Сукоби и неслагања у САНУ су неминовни и одраз су времена и помодних мегатрендова. Има нас разних. Сматрам, на пример, да би САНУ требало да оснује (Гео)економски (или стратеголошки) институт, као што би, у начелу, српска памет требало да газдује у српској кући. Али то некоме смета, а зна се коме: странцима, који онда не би могли да долазе у Србију као у своју колонију и да нашим незнавеним (а можда и „подмазаним“) политичарима (и домаћим „стручњацима“) сервирају унапред припремљена решења: наравно у њиховом а не у нашем интересу.
Због чега САНУ смета
Непостојање самосталног (непоткупљивог и непразнословног) стратеголошког института и других слично профилисаних институција (у САНУ или другде), знатно отежава наше преговарачке позиције у односу са светом, у коме сви трче да би многи остали на месту, док ми заостајемо, понегде испадајући из игре, а све у корист наших „партнера“ и такмаца, и на радост оних који нам не желе добро. Такође, Одељење друштвених наука, чији сам члан, одумире, не бирају се нови чланови, иако у Србији на пољу друштвених наука влада динамична и креативна атмосфера: дела српских стратеголога, геополитичара и геоекономиста, антрополога и социолога, као и других „друштвењака“ и „хуманиста“, запаженија су и више се вреднују у иностранству него на домаћем тржишту идеја. Та дела су у сенци врло бучне ad nauseam агитације НВО-а клаусшвабовске и друге аутошовинистичке провенијенције. Делатни домаћи аутори с респектабилним научним опусом (због лобирања у САНУ у прилог паранаучне секте соросоваца и LGBTQ+ активиста) никако не могу да дођу до изражаја у САНУ, јер „демократска већина“ и („одлазеће“) аутократско руководство Академије то свим силама спречавају. САНУ смета непријатељима српског народа, онима који српску земљу хоће да покоре и колонизују. Јер је САНУ сублимат српске памети, а без памети (поготово мудрости) нема ни слободе. САНУ мора да (п)остане морална вертикала и брана негативним појавама и процесима, стога су и сукоби с државом сасвим нормални, а у тренуцима криза и чести. Носиоци државне власти, политичари, у чијим рукама су новац и моћ, од кад је света и века били су и остали склони моралној релативизацији (еуфемизам за „посрнуће“ или оно што Енглези зову moral insanity, чија је екстремна форма тзв. мрачна тријада: макијавелизам, субклинички нарцисизми субклиничка психопатија) и другим људским слабостима, много више него људи који су се у животу доказали научним и уметничким делом. Ово се не односи на разне некадашње (социјалистичке) друштвено-политичке раднике, а данас (када „градимо“ капитализам) менаџере у науци и култури, који нису случајно залутали у те институције, него су ту послати да, уз помоћ монопола над финансијама, над тим институцијама остваре потпуну контролу, и по потреби, на овај или онај начин, њима манипулишу, пре свега негативно их политизујући увлачењем у (дневну) борбу за стицање и одржање политичке моћи.
Што се више својим здравим језгром САНУ јавља као морална вертикала српског друштва, то је више оних којима је на сметњи. Кад је реч о здравом језгру, међутим, јавља се „црв сумње у јабуци раздора“ (Ђ. Нешић). Јер, нажалост, последње деценије нимало нису биле добре по САНУ, али ни по српски народ у целини. Наводно борећи се против политизације, све што је рађено у последњих осам година председниковања академика Владимира С. Костића, није било ништа друго него ентропијска политизација и коришћење ове националне институције у антинационалне сврхе, што неким академицима, Костићевим (и Академијиним) „пријатељима“ (узгред: који му први, после његовог престанка мандата, окрећу леђа), не служи на част.
Преумљивање
Полазећи од тога да српски „културни образац“ није добар и да га треба мењати, Костић је здушно оба своја мандата посветио „поправкама“ тог „погрешног“ обрасца, а све у циљу промене свести српског народа и његовог трајног одрицања од Косова и Метохије, „с елементима достојанства“, као и преумљивања, започетог још у време Јосипа Броза Тита. Стога не чуди да је новоизабрани председник САНУ на почетку свог мандата 2015, изјавио да је био Титов пионир и да је читав живот провео у систему титоизма и да му је једина знана технологија владања – титоистичка. Под (нео)титоистичком владавином САНУ је све више окренута иностраним центрима моћи, НАТО пакту, комерцијализована и послушна фармакомафији, постаје „колаборационист“, а ако треба и квислинг, у сваком случају послушни слуга сваког домаћег политичког и колонијалног господара и неко ко треба да непопуларним одлукама дâ „научно“ покриће. Она тада постаје средство поробљавања а не еманципације српског народа и као таква погубна је за његов национални и културни развој. Негативне тенденције које су постојале и даље постоје, код неких чланова САНУ нису још увек, срећом, доминантне, иако је врховништво Академије на све начине покушавало избором новог чланства по мери нове (аутошовинистичке) политичке подобности да попуни редове одлазећих академика и да по одељењима формира „демократске већине“ (демократуре) које ће променити агрегатно стање САНУ и које ће, уместо чувања и неговања, успети да униште све оно што су поколења пре њих стварала и градила.
