царства били су већ пред ишћезнућем. Следеће године, крунисан је и несрећни нови цар Византије Констанин ХI Драгаш. Видевши да је немоћан да одбрани, сада већ и сам град од турске најезде, затражио је још једном помоћ од римског Папе. Овај је за узврат тражио потврду о покатоличењу, тако да је 12. децембра 1452. године, у катедрали Света Софија, одржана литургија по западном, римокатоличком обреду. Папа заузврат шаље флоту, која наравно, стиже прекасно. То је био и формалан разлог да патријарх Генадије, иначе жестоки противник Уније, одмах по доласку Турака, ову Унију раскине. Иначе, патријарх Генадије је био први патријарх под Турцима.
За време опсаде града, погинуо је и сам цар Константин ХI Драгаш, а хиљадугодишње царство је пропало, заједно са огромним материјалним и културним благом које је Ромеја током векова сабирала. Падом Цариграда, пала је и тек потписана Унија, а такозвана помоћ од Папе била је очита на сваком кораку онога што се некада звало Константинопољ.
Цариград је пао у руке Турака 29. маја 1453. године, за време владавине султана Мехмеда II, који је променио име града из Константинопољ у Истанбул. Катедралу Свете Софије претворио је у џамију и дао јој име – Аја Софиа, што на грчком значи – идемо у град, односно назвао ју је онако како се назвала у уличном жаргону.
То је био коначан биланс Уније, која је склопљена да би се добила помоћ, која ни тада, а ни петсто година касније никако није стизала и у правом смислу изгледа неће стизати никад. Тај споразум, односно Унија, у ствари, значи јединствена – заједница. Отприлике, то подсећа на оно што се код нас лупало у главу – „братство-јединство, коју треба да чувамо као зеница ока свога”. Значи, и то што је покојни Тито говорио и покушао да спроведе је својеврсна унија, једна од најомрзнутијих и најпоганијих речи у нашем политичком животу и уопште у систему опстанка. Значи, од онда почиње то такозвано братство-јединство илити унијачење.
Балкански процеп
Унија је највише пустила корен у Украјини, некадашњој Кијевској Русији. Збивања у сада већ бившем Совјетском Савезу показују да опасне тенденције одвајања словенских република од Русије, пре свих Украјине, прете да тамо изазову невиђену катастрофу, с обзиром на количину ирационналних страсти, фанатизма и агресивности. Ако се томе дода и нуклеарно оружје, рекло би се да овај проблем прети опстанку читаве планете. Од када, заправо, почиње проблем Мале или Кијевске Русије?
Касније је Пољска дошла до Кијева. До тада, само формална Фирентинска Унија, како је то саветовао на самрти Манојло II свога млађег брата, под притиском Пољске, која само извршава вољу папске столице, бива потврђена и у живот спроведена. Године 1596, одржан је у Брест-Литовску синод рутенских-русинских хришћана. Назив Рутен или Русин не значи ништа друго него Рус; то је латински и пољски назив за Малорусе, потоње Украјинце. На овој скупштини – синоду званично је потврђена Фирентинска Унија из 1439. године и после њега је почело унијачење.
Како је овај синод био сабор искључиво црквених достојанственика и великодостојника, требало је доста времена и предузимања веома драстичних и бруталних метода, који се никако не би могли назвати хришћанским, да би се „убедио” и народ да пређе на ову Унију, односно да народ промени своју вековну веру насилним путем. Нарочито се у том унијаћењу истакао извесни Јосаф Кунцевич, који је користио најбруталније методе да би приволео људе на Унију. Против њега су се дигли Козаци, који су га убили и бацили у реку.
Без обзира што су методе овог преобраћеника били крајње нехришћанске, католичка црква га је прогласила за свог мученика, а малтене га је и посветила.
Наравно, давнашњи сан Ватикана – цепање Русије, а потом и њеног покатоличења, могао је сада овом Унијом и заузимањем Кијева да се постави на дневни ред. измишља се нова нација, прво русинска, а потом и украјинска тада настају проблеми.
