БОЈАН ДРАШКОВИЋ
draskoviclipovo@gmail.com
РЕЗИМЕ: Чланак говори о утицају Лава Троцког на формирање наратива о примитивизму и геноцидности српског народа на Косову и Метохији у време Првог балканског рата. Утицај Лава Троцког на српску социјалдемократију био је несумњив и поклапао се са политиком Аустроугарске према Србији. Главни циљ комуниста пре Великог рата на Балканском полуострву био је разбијање панславистичких осећања код балканских народа: Срба и Бугара. Панславизам је још од времена Маркса и Енгелса, сматран за продужену руку руске спољне политике. Троцки је на основу ове политичке концепције био велики противник панславизма. Та политичка концепција била је пангерманска и њу је усвојила Коминтерна и југословенски комунисти који су се залагали за распад Југославије на основу права народа на самоопредељење до отцепљења, али не само народа него и народности, чиме су југословенски комунисти још 1924. године дали идеолошку и политичку, основу за осамостаљење Косова и Метохије од Србије и прикључење ове територије Великој Албанији. Основна политичка теорија Лава Троцког о перманентној револуцији, у данашње време изузетно популарна на Западу (пре свега, међу неоконсима у САД) имала је за циљ распад царске Русије и стварање вештачких инстант нација, морала је доћи у сукоб с државотворном и империјалном доктрином Јосифа Висарионовича Стаљина који је у великој мери успорио, али не и зауставио теденције за које се залагао Троцки. У данашњој Србији, наследници некадашњих комуниста су у великој мери аутошовинисти и другосрбијанци који су, а тога најчешће нису ни свесни, следбеници Лава Троцког.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Троцки, српски социјалдемократи, Стаљин, панславизам, пангерманизам, аутошовинисти
Сведоци смо, последњих неколико деценија, медијске и културне сатанизације српског народа. У томе најчешће и најжешће учествују представници САД, Велике Британије и Европске уније.
Срби, дубоко уверени у исправност донетих стратешких одлука током сопствене историје, с великом муком и тешким разумевањем прихватају потпуно бесмислене оптужбе „политичког Запада“, не схватајући разлоге и генезу толике мржње према њима: најпре својих суседа који имају очигледне претензије на њихове вековне територије, али и великих сила које последњих сто година настоје да казне Србе и Србију.
У стварању предрасуда према Србији и Србима, које се претварају у оптужбе против овог народа, погрешно схваћеног као: малих Руса на Балкану, у великој мери учествовали су комунисти, почев од Маркса и Енгелса, који почињу своју публицистичку каријеру у време Пролећа народа 1848. године, да би се неколико година касније у Кримском рату (1853–1856) отворено сврстали на антируску и антисловенску страну.
Карл Маркс Источно питање – питање опстанка Османског царства у Европи и на Блиском Истоку – назива магарећим мостом европске дипломатије. Класици марксизма Јужне Словене и њихову националну револуцију, основу решавања тадашњег Источног питања, сматрали су потпуно депласираном, хегеловски речником речено, антиисторијском појавом. Срби и Хрвати, оптуживани су још у току 1848. године, да су оруђе царизма и реакције, а да је панславенство продужена рука великоруске политике. Према класицима марксизма прихватање независних јужнословенских држава значило би праву катастрофу за тадашњи Запад и нужно би довело до балканизације Европе – израз за културно назадовање. Словенски народи и њихове државе су слуге европских реакција и као такви заслужују да буду уништени у холокаусту светске револуције, а њихове државе трајно разорене и скрајнуте с историјске позорнице. На тај начин Маркс и Енгелс подржавали су Турску, али и спољну политику Велике Британије што у знатној мери објашњава сличност ставова Винстона Черчила и других британских политичара и историчара о Балкану и Јужним Словенима с класицима марксизма. Черчил је, као проверени британски конзервативац и империјалиста дубоко презирао присуство Русије и Словена у Европи, а посебан анимозитет гајио је према Србима, сматрајући их одговорним за Велики рат, страхоте и нарочито за његов неуспех код Галипоља. Черчил ће, типично британски, бити незадовољан версајском Европом, нестанком Аустроугарске и других монархија када су са чела Европе збачене крунисане главе, а на њихово место дошли ништаци [1].
Антирусизам био је предуслов за стварање антисрбизма, док је антибалканизам био предуслов за империјално поробљавање балканских и блискоисточних народа, што у неку руку, о класицима марксизма даје потпуно супротну слику од оне каквим су нам их њихови следбеници представљали. Марксистичко тумачење европске спољне политике њиховог времена, у великој мери може се сматрати за расистичко, ако не и империјалистичко [2].
