Политика, август 2010.
ИНТЕРВЈУ Зоран Радисављевић
Архитекта Предраг Ристић (1931), познатији као Пеђа Исус, овогодишњи је добитник престижне награде „Стефан Првовенчани”, која се додељује на Рашким духовним свечаностима. Ово признање додељује се за изузетан допринос националној култури и науци.
Предраг Ристић, дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду (1956) са оценом 10. Његов дипломски рад био је пројекат Саборне цркве са сопственом теоријом акустике, заснован на математичкој теорији скупова. Докторирао је са, такође, највећом оценом, на Универзитету у Грацу (1980) са тезом: „Реконструкција преисторијске архитектуре Лепенског вира”. Био је професор на Академији Српске православне цркве за конзервацију при Теолошком факултету у Београду. Добитник је награда: Британске краљевске академије наука за црквени дом у Бирмингему, Ордена светог Саве другог степена, награде за животно дело Удружења примењених уметника…
Награда „Стефан Првовенчани” биће му уручена следећег четвртка, на Преображење, у Рашки.
Да ли Вас је обрадовала награда која носи име светог краља – Стефана Првовенчаног?
Не може ниједна награда да замени усхићење личног открића – „еуреку” – са оним што као потврда одјекује у спољaшњем свету. Међутим, овај одјек смирује буру унутрашњег неспокоја који води до пучине бесконачности.
Изградили сте више од сто цркава. Можете ли да кажете која Вам је најдража?
Као мајци, свако дете јој је најдраже. А ја се још нисам предао, још градим, па бих за сада сврстао своја дела само по величини. Моје цркве нису нека новокомпонована новоградња, него понављање оног пређашњег, порушеног. Оне су отпор цепању и искорењивању наше духовности. Тако је и храм Васкрсења Христовог у Подгорици, изграђен на месту задужбине краља Милутина у пољу Момишића, својевремено пресељеног села из околине Призрена, по указу цара Душана. Радим са жаром. Мило ми је што сви који учествују у градњи храма бивају заражени тим жаром. И боре се да буду аутори, да се и њима отворе „врата небеска”. Чујем да сам истиснут са градилишта од неких „уметника”, који сада завршавају храм.
Аутор сте и вечне куће Јована Дучића – Херцеговачке Грачанице, на Црквинама, у Требињу?
Случај обнављања старог, догодио се и у Требињу. Овде су, пак, Милутинову цркву порушили Венецијанци и од њеног камена саградили тврђаву која је више пута била рушена и преправљана и која је, коначно, срушена. На њеном месту никла је четврта Грачаница, која није њена пука копија, већ је само сачуван њен изворни дух. Дучић је оставио аманет мом професору Дероку, који је он пренео на мене и ето, уз благослов владике, Херцеговачке Грачанице.
Када сте пројектовали куће, трудили сте се да оне буду у духу националног, балканског градитељства?
Другачије нисам ни умео. Оно што се таложило генерацијама, паметније је од пролазних модних или револуционарних новотарија. То не значи да нисам користио и најновије достигнућа савремене технологије. Дизајнирао сам, рецимо, такозвану „сажету кућу”, која је врло економична, али она није, као ни неки други моји пројекти, успела да пробије „комунистичку блокаду”.
Залагали сте се за претварање Кнез-Михаилове улице у пешачку зону. На Вас су, међутим, заборавили када су почели радови?
Да, „Политика” је о томе објавила серију текстова. У бездушном систему не признаје се идеја аутора.
Посебно је била занимљива Ваша кућа на дрвету, изграђена на Ади Циганлији. Имали сте проблема због тог необичног „чардака ни на небу, ни на земљи”?
За своје спортско друштво саградио сам прву кућицу на дрвету. Градио сам је лично од 1949. године, о томе је, такође, писала „Политика”. Она је била једина гардероба пливачког клуба „Црвена звезда”. Два пута је рушена, јер се у њој, како је речено, окупља омладина која својим понашањем не доликује лику и делу Ј. Б. Тита. Основао сам, заједно с правником Пером Вучетићем, Удружење „Љубитеља Саве и Дунава”. Данас је то велико удружење, али се не зна ко га је основао.
Били сте члан Медиале. Како данас, са ове временске дистанце, гледате на тај уметнички покрет и тадашња дружења уметника?
Тих година, све је оснивано по директиви. Медиала је настала спонтано, била је друштво једне генерације, а ја сам био само њен домаћин. Наиме, друштво се окупљало или на „штрафти”, у Кнез-Михаиловој улици, или у мом адаптираном поткровљу, или на мојој кућици на дрвету. Ту су се певале совјетске логорашке песме. Певали су их, уз гитару, Шејка и Киш. Похапсили су нас 1966. године, на основу „антидржавних параграфа”, јер смо хтели да издајемо један слободан часопис.
Лепо сте сарађивали са Богданом Богдановићем, али било је стручних несугласица са Драгославом Срејовићем око Лепенског вира?
Био сам моделар најзначајнијих споменика Богдана Богдановића, међу њима и споменика у Јајинцима и Јасеновцу. Богдановић је стварао са великим жаром, а за новац није марио. Све што је добијао на конкурсима, делио је са својим сарадницима. Тако смо ми преживљавали.
Сукоб са Срејовићем настао је због његовог елементарног непознавање основа геометрије, јер није могао да разуме реконструкцију Лепенског вира, коју сам успешно одбранио на универзитету у Грацу, на немачком језику. Срејовић је „преузео”, као своје, неке моје главне цртеже – костур над основом, али није разумео њихову суштину.