др МИЛОШ КОВИЋ
mkovic13@gmail.com
САЖЕТАК: Више од шест стотина година Срби певају и приповедају о бици на Косову пољу. Трагање за истином о косовској погибији и за њеним дубљим смислом почело је готово сутрадан пошто су се војске разишле. Необично трајна и витална, предања о бици на Косову су, мењајући своје облике, кроз култове и молитве, јуначке песме, књижевност и уметност, научна истраживања, политичке пароле, столећима надахњивала људе у доношењу судбоносних одлука. Називана су и Косовским заветом, Косовским култом, Косовским опредељењем, Косовским митом, Косовском легендом, Видовданском идејом, Видовданским култом, Видовданском етиком.
У чему је тајна трајности предања о Косову? Какав и колики је њихов утицај на националну свест Срба? Овако постављена питања не захтевају исхитрене одговоре. Обележимо, зато, правце кретања и поставимо путоказе за будућа истраживања.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Косовска битка, 1389, предање, српски национални идентитет, косовски завет, епика, наука и политика
„СВЕТИ ИЗВОРИ“ И „ЗАВЕТНЕ НАЦИЈЕ“
Радови Ентонија Смита (1939–2016), једног од најистакнутијих теоретичара нације, националног идентитета и национализма, нуде користан теоријски модел за истраживање ових питања[1]. Смитова дела настајала су у сталном дијалогу с модернистичким теоријама, по којима је нација модеран феномен настао у 18. или 19. веку, с примордијалистичким тумачењима, за које су нације старе колико и људска историја, као и с неоперенијалистичком школом, која нације проналази у средњем веку и раном модерном добу [Smith 2003; Smith 2008: 1–27; Smith 2009: 3–21].
Свој теоријски приступ Ентони Смит је назвао етносимболизмом. За разлику од модернистички усмерених истраживача, он најважније одговоре није тражио у равни политике, привреде и државе, него религије и културе. Према његовим тумачењима, кључни чиниоци у стварању нација су предања, сећања, митови и симболи. Они су, најчешће, премодерног па и врло древног порекла, због чега се не може говорити о стварању нација „ни из чега“, тек у модерном добу. Ове „свете изворе“ (sacred source) или „свете основе“ (sacred foundations), „симболичне ресурсе“ (symbolic resources) проналазио је код премодерних етнија, али и код модерних нација [Smit 1998: 37–114 ; Smith 2009: 23–40].
Ентони Смит је, међутим, пишући о премодерним, па и древним епохама, користио и појам нације. С правом је, зато, примећено да би се он могао сврстати и међу неоперенијалисте [Bakić 2006: 242–244]. Смит је, наиме, прве нације проналазио међу старозаветним Јеврејима и у старом Египту, као и у позноантичкој Јерменији. Није оспоравао закључке неоперенијалиста о постојању националне свести у време Стогодишњег рата између Енглеза и Француза, у 14. и 15. веку, или код Чеха у добу Хуситских ратова у 15. веку. По његовом мишљењу, праве почетке нација требало би ипак тражити у 16. веку, у епохи Реформације [Smith 2008: 16, 93, 109, 114–130; Smith 2003: 44–130; Smith 2009: 41–59; Smith 1996, 21–125].
За тему овог рада важно је поменути да је Ентони Смит прихватао мишљење модернисте Ерика Хобзбаума, према коме је код премодерних Срба и Руса уочљив „протонационализам“, као и да се у Енглеској, у добу Тјудора, може пронаћи „нешто блиско савременом патриотизму“ [Smith 2008: 108]. Хобзбаум, наиме, тврди да су, Срби добар пример „протонације“ „зато што је сећање на краљевство које су Турци поразили сачувано у песмама и епској причи, а можда, што је још ближе суштини, у свакодневним литургијама српске цркве која је канонизовала већину својих владара“ [Hobsbaum 1996: 86].
Управо у крилу религије су, по мишљењу Ентонија Смита, настали премодерни „свети извори“ националног идентитета. Религија је претварала „етније“ у „свете заједнице“ [Smith 2003: 25, 33]. „Свети извори“ ће, такође, представљати темељ на коме ће у модерном добу бити грађене нације и националне идеологије. Религијским пореклом „светих извора“ Смит објашњава њихову отпорност. Што су они дубљи и постојани, етнија и нација су трајније. Међу њима су најважнији митови о „пореклу“ и „изабраности“, о „златном добу“, „светој земљи“ и о „жртви предака“ [Smith 2003: VII–X, 9–43; Smith 2008: 39–46; Smith 2009: 90–99]. Мит о пореклу веома често је везан за тренутак теофаније, рођења свеца или хероја, прихватања новог култа или вере, као у случају Тиридата III у Јерменији, Хлодовеха I у Франачкој, или Светог Владимира у Русији. Овај мит може се и мењати и прилагођавати новим потребама, као на пример, у случају француског дана јуриша на Бастиљу 14. јула 1789 [Smith 2008: 40–41; Smith 2009: 91–92].
[1] Ентони Смит је током скоро пола века дугог академског рада повремено мењао становишта. Овде је реч углавном о његовим закључним, последњим делима: A. D. Smith, Ethno-symbolism and Nationalism: A Cultural Approach, London and New York 2009; A. D. Smith, The Cultural Foundations of Nationalism: Hierarchy, Covenant and Republic, Oxford 2008; A. D. Smith, Chosen Peoples: Sacred Sources of National Identity, Oxford 2003; A. D. Smith, Myths and Memories of the Nation, Oxford 1999.
Од посебне важности је, међутим, Смитово схватање о „изабраним народима“ (chosen peoples) који се могу поделити на „заветне“ (covenantal nations) и „мисионарске нације“ (missionary nations). Самосвест премодерних народа али и данашњих нација је, како Смит примећује, често повезана с вером у „изабраност“. Свест о посебној Божјој милости и о заветном односу заједнице са Богом код хришћанских народа заснивана је на угледању на Стари Завет, нарочито на Петокњижје, Књиге Макавејске, Књиге пророка и Псалме. Тамо где се у историјским изворима наилази на учестала позивања на Мојсија, Излазак из Египта, примање Завета на Синају, на долазак у Обећану земљу, или на Књиге Макавејске, потребно је, од случаја до случаја, пажљиво раздвојити књижевне конвенције епохе од трагова који би могли да воде ка стварном присуству свести о „изабраности“. При томе, Завет подразумева не само Божју милост и бригу о „изабраном народу“, него и казну која ће тај народ стићи уколико га прекрши. Циљ је сачувати завет, култове и обичаје и на тај начин постати, како Смит истиче, по Другој књизи Мојсијевој, „царство свештеничко и народ свет“ [Smith 2008: 107–134; Smith 2003: 44–130][2]. Заветни народи настоје да сачувају завет и Божју милост издвајањем и одбијањем асимилације у иноверце. То се нарочито види у периодима пораза, губљења државе, независности и одласка у расејање. Пример су Јевреји, код којих је носилац заветности народ, Јермени, за које је црква „Нови Израиљ“ и Етиопљани, код којих је носилац заветности владарска династија [Smith 2003: 44–94; Smith 2008: 76–80].
Мисионарски народи настоје да шире своје култове и предања. Међу народима, који себе виде као „инструмент“ у ширењу Божје воље, Смит, поред осталих, помиње Енглезе, Шкоте, Французе, Русе, америчке колонисте, Арапе. То мисионарење наставља и данашњи Запад у име, бар површински гледано, секуларизованих циљева [Smith 2008: 95–130][3]. У књизи Културни основи нација Смит ће нације поделити на „хијерархијске“ (hierarchical nations, које своје узоре налазе у блискоистоичним државама и царском Риму) „заветне“ (covenantal nations, које се угледају на старозаветне Јевреје) и „републиканске“ (republican nations, чији су узори грчки полиси и републикански Рим). Док би у хијерархијске нације спадале средњовековне монархије у Енглеској, Русији, Француској или Шкотској, републиканске нације настајале су у Француској и Америчкој револуцији. Заветне нације су, поред Јевреја, Јермена и Етопљана, од времена Реформације и Енглези, Холанђани, Швајцарци, амерички колонисти, Руси. За „заветност“ је важно постојање светих списа на језику етније или нације, а то ће на хришћанском западу Европе, за разлику од, како Смит примећује, православног истока, бити могуће тек од доба Реформације. Учења Калвина и Цвинглија су већ садржавала веру у „изабраност“ и „заветност“. Она је појачана искуством прогона и егзодуса у току верских ратова 16. и 17. века и проширена с појединаца на заједнице верника. Протестантизам је, по Смитовом мишљењу, постао кључни ослонац енглеског и холандског национализма, захваљујући Кромвеловој, пуританској револуцији и Холандској револуцији. У оба случаја, побуњеници су се идентификовали са „новим Израиљем“, док су у непријатељу видели фараонове, египатске снаге [Smith 2008: 122–130; Smith 2003: 115–123]. Идентитет већине нација је, међутим, током историје, остао палимпсест хијерархијских, заветних и републиканских слојева. „Заветне нације“, на пример, најчешће прихватају егалитаристичке политичке и друштвене идеале, па се лако могу претварати у „републиканске нације“ [Smith 2008: 76–159].
Други најважнији „свети извор“ националног идентитета, „златно доба“, етније и нације памте као време највеће славе и јунаштва, религијске обнове, високих политичких и уметничких достигнућа. Упамћено у епској поезији, историји или уметности, оно потоњим генерацијама служи као морални, политички и уметнички узор. Кршење норми успостављених у „златном добу“ може чак да доведе до проклетства и пропасти заједнице. Порекло митова о „златном добу“ је премодерно, као што показују предања старих Грка о Хомерском добу, Римљана о времену републике и Пунских ратова, или Јевреја о добу Мојсија и Давида [Smith 1996, 21–125]. Они су, међутим, важни и данас. Колебања Грка, у избору „златног доба“ између антике и Византије, показују да се нације могу опредељивати за различита „златна доба“ и да избор, као и у миту о пореклу, често зависи од тренутних политичких обзира [Smith 2008: 160–183].