Највећи непријатељ марксизма – пангерманске верзије социјализма, био је Бакуњинов анархизам и словенофилство – словенска верзија сличног покрета.
Маркс и Енгелс, попут Хегела и бројних других германских расиста, Словенима одричу свако право на самосталан културни развој, а нарочито на постојање државе. Руси, из пангерманске пропагандне историографије, своју државност дугују искључиво Германима, Немцима, Варјазима, Нордијцима и другим „вишим господарским расама“ који су дошли с далеког севера и наметнули им се за господаре. Ове тезе, у суштини псеудоисторијске и крајње политички тенденциозне занемарују чињеницу да је немачка држава – Пруска, оличење хегеловске апсолутне идеје, настала на германизованом, словенском тлу и да су Пруси – провобитно словенски народ, тек у 14. веку последњи примили хришћаство, заједно с Бранивојевићима и Љутићима. Управо је на подручју Пруске дошло до геноцида над старијим народима и племенима, њихове насилне асимилације и брисања из историје. Исти геноцидни наратив према Словенима имају марксисти и нацисти. Они словенске народе посматрају као грешку историје, као људе који се морају претопити и нестати у даљем уједињавању света под германском палицом. У том погледу ставови једног Хитлера према Србима и Југословенима, подстакнути искуством Првог светског рата, били су куд и камо толерантнији од ставова које су према њима имали класици марксизма.
[1] Винстон Черчил, Други светски рат, том I, Београд 1964, 9.
[2] Зоран Милошевић, Маркс и Енгелс о Словенима, Национални интерес, година XV, vol. 36, Број 3/2019, 215- 229
Пангерманска идеологија, нарочито је заступљена у систему европских монархија, према коме су готово све водеће европске владарске династије махом германског порекла и припадају затвореном породичном кругу изражене инцестоидности. Наравно, да постоје династије уљези или скоројевићи; као што су Бонапарте, Бернадоти – династије Француске револуције, а међу њима се налазе и три српске династије: Обреновићи, Карађорђевићи и Петровићи, конституисане на основу бонапартистичког – национално револуционарног историјског преседана. Не треба ову компоненту нимало занемарити нити запоставити. Велике и моћне државе тадашње Европе, нерадо су гледале уљезе у својим редовима и с великом муком пуштале су их у своје „високо друштво“. За пангерманисте европеизација је исто што и германизација; прихватање немачког језика, обичаја и културе, међу „ниже цивилизованим“ народима и расама[3] .
Пропагандистичке предрасуде, ослоњене на Хегелову философију историје, претворене у идеологију социјалне револуције, иако саме по себи контрадикторне, успеле су да код Срба и Руса, парадоксално, оставе дубок траг. Руси и Срби су величали класике марксизма и спроводили њихов политички програм по националном питању, покушавајући да буду већи католици од папе, иако су за њих, као и за Хрвате и остале Јужне Словене, они тврдили да су историјски отпад. Парадоксално, исти они чије су слике после победе социјалистичких револуција красиле учионице школа у СССР-у и касније у титоистичкој Југославији, до дна душе презирали су исти тај народ, одричући му било какву способност за цивилизован и културни развој.
Међутим, иако су омаловажавали, па чак и мрзели Србе и српски народ, Маркс и Енгелс, су се трудили да схвате потврду хердеровске теорије о духу народа и духу времена примењених на Србе, а која се огледа у језику и народној књижевности, па су попут Гетеа учили српски језик и на оригиналу читали српску поезију [4].
