Жиждитељ

Правда, јун 2007.
ИНТЕРВЈУ Маја Радонић

У званичној биографији Др Предрага Пеђе Ристића стоји да је инжењер архитектуре, професор Академије СПЦ за уметност и консервацију, црквени градитељ, или како воли да каже – жиждитељ, што је древна српска реч за архитектуру, са 88 реализованих цркава и црквених објеката, и доктор наука Университета у Грацу. У незваничној биографији, он је Пеђа Исус, како га је прозвао глумац Северин Бијелић, кога је Пеђа оставио иза себе када је постао првак Србије у пливању на 200 метара 1946. године, потенцијални атентатор на Тита у својој шеснаестој години (“читао сам како Индијанци лове мајмуне тако што у уста ставе кураре и намоче стрелицу, и он блокира рад срца на пар минута, довољно да човек умре, а не оставља трагове, а ја бих употребио оловку и малу сачму натопљену отровом и погодио га у врат кад пролази, али нисам могао да набавим кураре, а да не будем откривен“), хапшен и пребијан преко шездесет пута од комунистичке власти, због неподобног порекла (“једном сам затворен три дана у згради данашњег Арт канала, јер сам гледао амерички филм “Тровачи на пучини“, што се сматрало демонстрацијом за империјализам, а други пут сам ухапшен и пребијен, јер сам пролазећи улицом погледао у правцу америчке амбасаде.“). Одрастао је на Сењаку, у кући коју су одузели комунисти и до данас нису вратили, дружећи се са царским Русима, (сећам се празника у Ваведењу како су се Руси молили и падали у занос током “Херувике“), читао је о.Јустина Поповића и владику Николаја Велимировића, био је увек веран Богу, за Краља и отаџбину, као и сви његови тадашњи блиски пријатељи. Један је од најзначајнијих припадника легендарне Медиале, а браду је носио да нагласи да је четник (“када ми се родио син Сава, ја сам се шалио да је рођен са кокардом на челу“). Посвећен у потпуности црквеном градитељству и дубоко свестан да то није обична грађевина, већ „брод у коме се људи спасавају“, при сваком новом пројекту доследно брани реализацију идеје до краја, те се често дешавало да не буде у прилици да остане на изградњи до краја. Поред свих тешких и често драматичних момената у животу, достојних неког узбудљивог романа, његова ведрина и готово детињи поглед са једне стране и дело које по дубини, озбиљности и обиму може да испуни и три живота, са друге стране, говоре да је пред вама Личност, човек чији је живот истинска „продужена Литургија до вечности“ (Пеђа Ристић).

Поштовани г. Ристићу, целог живота сте црквени градитељ, пројектовали сте око 80 црквених објеката, а почели сте да се бавите тиме када то није било популарно, 50-их година прошлог века. Откада је то опредељење?

Истина је да сам том идејом почео да се бавим врло рано, од самог почетка почетака. Мој први писмени састав из другог разреда основне школе говори о томе, а из перспективе од 70 година схватам да то што сам тада написао, јесу концизни наслови тема онога чиме ћу да се бавим у будућности. Зна се да мала деца могу да запање одрасле, с тим што њихови искази нису наивни, већ су често шифроване формуле за оно што ће се догодити. Игром случаја сачувао се тај мој први писмени састав из 1938, на тему коју ми је задала учитељица Јованка Бугарски: „Шта ја замишљам“:

„Ја замишљам да је Исус Христос дошао опет на овај свет па да ми је створио крила. Онда сам одлетео на Марс. Тамо сам гладовао јер није било хране.“.

Ове формуле разрађујем кроз цео живот. Дакле, од увек сам без сумње „знао“ а не веровао у Христа, и кроз њега се осећао житељем васцеле васионе до бескраја, слободан да летим где хоћу и где могу у лађи Христовој, корабљи спасења, коју никакве буре неће потопити. Наравно, у том лету имао сам, и имам, једну истраживачку незаситост, жудњу за причешћем, телом Христовим, јер сам увек кроз уста ждерао стварност.