Наиме, познато је да Кијев родоначелник, почетак руске државности. Позната је Кијевска кнежевина са Светим Кнезом Владимиром, још чувенија је већ поменута Кијевскаја Русс. Сада се овај град, са оваквом традицијом, проглашава за центар новоизмишљене нације, и ето Вам разлога за сукобе… Под овим околностима, ту испољавају они најпоганији унијати. Малоруса или Украјинаца има око педесет милиона, а унијата међу њима никада није било више од пет милиона. Данас их је далеко мање, али су добро наоружани.
Исти је случај и код нас. У Црној Гори, на Цетињу постојали су некакви црно-латинаши, а данас постоје такозвани „либерали”. То је иста ствар. Они су плаћени од римског Папе…
Дакле, извесно је да постоји аналогија између догађаја у Русији и код нас у Србији…
Сада се јасно види да овде на Балкану почиње тај процеп. Наиме, Балканско полуострво је православно, а овај сукоб између православља и католичанства је много старији од самог хришћанства почиње од када су Римљани победили Грке, у III веку пре Христа. Они су војнички победили Грке и од њих направили своје робове. Међутим, учитељи, филозофи и други научници опет су били робови Грци, а не победници Римљани. Наравно да је римска победа била пирова и да је на крају, у том истом Цариграду, написано такозвано – „Римско право”, које је, у ствари, православно право и које је и дан данас, устројство светског поретка. Без Римског права, односно без ромејског, православног права, писаног у VI веку у Цариграду, нема светског поретка.
Ради се дакле о томе да сада Рим хоће да узме тај примат и то недозвољеним средствима.
Народ за Лепу Брену
Која су то средства?
Наиме, управо та конференција у Ферари, 1439. године, била је једна, врло подмукла ствар, у којој су они нама нешто обећавали а, у ствари, хтели су да нас расцепају. Хтели су да нам расцепају наше крајине, наше границе… Ми такође треба да знамо да се већ педесет година спремају бојовници, који говоре руски боље него сами Руси, који су, у ствари, спремани да, кад за то дође време, покатоличе Русију.
Русија је, као и Србија, оскрнављена после комунизма, она не зна више шта је религија. У таквој ситуацији, долазе неки људи, доносе гладнима помоћ, и говоре перфектно руски, и који знају целу словенску литургију. Али Руси нису у стању одмах да примете да је то у ствари лажна литургија. Све се своди на то да и то да се оствари примат римског Папе. Дакле, да буде једна пирамида на земљи, односно, да не бива царства небеског без Папе.
Шта по вама значи избор царства небеског?
Мора да се познаје структура у ромејског царства, да постоје неке ствари које одређује народ. То је оно што се зове дводоми парламент, а неке ствари народ не одређује јер не може да их схвати. Ромејом је владао непосредно сам Христос преко духовника у манастирима. Ако се неким идејама супроставило братство манастира, ствар је пропадала.
Ако би ми ишли на тоталну демократију, како то Запад од нас захтева, а наравно за себе ни не помишља да има нешто слично, то значи да би народ изабрао Лепу Брену за председника републике. Неке ствари само продуховљени људи могу да схвате. Према томе, има нека мистична ствар у свему томе и због тога је и наше и руско решење царство, а царство је и Украјина, и Белорусија, и Русија, и Грузија и Јерменија; од Цетиња до Владивостока…!
Све је то царство, али не једно, унитарно царство, већ пре свега духовно јединство, духовно царство. Дакле, не нешто што је плитко, овоземаљско, већ нешто много јаче, више, наш избор, наше – Небеско царство. Као што је, наиме, црквена литургија само земаљски одјек небеске литургије, тако су и наше земље, наша православна царства, само небески одсјај, слика његова на земљи.
Византијски комонвелт?