Марксистичка организација по својој структури најсличнија је језуитима које дословце копирају. Марксистичка војска састављена је од професионалних револуционара, заправо агената од утицаја и шпијуна, чији је циљ да изврше инфилтрацију у друштвени, политички и културни живот једног народа путем система тајних организација, финансираних и организованих из једног центра: Комунистичке интернационале. Социјалистичка пропаганда је толико контрадикторна и заводљива да омогућава свакоме да је протумачи на свој начин. С једне стране, служи се апсолутном негацијом у циљу оцрњивања противника, крајњим цинизмом и етикетирањем: сви су глупи сем њих – марксиста, нико ништа не зна и читава историја се креће у јасним шаблонима класне борбе. С друге стране, њихова револуционарност уперена је ка социјалној правди, истичући пароле братства, једнакости и националне равноправности, али та равноправност није подједнака за све иако је свима прихватљива и као таква максимално заводљива. Словени, Руси и Југословени, спадају у народе који се по степену цивилизованости не могу упоредити с Германима или Англосаксонцима. Они су неспособни за комунизам, а сâма комунистичка идеологија треба да им послужи као пут за прихватање модерних светских токова. И тако у име цивилизованог света, напретка и модерности, један од главних предуслова ових народа је да се одрекну себе и свог сопства. Само тако и никако другачије ће бити спремни да уђу у велику социјалистичку заједницу с другим народима. Мораће се културно деконтаминирати – уништити своју традицију и заостале обичаје. Тај исти наратив, у суштини дубоко расистички, на најбољи начин објашњава стварнe намере комунистичких мисионара, а оне се уопште нимало не разликују од идеологије било ког колонизатора. Русија са својим пространством требала је да остане полигон за будуће аутогеноцидне и геноцидне радње над пре свега руским, словенским народом, баш као што су некада у средњем веку Мачоносци, Тевтонски витезови и Литвански кнежеви учествовали у претварању Пруса у Немце.
Један од практичних реализатора ове политичке концепције био је Лав Давидович Бронштајн, познатији под именом Троцки (1879–1940). Руски Јеврејин, новинар и револуционар, творац Црвене армије, револуционарни теоретичар и практичар, једно од најзначајнијих имена комунистичког покрета, чије идеје „перманентне револуције“, (од)умирања државе и породице данас доживљавају врхунац у савременој идеологији џендеризма [5] .
Ако би се подробније изанализирали чланци класика марксизма, Лава Троцког не треба нипошто доживљавати као јеретика како га је Стаљин приказивао, већ напротив као корифеја социјалистичке мисли, из чега се види, додуше недовољно јасна и прецизна теденција овог политичког, социјалног, културног и интелектуалног покрета у Европи и свету да, макар и благо неутрално, подржава пангерманске, колонијалистичке теденције у европској спољној политици [6].
[3] Herman Nojbaher, Specijalni zadatak Balkan, Beograd 2004, 155.
[4] Јован Скерлић, Карл Маркс о Србима, Фељтони, Сабрана дела, књига седма, Београд 1964, 252-257.
[5] Миша Ђурковић, Нови троцкизам и системи инфлитрације, Тамни коридори моћи, Београд 2021, 109- 141.
[6] Зоран Милошевић, Ванда Божић, (Нео)троцкизам и његова историја као инструмент савремене геополитике, Историја као инструмент геополитике, зборник радова, Београд 2022, 89–139.
Лав Троцки је био изванредан новинар – пропагатор. Сама по себи новинарска професија садржи три компоненте: информативну, пропагандну и забавну. Задатак новинара је да обавештава јавност и да пласира информације. Он то чини на начин прихватљив широкој читалачкој публици, која не само да се информише, него том приликом прихвата и усваја одређене идеје. Пропагандисти су важније идеје које се пласирају од информисања. Информисање је само средство за подстизање пропагандног циља, а избор и начин приказивања информација увек је у служби тенденције и намере онога који их пласира. Троцки је мајстор новинске манипулације, с једне стране, његови искази су забавни, књижевно лепо уобличени, често у погледу анализе прецизни и тачни, а с друге тенденциозни и измишљени. Код њега доминира метод: ред злата, ред блата. У својим репортажама најчешће се користи формом путописа, карактеристичном за изванредног стилисту. Овим начином изражавања, он читавој репортажи даје лични тон, избегавајући административне и бирократске флоскуле а сâм текст максимално приближава лепој књижевности. Читалац има утисак као да чита неку Чеховљеву скаску и лако се маштом преноси у атмосферу писца. Опуштени и растерећени читалац жељан интересантног и забавног штива, добија онда онај вид узнемирујућих информација код којих се буди извесна забринутост, усваја предрасуде и лако мења мишљење.
Троцки је управо на овај начин 1912. године у светску јавност пласирао мит о истребљивању Албанаца с Косова. Као вешт метод манипулације користи наводне исказе рањеника – обичних безимених људи, у чије наводе је тешко поверовати а још теже их проверити.