„Света земља“ је она у којој су живели и умрли свеци, пророци, мудраци и јунаци. Посебно светом чине је њихове мошти и гробови. Она је, врло често, позорница великих битака, па се сматра да је посвећена крвљу и гробљима јунака, који су на њу пали, у борби за веру и отаџбину. „Света земља“ вековима остаје инспирација вођа, проповедника и уметника. За Јевреје, то је био Ханан, који им је обећан Аврамовим и Мојсијевим заветима. За пуританце, прогнане из Енглеске, обале северне Америке и њене дивљине постале су „обећана земља“ и „нови Јерусалим“ у коме су они изградили свој „град на брду“. Ирци су вековима веровали да је њихово острво insula sacra. За Швајцарце, то је Рутли, поље на обали Луцернског језера, позорница заклетве из 1291; то су и места битака са Хабзбурговцима из 14. века и, нарочито, пејзажи швајцарских Алпа [Smith 2008: 42–43; Smith 2003: 131–165; Smith 2009: 94–95].
„Жртва предака“ је, по мишљењу Ентонија Смита, „свети извор“ с можда најјачом снагом и трајношћу. Реч је о погинулима за веру и заједницу. Основни узор вековима је била Христова жртва [Smith 2003: 222]. Смит тако примећује да је преглед протестантских страдалника, дат у „Књизи мученика“ (1563), Џона Фокса, у преломном 16. веку, у коме се уобличавао енглески национални идентитет био, после Светог Писма, најпопуларнија књига у Енглеској [Smith 2008: 124–125]. Посебно значајне, међутим, биле су жртве које су пале у изгубљеним биткама. У том контексту Ентони Смит пише и о важности Косовске битке за национални идентитет Срба [Smith 2008: 124–125]. Он примећује да о важности „жртве предака“ сведочи место битке у Термопилском кланцу (479. пре н.е.) у стварању националног идентитета Грка, пада Јерусалима и уништења Другог храма (70. године н.е.) за Јевреје, или пораза у бици код Аварајра (451) за Јермене. Земаљски порази и небеске победе ни данас се, међутим, не сматрају архаичним митовима из давно прошлих епоха. Национални идентитет француских Квебечана почива на поразу у бици на Аврамовој пољани (1759), док се масовна погибија на Галипољу (1915) узима као кључни тренутак у уобличавању националне свести Аустралијанаца и Новозеланђана. Сећање на те датуме увек прате јавне, пригодне церемоније. Исти смисао имају данашња, редовна полагања венаца на гробовима Незнаних јунака и на бојним пољима из два светска рата у Француској, Британији, Русији и другим земљама [Smith 2008: 44–46; Smith 2003: 218–253; Smith 2009: 97–99].
[2] Вид. 2 Мој. 6; 1 Петр. 2, 9; Откр. 1, 6.
[3] О савременом западном, мисионарском типу „изабраности“, на основу радова Ентонија Смита и других истраживача, вид. [Šljukić 2011: 38-46, 71-90].
„НОВИ ИЗРАИЉ“
Теоријски образац који нуде радови Ентони Смита очигледно омогућава низ увида корисних за проучавање националног идентитета Срба и, посебно, места и улоге Косовског предања у његовом настанку и уобличавању. У српској науци то је већ уочено [Ковић 2002: 403–418]; [Kovich 2005: 81–102; Марјановић-Душанић 2007: 335–336; Šljukić: 29–47; Симић, 2012: 64–65; Тодоровић 2015: 243–286; Ковић 2015: 202–269].
Утврђено је да српске јуначке песме косовског циклуса садрже све кључне конститутивне елементе древне, индоевропске, епске традиције, који се могу пронаћи и реконструисати у староиндијској Махабхарати, персијској Шахнами, грчкој Илијади, келтским и нордијским сагама. Због тога се данас, говори и о Пракосову [Лома 2002: 11–12, 131]. Међу таквим, древним епским мотивима није само јуначка смрт на бојном пољу, којом се стиче награда на другом свету[4], него и опредељење за Царство Небеско [Лома 2002: 133–147].
Најдубљи траг на предањима о Косову ипак је оставило хришћанство. Српска црква им је, непосредно после битке, дала новозаветни смисао, кроз стварање култа Светог кнеза Лазара, са средишњим мотивима опредељења за Царство Небеско, последње вечере, причести и свесног жртвовања. Само од 1390. до 1420. настало је десет таквих, култних списа о Лазару и Косову [Трифуновић 1968; Михаљчић 1989: 127–156; Ређеп 2007: 18–44]. У крилу Пећке патријаршије ће се, у потоњим вековима, под туђинском влашћу, уобличавати и Косовски завет и национална свест Срба [Видовић 2013: 66–70].
Новозаветни мотив опредељења за Небеско царство у старој српској књижевности помињао се особито поводом повлачења владара с престола и одласка у манастир. Образац за то дали су Свети Сава и Свети Симеон. У аренги Дечанске повеље се, на пример, каже да су они земаљско царство заменили небеским [Лома 2002: 135]. У добу Косовске битке култ српских светитеља, посебно владара из династије Немањић, обавезивао је оне који су желели да буду настављачи њихових традиција[5]. Црква, која је била носилац ових култова, за време распадања српског царства, у борбама за наслеђе Немањића, подржавала је управо кнеза Лазара Хребељановића [Михаљчић 1989b: 50–100].
Да је опредељење Светог Саве и Светог Симеона за Царство Небеско могло да послужи као узор и самом кнезу Лазару, сведочи најстарији култни спис о Косову (настао између 1390. и 1393), Пролошко житије кнеза Лазара. Ту се каже да су Лазар и његови витезови у бој кренули „као тврде јемце имајући“ „Симеона, новог мироточца и светитеља Саву“ и да су били „наоружани“ „молитвама преподобних и богоносних отаца наших, Симеона и светитеља Саве“ [Раваничанин II 1993: 128; Трифуновић 1968: 13–39].
Доба кнеза Лазара је у времену Светог Саве и Светог Симеона већ могло да види свој „мит о пореклу“, па и своје „златно доба“. Уочено је да дела Доментијана и Теодосија, као и зидно сликарство Дома Спаса у Жичи, сведоче да је Свети Сава већ у свом времену препознаван као оснивач националне црквене организације који је, као и апостоли, привео Христу „свој народ“ и „своје отечество“ [Манастир Жича 2012: 205–209]. Штавише, Доментијанова Житија Светог Саве и Светог Симеона упућују на постојање свести о „изабраности“ и заветности [Благојевић 1994: 15–28]. Такви мотиви, у чијем је средишту култ ова два светитеља, проналазе се и код потоњих српских писаца. Поређења династије Немањића са старозаветном лозом Јесејевом, истакнута у текстовима и, нарочито, на фрескама немањићских задужбина, заснивала су се на култу Светог Симеона, који је осмислио Свети Сава, као корену из кога израстају изданци његове династије, али и целог српског народа [Марјановић-Душанић 2007: 149; Поповић 2006: 27–118]
Доментијан, уз позивање на старозаветне узоре, српски народ назива „изабрањем Божијим“, „новим Израиљем“ и „другим Израиљем“. Свети Симеон је, за Доментијана „савршени отац отачаства“, који, са Светим Савом, приводи Србе Богу, да би их учинио „савршеним народом“. Родоначелника династије Доментијан пореди и са Јаковом. Када је Стефана Немању позивао да дође у Свету Гору, Свети Сава га је називао новом Јаковом и „новим Израиљем“. Доментијан ће касније, опет по угледу на Стари Завет, који тај појам проширује и на Јаковљеве потомке, „новим Израиљем“ називати и Немањине потомке и српске саплеменике [Доментијан 1865: 3, 150, 192; Благојевић 1994:19–21].
Светог Саву Доментијан пореди с Мојсијем, при чему је „првом Израиљу и деци његовој /припало/ усињење и слава и обећање“, док је „други Израиљ Богом подигнут привео Господу нов народ“. Доментијан чак примећује да је први Израиљ умео да одступи од завета, док су му „деца“ Савиног „отачаства“ остала верна. И Мојсија и Светог Саву он зове „вождом“; Мојсије је „вожд скупу Израиљеву“, док је Свети Сава „вожд отачаства“ [Доментијан 1865: 3, 150, 192; Благојевић 1994:19–21]. У светлу премодерних примера националне свести заснованих на старозаветним обрасцима, које даје Ентони Смит, трагање за средњовековном синтезом заветности и патриотизма не изгледа анахроно[6]. Речено језиком овог истаживача, у средњовековној српској култури спојене су заветне и хијерархијске традиције. Посебно је важно то што је, посматран на такав начин, завет кнеза Лазара могао да буде потврда, извршење завета Светог Саве и, оног најважнијег, Новог Завета Исуса Христа. Српски писци то су одавно уочили, при чему наглашавају да је, пре Старог Завета, Нови Завет ипак кључни узор Светосавског и Косовског завета [Поповић 2016: 454–455; Патријарх Павле 2015, 392; Миторополит Амфилохије 2011, 69–71, 85–86; Миторополит Амфилохије 2009, 370–371; Јевтић 1992; Видовић 2009: 43]. Једна од најважнијих разлика је у томе што је, по новозаветном схватању, сваки народ „изабран“, по узору на први, старозаветни, „изабрани народ“ [Митрополит Амфилохије 2010: 248].
[4] Да се овај мотив среће у најдревнијим еповима, какви су Илијада, Еп о Гилгамешу и Махабхарата уочио је и В. Ђурић [Ђурић 1987b: 40-43], Вид. и [Ређеп 2007: 33, 35].
[5] О средњовековним владарима као националним светитељима и о култу реликвија у српском средњем веку вид. [Поповић 2006]. Детаљно о култу владарске светости код Срба вид. [Марјановић-Душанић 2007: 85–194]. Вид. и [Марјановић-Душанић 1997].
[6] За изворе који би могли да указују на националну свест у средњем веку вид. и [Станојевић 1934: 35-37].
„ЦАР ВОЛЕДЕ ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМЕ“
Заветни карактер предања о Косову видљив је и из чињенице да се за објашњењем косовског пораза и последичног пада под власт Турака трагало у српским огрешењима и кршењу завета. Видели смо да се, према Ентони Смиту, казна тумачи као последица огрешења од моралне узоре успостављене у „златном добу“; он наглашава да Бог, у Петокњижју прети проклетством онима који завет напусте[7]. Већ у 14. и 15. веку, нарочито у добу после Косовске битке, најважнији српски писци приповедали су о гресима цара Душана, о убиству оца, краља Стефана Дечанског, и самовољном проглашењу Патријаршије. Васељенски патријарх је, наиме, екскомуницирао српског цара, црквену хијерархију и народ. Српска црква је, како се сматра, у времену кнеза Лазара, прихватала виђење Васељенске патријаршије. Измирење цркава и повратак Срба у православну заједницу постићи ће баш кнез Лазар [Ферјанчић и Ћирковић 2005: 312–313, 326–329].