Да подсетимо, на свим језицима света грађевина цркве је схваћена као брод (navis, nave Schiff….) те сам уствари пројектовао корабље, васељенске бродове на којима гладан и даље летим и лебдим. Упркос свим тешкоћама и простачким свињаријама на градилиштима нешто сам ипак успео. Изграђено је 88 цркава по мом пројекту. На мене је у том прикљученију нарочито утицао руски чудак ХХ века Николай Фёдоров, чија је опсесија била: како да се реши проблем када дође до свеопштег Васкрсења? Тада по њему неће бити места за све васкрсле на планети Земљи, па ће људи морати да се расељавају на друге планете. Пошто је био и математичар поставио је прве прорачуне који су данас основи савремене космонаутике.

На ком пројекту сада радите, шта је у припреми, спремате ли се за пројекат у Бањској?

Радим на више пројекта одједном, на Бањској радим само један периферни пројект, нове црквице на зачељу сеоског гробља. Сам монументални манастир раде други, међутим добио сам благослов и велику част да остварим једну своју давнашњу идеју, да видим како изгледају Свети Арханђели код Призрена, задужбина Цара Душана, највећи домет који су икада Срби изградили, једно од српских чуда. Без овог дела Срби неће знати ко су. Пошто то нисам успео на Убу где сам несрећно одстрањен са градилишта баш у тренутку када сам то дело у величини 4/5 требао да завршим, сада сам у прилици да то исто, или још боље остварим у размери 1:1 са лавром-криптом испод земље, све укупно 4000 квадрата.

Идеја ми је, пошто ће наше капиталне задужбине на Косову и Метохији још дуго да буду неприступачне, или су потпуно порушене, да у истом духу изградимо не њихове копије, већ реплике, тако да у народу одржимо и стално освежавамо памћење, и када се кад тад вратимо на Космет, обновимо наше задужбине in situ. Тако се у овом тренутку гради реплика порушене цркве из Мушутишта у Горњем Добрићу код Лознице. Такође, и херцеговачка Грачаница на Црквини у Требињу је пројектована у истом духу као и, хвала Богу, непорушена оригинална Грачаница на Косову. Неки у првом тренутку помисле да је то буквална копија. Одговор је очигледан да није. И данас се свира музика Баха двестапедесет година стара, и то боље него у доба Баха. Шта би било у баштини живе светске културе да се то не чини?

Дакле, нека одзвон звона Косова и Метохије бруји свим нашим просторима!

Уствари, ја никада нисам назидао ни једну нову цркву, не желим да измислим ништа „револуционарно ново“ већ само да зацелим рупе у нашој несрећној повести у којој нам је више рушено него што је то просечно у другим народима. Да бисмо се на Страшном суду равноправно представили са осталим народима, са свим својим делима, без обзира да ли су тренутно срушена, или већ опет и опет обновљена, јер у бесконачном простору вечности тај тренутак је занемарљив. Тако је већ у завршној фази градње саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици који је уствари обнова Милутинове задужбине која је баш на том месту својевремено порушена, а и Милутинова задужбина била је својевремено на Црквини док је нису на превару порушили „Латини“. Ту треба истаћи да се у Хотчи (Фочи или Србињу) само обнавља велики Саборни храм древне српске средњевековне митрополије којег су својевремено Турци срушили и на његовом месту назидали џамију. Круна свега овог биће наравно обнова Светих Арханђела, царске задужбине, једно од три српска чуда, која ће се градити на Палама.

После последњег рушења цркава на Косову и Метохији, у мартовском погрому, међународна заједница инсистира да у обнови срушених цркава учествују и они који су их рушили, у овом случају Албанци. Како гледате на то са стручне стране, да ли је могућа квалитетна обнова на тај начин?