Троцки пише своју репортажу из Балканских ратова у првом лицу и презентује га као исповест српског војника чија је јединица починила тешке злочине над Албанцима. Ту наступа пропагандна вештина, намерна да збуни и заведе читаоца и натера га да промени своје мишљење или уверења. Троцки никада не лаже кад говори о конкретној личности у тексту, али готово увек када у текст убаци измишљени интервју са непознатим малим човеком, војником, рањеником, коме не сме да каже име, како касније не би имао проблема, јављају се фантазмагоричне слике и предрасуде. Управо из ових извештаја, речених из уста „једног човека“, описано је тобожње насиље Срба над јадним и незаштићеним Албанцима на Косову, где су Срби, окрутни и зли, побили све мушкарце изнад дванаест година. А после тога почиње критика словенофилства и Русије која тим људима пружа подршку и на крају закључак у циљу изазивања опште равнодушности према Србима, посебно код Руса, који, сматра Троцки, немају шта да траже на Балкану.
Троцки први пут говори о масовном пљачкању Албанаца од српских цивила који су се кретали са својом војском као и извесном броју заклане албанске деце (243), што је на руску публику имало да остави утисак згражавања.
О Србима и њиховом нападу на „јадни албански народ“ Троцки каже следеће: „Под изговором да траже браћу, пролазе кроз Косово поље и пљачкају.“ [7]
Један непознати српски војник поверава се Троцком: „Убио сам безброј Албанаца.“ (Кијевска мисао, 23. децембар 1912. година). Он даље наставља: „Ми редовни војници строго поштујемо ограничења и не убијамо никога млађег од 12. година“. [8]
Према извештајима Троцког, Срби су примитивци, убице, рођени терористи, управо онакви како их је приказивала аустроугарска пропаганда. Српску војску Троцки описује као: „гладну руљу без хлеба и поноса“ [9] , док српске победе у Првом балканском рату максимално омаловажава следећим речима: „Поред деморалисаности турских трупа многе наше победе дугујемо случају и магли.“ [10]
Троцки је Србе приказао као исувише примитивне, недовољно обучене, са застарелим руским пушкама, који своје војне успехе дугују једино томе што су Бугари одвукли главнину турских трупа на тракијско ратиште, док су Срби своју војску упутили ка Косову и Македонији. Према њему, српска војска је једино способна да се боре против ненаоружаних Албанаца.
Према истраживањима Џона Рола и Франца Фишера, идеја о геноциду над Албанцима на Косову у 1912. години очигледно је била наручена од немачких безбедоносних кругова, веома блиских с комунистичким покретима и организацијама тог времена. [11] Из чега се да закључити да је Троцки, у великој мери, својим примамљивим текстовима представљао агента од утицаја пангерманске политике пре Првог светског рата, што у осталом није и нека новост, ако се зна да је Лењин (с Радеком) у Петроград дошао оклопним возом преко немачке територије у време трајања сукоба Немачке и Русије.
Троцки Албанце описује као вредан, поштен и изузетно богат народ, чије злато су Срби опљачкали. С друге стране, Троцки исправно схвата да је Балкански рат предигра Великог рата који ће тек уследити две године касније.
Очигледно измишљени дијалози с неименованим актерима тобожњих ратних злочина и евентуалног геноцида над Албанцима, прикривали су стварне прогоне који су се дешавали на Косову од тог времена до данашњих дана, где су Албанци, почев од Великог бечког рата (1683–1699) увек били они који прогоне, а не они који су прогоњени. Али ти извештаји о периодичним погромима над српским народом на Косову, јасно доказани и описани у дипломатским извештајима руских и српских конзула, никог нису занимали, док је лажна новинарска репортажа опстала као известан „документ времена“ о ружним, прљавим и злим Србима, присутна је у европској и светској штампи све до данашњег дана. Она је основа албанског права на Косово одакле се и даље протерују Срби с овог подручја.
[7] Лав Троцки, Иза завјесе, Кијевска мисао, бр. 335, 23. децембар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис, Загреб 2022, 224.
[8] Исто, 225.
[9] Лав Троцки, Из историје једне бригаде, Дан, бр. 84 и 85, 25. и 29. децембар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис, Загреб 2022, 123.
[10] Исто, 124.
[11] Џон Рол, Пут у Сарајево, Београд 2017, 79.