Веровало се, ипак, да су због Душанових греха морали да испаштају и његов син, цар Урош, и српски народ. Самовоља Мрњавчевића и легендарно убиство цара Уроша доживљавани су као казна, али и наставак српских огрешења. Душанови греси остаће основни узрок пропасти српског царства чак и у делима најзначајнијих српских историчара 17. и 18. века, грофа Ђорђа Бранковића и Јована Рајића. Том несрећном низу припадала је, коначно, неслога великаша и издаја Вука Бранковића на Косову пољу [Михаљчић 1989b: 127–145; Ређеп 2013: 7–16, 221–231, 387–398]. Епске песме тврдиле су да су се српски великаши уочи Косовске битке толико били осилили, да су ујахивали у цркве на коњима и копљима набадали нафоре [Лома 2002]. Из те традиције, која је, како се види, трајала вековима, потицала су и тумачења митрополита Петра II Петровића Његоша у Горском вијенцу (1847):
„Бог се драги на Србе разљути
за њихова смртна сагрешења.
Наши цари закон погазише,
почеше се крвнички гонити,
један другом вадит очи живе;
забацише владу и државу,
за правило лудост изабраше.
Невјерне им слуге постадоше
и царском се крвљу окупаше.
Великаши, проклете им душе,
на комате раздробише царство…“
[Његош 1986, 17, 180–182].
Спајање заветности и патриотизма видљиво је већ у култним списима о Лазару и Косовској бици, насталим у крилу цркве, између 1390. и 1420. У Житију Светог кнеза Лазара непознатог раваничког монаха, насталом, како се сматра, између 1392. и 1398, кнез Лазар, спремајући се за битку, „поревнова ревношћу за Бога и за отачаством својим“. „Војнике и властелу своју“ он овако храбри:
„Идимо, браћо и чеда, идимо у предстојећи нам подвиг гледајући на наградодавца Христа. Смрћу дужности послужимо, пролијмо крв нашу, смрћу живот искупимо и удове телеса наших непоштедно предајмо на посечење за веру и отачаство наше и свакако ће се умилостивити Бог на оне што остану после нас и неће истребити род и земљу нашу до краја.“ [Раваничанин I 1993: 123–124; Трифуновић 1968: 78–112].
И у Слову о кнезу Лазару патријарха Данила III (написано 1392–1393), који у једном старијем делу Светог Симеона и Светог Саву зове „отачаству своме тврдим поборницима“, а Немањиће лозом Јесејевом [Danilo Mlađi 1960b: 109]. Косовски завет, као опредељење за Царство Небеско, удружен је с патриотизмом. Претпостављени утицај Историје Јудејског рата Јосифа Флавија, Плача пророка Јеремије и Романа о Александру Македонском на идеје и дијалоге у овом делу [Трифуновић 1968: 343–346, 352–353; Кашанин 2002: 263], томе је могао само да допринесе. Милан Кашанин је зато назвао Данила III „најпотпунијим и најснажнијим идеологом Косовске битке и небеског царства“ [Трифуновић 1968: 343–346, 352–353; Кашанин 2002: 263].
И у Слову патријарха Данило III је, наиме, реч о жртви за веру, али и за кнеза, „отечество“ и „српску земљу“. Кнез Лазар, пре битке, каже својим „војницима, великим и малим“ да би предстојеће страдање требало да прихвате „за Христа и за благочашће отачаства нашег“:
„Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, него ли плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, најзад постарајмо се за мало подвиг страдалачки примити, да поживимо вечно на небесима, дајмо себи именовање војника Христових, страдалаца благочастија, да се упишемо у књиге животне. Не поштедимо тела наша у борењу, да од оног који просуђује подвиге светле венце примимо. Болови рађају славу и трудови доводе до починка.“ [Danilo Mlađi 1960a: 110].
На то му „велехвални и мужаствени, и благородни, које породи и подиже Српска земља, као прекрасне леторасли и изабране (кедре) Ливанове“ одговарају да су спремни „за те и за благочастије, и за отачаство умрети“:
„Умримо да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу као живу жртву, не као пре маловременим и обмамљивим гошћењем наслађењу нашем, но у подвигу крвљу својом. Не поштедимо живот наш, да живописан пример после овога другима будемо. Не бојмо се страха који је дошао на нас, ни устремљења нечастивих непријатеља који скачу на нас. Ако бисмо заиста на страх и губитак мислили, не бисмо се удостојили… …Ми, о другови и саборци, узимамо пређашњих војина бреме који су код Христа, да Христом се прославимо. Ми смо једна природа човечанска, потчињени истим страстима. И један гроб да нам буде. И једно поље тела наших с костима да прими, да еденска (рајска) насеља светло нас приме.“ [Danilo Mlađi 1960a: 111].
У Слову Данила III завет се не односи само на кнеза Лазара, па чак ни само на његове „благородне велможе“ него, како смо видели, на његове „војнике, велике и мале“, чије ће кости „једно поље да прими“. Да идеја заветности није била ограничена на највише друштвене слојеве, сведочи и опис преношења моштију кнеза Лазара из Приштине у Раваницу, у коме, уз кнегињу Милицу, црквену хијерархију и племство, учествује „мноштво народа“ [Danilo Mlađi 1960c:113]. О „мноштву народа“ које присуствује преношењу моштију кнеза Лазара, пише и раванички монах [Раваничанин I 1993: 124].
Народне, епске песме о Косову из доба турске превласти, прилагодиће средњовековне хришћанске и витешке идеале менталитету хришћанске раје, пастира и ратара. Косовски завет, од својих почетака више везан за цркву и литургију него за витешке, племићке кругове, кроз усмену епику, сасвим ће срасти с народном, потом и националном културом. Неколико векова касније, Иво Андрић, у есеју Његош као трагични јунак Косовске мисли, преноси запажање Љубомира Ненадовића да су у Црној Гори чак и „намучене жене“ „говориле о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији“, као и да су тамошњи Срби у свему хтели да иду само „путем који им косовски завет налаже“ [Андрић 1981: 9]. Косовски завет је за њих, као и за Његоша, „Јеремију Косова“, борба за „скидање Обилићеве клетве“ због „смртних сагрешења“:
„Целокупна судбина свих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је ‘лафе’ претворила у ‘ратаре’, оставивши им у души ‘страшну мисао Обилића’, да тако живе разапети између своје ‘ратарске’, рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли… “ [Андрић 1981: 9].
О том срастању хришћанског, црквеног Косовског завета са народном културом најбоље сведочи још један његов класични пример, епска песма Пропаст царства српскога. Записао ју је, наиме, шишатовачки архимандрит Лукијан Мушицки, по певању „неке слепице из Гргуреваца“ [Ђурић 1987a: 698].
У њој, уочи битке, „цару Лази“ сама Богородица, посредством Светог Илије, шаље поруку „од светиње – од Јерусалима“. Доментијан је, наиме, поредио Светог Саву са Светим Илијом и писао да су Свети Симеон и Свети Сава „своме отечеству“ „обнављали пресветли пут ка Јерусалиму“ [Марјановић–Душанић 2007: 100–101, 102]. И кнезу Лазару је понуђен избор између „два царства“:
„Царе Лазо, честито колено!
„Коме ћеш се приволети царству?
„Или волиш царству небескоме,
„Или волиш царству земаљскоме?
„Ако волиш царству земаљскоме,
„Седлај коње, притежи колане,
„Витезови сабље припасујте,
„Па у Турке јуриш учините,
„Сва ће Турска изгинути војска;
„Ако л’ волиш царству небескоме,
„А ти сакрој на Косову цркву,
„Не води јој темељ од мермера,
„Већ од чисте свиле и скерлета,
„Па причести и нареди војску;
„Сва ће твоја изгинути војска,
„Ти ћеш, кнеже, шњоме погинути.
А кад царе саслушао речи,
Мисли царе мисли свакојаке:
„Мили Боже, што ћу и како ћу?
„Коме ћу се приволети царству?
„Да или ћу царству небескоме?
„Да или ћу царству земаљскоме?
„Ако ћу се приволети царству,
„Приволети царству земаљскоме,
„Земаљско је за малено царство,
„А небеско увек и довека.“
Цар воледе царству небескоме,
А него ли царству земаљскоме… “
[Пропаст царства српскога 2007: 265–266]
Старозаветни узори јасно су видљиви и у годинама непосредно после Лазареве погибије на Косову. Сина кнеза Лазара, деспота Стефана Лазаревића, његов биограф ће поредити с Мојсијем, Исусом Навином Давидом и Соломоном [Ређеп 2013a: 73–84]. Деспотов „народ“, у тешким временима турске најезде, следи старозаветне обрасце изабраног народа, који чува Божије наслеђе:
„Па и сада си исказао силу своју у народу своме, на давши да народи сасвим униште наслеђе Твоје; и сада сачувај оне који нису савијали колена (своја) пред Ваалом, и пред слабостима (људске) природе, него су се из немоћи (уздигли) ојачани, оне који су били одважни у биткама, који верују Ономе што снажном руком добија ратове, оне који су више волели да пострадају са Божјим људима, неголи да окусе привремену сладост греха, (да буду попут оних) који беху распети за христоимено стадо.“ [Константин Филозоф 2007: 13; Ређеп 2013b: 77–78]
[7] Вид. и: 3 Мој. 26, 14-46.
ТУЂА ЦАРСТВА
Српски и турски извори, као и путописи странаца који су пролазили кроз српске земље, сведоче да је до краја 15. века епско предање о клевети, издаји и поразу на Косову било сасвим уобличено. Док је име „Милоша Кобиле“ по први пут поменуто у Турској хроници Константина Михаиловића из Островице (написаној између 1496. и 1501), везивање издаје за Вука Бранковића среће се тек у Краљевству Словена (1601) Мавра Орбинија [Михаљчић 1989: 127–211; Ређеп 2007: 45–85]. Култови националних српских светаца, међу којима су, поред Светог кнеза Лазара, посебно важни били Свети Сава и Свети Симеон, чувани су и неговани у крилу Пећке патријаршије [Историја српског народа III 2 1993: 11–14, 64–67. Михаљчић 1989: 259–260; Екмечић 2011: 45–46, 59–63]. Српски свеци и даље су приказивани заједно са старозаветним личностима. На једној страни иконе из 17. века, која се чува у ризници Пећке патријаршије, приказано је опело Светог Саве, а на другој Свети мученици Макавеји [Српски иконопис 2016: 21]. Међу манастирима, који су под Турцима били главна упоришта српске свести, нарочит углед имала је Раваница, задужбина Светог кнеза Лазара, где су се чувале његове мошти [Михаљчић 1989b]. У добу настојања да се у поразима и пропадању пронађе дубљи смисао, култ Светог кнеза Лазара је, као и култ Светог краља Стефана Дечанског, уобличен и негован као култ светог владара – мученика [Михаљчић 1989b: 219–245; [Марјановић–Душанић 2007: 188–194: Поповић 2006: 162–183].
