Од прошле колумне десила се Бањска. Основна питања су Ко је и зашто жртвовао оне људе? и Да ли је то урађено намерно или је плод неспособности? На ова питања,нажалост, не можемо да добијемо одговор јер немамо од кога. У држави не постоје институције, не постоји систем одговорности, а стална обраћања председника служе искључиво да се превентивно спинује и да се права питања и не поставе. Ово разваљивање институција, њихово спутавање да раде свој посао и непостојање могућности да се одговара због стварних грешака, спада међу најгора наслеђа титоизма. И пошто не постоје никакви механизми поделе власти, унутрашње контроле и некаквог критичког јавног мнења, могу само да закључим: Нека нам је свима, а посебно браћи на Космету, Господ у помоћи с обзиром на то шта нас још чека! Док гледамо изгон Јермена из Нагорно-Карабаха, морамо да се питамо да ли неко негде није већ припремио исти сценарио за „финално” решавање косовског проблема. Јер, ако нема људи и цркве, проблем је највећим делом стављен ад акта.
Ове недеље покушаћу да пренесем део утисака из царског Питера. Наиме након што смо колега Гајић и ја у јуну били у Москви на годишњем скупу фондације Горчаков (тада сам одржао предавање и на Валдајском клубу), прошле недеље имао сам први пут прилику да боравим у Санкт Петербургу. Повод је била филозофска конференција коју су организовали Социолошки институт Руске академије наука и Институт за филозофију Питерског државног универзитета. Посебно први дан је био одличан, са панелом о односу руске филозофије и идеје револуције. Упознао сам неколико заиста одличних мислилаца попут професора Алексеја Малинова, професора Евлампијева или младог колеге Сидорина, који је управо покренуо одличан часопис под називом Отечественаја философија. Пријатно сам изенађен озбиљношћу са којом се истражује и приказује предсовјетска филозофија укључујући и религиозну традицију, посебно филозофа тзв. Сребрног века.
Но, осим тога имао сам пуно времена да упознам град који је истински невероватан. Нисам једини који сматра да је ово најлепши град у коме сам боравио и верујте ми да та оцена није претерана…
Петар Велики је наиме имао могућност да на природно фантастичном простору око реке Неве направи сасвим нови град, чију основу су дефинисали најбољи италијански и остали урбанисти, архитекте и стручњаци других врста. Тада је изграђен град на Василевском острву и тврђава у којој се налази Петропавловски сабор. Читав простор тврђаве данас је музеј, а центар је наравно поменута црква у којој су гробови свих Романова – од Петра надаље. Ту су и сва три Александра, Павле Први, Николај Први, Јекатарина Велика итд. Посебно је капела лево од улаза посвећена побијенима у Ипатијевском дому. На седамдесет година од овог ритуално изведеног злочина, остаци целе породице Николаја Другог пренети су ту и чувају се у посебном ковчегу.
Након Петра остали владари су ширили град преко реке и правили мрежу канала са реком Моиком, Фонтанком итд. Жила куцавица је, наравно, Невски проспект који је сам довољан да га истражујете данима… У два века, колико је Питер био престоница, сакупљено је такво богатство историје, уметности, архитектуре и других знаменитости које вас буквално нападају на сваком кораку тако да често не знате на шта најпре да обратите пажњу. Јермитаж има километре изложбеног простора и само за њега вам треба једно недељу дана да се све изучи.
Издвојио бих овде свакако и Тихвинско кладбишче, које се налази између трга Александра Невског и Светотроицке лавре где је седиште петербуршке епархије. С једне стране су гробови великана осамнаестог века, а са друге стране је гробље уметника – где вас наравно пре свега занима чудесан споменик Фјодору Михајловичу Достојевском на коме су исписане Христове речи о зрну које ако не умре многе плодове даје. На гробу је увек пуно цвећа, а баш док сам седео на клупи поред пришао је неки момак студентске доби и оставио два бела каранфила.
