Упркос томе што председник ове државе настоји да изгради слику о себи као великом неимару и ктитору који је „направио храм Светог Саве“, бојим се да ће кључна реч која ће у историји обележити доба његове владавине бити деструкција, или по српски – разарање. Чини ми се да је све мање тај процес резултат незнања а све више намере, јер у борби да остане на власти делује да разуме како је окупационим силама далеко важније Пинково умоболство него потпис на независности Косова или санкције Русији.
Већ смо писали о томе како режим савременог Тита уништава образовање, дипломатску службу, медије, јавни простор итд, а повод за данашњи текст је убијање Сајма књига. Као што знамо они – или онај за кога раде – решили су да после свих урбанистичких злочина које су починили, од затрпавања археолошког налазишта на коме се налази шопинг мол у Рајићевој до недавног урбицида на Славији, наставе тако што ће читав Сајам, као озбиљан споменик културе, сравнити са земљом и ту направити нови Београд на води за једно 50000 Кинеза, Арапа или кога већ. Дакле осим идеје да се убије Сајам, данас се посебно осврћемо на то како су већ убили Сајам књига који се управо одржава.
Преносим вам своје импресије, као и покушај тумачења узрока ове постепене смрти.
До пре коју годину београдски Сајам књига био је право чудо, феномен о коме се причало у пола Европе, и свакако најбољи сајам у овом делу света, далеко јачи, важнији, богатији и моћнији и од будимпештанског и атинског. Бројни страни гости, не само из региона, већ од Италије, Шпаније и Немачке до Русије нису могли чудом да се начуде, броју људи, количини наслова, ентузијазму специјализованих издавачких кућа, огромној и квалитетној продукцији дечје литературе, излагачима из других земаља итд. Институција земље госта домаћина била је сјајан начин да се фокусирамо на продукцију одређене земље и културе, која је доводила велика имена, омогућавала посебно интензиван преводилачки рад те године итд.
Бројни гости из иностранства долазили су да склапају послове, узимају лиценце, нуде своје ствари, али и уживају у дружењу, новим познанствима, сусретима са познатим интелектуалцима или политичарима који су готово ритуално ту долазили итд. Из године у годину ово се ширило и, упркос евидентним тенденцијама комерцијализације, чувао се баланс између тржишних и елитистичких играча. Но, већ пред корону осетило се постепено прерастање догађаја у вашариште и наслућивале су се тенденције које су сада експлодирале и које дају за право да говоримо о умирању београдског Сајма књига. Шта сам, наиме, видео тамо?
Од свега онога што је раније постојало остала је форма, али је суштина исисана као мождина из кичме. На једном месту видите шта је резултат напредњачке културне политике, коју – као и све друге аспекте – карактерише одлика деловања на начин где стид и срам не играју никакву улогу. Наиме, док су ранији режими макар морали да фолирају како им је стало до високе културе, образовања и тога да и преко књига будемо део савременог света, ови чак не осећају ни потребу да се фолирају. Боле их уво, јер њихови бирачи не показују никакво интересовање за књигу. Ријалити, Информер и телевизије сасвим задовољавају њихове културне потребе.
Већ пре више година укинута је градска комисија за подршку издавачима. Имао сам прилику да будем њен члан низ година и са поносом могу да кажем како и даље на Сајму доста аутора углавном продаје квалитетне наслове које смо тада одабрали. Некима, попут Федона, то су били последњи наслови из филозофије уопште. Остала је таква комисија на нивоу Министарства културе, али као и на другим конкурсима, о чему сте могли да видите у медијима, новац се даје готово искључиво субјектима у Војводини за углавном потпуно бесмислене пројекте. И наравно навелико се перу паре. Гомила озбиљних издавача је отписана као „жути“ (што значи свако ко није скинуо гаће пред напредњацима), и више не добија ни динар подршке.