80-тих година сам конкурисао за место професора архитектуре на Университету у Приштини, међутим мимо закона сменио ме тандем Милошевић-Азем Власи. Тада сам често боравио на Космету и стекао увид у ниво стручних служби на Космету.

Струка је по мени била и остала катастрофална, и са наше стране и сада када је расписана политичка јагма за обнову стотину порушених цркава, што је изазвало да се сјате хохштаплери из целог света, а у тој гомили учествују нажалост и наши исти такви. Тако се међу осталима у тој општој гужви налази и по професији-занату један касапин који је стално ангажован да пројектује и гради!? Наши Заводи за заштиту споменика културе још се опорављају од комунистичког наслеђа, када се сматрало да су наши манастири само „штендери“ за наше фреске, и када је владала тенденција оличена у слогану „не дамо наше споменике поповима“ а споменици културе су баш цркве заједно са фрекама. Не заборавимо то, да је српски комунистички „кадар“ који је пре Шиптара рушио цркве на Космету, после награђиван тиме што је неко међу њима постајао на пример и директор музеја.

Ја сам на жалост изгубио битку да се сад, сем ове црквице у Бањској, укључим у ову гужву, мада сам својевремно радио планове за обнову Светих Арханђела, Новог Брда, Бањске, Хвосна итд. Покренули(о) смо(сам) „Друштво за обнову Светих Арханђела“ и израдио извођачке пројекте за његову обнову, нашао ктиторе које су били моћни да их остваре, међутим све је пало због наше сујете и тихе атеистичке опструкције. Међутим, Друшво може да буде задовољно иако мој пројект није прихваћен, бар су како тако Арханђели данас трајно заживели. Међу свим тим сломљеним копљима успео сам само да извршим 1988. реконструкцију и надградњу цркве Светог Николе у Приштини, која је као што је познато запаљена и сада како сазнајем преко Е-поште конструктивно обновљена, док вредни дебарски дуборез и монументални стубови, храстова стабла, то више никада неће моћи. Међутим, у програм обнове после паљевине нико се није сетио да ме позове, па макар само да преузме драгоцену и јединствену документацију коју сам сакупио док се могло.

Одрасли сте у Београду, у породичној кући на Сењаку, коју су вам одузели а после заједно са породицом, стално прогањали комунистички властодршци. Како гледате на све већу носталгију за добом Броза и коментаре – „у његово време је било најбоље“. Незнање или?

То је кратка потиснута памет комунистичких потомака, или потискивање не прародитељског греха, већ греха својих непосредних родитеља. По мени сва зла и неправде које трпимо последњих 50+15 година, је то, што нисмо рашчистили са комунистима. Испада да је бити комуниста само један слободан избор у духу демократских слобода, а не да то значи бити члан клана огрезлог у крви егзекутора, чије племе и семе води све до данашњег „Земунског“ или „Сурчинског клана“. Ову су само нови називи измишљени да заташкају стару препознатљиву ствар, ОЗНУ, УДБУ и сл. стубове комунистичког терора. Тешко је зато изаћи на крај са децом њихових потомака, јер се у хришћанском духу не може тражити да цинкаре и да се одричу својих родитеља, у духу комунстичког узора-идола Павлика Морозова који је пријавио своје родитеље да су сакрили жито за откуп. Павликови родитељи су зато стрељани, а биста Павлика била је обавезни инвентар сваке основне школе широм СССР-а као морални узор за генерације пионира.

