Манастир Пећка патријаршија
Пећка патријаршија је манастирски комплекс код Пећи, настао у клисури Пећке Бистрице, познатој по пећинама у којима су обитавали монаси, грађен од треће деценије 13. века, до средине 14. века, а састоји се од главне Цркве Светих Апостола, уз коју је са северне стране сазидана Црква Светог Димитрија, а са јужне Богородичина црква са мањом Црквом Светог Николе, као и заједничке спољне припрате на западној страни.
Средином 13. века, из Жиче је у Цркву Светих Апостола премештено седиште српске архиепископије, која је 1346. године уздигнута на ранг патријаршије.
Подвиг обједињавања целине Пећке патријаршије дело је архиеископа Данила II, који је око 1337. године подигао пространу отворену припрату за све три цркве, звоник са капелом Данила Столпника и трем. Од малобројних преосталих фресака из времена градње и богатог живописа припрате, у југоисточном делу се налази Лоза Немањића са двадесетак портрета од Немање до цара Душана.
После пада Смедерева 1459. године и смрти патријарха Арсенија II 1463. године, патријаршија је била укинута, а њено подручје потчињено Охридској архиепископији. Приликом обнављања Пећке патријаршије 1557. године, велику улогу је имао Мехмед-паша Соколовић, турски велики везир, родом Србин из Старог Влаха, чији је рођени брат Макарије исте године постао први патријарх обновљене патријаршије.
Обнова Пећке патријаршије, духовног и културног средишта српских крајева под турском влашћу, имала је далекосежан значај. За оживљавање градитељске, сликарске и књижевне делатности, обнављање и изградњу храмова, развој живописа и иконописа, осим Макарија Соколовића, нарочито је заслужан Пајсије Јањевац (патријарх од 1614. до 1647. године).
Пећка патријаршија је страдала за време аустро – турског рата крајем 17. века, када су ове области напустили многи Срби, па и патријарх Арсеније III Чарнојевић, а 1776. године, Турци су је потчинили Цариградској патријаршији.
Поред вредних икона, посебно је значајна збирка старих рукописних и штампаних богослужбених књига као и дела примењене уметности од 14. до 19. века.
После уједињења Српске православне цркве, у манастиру Пећка патријаршија устоличен је 1924. године Димитрије, први патријарх обновљене Српске патријаршије. Од тада, сви изабрани српски патријарси устоличавају се у овој српској светињи.
Манастир Пећка патријаршија
Пећка патријаршија је манастирски комплекс код Пећи, настао у клисури Пећке Бистрице, познатој по пећинама у којима су обитавали монаси, грађен од треће деценије 13. века, до средине 14. века, а састоји се од главне Цркве Светих Апостола, уз коју је са северне стране сазидана Црква Светог Димитрија, а са јужне Богородичина црква са мањом Црквом Светог Николе, као и заједничке спољне припрате на западној страни.
Средином 13. века, из Жиче је у Цркву Светих Апостола премештено седиште српске архиепископије, која је 1346. године уздигнута на ранг патријаршије.
Подвиг обједињавања целине Пећке патријаршије дело је архиеископа Данила II, који је око 1337. године подигао пространу отворену припрату за све три цркве, звоник са капелом Данила Столпника и трем. Од малобројних преосталих фресака из времена градње и богатог живописа припрате, у југоисточном делу се налази Лоза Немањића са двадесетак портрета од Немање до цара Душана.
После пада Смедерева 1459. године и смрти патријарха Арсенија II 1463. године, патријаршија је била укинута, а њено подручје потчињено Охридској архиепископији. Приликом обнављања Пећке патријаршије 1557. године, велику улогу је имао Мехмед-паша Соколовић, турски велики везир, родом Србин из Старог Влаха, чији је рођени брат Макарије исте године постао први патријарх обновљене патријаршије.
Обнова Пећке патријаршије, духовног и културног средишта српских крајева под турском влашћу, имала је далекосежан значај. За оживљавање градитељске, сликарске и књижевне делатности, обнављање и изградњу храмова, развој живописа и иконописа, осим Макарија Соколовића, нарочито је заслужан Пајсије Јањевац (патријарх од 1614. до 1647. године).
Пећка патријаршија је страдала за време аустро – турског рата крајем 17. века, када су ове области напустили многи Срби, па и патријарх Арсеније III Чарнојевић, а 1776. године, Турци су је потчинили Цариградској патријаршији.
Поред вредних икона, посебно је значајна збирка старих рукописних и штампаних богослужбених књига као и дела примењене уметности од 14. до 19. века.
После уједињења Српске православне цркве, у манастиру Пећка патријаршија устоличен је 1924. године Димитрије, први патријарх обновљене Српске патријаршије. Од тада, сви изабрани српски патријарси устоличавају се у овој српској светињи.