Речено у кључу појмовног апарата Ентонија Смита, Српска црква је, у туђим царствима, у којима су српске државе утопљене, а српско племство променило веру или изумрло, довршила претварање хијерархијске у заветну нацију. Томе су, слично протестантским заветним нацијама, додатно доприносила крајње немирна времена, пропаст царства и деспотовине, верски прогони, притисци да би се променила вера, и нарочито ратови који су од доласка Турака, увек имали снажну верску димензију, појачану са почетком Реформације и Контрареформације. Срби су се, слично Јеврејима, затварали у себе, у намери да спрече асимилацију и одбране завет. Као код Јермена, носилац завета била је Српска црква, Пећка патријаршија. Она је, можда, препознавана као Царство Небеско, о коме говори Косовски завет, после пропасти државе, као земаљског царства [Видовић 2009b: 70–93].
И Милорад Екмечић наглашава да је на Балкану, почевши од продора Турака у 14. и 15. веку, а у остатку Европе од почетка верских ратова у 16. веку, вера постала кључна одредница идентитета, важнија од језика или свести о етничком пореклу [Екмечић 201: 14–20, 23–24]. Сасвим у духу етносимболистичких тумачења, предања и култови, нарочито српских светитеља, чинили су основ посебног идентитета Срба. Да су их Руси препознавали по култовима Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара, сведочи и то што су управо ови свеци приказани на фрескама московског Архангелског сабора, у доба цара Ивана IV Васиљевича (Грозног), унука Српкиње Ане Јакшић и праунука Стефана Јакшића Старијег. Обимна светска хроника, Лицевой летописный свод, састављена за овог цара, садржи детаљне описе и илустрације из живота Светог Саве, Светог краља Стефана Дечанског и Косовске битке [Свети Сава у руском царском летопису 2012].
Књига Орбинија и дела других дубровачких писаца, као и драма о Косовској бици настала у Перасту крајем 17. века, потврђивали су зрачење Косовског култа и у римокатоличким земљама. Посебно утицајно била је Орбинијево тумачење Косовског предања, настало, опет, на основу, усмене, епске поезије. Римокатолички путописци на Балкану, какви су били Бенедикт Курипешић, Филип-Дифрен Кане или Жан Палерн Форезјен, често су били заинтересованији за Милошев јуначки подвиг него за хришћански завет кнеза Лазара [Ређеп 2007: 64–88; Михаљчић 1989: 145–147, 155–161]. Коначно, у Житију кнеза Лазара, названом и Прича о боју косовском, насталом крајем 17. или почетком 18. века на подручју Боке Которске и Црне Горе, Косовско епско предање добило је завршни облик, познат из доцнијих збирки Вука Караџића. О читаности и утицају ове компилације епске и писане традиције, сведочи и то што је сачувана у 36 варијанти [Ређеп 2007: 88–97; Ређеп 2010; Михаљчић 1989: 161–166].
У међувремену, у сеоби патријарха Арсенија Чарнојевића из 1690, мошти кнеза Лазара кренуле су на своје друго путовање, од Раванице до Сент Андреје и назад, седам година касније, до сремског Врдника [Кашић 1981: 148–153; Ћоровић-Љубинковић 2007a: 165–176]. Већ спасавање моштију сведочило је о њиховом значају за Србе; сто година раније, Турци су Србе казнили спаљивањем моштију Светог Саве.
ЗАВЕТ, ЕПИКА, НАУКА И ПОЛИТИКА
Током 18. века култ кнеза Лазара доживеће, међутим, нагли успон међу Србима у Хабзбуршкој монархији, на подручју Карловачке митрополије. У оквирима напора да се од унијаћења, али и русификације, сачува један од најважнијих „светих извора“, култ српских светаца, њихова житија су током 18. века прикупљана и штампана у Србљацима. Свети кнез Лазар је тада, заједно са Светим Савом и Светим Симеоном, најпоштованији српски светитељ. Идеја о Србима као „Новом Израиљу“, изабраном народу, била је жива; њој је придодавана повест о сеоби из 1690, која је поређена с египатским егзодусом [Симић 2012: 64–65]. Ликовне представе кнеза Лазара из тога доба сведочиле су, међутим, да је, као и у Причи о боју косовском, у српској грађанској култури, свеца и мученика све више смењивао световни владар, налик на постојеће, конкурентске, средњоевропске узоре [Михаљчић 1989b: 203–216; Симић 2012: 58–76].
Објављивањем српских народних песама, које је сакупио Вук Стефановић Караџић, Косовско предање учвршћено је, међутим, у својој епској форми. Ту су „свети извори“ нације – „порекло“, „изабраност и заветност“, „златно доба“, „света земља“ и „жртва“ – били више везани за кнеза Лазара, Милоша и Косово, него за Светог Саву, Светог Симеона и Немањиће. Све то дало је плодне мотиве и инспирацију српском романтизму 19. века. Вук Караџић је, осим што је српским интелектуалцима понудио путоказе у типичном романтичарском трагању за изворном, аутентичном националном културом, одиграо кључну улогу у редефинисању српског националног идентитета, опет у духу европског романтизма, из заједнице култа и предања у заједницу језика. Косовско предање је, као последица тога, тумачено у лаичком кључу, као јуначка епопеја и уметнички, фолклорни израз националног духа. Српска књижевност и историографија, али и политика, биће прилагођавани узорима које је успоставио Вук Караџић. Српска култура, до тада мало позната, у образованим европским круговима ће, захваљујући Вуку Караџићу и Јернеју Копитару, бити препознавана по Косовском, епском циклусу, по Краљевићу Марку и другим јунацима народних песама. То је, у српској средини, епској традицији о Косовском предању давало додатан ауторитет [Историја српског народа V 2, 1981: 381–415; Екмечић 1989, 420–460; Екмечић 2011: 131–150; Поповић 1976, 64–77].
Идеје просвећености и романтизма, које су, преко Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, стизале из Хабзбуршке монархије, као и живо искуство Српске револуције, у непосредном додиру и најчешће, ратном сукобу с идејама Француске револуције, које је на Балкан доносила Наполеонова војска, условиле су појаву републиканског модела нације међу Србима. Формално сви Срби су, иако издељени на неколико држава (ослобођена Србија и Црна Гора, Османско царство, Хабзбуршко царство) живели у монархијама. Суштински, међутим, вековно искуство другоразредних, иноверних поданика муслиманских султана и римокатоличких царева, самоуправне, егалитаристичке друштвене структуре у којима су столећима живели, Карађорђева револуција и Вукова језичка реформа учинили су српске земље плодним тлом за идеју нације као остварења начела демократије и народног суверенитета. То ће бити главна идеја кључних српских националних идеолога у 19. веку: Јеврема Грујића, Владимира Јовановића, Светозара Милетића, Светозара Марковића, Јована Скерлића и Јована Цвијића [Ковић 2015b: 204–269].
У епохи српског романтизма, све до око 1878, скоро да неће бити књижевника који се неће огледати у косовским темама [Терзић 2012: 56–64]. Међу њима је сасвим истакнуто место припадало митрополиту Петру II Петровићу Његошу и његовом Горском вијенцу, у коме је епска традиција спојена са снажним, индивидуалним уметничким изразом, али и са обновљеним заветним, хришћанским тумачењем Косовског предања [Велимировић 1986b: 325–481; Велимировић 1986a: 785–797; Видовић 2013; Ломпар 2010; Књига о Његошу, 2013]. „Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет с рефлексом косовске крви у погледу“ – писао је, поводом Његоша и његовог доба, Иво Андрић [Андрић 1981: 9]. Да Андрић није претеривао, потврђују Историја Црне Горе, из пера Његошевог претходника, митрополита Петра I Петровића Његоша, потоњег Светог Петра Цетињског, која почиње с Косовом, као и химна Онамо, намо, сва у знаку патриотског Косовског предања, коју ће написати један од Његошевих наследника, књаз Никола Петровић[8].
Немерљив је утицај Косовског предања на духовни, али и политички живот Срба у 19. веку. Тако је травнички везир 1806. године извештавао Високу Порту да се Карађорђе и његови устаници спремају за отворен сукоб са самим султаном, и да ће „…као што је некада краљ Лазар изишао на Косово, сви на Косово изићи. Они стално држе у рукама књиге о историји споменутог краља и он је велики подстрекач буне у њиховом разуму“ [Тричковић 1965: 18]. Косовске поруке преносили су црква и усмена, епска поезија. У устаничким таборима, у опкољеном шанцу на Лозници, слепи гуслар Филип Вишњић певао је о боју на Косову. Усред историјских догађаја, захваљујући Вишњићевим песмама, имена Карађорђа и његових војвода су, раме уз раме са Лазарем и Милошем, улазила у десетарачку јуначку епопеју [Панић Суреп 2014: 41–51].
Косовско предање и српске јуначке, епске традиције, имали су посебно значајан утицај на српске идеологе из епохе романтизма, нарочито оне који су се окупљали у Уједињеној омладини српској. Када је, после Велике источне кризе 1875–1878, дошло до неуспеха пројекта националног ослобођења и уједињења, за то су, међутим, оптуживани нереални планови и наивно одушевљење романтичара [Скерлић 1966a].
Док су Светозар Марковић и његови следбеници, носиоци потоњег српског радикализма, социјализма и демократизма, захтевали „реалан“ приступ политици и култури [Скерлић 1966b], у историографији је сличан утицај извршио архимандрит Иларион Руварац. Његови најважнији следбеници биће либерални конзервативци, које су Срби звали „напредњацима“. Кључне дебате, у којима је напуштана епска слика прошлости и настајала српска критичка историографија, слободна од патриотских условљавања, вођене су управо поводом Косовског предања. И српски реализам се тако, заснивао на редефинисању Косовског наслеђа [Ћирковић 2007a: 89–103].