Случајно или намерно, Троцки је руској и европској јавности дао потпуно погрешну слику српске државе и војске. Он је српску војску и српског војника приказао у најгорем и најружнијем светлу, као убицу и пљачкаша, док је срске победе на Куманову и у Македонији приказао као производ пуке случајности. Срећом, по Србију, Аустроугарска је поверовала у овакве новинске написе Троцког и сматрала је 1914. године, рат са Србијом као једну обичну шетњу, што јој се крваво осветило на Церу и Колубари. У Првом балканском рату, показало се да је српска држава млада, национално свесна, а да јој је војска дисциплинована и добро увежбана на челу да школованим официрским кадром, на највишем европском и светском нивоу, опремљена добрим пушкама и квалитетном артиљеријом. Извештај Троцког, понижавајући за Србију и српску војску, био је потпуно нетачан.
Овим антисрпским митом у великој мери служила се аустроугарска дипломатија на конференцији амбасадора у Лондону, потпомогнута Британцима, а све у циљу стварања албанске државе.
Троцки је творац антисрпског наратива и његове идеје и ставови, на српску несрећу и жалост, и даље живе у западном антисловенског и антируском мишљењу. Иако су се у две светска рата Срби стављали на страну западних демократија, борећи се против централноевропског империјалзма, пангерманизма, фашизма и нацизма, они ће се окривити као највећи тоталитаристи, геноцидни људи па чак и фашисти и то од припадника истих оних народа који су у прошлости убијали, протеривали и прогањали Србе.
Према Троцком, највећа грешка Русије је подржавати „злочиначке Србе“ је су они „ратовали с Турском да би ослободили хришћане, истребљивали мирне Турке и Албанце да би исправили етнографску статистику становништва, а затим су почели да истребљују једни друге да би „довели ствар до краја.“[12]
Према Лаву Троцком примарни циљ комунистичког покрета у Русији и балканским земљама је борба против панславизма као продужене руке руске спољне политике, како је дефинисао Маркс; а главни задатак социјалистичке пропаганде је слабљење веза Русије и балканских држава и народа који своју слободу и спољнополитичку заштиту дугују управо руском интересу и руској држави.
Јасан и јединствен циљ његових тенденциозних извештаја је сламања словенофилских осећања међу балканским савезницима и њихово могуће сучељавање и сукобљавање. То се и догодило у Другом балканском рату, што је у великој мери ишло укорак са аустријском антисрпском кампањом. Троцки се првенствено обраћа руској публици с јасном намером да она не би требало да има било какву везу са Балканом и балканским питањима.
Истовремено, овај пацифиста и борац за људска права у Октобарској револуцији и грађанском рату биће одговаран за смрт више од милион људи, што га, само по себи, сврстава међу највеће ратне злочинце 20. века.[13]
Описујући српски империјализам, наратив који ће касније бити прихваћен у Хрватској, Троцки каже следеће:
„Српски империјализам се показао потпуно немоћним да настави нормалну офанзиву, односно офанзиву по националној линији: на путу му је стајала Аустроугарска, која је у својим границама обухватала више од половине српства. Отуда и стремљење Србије ка кретању линијама мањег отпора – ка Македонији. Национални добици српске пропаганде на том путу испоставили су се сасвим безначајним, али се територијални добици српског империјализма самим тим чине пресуднијим. Србија сада у својим границама укључује пола милиона Македонаца, као што је укључила и пола милиона Албанаца. Запањујући успех! Заправо, овај непријатељски милион становника може се показати кобним за историјску егзистенцију Србије.“ [14]
Троцки је у Србију дошао почетком Првог балканског рата, и учинио је силан утисак на српску социјалдемократију, створивши од ње извесну политичку агентуру. Његов превасходни циљ био је да преко социјалдемократских партија и организација у Србији и Бугарској, изванредно добро организованом пропагандом разбије „лажну“ словенофилску идеологију и ради на смањењу очигледно прејаког руског утицаја на Балкану, што се у великој мери поклапало с интересима Аустроугарске и Централних сила.
Троцки говори о уједињењу Балкана одозго. Уједињени Балкан, према њему, био би природна противтежа руском империјализму. Ова идеја оригинално није његова већ кајзера Вилхелма II, који је први заговарао од балканских држава стварање седме силе Европе, одвојене од Русије, под германским патронатом, као основу за немачки Drang nach Osten [15].
Први корак ка том циљу био је да уједињени Балкан објави рат панславизму као инструменту руске спољне политике, у чему се огледа и очигледни британски геостратешки интерес затварање Мореуза за руске бојне бродове и истеривање Русије с топлих мора. У том смислу, неколико година пре његовог доласка на Балкан, у јеку Балканских ратова, 9. јануара 1910. године, у Софији је одржан Конгрес социјалдемократских партија Балкана, у коме је изнет програм стварања федералне балканске државе. Пансоцијализам деловао је као продужена рука пангерманизма, увијена у форму модернизације и европеизације, супростављен је идеји пансловенства, националног ослобођења и уједињења словенских народа. Најважнија теза Лава Троцког је да се у име културе и модернизације, а у циљу светског мира и наводног просперитета изврши разградња руске државе, као примитивне, православне, анахроне, царистичке и империјалистичке силе.