Такође се види да ни странци више ником не дају подршку за преводе и објављивање са своје стране, или је то сада намењено само одабранима, попут једне геј издавачке куће која захваљујући том бекграунду и даље има квалитетне и добре филозофске наслове. Обрни-окрени, штандови Клиа, Федона, Издавачке књижарнице Зорана Стојановића, Архипелага, Албатроса плус готово да немају нових наслова из области политичке теорије, историографије, социологије, филозофије итд. Суштински тога има минимално. Ове издавачке куће нису пријатељи режима па, упркос озбиљности, озбиљној традицији и способности да изаберу и преведу добра издања, не могу да добију ништа. С друге стране, ови напредњачки издавачи, сем делимично Прометеја, углавном бахати полуписмени полусвет који нема шта да понуди и нема шта да донесе на Сајам. Ни домаће, а о страним елитиним издањима да и не говоримо. Помињали смо и раније да уз напредњаке више није остао ни један једини домаћи интелектуалац макар и средњег формата. Стога им је таква и издавачка продукција. Службени гласник и Завод су такође туга и печал, иако бар Гласник има озбиљан новац.
Неке куће, попут новосадског Медитерана, више нису ни присутне, ако уопште и раде. Нема више Евра па је дечји програм смањен, расут и више немате место где можете детету да купите сликовнице и јефтине доступне прве књиге са којима се деца срећу. Све то за последицу има да је број посетилаца драматично смањен, што се види и по смањењу посетилаца из унутрашњости и региона. Странаца који долазе због посла више нема јер немају зашта да долазе. Од културне и пословне манифестације првог реда, ово чак није деградирано ни на вашар, него на јадну и празну шатру у којој се продају исти наслови који ту стоје годинама уназад…
Врхунац је заиста огроман празна простор у централној сали који је из незнаних разлога дат Пошти!? На том простору нема ниједне једине књиге и тај чин сведочи о томе да они немају шта да ставе и понуде на толиком плацу. У исто време Катена мунди је на горњем прстену, збијена у три метра иако спада у ретке издаваче који имају озбиљну нову продукцију, врло јасну и прецизно усмерену. Једини проблем је што сви ти интелектуалци говоре о проблемима и сматрају се непријатељима те је боље да доле стоји Пошта него такви.
Колико је све отишло до врага видите и по томе што на путу од уласка у Сајам до уласка у салу има десет пута мање реклама него што је некада било. Занимљиво, у пролазу на самом улазу сајма рекламира се само Шешељ и његова монументална продукција. Новост је и да земља гост више није присутна у хали 1 у централном простору. Далеко је мање и излагача из иностранства итд. Редак добар пример да се упркос свему може опстати и ширити уз јасно усмерење и прецизно одбрану публику јесте Чаробна књига колеге Боре Пантића, која ради стрипове, квалитетну научну фантастику и то ради лепо и успешно.
Овај Сајам више нема никакве везе са оним што сте могли да видите пре пет до десет година. Ово је још једна институција коју су напредњаци постепено и, све ми се више чини, смишљено убили. Јер ако пропадне и овај Сајам, лакше ће се објаснити да и хала 1 може да иде и да се руши у пакету са осталим зградама.
Давно смо приметили да после ових људи ни камен на камену неће остати од културе, науке, медија, духовности, институција, а Бога ми ни од слободе…
Због тога, поновимо Кућу цвећа треба срушити, а онога ископати и преместити ако је уопште тамо. Domus florum delenda est!
П. С. Као шлаг на торту стигла је скандалозна вест да је за издавача године награда отишла озлоглашеном Заводу за заштиту (уништавање) споменика културе града Београда. Не само да то није издавач и да немају никакву озбиљну издавачку делатност, већ је у питању симбол за напредни криминал и уништавање и једна од првих институција за тужилаштво кад ово доба криминала прође. То је институција која је омогућила уништавање огромног дела архитектонског наслеђа Београда скидајући законску заштиту са зграда. И која и Сајам треба да одобри за рушење.