Јесте, управо то…
Међутим, чињеница је да таквог духовног јединства нема? И као да смо све даље од њега. Овоземаљски заплети и расплети, српски расколи, на пример, не би се могло рећи да воде нечему сличном, барем не у скорој будућности…
Па ето, покушавају да нам одвоје Крајине, да кажу да Личани, Славонци, Банијци, нису Срби, да то нису ни Црногорци, па се јављају нека потпуно нова, измишљена имена. Неки Македонци нису Срби, ни Муслимани нису Срби. Онда даље, Украјинци нису Руси, све због тих несрећника унијата, којих има и код нас…
И тај Вук Караџић, у ствари, и је био својеврсни агент. Знате, у оно доба ми смо говорили већ једним књижевним језиком. Значи, неки песник или писац, са својом књигом песама или романом, имао је потенцијалну читалачку публику. од двеста милиона људи. Бата Живојиновић је тако најпопуланији глумац на свету јер је његов филм „Валтер брани Сарајево” био продат у Кини.
Замислите сада ту несрећу када су Русине убедили да нису Руси; или када су нама Србима забранили да пишемо ћирилицом, али Русинима нису, зато што су они унијати, па имају право, као и Македонци у оно доба, да пишу ћирилицом. И данас, када путујете Војводином, поред путева промиче велика табла на пет језика где пише: „Радарска контрола”; а само на српском не пише. За Хрвате и за Буњевце пише латиницом, а ћирилицом пише само за Русине: „Контрола з радаром” а свега двадесет хиљада Русина има у Војводини, а Срба барем милион.
Када смо већ код Русина, напоменуо бих ту само још једну трагедију. Наиме, они су доживели генетски лом зато што су променули веру. Не може човек да после једног прелома остане нормалан. Он се формира у једном дугом историјском периоду, и ако после напрасно промени веру; онда постаје фанатик. Једном када се украде, убије, једном када се изневери онда се то тешко исправља.
Ту бих само још додао да је још пре четири – пет година било јасно куда иде, такозвана Македонија. То су тада биле некакве ноћне емисије, које сам слушао док сам цртао из културе у време када ми нисмо смели ни да споменемо цркву. Једном је била изложба „македонских” икона у Риму. Цела „македонска” емисија, још по оној ЈРТ шеми братства и јединства и борбе против религије, док је функционисала, била је посвећена само томе, шта римски Папа мисли о охридским иконама, јер се није смело отворено говорити о Богу. Друго, „македонски” епископи, се школују у Риму. То теку ти „пацовски канали”, јер они, у Риму, имају некакав такозвани „Институт Светог Јеронима за словенске студије”, затим имају некакав манастир у Ђевделији, који на том пролазном граничном месту постоји само зато да би контролисао шверц дроге и оружја, а сигурно не ради молитвене тишине. Не ради и се ту о никаквим духовним институцијама већ о центрима командовања заједничким оружаним снагама, у припреми раздвајања православних држава Србије и Грчке.
Сукоби и расправе између представника Русије и Украјине око командовања Црноморском флотом, те спор око полуострва Крим говоре како ови спорови нису нимало наивни или безопасни. Наиме, јасно се види да Русија без Крима губи слободан излаз на једино топло море које има – Црно море. Овде може да говори о подузимању мера према православнима, а посебно Словенима да им се спречи излазак на топла мора. Нешто слично може се приметити и у нашој земљи Актуелан је проблем. признавања авнојевских, граница, Дубровника, Далмације, па чак Црне Горе, где ствари, нису ни издалека чисте, како се можда на први поглед чини.