[12] Лав Троцки, Балкански разговор, Кијевска мисао, бр. 181, 3. јул 1913, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис, Загреб 2022, 269.
[13] Милан Брдар, Праксис Одисеја I, Службени лист СРЈ, Београд 2000.
[14] Лав Троцки, Балкански разговор, Кијевска мисао, бр. 181, 3. јул 1913, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис, Загреб 2022, 270.
[15] „Централне силе ће онда владати над Медитераном имаће контролу над читавим мухамеданским светом“: Џон Рол, Пут у Сарајево, Београд 2017, 67.
Према Троцком: „Најбољи плод свих досадашњих напора човечанства, да из мрака и дивљаштва изађе на пут слободног развоја није грмљавина топова и родољубиви урлици, него управо овај вешти рад мирољубивог пролетаријата. У борби против империјализма, колико освешћени пролетаријат Русије осећа се као неодвојиви део радничке интернационале, мир и братство су његов витални циљ.“ [16]
…„Петербуршка дипломатија нема шта да тражи на Балкану, као што балкански народи немају шта да очекују од петербуршких дипломатских канцеларија.“ [17]
О томе Троцки каже следеће: „У својим сам чланцима отворио борбу против обмана словенофилије, против шовинизма уопште, против ратних илузија, против научних метода испирања мозга.“ [18]
На овом месту Лав Троцки, руски Јеврејин, највише се истиче као: антисловенофил, антиправославац и у име модернизације и „културног развоја“, директно се ставља на страну Аустроугарске у погледу њене балканске политике. Троцки о томе каже следеће: „А колико год нам била драга судбина младих балканских народа, колико год им жарко желели најбоље културне аранжмане на родном тлу, морамо им, као и себи, јасно и искрено рећи једну ствар: не желимо и не можемо да ставимо на коцку властити културни развој.“ [19]
Троцки презире српски и општебалкански национализам зато што, према његовима речима: „Националисти су опасни утолико што могу дати национални програм војној странци“ [20].
Троцки као и већина комуниста и аустромарксиста нема лепо мишљење ни о црногорском краљу, према њима крајње анахроној појави, романтичарском песнику, коме је Јован Скерлић порицао било какав литерарни дар.
Црна Гора, културно и политички омаловажена држава, нарочито стога што је била и остала продукт руске спољне политике и словенофилства. Ову државу је Лав Троцки оценио на следећи начин: „У Црној Гори, високопарно речено, доминира ‘лични режим’ у стилу режима какав господин управник затвора уводи у неком забаченом округу.“ [21]
[16] Лав Троцки, Рад пролетаријата, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Луч, бр. 62, 15. март 1913, Љетопис, Загреб 2022, 260.
[17] Лав Троцки, Руководству мађарске социјал-демократије, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис, Загреб 2022, 263.
[18] 19 Лав Троцки, Мој живот, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис, Загреб 2022, 10.
[19] Лав Троцки, Рат је објављен, Кијевска мисао, бр. 285, 14. октобар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис, Загреб 2022, 139.
[20] Лав Троцки, Политичке странке, Дан, бр. 87, 30. децембар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис, Загреб 2022, 112.
[21] Лав Троцки, Србија и Црна Гора, Кијевска мисао, бр. 353, 21. децембар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис, Загреб 2022, 115.
Међутим, у анализи српско-црногорских односа Троцки је доста реалан и тачан, према њему: „Уједињење Црне Горе са Србијом одмах би увело 250.000 Црногораца у оквире културније заједнице, а за Србију би било најједноставније и најприродније решење за излазак на Јадран. Овако аргументују Срби и то, наравно, није лишено симптоматичности“. [22]
По доласку у Србију, Троцки води интересантне разговоре с водећим српским политичарима о предстојећем сукобу. Његова оцена Николе Пашића, Лазара Пачуа, Милорада Драшковића као и других српских политичара у великој мери је тачна и прецизна.