Одмах иза тог гроба налазе се гробови Карамзина, историчара, оца руског конзервативизма и његове супруге. А затим иду поређано, врло близу један до другог, великани руског музичког пантеона Глинка, Бородин, Мусоргски, Римски Корсаков и Чајковски. Истог дана обишао сам и музеј Достојевског који се налази у улици Кузнечњи переулок. У том стану провео је са породицом последње године живота и написао Карамазове. У другом делу музеја урађена је изванредна изложба у којој је сваки велики спис добио свој простор, са објашњењима, поводима, писмима брату и другима о делу које пише, илустрацијама итд. Постоји и сјајна интерактивна табла Петроград Достојевског на коме су означена места где се одигравају разне епизоде или где је живео, радио, кретао се итд. О сваком месту изађе прозор за сликом и детаљним објашњењем.
Такви музеји постоје и за Пушкина, Ахматову итд. На многим зградама налазе се обележја да је ту живела нека од великих личности руске историје, академика, војсковођа итд. Но, наравно, осим изванредних зграда и двораца, без даха остављају питерске цркве и храмови. Исаковски сабор и Црква Спаса на крви су најимпресивније и најпознатије, али шта рећи о Казањском сабору, који је Павле Први подигао инспирисан Катедралом Светог Петра, у којој лежи Кутузов са оригиналним кључевима европских градова које је руска војска заузела у наполеоновским ратовима и где се поред свих знаменитости налази једна од четири највеће светиње Икона Мајке Божје казанске…
На мене је посебан утисак оставио Сабор Фјодоровске иконе Мајке Божје, чија историја васкрса и обнове улива наду. Ова црква позната и као романовска, подигнута је између 1909. и 1913, поводом три века владавине ове владарске породице као велелепни храм. Комунисти су је, као и много тога у овом граду, оскрнавили и 1932. године претворили у фабрику млека. Она је ту остала све до 1995. године, када је коначно исељена а храм почео да се обнавља. Коначно 2006, уз присуство високих функционера државе, храм је поново освећен и хвала Богу враћен у функцију.
Однос према комунизму и комунистичком периоду у овом граду је јасно негативнији и одређенији него у Москви и другим местима Русије. Стоји наравно велики обелиск са петокраком, који је подигнут за Лењинград као град херој поводом 40 година битке, као што ће се и на још понеком месту срести натписи везани за отечествену војну и епопеју одбране града и огромног страдања кроз коју су људи прошли – нпр. огромни простор Марсовог поља тада је био претворен у огромну башту где се узгајало поврће да људи под опсадом преживе. Али нигде, осим на поменутом пољу, нема споменика људима из совјетског периода, већ искључиво великанима из доба империје. У Јермитажу, као и код поменутих цркава, на много места стоји опис страдања тог простора или експоната 1917. (приликом заузимања Зимског дворца) као и слика разарања које су бољшевици нанели. Све је са мером. Чињенички, али са јасном поруком о каквом се злу ради. У Јермитажу централно место поново заузима импресивни царски престо Романових, а потпуно је обновљена нестварна дворска капела. Сви кажу да је у последњих годину и по дана повратак царском наслеђу добио додатни замах и да све ово што се дешава води додатном чишћењу бољшевичког наслеђа.
Од новијих симбола свакако треба поменути артефакте повезане са сада већ култним филмовима Балабанова Брат и Брат 2. Први филм се наравно одиграва на улицама овог града, и чувене су сцене Даниловог доласка пред споменик Бронзаном коњанику и кретање кроз улице и преко канала. Смрт глумца Сергеја Бодрова додатно је од његовог лика направила мит, па се свуда могу купити мајице са његовим ликом и написом В чем сила брат, који чини основну потку његовог деловања. Мото да сила, снага, моћ није у новцу већ у правди посебно у овим глобално преломним временима добија све већи ореол и значај…
Нажалост, вазда британско-југословенски РТС је код нас у исто време кренуо са новим таласом популаризације комунистичких злочинаца попут Вере Пешић или Леке Ранковића, са све дозом популарног феминизма коју ни стари комунисти нису трпели.
Због свега тога наравно треба наставити борбу против комунистичке болести и Domus florum delenda est!