09.08.2022. „Олуја” као једина прихватљива мјера српства
У колективном памћењу свих Срба, ма гдје они живјели, почетак мјесеца августа доноси оживљавање никада зацијељених рана које је узроковао брутални прогон наших сународника са својих огњишта у току тзв. редарствене акције „Олуја“. Колоне Крајишника који су, под авионском и артиљерисјком ватром, не знајући за судбину својих најдражих, кренули за Србију представљају и данас најживљи подсјетник чињенице да је етничко чишћење било дозвољено уколико су њиме били погођени Срби.
Можда је управо тај политички и војни „резон“ тј. можда је апсолутна бруталност која је тада била дозвољена хрватским властима разлог зашто је сценарио „Олује“ и данас тако пожељан и актуелан у политичком имагинаријуму квази-комитских организација и појединаца у Црној Гори. Међутим, да тај наратив није стран ни „највишим представницима власти“, тачније „предсједнику свих грађана“, доказ су не само његове раније изјаве већ и његов ауторски текст у данашњим црногорским медијима.
У том тексту Ђукановић, истовремено настојећи да сачува изглед непољуљаног, стабилног и рационалног политичара, ипак показује своје праве намјере. Наслањајући се на пропагандистички образац стар већ више од вијека, према којем је свака Србија – „Велика Србија“, Ђукановић пише: „А, као што знамо њихова платформа је Велика Србија, без Црне Горе и Црногораца. Погубност те платформе су, рецимо, Срби у Хрватској апсолвирали. И своје мјесто под сунцем, у својој држави Хрватској, траже и налазе својом памећу. У Црној Гори нажалост још нијесу.“
Аутовиктимизирајући почетак заправо само скирва агресивне пројекције. Једино за чим Ђукановић жали јесте, изгледа, то што Срби у Црној Гори још нијесу „апсолвирали” оно што Срби у Хрватској јесу. Он немилице открива да једина права мјера српства у некој држави – мјера на коју је српство сведено у Хрватској. Да етничко чишћење, убијање и прогањање, ако су усмјерени против Срба, нијесу злочин – већ рјешење, и то, изгледа, једино дугорочно и прихватљиво рјешење. Једини „добри Срби“ за Ђукановића јесу они који су, након уништења, убијања, прогањања, прихватили декоративну улогу у политичком друштву и политичку немоћ као максимум свога учешћа у политичком и друштвеном животу. Зато Ђукановићева „симпатија“ према статусу Срба у Хрватској данас није ништа друго до његова неостварена жеља да Срби у Црној Гори и сами пристану на то да буду национална мањина без гласа и јавности, без права и моћи, без веза са својим сународницима ма гдје да они живе.
Данашњи „ауторски текст“ Мила Ђукановића (ма ко да је стварни аутор текста) ипак показује једну ствар а то је неопходност српске интегралистичке мисли као минимума српског самопоимања и достојанства у Црној Гори, као и било гдје другдје. Само недјељиви Срби, политички самосвјесни и политички артикулисани, у стању су да избјегну судбину маргинализације и деполитизације, али и разне „Олује” које снаге прошлости оличене у Ђукановићу прижељкују и бесрамно, изнова, оправдавају и најављују.