Већ је Јован Рајић тврдио да су народне песме биле бескорисне за историчаре, чији је главни задатак утврђивање истине. Сада су, међутим, Иларион Руварац и Љубомир Ковачевић показали да краљ Вукашин, упркос предању, није убио цара Уроша. Ковачевић је, такође, у једној опширној, ученој студији, тврдио да Вук Бранковић није издао на Косову пољу. То је изазвало бурне реакције и полемике, у којима је њихов главни противник био професор историје на Великој школи, Пантелија Срећковић. Започеле су 1879, да би се симболично окончале 1894. доласком Љубомира Ковачевића на место Пантелије Срећковића на великошколској катедри за националну историју [Сувајџић 2007; Ћирковић1992, 9–15: Руварац 1993: 17–287; Михаљчић 1992; Ковачевић 1992: 297–352; Самарџић 1976; 75–76]. На тај начин, што није било без дубљег значаја, два кључна огрешења о Косовски завет потиснута су из света егзактних академских знања о прошлости.
Важно је, међутим, приметити да нови, академски, „реалан“ поглед на Косовско предање није поништио, па ни ублажио српски национализам. Он је сада само тежио томе да буде „реалан“, заснован не на романтичарском полету, него на “стварности“. Прослава пет стотина година од Косовске битке обележена је тако да велике силе, Хабзбуршко и Османско царство пре свих, у томе не би нашле повод за сукоб [Војводић 1998: 36–50]. После аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, српска национална политика окренула се, међутим, управо ка Косову и Старој Србији. Ту политику је, у њеним главним токовима, осмишљавао и водио историчар и припадник критичке школе, Стојан Новаковић [Војводић 2012; Војводић 2015]. Он је, за разлику од Руварца, међутим, тврдио да су народне традиције важан историјски извор, али не за утврђивање чињеница о догађајима, него за проучавање „духовне физиономије самих догађаја“, „психолошких особина“, стања колективне свести у прошлим епохама Новаковић 1982: 12–13; Самарџић 1976, 191–196, 210–217; Самарџић 1981: 231–238; Ћирковић 1982: xiv–xx; Ћирковић 2007a: 111–115]. Љубомир Ковачевић је учествовао у ратовима 1876–1878, потом и у опремању и слању првих српских четничких јединица у Стару Србију и Македонију. У рату за ослобођење Косова и Старе Србије изгубио је сина јединца [Михаљчић 1992: 295; Историја српског народа VI 1 1983: 149]. Иларион Руварац, с друге стране, као лојалан поданик Аустро-Угарске, није увек био имун на иницијативе које су, уочи свечаних обележавања датума из Косовске традиције и националне историје, имале за циљ обуздавање српског национализма и јачање аустријског утицаја [Сувајџић 2007: 230–231, 361–394].
И у добу модернизма, почетком 20. века, Косово и Косовско предање нашли су се у средишту српске културе и политике. Прве подстицаје новим тумачењима дала је песма На Гази Местану Милана Ракића, конзула Србије у Приштини и зета Љубе Ковачевића, објављена 1907. у елитном Српском књижевном гласнику (поново штампана у збирци Нове песме, у оквиру циклуса На Косову, 1912). Ту се, поред осталог, наглашавао „жртвени“ „свети извор“, протумачен у патриотском кључу:
Важан подстицај биле су и скулптуре далматинског вајара Ивана Мештровића, предвиђене да буду део његовог монументалног „Видовданског храма“. Оне су препознаване као званична, уметничка форма Видовданске идеје, око које се окупљао југословенски омладински покрет. Видовданска идеја, како ју је назвала Исидора Секулић (1911), или Видовданска етика, како ју је звао Милош Ђурић (1914), била је повратак херојском и „жртвеном“ у Косовском предању. Видовдан, као дан Косовске битке, још од доба појаве Вукових збирки стекао је, наиме, обновљену популарност [Марковић 2006–2007: 47]. Нова, Видовданска идеја, јавила се понајвише међу млађим генерацијама, у добу после Анексионе кризе 1908–1909. и имала је за циљ да српској култури, суоченој с колонијалним амбицијама и ратним претњама Аустроугарске, врати полет и самопоуздање. Може се рећи да је била српски одјек витализма и херојског активизма, који су у то време проповедали Анри Бергсон и Фридрих Ниче. Милош Ђурић је „философију Косова“ тумачио као „филозофију феникс-птице, филозофију Голготе“, док је Исидора Секулић писала да би Видовданска идеја требало да буде „жива и чила свест соколова и војника и културних радника“ „која ће од нас начинити бедеме што не падају“ Секулић 2016: 426; Ђурић 1914: 79; Ivan Meštrović 1919; Шијаковић 2015].
Суочена с римокатоличким, аустроугарским искушењима, упоредивим само с некадашњом муслиманском, турском најездом, републиканска нација откривала је своје православно, заветно наслеђе. Да се Видовданска идеја уочи 1914. није сводила само на патриотски „жртвени“ извор, „неозарен старог ореола сјајем“, потврдила је и појава књиге Религија Његошева (у часопису Дело 1910, као књига 1911) младог теолога, чије су се проповеди слушале и читале с напрегнутом пажњом, Николаја Велимировића. Косовско предање и Његошево дело ту су поново протумачени у изворном, хришћанском, заветном кључу. По мишљењу тадашњег припадника Младе Босне, Иве Андрића, Велимировићева тумачења била су најближа Његошевом „христоликом гледању на свет“ [Андрић 1981: 26]. Димитрије Митриновић, један од младобосанских идеолога, који је одушљевљено писао о Мештровићевим скулптурама, доцније ће извршити значајан утицај на идеје Николаја Велимировића [Митриновић 1911: 717–727, 802–808, 884–888; Биговић 1998: 53–55; P. Palavestra 1977; Хамовић 2016: 72–86]. Јован Скерлић, водећа јавна личност српског и југословенског покрета из доба 1908–1914, с одобравањем је пратио ова кретања међу младим писцима и уметницима [Скерлић 1913: 220; Скерлић 1911: 933–940; Ковић 2015a 576–578; Лубардић 2015: 328–357]. У исто време, јавност у Србији је узнемирено пратила процес систематског протеривања српског становништва с Косова и Метохије. Привилеговани, муслимански албански одметници и „мухаџири“, избеглице с подручја која је Србија ослободила 1878, у прогонима над Србима имали су прећутну подршку турских власти. Исламизација овог граничног подручја Османског царства према Србији довела је, у периоду од стварања Албанске лиге 1878. године до ослобођења 1912. до промене ентичких односа на Косову и Метохији и, по први пут,до стварања албанске већине. „Рат за освећење Косова“, како је називан Први балкански рат (1912), биће, према сведочењима савременика, један од најпопуларнијих ратова које су Срби водили у 19. и 20. веку. Ослобођење Старе Србије улило је српској и југословенској идеји неслућен полет и самопоуздање и утврдило владајуће кругове у Аустроугарској у намери да се са Србијом коначно разрачунају [Терзић 2012: 113–231; Војводић, 2000: 7–103, 303–417; Bataković 2012: 59–77; Богдановић 1990: 175–216].
Видовдански атентат у Сарајеву умногоме се заснивао на обрасцу Милошевог косовског тираноубиства. Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж видели су у аустроугарским војним маневрима и посети престолонаследника Франца Фердинанда Сарајеву, баш на Видовдан, намерну, националну увреду. У истрази су изјављивали да су хтели да изврше атентат и пре него што су сазнали за датум посете, али и да су желели да се жртвују за слободу свог народа. Чабриновић је чак тврдио да је, попут оклеветаног Милоша Обилића, убиством тиранина хтео да скине љагу са свог имена, будући да су његов отац и он у Сарајеву били оптуживани да су аустријски доушници. „Сутра је Видовдан. Сјећаш ли се Милошева завјета?“ – писао је Чабриновић једном пријатељу, уочи 28. јуна 1914. [Dedijer 1978: 419; Ковић 2014: 36–38]. У свим искушењима, од Анексионе кризе 1908. до краја Првог светског рата, гуслари су, песмама о Лазару, Милошу и Карађорђу, или новим, тек спеваним, о краљу Петру и његовим војводама, храбрили Србе на исти начин као што су то чинили у Првом српском устанку, сто година раније [Винавер 1979: 5–13. Вучетић 1924; Guzina 1924]. Косовско предање није био без утицаја на одлуке које су доносиле српске војне и цивилне власти у Првом светском рату, посебно оне о одбијању предаје, напуштању земље и повлачењу преко Црне Горе и Албаније (1915). Игром судбине, у новембру 1915. цела српска војска се, у повлачењу, нашла на Косову пољу. Извори саопштавају да су српске старешине, војници и цивили били дубоко свесни симболике овог догађаја и да су се питали да ли ће Срби поново, баш на Косову пољу, изгубити своју слободу. Војвода Живојин Мишић безуспешно је захтевао да се ту прими одлучујућа битка с надмоћним непријатељем. На Косову се одиграо и последњи, неуспели покушај пробоја српске војске ка југу и Савезницима, познат као Качанички маневар [Ковић 2017: 202–231].
Док су Срби пролазили кроз албанско страдање и крфску обнову, Савезници су, да би их охрабрили да се до краја боре и на Солунском фронту, свечано обележавали Видовдан. Песник Гилберт Кит Честертон је, у једној брошури британског Комитета за Дан Косова, штампаној у 85.000 примерака, тврдио да је Косовска идеја најбоље изражавала духовне циљеве Савезника у Првом светском рату [The Lay of Kossovo 1917: 32; Kossovo Day 1916].
Видовдански култ постао је, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, потом и у Краљевини Југославији, део званичне културе. То је био један од разлога непријатељства с којим су га дочекале хрватске странке и Комунистичка партија Југославије. И сâм Иван Мештровић, кога је краљ Александар Карађорђевић хтео да учини дворским уметником и чијим је делима украшавао престоницу, прешао је на страну хрватских националиста [Meštrović 1969].
Београдски војни пуч и масовне демонстрације од 27. марта 1941, којим је одбачено потписивање Тројног пакта са фашистичким земљама, били су, слично Видовданском атентату, израз спремности на жртву да би се заслужило Царство Небеско. Српска православна црква пружала је упоран отпор потписивању Тројног пакта. Сматра се да су патријарх Гаврило Дожић и владика Николај Велимировић знали за припреме пуча. Непосредно после преврата, патријарх је на радију одржао говор у коме је, поред осталог, рекао:
„Пред нашу нацију у ове дане судба је поново поставила питање коме ће се приволети царству. Јутрос у зору на то питање дат је одговор: приволели смо се царству небеском, тј. царству Божјем истине и правде, народне слоге и слободе.“ [Радић 2011: 349].
