Храм Богородице Љевишке је древна српска православна црква у Призрену и налази се на листи УНЕСКО светске културне баштине, као део ансамбла средњевековних споменика на Косову и Метохији. Топоним Љевишка забележен је у српским средњевековним изворима, који сведоче о поседима Призренске епископије. Садашња црква, посвећена празнику Успења Пресвете Богородице, коју је почетком XIV века подигао српски краљ Стефан Урош II Милутин, обновљена је на месту старијег саборног храма.

Најстарије сачуване фреске у цркви потичу из треће деценије 13. века. То су прикази Свадбе у Кани, Исцељење слепог и Богородица Елеуса са Христом Хранитељем. Прве две се данас чувају у Галерији фресака при Народном музеју у Београду, док је трећа сачувана на јужном ступцу јужног брода цркве. Преостале фреске у Богородици Љевишкој су из 14. века и дело су мајстора Михаила Астрапе и његових помоћника, насликане између 1307. и 1313. године. Међу њима су циклуси великих празника, Христових мука, чуда и парабола, као и портрети светаца и српских историјских личности (Стефан Немања, Свети Сава, краљ Милутин).

Након проглашења Српске патријаршије 1346. године, призренски епископи су добили почасни чин митрополита, чиме је и Богородица Љевишка уздигнута на степен митрополитског средишта.

За време трајања османске власти, нису постојали никакви изгледи да се Богородица Љевишка поново врати у своје изворно стање, тако да је функцију катедралног храма привремено преузела Стара црква Светог Ђорђа у Призрену, а касније је иста функција званично пренета на новоподигнути  Саборни Храм Светог Ђорђа у Призрену, који је довршен 1887. године. Упркос томе, у свести православних Срба у Призрену чувана је успомена на стари катедрални храм. Пошто је архијерејска катедра задржана у новом Саборном Храму Светог Ђорђа, древној Цркви Богородице Љевишке је остављен почасни статус старог саборног храма.