Најинтересантнија му је оцена Николе Пашића у коме види изванредног, лукавог оријенталца, чије мишљење је у великој мери, у раскораку с његовим политичким деловањем. Иако по струци грађевински инжењер, који је завршио студије у Цириху, Троцки је са Пашићем покушао да води конверзацију на немачком језику, који је по самој природи ствари морао да говори и разуме, али ту се Троцки жали да је та конверзација на немачком била ужасна и да га ништа није разумео, а онда је покушао да разговара на француском, који је Пашић говорио још горе него немачки, да би на крају почео с њим да прича на руском, али је доживео катастрофу и на крају су окренули да причају на српском који му је био куд и камо лошији него руски. Пашић, једноставно, пред страним новинарима није хтео да каже ништа и готово му је било немогуће прочитати мисли. Али ипак он је био тај који је конце политичке моћи држао у својим рукама. Према Троцком: „Ако личности не стварају историју онда се историја ствара кроз личности?“ [23]
Према Троцком моћ Николе Пашића толика да; „Ако треба, Пашић ће учинити све да дође до рата. Ако не треба, неће бити рата.“ [24]
Пашићева политичка интелигенција огледала се у реткој чињеници да је умео, као нико у српској и балканској историји, пре њега и после њега, да искористи снагу и способности својих политичких противника. На конференцију амбасадора у Лондону, у току Првог балканског рата Пашић је послао старог напредњака Стојана Новаковића, као што је разне представнике опозиције умео да ангажује на високим државним задацима. С друге стране, Пашић, чија је странка владала српском скупштином, умео је да политички искористи сваку грешку коју би његови противници или савезници учинили. Према Троцком, Никола Пашић:
[22] Исто, 116.
[23] Лав Троцки, Клупко противрјечности, Кијевска мисао, бр. 345, 13. Децембар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис, Загреб 2022, 84.
[24] Лав Троцки, Србија у силуетама, Дан, бр. 4, 5. октобар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис, Загреб 2022, 87.
„Он се не плаши да гурне своје противнике на истакнуте позиције; али се не плаши да гурне противника снажним сељачким ударцем с леђа – ако је сазрео тренутак за то.“ [25] Пашић је био господар скупштине и човек изванредних организационих способности, али за дивно чудо, иако дуго на власти Пашић није контролисао српску штампу. Она је била крајње независна и слободна и о њој је Троцки имао изразито негативно мишљење, делимично и с тога што је види као једног од главних носилаца национализма.
Иако долази с Истока, код Троцког, као и других социјалиста осећа се општи презир према свему што је Исток Европе, а нарочито Балкан. Балкан за њих је синоним за примитивизам и нецивилизованост. Лав Троцки се изразито неповољно изражава према српској штампи. Овај презир нарочито се осећа према српској штампи и јавном мњењу која је према речима Лава Троцког одвећ националистичка и милитаристичка за његов укус. На удару његове критике српске штампе посебно место заузима Политика. Главна замерка српској штампи је одсуство било какве идеологије. Критичност руши сваку индоктринацију: „Ова штампа је свеједно урођено неспособна да на власт доведе нову политичку странку, јер је сама лишена било каквих програма или одређених политичких циљева.“ [26]
…„Осредња, неписмена, подла српска штампа уноси пропадање у идеолошки живот земље и најпогубнији је фактор у српској јавности. Њен херој је пензионисани престолонаследник Ђорђе, он је на челу ‘легије смрти’ коју је сâм организовао, обећао је крајем 1908. да ће преполовити Аустрију, и на крају је убио свог собара ударцем ноге у стомак.“ [27]
На овом месту Троцки се у потпуности слаже са аустроугарском пропагандом, против принца Ђорђа, док за краља Петра каже: „упркос амбициозним плановима и окрутном карактеру“. [28]
Против краља Петра као европског сиромаха, без паре у џепу, радила је најоштрије аустроугарска пропагандна машинерија, приказујући га безмало као вагабунда и авантуристу, али и човека који је учествовао у убиству кнеза Михаила Обреновића, о чему немамо јасних доказа. [29]
[25] Лав Троцки, Никола Пашић, Кијевска мисао, бр. 346, 14. и 17. новембар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис, Загреб 2022, 101.
[26] Лав Троцки, Српска штампа, Дан, бр. 49, 20. и 22. новембар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис, Загреб 2022, 104.
[27] Исто, 104.
[28] Исто, 110.
[29] О овоме на најбољи начин сведочи брошура Финале аустријског шпијуна Ђорђа Настића, где директно окривљује краља Петра I Карађођевића за атентат на књаза Михаила Обреновића: Ђорђе Настић, Финале, Будимпешта 1909.