На самом почетку устанка из 1941, највећа оружана акција изведена је на Видовдан, под вођством свештеника и незаробљених краљевских официра, нападом на усташку „постројбу“ у Автовцу код Гацка, у источној Херцеговини. Прве одметнуте Херцеговце, из оближњег села Казанци, водио је њихов свештеник Радојица Перишић. Заклетва пред велики напад на Немце у Лозници, којим су, поред осталих, командовали игуман Георгије Бојић и свештеник Влада Зечевић, у августу 1941, положена је у манастиру Троноши, средишту Косовског завета и, посебно, култа Југ Богдана и браће Југовића [Ković 2001: 79–93; Bataković 2012: 97–103; Богдановић 1990, 243–257].
Јунаштво је, међутим, одувек имало своју цену, која није плаћана само људским жртвама. Свете мошти кнеза Лазара, цара Уроша и Стевана Штиљановића спасаване су од хрватских усташа, без икаквог епског сјаја, уз помоћ немачких нациста; оне су 1942. године из Срема пренесене у окупирани Београд [Дурковић-Јакшић 1981: 215–228]. На Косову и Метохији, које су припале фашистичкој Великој Албанији, обновљени су систематски прогони српског становништва [Ković 2001: 79–93; Bataković 2012: 97–103; Богдановић 1990, 243–257].
КПЈ ће, и после 1945, осуђивати „великосрпску“ „Видовданску идеју“ Карађорђевића[9]. Паритизанска војска се, међутим, својим већинским делом, састојала од Срба, регрутованих, поред осталог, и уз помоћ епског, јуначког, гусларског схватања Косовског предања. Књижевни критичар Зоран Мишић ће, у тексту Шта је то косовско опредељење (1963), уочити сличност парола са демонстрација 27. марта 1941, са „Боље је нама у подвигу смрт, неголи са стидом живот“ и другим исказима из Слова о кнезу Лазару Данила III [Мишић 2016: 428]. То је, по његовом мишљењу, била суштина Косовског опредељења: „избор оног најтежег, најпогубнијег пута, који је једини прави пут“; „одрећи се свега што је варљива добит и лакома слава, напустити оно што је достижно за љубав недостижног, усхтети његошевски да буде оно што бити не може“ [Мишић 2016]. У потоњем, социјалистичком времену, цео низ српских писаца проналазиће надахнуће у Косовском предању [Хамовић 2016а: 183–332].
У социјалистичкој југословенској култури Његошу је поклањана дужна пажња, али као уметнику и борцу за слободу, израслом из епског наслеђа; чак је и Андрићу замерано „прорежимско“ писање, поводом Његоша, о Косовском завету и „косовском мистерију“. На том трагу било је и рушење Његошеве капеле на Ловћену, коју је после Првог светског рата био обновио краљ Александар Карађорђевић и, на њеном месту, изградња Мештровићевог маузолеја (отворен 1974). Заједно са почетком побуне Албанаца на Косову 1968, тај догађај је био један од главних подстицаја за све шире незадовољство и политичку мобилизацију Срба. Томе су допринела и доцнија сазнања историчара о територијалним обећањима даваним, већ за време Другог светског рата, албанским комунистима у циљу стварања заједничке, балканске, комунистичке конфедерације [Кљакић и Пековић 2013, 153–382; Ђурић Мишина 2012: 319–330; Богдановић 1990: 265–299; Терзић 2012: 269–305].
Протеривања Срба с Косова и Метохије наставила су се, међутим, и у социјалистичкој Југославији. Показало се да, после деценија службеног атеизма, Косовско предање није инспирисало само уметнике. Протести косовских Срба из 1980-их, као реакција на нову побуну Албанаца из 1981, брзо су се претворили у масован покрет за промену незавидног уставног положаја Србије унутар југословенске федерације, због кога она није могла да врши власт на Косову и Метохији [Терзић 2012; 307–500; Bataković 2012: 103–222; Bataković 1992, 9–34; Богдановић 1990: 301–314].
У тим процесима важну улогу имала је и Српска православна црква. Она је већ дуго упозоравала на протеривање Срба и угроженост српског духовног и културног наслеђа на Косову и Метохији [Епископ Атанасије 2016; Јањић 2016: 39–49; Патријарх Павле 2014: 48–80]. Поред тога, у њеном крилу било је сачувано тумачење Косовског предања као Косовског завета, блиско изворним значењима култа кнеза Лазара. Њега су, у 20. веку, обновили нарочито Николај Велимировић и Јустин Поповић. Пишући о „нашем лазаревском, нашем видовданском, нашем косовском еванђељу“, Јустин Поповић је образлагао да оно значи „жртвовати привремено ради вечнога, земаљско ради небескога“:
„Ово није ништа друго до наше, народно издање Христовог Еванђеља, јер је основни закон Богочовековог Еванђеља ово: ‘Ако ли зрно пшенично не падне у земљу и не умре, једно остане; ако ли умре, много рода роди’” [Поповић 2016: 453; такође: Епископ Николај 2013: 143–173; Епископ Николај 1983: 321–388].
Први камен који ће, потом, покренути лавину југословенске кризе и разарање Југославије, одломљен је, тако, на Косову. С агресијом НАТО на СР Југославију 1999, праћену до тада најмасовнијим етничким чишћењем Срба с Косова и Метохије, пљачком имовине и уништавањем споменика њихове материјалне културе, косовски проблем је поново прерастао оквире српско–албанског конфликта [Bataković 2012: 131–332]. Овога пута, он је изазвао велику светску кризу, чије ће се последице, како се данас види, још дуго осећати у међународним односимa.
[8] Свети Петар Цетињски, Кратка историја Црне Горе, у: [Свети Петар Цетињски 2015: 523]. Исти текст историје Црне Горе, проширен добом Петра I Петровића, и подацима о земљи и становништву, Петар II Петровић Његош је слао руским званичницима: Описание Черногории с кратким начертанием историии чернагорского народа, у: [Петрович Негош 2013: 106-148].
[9] За сукоб КПЈ са „великосрпском идејом“ вид. [Gligorijević 1992]
***
Трајност Косовског предања и његова суштинска веза с националним идентитетом Срба умногоме могу да буду објашњени теоријским моделом који нуде радови Ентонија Смита. Не само српски историјски извори, него и дела Ентонија Смита, Ерика Хобсбаума и других писаца, сведоче да се код Срба, слично Енглезима или Русима, већ у средњем веку може пронаћи „протонационални“ идентитет, заснован на црквеним култовима националних светаца и предања. У добу кнеза Лазара и Косовске битке, мит о „пореклу“ и „златном добу“ смештан је у време Светог Симеона и Светог Саве, „отачаству своме тврдих поборника“; у потоњим временима, Срби ће своје „порекло“ и „златно доба“ тражити не само у времену Светог Саве и Светог Симеона, него и у добу кнеза Лазара и његовог подвига.
Косово је за Србе оно што Смит назива „светом земљом“. Ту је вођена велика, судбоносна битка; ту су живели, страдали и сахрањивани јунаци, мученици и пророци. Култ кнеза Лазара је, од самих својих почетака, био култ светог владара – мученика. „Свети мученици“ и „жртве за веру и отечество“ били су, такође, и сви његови пали ратници.
Судећи по изворном материјалу, Срби су, већ у средњем веку, били заветна заједница, при чему су, без сумње, у духу феудалног доба, задржавали одлике хијерархијске нације. Заветно схватање заједничког порекла, праћено поређењима са старозаветним вођама јеврејског народа и називањем Срба „Новим Израиљем“, везивано је већ за Светог Саву и Светог Симеона. Лазарев, Косовски завет, као одбацивање Земаљског Царства и опредељење за Небеско Царство, био би само потврда старијег завета Светог Саве и Новог Завета Исуса Христа. И предање о пропасти српског царства и турском ропству као казни за грехе предака, одговара типологији „заветних народа“ који, по угледу на Стари Завет, верују у Божју казну због напуштања Завета.
Сви кључни мотиви Косовског завета настали су већ у 14. и 15. веку, да би им до краја 15. века биле придодате клевета, издаја и јунаштво Милоша Обилића. Пошто је издаја, у 16. и почетком 17. века везана за име Вука Бранковића, Завет је био сасвим уобличен.
Главно упориште Косовског завета у туђим царствима била је Пећка патријаршија. Речено језиком Ентони Смита, уколико је у средњем веку заветност била удружена са хијерархијским схватањем нације, после пропасти српских држава и племства, с наставком верских ратова, као иноверци у муслиманском Османском царству и римокатоличком Хабзбуршком царству, Срби су, вођени црквом, остали превасходно заветна нација.
У потоњим вековима, саослобођењем Црне Горе и Србије и реформом Вука Караџића, епско, јуначко тумачење Косовског предања потискивало је његов хришћански, црквени, заветни смисао. Иза заветне, помаљала се и републиканска нација. У духу просветитељског и романтичарског култа науке, у 19. веку, у добу великих полемика о историјској основи предања о Косову, настало је и треће, историографско тумачење, које је трагало за егзактним чињеницама и одбацивало предање као сасвим бескорисно. Унутар ове традиције јавили су се и гласови који су тражили упоредно проучавање предања и историјских чињеница.
Одлуке које су доношене у два светска рата потврђивале су снагу Косовског предања, схваћеног као борба за Царство Небеско и Небеску правду, у којој се, због величине циља, не пита за цену. Краљевина Југославија покушавала је да Видовданску идеју угради у темеље свог званичног културног обрасца. Социјалистичка Југославија је такође почивала на епском, јуначком тумачењу Косовског предања. У исто време, у Српској цркви трајала је непрекинута традиција заветног схватања Косовског предања, која се може пратити све до данашњих дана.
Последње деценије 19. и прве деценије 21. века потврдиле су снагу Косовског предања. Остаје да се види какав ће бити утицај напада НАТО на СР Југославију и окупације Косова и Метохије на Косовско предање, али и на судбине балканских народа.
REFERENCES
[Antologija stare … 1960] → Antologija stare srpske književnosti (XI–XVIII veka), izbor, prevodi i objašnjenja Đ. Sp. Radojičić, Beograd 1960.
[Bakić 2006] → Bakić, J. Teorijsko–istraživački pristupi etničkoj vezanosti (ethnicity), nacionalizmu i naciji, Sociologija XLVIII (2006).