Случајно сам ухватио један интервју познатог редитеља Љубише Ристића. Врло је лепо што је у тој емисији Љубиша показивао велико поштовање не само према родитељима, већ и према њиховом опредељењу и делу. Наиме, његов отац је био комуниста, партизан и официр. Догађа се опет оно што се догађа са свом комунистичком децом, који се овако исповедају: „Истина, мој отац је био комуниста, али је био добар комуниста. Никоме није узео ништа итд.“ Никако да се наиђе на некога који ће да призна шта је заиста било. Ипак, такав један детаљ искрено је изнео Љубиша у свом интервју-у. Објашњавајући своје порекло, изнео је и овај детаљ, причајући о свом деди, Цинцару из Лике. Деда му је био велики патриота, и био је главни организатор 1915. пребега из аустријске војске преко Дрине у Србију. Још у току припрема једне групе осетили су да међу собом имају шпијуна који ће их у одсудном тренутку предати Аустријанцима, и одлуче да га убију. Међутим, томе се успротивио Љубишин деда, који је предложио да шпијуна вежу за дрво, па док се он одвезује да они пребегну. Испоставило се да је тај шпијун био Броз, и Љубиша констерниран тиме што му је деда био против Тита, а родитељи верни Титу као што је то и он. Зато је био један од главних утемељивача најозлоглашеније мафијашко-комунистике фракције „ЈУЛ“. Љубишина дијагноза је јасна и јавна, међутим, проблем су они комунистички потомци код којих се то споља не види.

Ови комунисти су нам уствари највећи непријатељи, и у окршају према непријатељима, они нам намећу свој стил мржње и освете, приписују нам систем којим су се они успели на власт. У парку Мањеж испод Славије стоји и сада биста несрећног Косте Абрашевића са његовим стиховима у којима су наглашене речи у стиховима „мржња која нас надима…… нећемо вам крити и освета наша црвена ће бити…..“. Ја их, колико могу да испитам себе, не мрзим, али их се заиста стидим. Како човек да их се не стиди, сетимо се само „цветних“ недотупавних „мисли“ др Мирјане Марковић! Међутим, оних који после свега што се догодило још увек пропагирају да им је за време Броза било боље, не само да се стидим, него их се гадим.

Проблем статуса КиМ улази у драматичне фазе, а Срби све више упиру погледе у Москву. Ви сте одрасли са Русима у предратном Београду, како видите садашње руско-српске односе?

Невероватно је да они који се изјашњавају да су демократи, сматрају да је демократија изабрати чија ћеш бити колонија: или америчка, или руска? Не желимо ли да будемо ничија колонија, а демократи смо, или просто речено људи смо, само ако смо отворени према једнима и према другима, нарочито ако се ради о привреди, науци и култури и односу према људима. У сваком случају ако смо за Русе то не значи да смо за комунисте, а ако смо за Американце то не значи да смо за поновно бомбардовање као оно што је било 1944.! Американцима сам захвалан што сам одрастао са својим вршњацима Мики Маусом, Шиљом и Пајом Патком, јер у доба мог детињства није постојала слободна Русија, али су зато постајали духовно слободни и нама слични руски емигранти и то у мом непосредном окружењу. Завршио сам немачку основну школу у Београду, и не само да сам говорио немачки него сам свирао и Баха на клавиру своје прабабе, а из тога наравно не произлази да сам икада подржавао Хитлера нити национал социјалисте, који се погрешно називају фашистима.

Међутим, када са растојања од преко педесет година могу да погледам себе као да је то неко други, могу да закључим да ме нико није толико подржао као моји професори на факултету, царски Руси, Григорије Самојлов и Петар Анагности, а у мом слободном зрелом добу нико толико утицао као неки руски мислиоци. Ту не мислим само на широко популарног и априори подразумеваног Достојевског којег сам скроз прочитао, већ нарочито на неке друге, за које је ретко ко уопште чуо, као што су Николај Фјодоров и Лав Понтрјагин. С друге стране, докторирао сам на немачком језику на Университету у Грацу и у том успеху не могу да заборавим свог на жалост покојног, можда најбољег пријатеља, Аустријан-ца католика, архитекте римског папе, Јорга Мајера, који ми је помогао да се снађем у страној земљи као код своје куће. То такође не значи да сам за Хабзбурге, и да нисам опрезан према Римском Папи, јер ми је мање више познато шта су све Ватикан и католичка црква урадили и раде против нас.