Страховлада
Какво је стање у САНУ после осмогодишње Костићеве страховладе, у првом мандату аутократске, а у другом тоталитарне? Апсолутистичку владавину (према члановима САНУ диктаторску, терористичку, а према државном врху – у потаји – снисходљиву и удворичку, глумећи за академијску и ширу јавност – опозицију) претходног председника обележили су: ненаменско трошење средстава, трговина утицајем, уцене, корупција (и други видови меркантилизације и комерцијализације), лобирање у изборима за нове чланове САНУ кандидате соросовско-клаусшвабовске-LGBTQ+ провенијенције, лажно представљање, разне форме близикаштва (да поменем само кумство и непотизам: у Академију је он „угурао“ свога зета), кршење изборне процедуре у изборима за нове чланове, а исто тако и приликом избора за ново часништво САНУ, цензура, шиканирање неистомишљеника, мобинг, дилетантизација (домаћа верзија глобалистичког цунамија деинтелектуализације), пучеви у одељењима, естрадизација, негативна политизација Академије…
Клуб натољубаца у САНУ није велик (досад петорица јавно декларисаних натофила плус отприлике још толико скривених и полускривених – мислим на оне који су радили на пројектима које је наручивао и финансирао НАТО), али је богат и чврсто умрежен с административним структурама које одлучују о устројству научноистраживачког рада (Министарство науке), мерама научне политике (Национални савет за науку, чији је председник академик Зоран Поповић, потпредседник САНУ и председник Управног одбора Фонда САНУ за истраживања у науци и уметности), пре свега, о финансијама (Фонд за науку, председник Савета тог фонда је академик Стеван Пилиповић, доживотни председник Огранка САНУ у Новом Саду и шеф Одсека /?!/ за математику у Одељењу за математику, физику и геонауке…). Академик Владимир С. Костић се и даље понаша као стварни председник САНУ: и даље цензурише штампање зборника о КИМ, блокира рад одбора за економске и демографске науке, зубима и ноктима се бори да остане (доживотни) председник Академијског одбора за српско питање, пре неки дан (само)изабран је за председника Савета Галерије САНУ и, најзад, користећи репутацију (екс)председника САНУ, постао је политички активиста, снажним замасима је уронио у дневнополитичке воде. Наиме, 5. 11. 2023. у Медија центру академик Владимир С. Костић лансиран је као гуру нове (пронатовске) политичке платформе (чији је шеф глумац Драган Бјелогрлић, од њему несклоних јавних личности, проглашен за српског Зеленског; да ли нас та политичка платформа припрема за будућу украјинизацију Србије?), формиране у циљу утицаја на предстојеће децембарске изборе, а која се зове proGlas. „Србија је постала земља понижених и приватизованих институција“ – гласи почетак прве реченице ПроГласа. Да ли аутори ПроГласа сматрају да и САНУ спада у те понижене и приватизоване институција? Да ли следи талас Костићеве самокритике, извињавања и покајања због најдубље кризе у дугом постојању Академије у коју је он лично довео ту институцију.
Или ће се Владимир С. Костић и даље топло препоручивати да буде спасилац тих понижених и приватизованих институција (укључујући и САНУ). Пре неколико година, када је иницирана јавна расправа о политичким (спасилачким) амбицијама Владимира С. Костића, узгред сам приметио да би то било исто као „ангажовати пиромана да председава научном скупу о ватрогаству“. Изгледа да је та моја опаска и данас актуелна.
Оставимо на миру Владимира С. Костића: он ће, чим се одлепи од последње фотеље и синекуре, пасти у заборав. А Академија мора да живи: да се врати својим изворним принципима, да окрене нову страницу дајући простор здравом разуму и начелности. Само тако САНУ може да крене на пут оздрављења и развоја. Које су стварне шансе за повратак Академије у правне оквире и нормализацију? Терет кључних структурних промена у САНУ после примопредаје (председничке) дужности пао је на плећа новог председника академика Зорана Кнежевића. Да ли ће он хтети и моћи да раскине с лошим (костићевским) континуитетом (иза кога стоје „државни врх и НАТО“, како ми је то сâм Костић у приватном разговору предочио) и, за почетак, на пример, без одлагања омогућити штампање зборника радова о Косову и Метохији, да деблокира рад двају одбора (Одбора за економске науке и Академијског одбора за проучавање становништва), да прекине с опструкцијом рада Академијског одбора за српско питање прихватањем руковођења тим одбором? „Почетак је више од половине“, говорио је давно Аристотел. Ако се нови председник одлучи за нови почетак, та одлука може да се покаже историјском – као судбинска за опстанак или нестанак Академије. У сваком случају, то ће бити важан покушај отварања нове странице у раду САНУ, могућ почетак њеног опоравка.