[Bataković 1992] → Bataković, D. T. The Kosovo Chronicles, Beograd 1992.
[Bataković 2012] → Bataković, D. T. Serbia’s Kosovo Drama: A Historical Perspective, Belgrade 2012.
[Danilo Mlađi 1960a] → Danilo Mlađi, Bolje je u podvigu smrt, nego li sa stidom život, u: [Antologija stare … 1960: 110]
[Danilo Mlađi 1960b] → Danilo Mlađi, Loza Blagočastija, u: [Antologija stare … 1960: 109]
[Danilo Mlađi 1960c] → Danilo Mlađi, Plač i ridanje neutešimo, u: [Antologija stare … 1960: 113]
[Dedijer 1978] → Dedijer, V. Sarajevo 1914 I, Beograd 1978.
[Gligorijević 1992] → Gligorijević, B. Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje, Beograd 1992.
[Guzina 1924] → Guzina, A. Sarajevski atentat 1914: Prva varnica svjetskog požara. Spomen na desetogodišnjicu atentata, Fojnica kod Gacka 1924.
[Hobsbaum 1996] → Hobsbaum, E. Nacije i nacionalizam od 1780: Program, mit, stvarnost, Beograd 1996.
[Ivan Meštrović 1919] → Ivan Meštrović: A Monograph, ed. M. Ćurčin, London 1919.
[Karchmar 1987] → Karchmar, L. Draža Mihailović and the Rise of the Četnik Movement 1941–1942, Volume 1, New York and London 1987, 177–372, 444–457.
[Kossovo Day 1916] → Kossovo Day (1389–1916), For Cross and Freedom – Serbian Motto, Polsue Limited, Printers and Publishers Gough House, Gough Square Fleet Street, B.C. London 1916.
[Ković 2001] → Ković, M. Il Cossovo e la Metochia nella Seconda guerra mondiale (1941–1944), Clio: Rivista trimestrale di studi storici, 37–1 (2001).
[Kovich 2005] → Kovich, M. Protector, Neighbour, Enemy: the Habsburg Empire and the Serbs (1780–1914), Studies in Ethnicity and Nationalism (2005) 81–102.
[Meštrović 1969] → Meštrović, I. Uspomene na političke ljude i događaje, Zagreb 1969.
[Palavestra 1977.] → Palavestra, P. Dogma i utopija Dimitrija Mitrinovića. Počeci srpske književne avangarde, Beograd 1977.
[Petranović 1992] → Petranović, A. Srbija u Drugom svetskom ratu, Beograd 1992.
[Šljukić 2011] → Šljukić, S. Mit kao sudbina: Prilog demitologizaciji demitologizacije, Sremski Karlovci 2011.
[Smit 1998] → Smit, A. D. Nacionalni identitet, Beograd 1998.
[Smith ] → Smith, A. D. Nationalism and Modernism: A critical survey of recent theories of nation and nationalism, London and New York 2003.
[Smith 1996] → Smith, A. D. The Ethnic Origins of Nations, Oxford 1996.
[Smith 1999a] → Smith, A. D. Chosen Peoples: Sacred Sources of National Identity, Oxford 2003.
[Smith 1999b], Myths and Memories of the Nation, Oxford 1999.
[Smith 2003] → Smith, A. D. The Cultural Foundations of Nationalism: Hierarchy, Covenant and Republic, Oxford 2008.
[Smith 2009] → Smith, A. D. Ethno–symbolism and Nationalism: A Cultural Approach, London and New York 2009.
[The Lay of Kossovo 1917] → The Lay of Kossovo: Serbia’s Past and Present (1389–1911), London 1917, 32 (G. K. Chesterton).
[Андрић 1981] → Андрић, И. Његош као трагични јунак Косовске мисли, у: Уметник и његово дело, Сабрана дела Иве Андрића, књ.13, Београд 1981.
[Биговић 1998] → Биговић, Р. Од Свечовека до Богочовека: Хришћанска философија владике Николаја Велимировића, Београд 1998.
[Благојевић 1994] → Благојевић, М. О националним и државним интересима у делима Доментијана – Срби изабрани народ, Историјски гласник 1–2 (1994).
[Богдановић 1981] → Богдановић, Д. Смисао Раванице, у: [Манастир Раваница 1981].
[Богдановић 1990] → Богдановић, Д. Књига о Косову, Београд 1990.
[Велимировић 1986a] → Велимировић, Николај. Религија Његошева, у: Епископ Николај, Сабрана дела, књ. 2, Химелстир 1986.
[Велимировић 1986b] → Велимировић, Николај. Његошев национализам, у: Епископ Николај, Сабрана дела, књ. 2, Химелстир 1986.
[Видовић 2009] → Видовић, Ж. Историја и вера, Београд 2009.
[Видовић 2009a] → Видовић, Ж. Православна идеја нације и верност Светосавском завету у: Ж. Видовић, Историја и вера, Београд 2009.
[Видовић 2009b] → Видовић, Ж. Српски завет, у: Историја и вера, Београд 2009.
[Видовић 2013] → Видовић, Ж. Његош и Косовски завет у новом веку, Београд 2013.
[Винавер 1979] → Винавер, С. Уместо предговора, у: Српске народне песме епске: Антологија Војислава М. Јовановића, Београд 1979.
[Војводић 1998] → Војводић, М. Међународне димензије прославе петстогодишњице Косовске битке у Србији 1889. године, у: М. Војводић, Путеви српске дипломатије: Огледи о спољној политици Србије у XIX и XX веку, Београд 1998.
[Војводић 2000] → Војводић, М. Србија и Балканско питање (1875–1914), Нови Сад 2000.
[Војводић 2012] → Војводић, М. Стојан Новаковић: У служби државних и националних интереса, Београд 2012.
[Војводић 2015] → Војводић, М. Само својим путем: Стојан Новаковић у скупштинском и јавном животу Србије 1905–1915, Београд 2015.
[Вучетић 1924] → Вучетић, Н. Крв и сузе за уједињење, Београд 1924.
[Доментијан 1865] → Доментијан, Живот Светога Симеуна и Светога Саве, прир. Ђ. Даничић, Београд 1865.
[Дурковић–Јакшић 1981] → Дурковић–Јакшић, Љ. Спасавање моштију српских светитеља кнеза Лазара, цара Уроша и Стевана Штиљановића преносом из фрушкогорских манастира у Београд 1942. године, у: [Манастир Раваница 1981].
[Ђурић 1914] → Ђурић, М. Н. Видовданска етика, Загреб 1914.
[Ђурић 1987a] → Ђурић, В. Белешке у: Антологија народних јуначких песама, 1987698.
[Ђурић 1987b] → Ђурић, В. Српскохрватска народна епика, у: Антологија народних јуначких песама, Београд 1987.
[Ђурић Мишина 2012] → Ђурић Мишина, В. Герман Ђорић: Патријарх у обезбоженом времену, књ. 1, Београд 2012,
[Екмечић 1989] → Екмечић, М. Стварање Југославије 1, Београд 1989.
[Екмечић 2011] → Екмечић, М. Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба у новом веку (1492–1992), Београд 2011.
[Епископ Атанасије 1983] → Епископ Николај, Косово и Видовдан, у: Епископ Николај, Сабрана дела књ. 9, Химелстир 1983.
[Епископ Атанасије 2016] → Епископ Атанасије, Од Косова до Јадовна: Путни записи јеромонаха Атанасија Јевтића, Девето допуњено издање, Призрен 2016.
[Епископ Николај 1983] → Епископ Николај, Царев Завет, у: Епископ Николај, Сабрана дела књ. 5, Шабац 2013, 143–173.
[Историја српског народа III 2 1993] → Историја српског народа III 2, Београд 1993 (Р. Самарџић).
[Историја српског народа V 2 1981] → Историја српског народа V 2, Београд 1981(Д. Живковић).
[Историја српског народа VI 1 1983] → Историја српског народа VI 1, Београд 1983 (Д. Ђорђевић).
[Јањић 2016] → Јањић, Ј. Будимо људи: Живот и мисли патријарха Павла, Београд 2016.
[Јевтић 1992] → Јевтић, А. Свети Сава и Косовски Завет, Београд 1992.
[Јовановић 1990] → Јовановић, С. Светозар Марковић, Сабрана дела Слободана Јовановића, књ. 2, прир. Р. Самарџић и Ж. Стојковић, Београд 1990.
[Кашанин 2002] → Кашанин, М. Српска књижевност у средњем веку, Изабрана дела Милана Кашанина 1, Београд 2002.
[Кашић 1981] → Кашић, Д. Љ. Раваница под Турцима, у: Манастир Раваница: Споменица о шестој стогодишњици, Београд 1981.
[Кљакић и Пековић 2013] → Кљакић, С. и Р. Пековић, Седам Његошевих сахрана: Ка Његошевом коначном почивалишту, Београд 2013.
[Књига о Његошу 2013] → Књига о Његошу, прир. М. Ломпар, Београд 2013.
[Ковачевић 1992] → Ковачевић, Љ. Вук Бранковић (1372–1398), у: Бој на Косову: Старија и новија сазнања, Београд 1992.
[Ковић 2002] → Ковић, М. Национални идентитет у „Српском књижевном гласнику“ (1901–1914), у: Национални идентитет и суверенитет у Југоисточној Европи, ур. С. Терзић, Београд 2002.
[Ковић 2014] → Ковић, М. Ко је био Гаврило Принцип? у: Гаврило Принцип: Документи и сећања, прир М. Ковић, Нови Сад и Београд 2014.
[Ковић 2015a] → Ковић, М. Јован Скерлић, у: Срби 1903–1914: Историја идеја, ур. М. Ковић, Београд 2015.
[Ковић 2015b] → Ковић, М. Национализам, у: Срби 1903–1914: Историја идеја, ур. М. Ковић, Београд 2015.
[Ковић 2017] → Ковић, М. Једини пут: Силе Антанте и одбрана Србије 1915. године, Београд 2017.
[Константин Филозоф 2007] → Константин Филозоф, Живот деспота Лазаревића, деспота српског, прев. и напомене Г. Јовановић, Београд 2007.
[Лома 2002] → Лома, А. Пракосово: Словенски и индоевропски корени српске епике, Београд 2002.
[Ломпар 2010] → Ломпар, М. Његошево песништво, Београд 2010.
[Лубардић 2015] → Лубардић Б., Николај Велимировић, у: Срби 1903–1914: Историја идеја, ур. М. Ковић, Београд 2015.