Мислим да сам по овоме типичан Србин, а да би многи Срби у свом животу и односима према народима и „народностима“ поступали исто као и ја. А зашто нам онда свет набија на нос оно комунистичко-титовско „чувајте братство и јединство наших народа као зеницу ока свога“ (ово је писало на три језика народа и народности у дому културе у Призрену) и оно што набијају на нос невладине хуманитарне организације као „мултиетничке и мултирелигиозне односе“, као да то није само по себи у нашој природи, и да се то подразумева и да је једноставно досадно да се то уопште говори.

Дакле, имамо добре односе, и ако смо отворени према свима и свакоме ко нешто вреди, то не мора да значи да смо колонија било америчка или руска, иако на жалост у томе има неке горке истине. Чим је Кондолиза Рајс скоро изјавила да неће бити хладног рата, ми то обично читамо да тај рат још није престао. Али ми не изазивамо тај хладни рат, мада се тај рат преко нас води, и водио се, и да будемо спремни, опет ће се водити. Баш зато, ја ћу бити слободан да преступим упозорење великих сила, које нам натурају у последње време „да Срби не смеју да се враћају у прошлост“, и зато ћу се вратити (уз инат) у ту нашу прошлост. Узор ће ми бити пре деспот Стефан Лазаревић, који је достојно умео да буде турски вазал и у „парнерству“ за њихове освајачке ратове, а истовремено и племенити и часни западни витез, па је зато и добио епитет „Високи“. Неће ми бити узор, мада га на растојању симпатишем, претворни кнез Милош, који је једног јутра пузао и љубио скуте излапелог београдског паше, а после подне давао дукат за одсечену турску главу, а и сам послао главу Карађорђа у Цариград, све у сакривеном циљу да би српски народ преживео и опоравио се после тристапетогодишњег ропства.

Залажете се за коришћење ћирилице, јер је то наше једино писмо, али се латиница све више користи у медијима, а и све више страних, енглеских речи, улази у свакодневи.

Ћирилица је наш генетски код. Сваки појединац има свој лик и име, непоновљиву и препознатљиву целокупну личност, и генетски код који се лепо може пребројати под микроскопом. Ако је срећа, имаће и своју породицу и записано презиме и власнички лист свог имања и куће, ако је још срећнији припадаће и неком народу који постоји хиљадама година са запамћеним памћењем, са записаном повешћу, а најсрећнији ће бити ако ће тај народ коме припада имати и своју слободну државу и своју територију признату и цењену међу осталим државама. Тада ће човек бити човек. Трагедија је ако се појединац протера из своје земље. У античкој Грчкој то је било равно смртној казни, ако је презрен од свога народа и своје породице, ако му се отме имовина, а крајње је ако му се промени име. Име мењају само криминалци и продане душе, хладнокрвни гмизавци који немају проблема са душом. То су они који ништа не примећују ако пређу са латинице на ћирилицу, то су живи мртваци који не знају да су мртви. То су они који мисле да су уметници а загађују средину са кичом, то је „центар за деконтаминацију“ који уствари контаминира.

Одмах да се изјаснимо: енглески језик писан латиницим треба увети као обавезан још у првом разреду основне школе као стандардну везу са остатком великог света. Међутим, када се једном отрезнимо и постанемо у том укупном свету стварна држава међу културним народима, мораћемо да грубо опорезујемо кич, а међу осталим кичевима највећим порезом пре свега треба да опорезујемо латиницу у српском језику. Ниједан културни народ, ако га је имао, није се одрекао свог писма. У програму Мајкросовта има програмирано више од стотину азбука. Азбука више није проблем комуникације, већ проблем културе.

Нешто нам се у последње време уобичајило да у свим судбоносним одлукама каснимо и да доносимо праве одлуке у последњем тренутку.