Наравно, али ја бих се радије задржао на ситуацију код нас. Ватикан и његови савезници у датом тренутку, поред свега што сте набројали из чега се види да хоће да нас, одвоје од Грчке, измишљајући један новоком-поновани међународ. Ми треба потпуно да се сложимо са Грцима и да признамо да постоји само један македонски дијалекат српског језика. Постоји и сврљишки дијалект, који је још удаљенији од овог нашег књижевног језика, али нећемо ваљда због тога правити сврљишки народ. Погледајте колико само постоји немачких дијалеката, па опет постоји само један немачки народ. Погледајмо даље Хрвате, поготову Загорје, с једне, и она силна острва, с друге стране. Ко зна какви се све тамо дијалекти не говоре, не можеш их уопште разумети, не знаш ни одакле су дошли ни када, иде се у дубоку праисторију. То не треба чини неке нове државе. Према томе, не можемо од једног дијалекта правити народ, и то све од једног истог народа, да би се он расцепао и да би се лакше владало, по ономе „Divide et impera”, који од једног верног народа праве себи окопациону зону укроћених издајица, скојима је лако владати. Од једног издајства или вероломства правити неке друге народе, да све крајине постану Украјине и да поједу центар, руски, грчки или српски. То је суштина овог верског рата који се води.
Од Синаја до Аљаске
Да ли је могуће постићи канонско јединство православља и избећи ова уситњаваља и промовисања нових аутокефалних цркви преко новокомпонованих и измишљених народа?
Све православне Цркве су аутокефалне. Рекао бих Вам нешто друго. Наиме постоји једна линија коју сам приметио не, нисам то нигде прочитао, а то је да нама Запад хоће да призна ипак нешто. Хоће да нам призна Антику. Он признаје Грчку, али Грцима признају само античку Грчку. Ја сам присуствовао када је у Цариграду дошла једна америчка група и тражила Александра Македпоског, а није тражила цара Јустинијана. Значи, Грци могу да постоје, али не смеју да имају Цариград. То би било исто тако када би неко ослободио, на пример, Југославију, а дао слободу, рецимо, Немцима или Шиптарима, што се, у ствари, и догодило. Исто је случај био после колонијалног ропства. Када су ослободили неке колонијалне земље, рецимо Египат они нису дали слободу Египћанима, већ само Арапима у Египту. Рекли су да Египћани постоје, али само као фараони. Међутим, Египћани постоје данас као народ и то као православни народ – Копти.
Хвала Богу да сада имамо председника Уједињених нација и да постоји једна таква линија.
Шта значи та линија, каква је она?
То значи да и Каиро мора да буде макар једним делом православан, Етиопија може да буде сасвим православна, Србија мора да буде православна као и Русија, као и Грчка са Цариградом. То је та линија која иде од Синајске пустиње до Аљаске.
Ово што ви говорите је вероватно нека оптимистичка визија православне будућности на овом свету. Но, садашња реалност нимало не упућује на тако нешто. Присетимо се само да је 80 одсто становника Украјне гласало за независност, такође, одржан је референдум у оном делу земље који себе назива Македонијом. Од 90 одсто македонских Словена је гласало такође за независност. Стиче се утисак да српска свест у старој и јужној Србији, вардарској бановини, области чији становници ову територију називају данас Македонијом, не постоји, да руска свест у Малој Кијевској Русији такође не постоји…
Подаци нису тачни. Они су упали у једно место и ова наша, да кажем, префарбана комунистичка партија победила је на изборима због после педесет година увученог страха у костима. Наравно. тај страх у костима, који су набили комунисти у Русији је веома дубок. Многи људи који су како-тако стекли некакву сигурност поново су гласали за комунисте зато да не би изгубили и оно мало сигурности, пензију и оно мало хлеба што су добили. Наравно да нису добили на крају ништа. Сада у тај простор, међу те комунисте, улеће католичка црква.
Треба да приметимо још неке ствари. Наиме, као што је Милошевић бивши комуниста, као што је Туђман бивши комуниста, тако је и нови председник Украјине Кравчук, а наравно и „председател на Македонија” Глигоров такође бивши комуниста. Онда, дакле, када дође на чело тих земаља неко ко никада није био комуниста, онда ће бити спасена и Света Русија и наше Свето српско царство, и небеско и земаљско…