[Манастир Жича 2012] → Манастир Жича, Београд 2012. (Д. Војводић).
[Манастир Раваница 1981] → Манастир Раваница: Споменица о шестој стогодишњици, Београд 1981.
[Марјановић–Душанић 1982] → Марјановић–Душанић, С. Народне традиције и критичка историја (смрт краља Ст. Дечанског и цара Уроша): Прилог к процени извора српске историје, у: С. Новаковић, Историја и традиција, прир. С. Ћирковић, Београд 1982.
[Марјановић–Душанић 1997] → Марјановић–Душанић, С. Владарска идеологија Немањића: Дипломатичка студија, Београд 1997.
[Марјановић–Душанић 2007] → Марјановић–Душанић, С. Свети краљ: Култ Стефана Дечанског, Београд 2007.
[Марковић 2006–2007] → Марковић, М., Култ Светог Вита (Вида) код Срба у средњем веку, Зограф 31 (2006–2007).
[Мастиловић 2009] → Мастиловић, Д. Усташки злочини и Јунски устанак 1941. године, у: Поменик Гатачких четника 1941–1950, ур. Д. Мастиловић, Гацко 2009.
[Митриновић 1911] → Митриновић, Д. Срби и Хрвати на Међународној Уметничкој Изложби у Риму, Српски књижевни гласник 26 9–11 (1911).
[Митрополит Амфилохије 2010] → Митрополит Амфилохије. О српској нацији, у: Миторополит Амфилохије. Часни крст Христов и Косовски завјет, Београд и Цетиње 2011.
[Митрополит Амфилохије 2009] → Митрополит Амфилохије. Духовни смисао Храма Светога Саве, у: Миторополит Амфилохије, Свети Сава и Светосавски завјет, Цетиње 2009.
[Митрополит Амфилохије 2011] → Митрополит Амфилохије. Косовска константа српске духовности, у: Миторополит Амфилохије. Часни крст Христов и Косовски завјет: Предавања, есеји бесједе, Београд и Цетиње 2011.
[Михаљчић 1992] → Михаљчић, Р. Љубомир Ковачевић, у: Бој на Косову: Старија и новија сазнања, 1992.
[Михаљчић 1989a] → Михаљчић, Р. Јунаци косовске легенде, Београд 1989.
[Михаљчић 1989b] → Михаљчић, Р. Лазар Хребељановић: Историја, култ, предање, Београд 1989.
[Мишић 2016] → Мишић, З. Шта је то Косовско опредељење: Одговор на једно питање Марка Ристића, у: Catena mundi III, Београд 2016.
[Његош 1986] → Његош, П. П. Горски вијенац, критичко издање с коментаром прир. Н. Банашевић, Београд 1986.
[Панић Суреп 2014] → Панић Суреп, М. Филип Вишњић: Песник буне, Београд 2014.
[Пантић 1981] → Пантић, М. Раваница у народној песми, у: [Манастир Раваница 1981].
[Патријарх Павле 2014] → Извештаји Епископа рашко–призренског Павла 1958–1991, у: Књигољубац, Бог ће помоћи ако има коме: Патријарх Павле – живот и сведочења, Београд 2014.
[Патријарх Павле ] → Патријарх Павле. Народ светосавски и косовски, у: Патријарх Павле – Човек пред лицем Божијим: Живот, поуке, беседе, разговори, анегдоте, прир. М. Арсенијевић, Цетиње 2015, 392.
[Петрович Негош 2013] → Петр II Петрович Негош. Описание Черногории с кратким начертанием историии чернагорского народа, у: Петр II Петрович Негош и Россия: Русско–черногорские отношения в 1830–1850–е гг. Документи, сост. М. Ю. Анисимов, Ю. П. Аншаков, Р. Распопович, Н. И. Хитрова, Москва 2013.
[Поповић 1976] → Поповић, М. Видовдан и часни крст: Оглед из књижевне археологије, Београд 1976.
[Поповић 2006] → Поповић, Д. Под окриљем светости: Култ светих владара и реликвија у средњовековној Србији, Београд 2006.
[Поповић 2016] → Поповић, Ј. Видовданска идеја у: Catena Mundi III: О националном идентитету Срба, Београд 2016.
[Пропаст царства српскога ] → Пропаст царства српскога, у: С. Марјановић-Душанић, Свети краљ, Београд 2007.
[Раваничанин I 1993] → Раваничанин I, Житије светога кнеза Лазара, у: Списи о Косову, прир. М. Грковић, Београд 1993.
[Раваничанин II 1993,] → Раваничанин II, Светлу победу показаше, у: Списи о Косову, прир. М. Грковић, Београд 1993.
[Радић 2011] → Радић, Р. Живот у временима: Патријарх Гаврило (Дожић), 1881–1950, Београд 2011.
[Ракић 1985] → Ракић, М. Конзулска писма 1905–1911, прир. А. Митровић, Београд 1985.
[Ракић 2015] → Ракић, М. На Гази Местану, у: М. Ракић. Песме, прир. Л. Којен, Београд 2015.
[Ређеп 2007] → Ређеп, Ј. Косовска легенда, Нови Сад 2007.
[Ређеп 2010] → Ређеп, Ј. Житије кнеза Лазара, Нови Сад 2010.
[Ређеп 2013a] → Ређеп, Ј. Грех и казна Божија: Судбине, битке и предања српског средњег века, Нови Сад 2013.
[Ређеп 2013b] → Ређеп, Ј. Величање деспота Стефана Лазаревића у: Грех и казна Божија: Судбине, битке и предања српског средњег века, Нови Сад 2013.
[Руварац 1993] → Руварац, Иларион. О кнезу Лазару, у: Списи о Косову, прир. М. Грковић, Београд 1993.
[Самарџић ] → Самарџић, Р. Неугасива кандила, у: Р. Самарџић, Идеје за српску историју, Београд 1989.
[Самарџић 1976] → Самарџић, Р. Између Рајића и Руварца, у: Р. Самарџић, Писци српске историје I, Београд 1976.
[Самарџић 1976] → Самарџић, Р. Стојан Новаковић: Утемељитељ савремене српске историографије, у: Р. Самарџић, Писци српске историје I, Београд 1976.
[Самарџић 1989] → Самарџић, Р. Романтизам у српској историографији, у: Писци српске историје II, Београд 1981.
[Свети Петар Цетињски 2015] → Свети Петар Цетињски, Кратка историја Црне Горе, у: Између молитве и клетве: Сабрана дјела, прир. В. Тодоровић и Н. Маројевић, Цетиње 2015.
[Свети Сава у руском царском летопису 2012] → Свети Сава у руском царском летопису, прир. М. Витезовић, Београд 2012.
[Секулић 2016] → Секулић, И. Видовданска идеја, Catena Mundi III, Београд 2016.
[Симић 2012] → Симић, В. За љубав отаџбине: Патриоте и патриотизми у српској култури XVIII века у Хабзбуршкој монархији, Нови Сад 2012.
[Скерлић 1913] → Скерлић, Ј. Нови омладински листови и наш нови нараштај, Српски књижевни гласник, 30–3 (1913) 220.
[Скерлић 1911] → Скерлић, Ј. Др. Ник. Велимировић: Религија Његошева. Студија. Београд 1911. Српски књижевни гласник 27–12 (1911) 933–940.
[Скерлић 1966a] → Скерлић, Ј. Омладина и њена књижевност (1848–1871): Изучавања о националном и књижевном романтизму код Срба, Сабрана дела Јована Скерлића, књ. 10, ур. М. Бегић, Београд 1966.
[Скерлић 1966b] → Скерлић, Ј. Светозар Марковић: Његов живот, рад и идеје, Сабрана дела Јована Скерлића, књ. 11, Београд 1966;
[Списи о Косову 1993] → Списи о Косову, прир. М. Грковић, Београд 1993.
[Српски иконопис 2016] → Српски иконопис на подручју обновљене Пећке патријаршије 1557–1690, Каталог изложбе, Београд 2016, 21.
[Станојевић 1934,] → Станојевић, С. Српски национализам у средњем веку у: С. Станојевић, Из наше прошлости Београд 1934, 35–37.
[Сувајџић 2007] → Сувајџић, Б. Иларион Руварац и народна књижевност, Београд 2007.
[Терзић 2012] → Терзић, С. Стара Србија (XIX – XX век): Драма једне цивилизације – Рашка, Косово и Метохија, Скопско–тетовска област, Нови Сад и Београд 2012, 56–64.
[Тодоровић 2015] → Тодоровић, И. Српска тајна: Експериментална разматрања специфичних структурних и семантичких образаца од изузетног значаја у српском етнокултурном контексту, Београд 2015, 243–286.
[Трифуновић 1968] → Трифуновић, Ђ., Српски средњовековни списи о Кнезу Лазару и Косовском боју, Крушевац 1968.
[Тричковић 1965] → Тричковић, Р. Писмо травничког везира из 1806. године, Политика, 28. 2.1965, 18.
[Ћирковић ] → Ћирковић, С. Стојан Новаковић у развоју српске критичке историографије, у: [Ћирковић 2007a],, 111–115.
[Ћирковић ] → Ћирковић, С. Традиције и историја традиција у делу Стојана Новаковића, у: Историја и традиција, XIV–XX.
[Ћирковић 1992] → Ћирковић, С. О кнезу Лазару: Студија Илариона Руварца, у: Бој на Косову: Старија и новија сазнања, ред. Р. Михаљчић, Београд 1992, 9–15.
[Ћирковић 2007a], Ћирковић С. О историографији и методологији, Београд 2007, 89–103.
[Ћирковић 2007b] → Ћирковић, С. Преломно раздобље српске историографије, у: [Ћирковић 2007a], 89–103.
[Ћоровић–Љубинковић 2007a] → Ћоровић–Љубинковић, М. Даскал Стефан, у: Ћирковић С. О историографији и методологији, Београд 2007, 165–176.
[Ферјанчић и Ћирковић 2005] → Ферјанчић, Б. и С. Ћирковић, Стефан Душан, Београд 2005, 312–313, 326–329.
[Хамовић 2016] → Хамовић, Д. Књижевност Младе Босне, национално тло и модерност, у: Д. Хамовић, Пут ка усправној земљи: Модерна српска поезија и њена културна самосвест, Београд 2016, 72–86.
[Шијаковић 2015] → Шијаковић, Б. Велики рат, Видовданска етика и памћење: О историји идеја и Спомену Жртве, Београд 2015.