Владимир Јовановић, познати научник и либерал, почетком шездесетих година 19. века, у својим чланцима и написима инсистирао је на извесној друштвеној равнотежи снага између владаоца у чијим се рукама налази апарат силе, владе која контролише бирократску организацију и народа који располаже слободном штампом. [30]
Лав Троцки мрзи српску кафану и београдску чаршију, јер су њени представници највећи српски националисти. Зато их слика најцрњим бојама, као што их тим истим бојама сликају и представници друштвеног естаблишмента, којима они оспоравају ауторитет.
О њима каже следеће: „Ови обесправљени елементи који стоје на граници статуса лумпенпролетаријата (беземљаштва и сиромаштва) у сваком случају до краја су прожети духовним лумперизмом, имају потпуну контролу над српском штампом. Они мало знају о историји Србије, а још мање о географији Балканског полуострва, али су незадовољни дипломатијом, а посебно радикалном влашћу, која им није створила ширу арену деловања. Пре свега им је потребна Велика Србија. Огорчени су због парламента, који још није померио државне границе, јаке претворио у слабе, а слабе у јаке.“ [31]
Српска кафана, центар српске демократије, где свако, мали и велики, има право на мишљење, ма какво било, напуњена жбирима и шпијунима, али и слободним људима, типичан је представник српског националаног духа. Истог оног, опијеног Косовом, спремног да каже не, великим и моћним силама Европе. Тај дух нервира Троцког, као и његове социјалистичке следбенике у Београду. Срби уместо да погну главу и савијене кичме клече пред великом и моћном Аустроугарском, претечом уједињене германизоване Европе, цивилизатором Балкана, они се по кафанама спремају за обрачун, пишу чланке и певају патриотске песме. То јавно мњење, спонтано, слободно и неорганизовано, оспорава сваки ауторитет, било власти, било опозиције, с њим нико није сигуран и на њега нико не може да рачуна. Против њега и његовог постојања највише су тобожњи борци за демократију и некаква људска права. Тек они који се куну у демократију не трпе никакву критику и често се понашају као најгори диктатори. Управо њима највише сметају ови мали центри слободног духа и слободне мисли. [32]
[30] Слободан Јовановић, Владимир Јовановић, Из историје и књижевности I, Сабрана дела, том 11, Београд 1991, 81- 117.
[31] Лав Троцки, Српска штампа, Дан, бр. 49 и 51, 20. и 22. децембар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис, Загреб 2022, 103.
[32] У време о ком пише Лав Троцки, Србија има око 3 милиона становника, и у њој излазе 217 листова, од којих у Београду 79 листова и часописа, што само по себи говори о виосоком степену демократичности и слободоумља српског друштва, неки листови достижу тираж и до 30.000 примерака, што је огроман број и за веће, европске градове. Тако, нпр. у исто време Лондон, за неколико милиона душа већи од Србије има 66 листа с тиражом од 5 до 6 хиљада примерака, што ће рећи да су Срби пре Балканских ратова били изразито демократски народ: Јован Скерлић, Данашња српска штампа, Историјски преглед српске штампе 1791-1911, Београд 1966, 93.
Термин полуинтелекуалац није први лансирао Слободан Јовановић критикујући комунисте и левичаре крајем тридесетих година прошлог века, већ Лав Троцки, описујући политички и демократски слој окупљен око разних новина и јавних гласила у Србији. О њима Троцки каже следеће: „Створен је читав један слој урбане полуинтелигенције, која је мало учила, иза себе нема никакве идеолошке заслуге, али је прожета уверењем да јој припада будућност Србије.“ [33]
Тај слој, који са висине посматра Троцки, као представник Европе – иако долази из Русије, посебно је презирао Јован Скерлић. Тенденција српске слободне штампе код Троцког, професиналног револуционара, али и код других српских елитистичких интелектуалца и литерарних идеолога попут Јована Скерлића, изазива потпуно згражавање. Скерлић је из истих разлога, као и Троцки мрзео новинаре, иако су обојица свој хлеб зарађивали као новинари. Скерлић мрзи неформално понашање српске штампе, заједљиву чаршијску критичност и недостатак префињеног „укуса“, као и склоност ка сатири и карикатури. Он је овај социјални феномен српског демократизма назвао: дарданелизмом, по чувеној кафани Дарданели, средишту београдске боемије 19. века. У овом локалу, где се точило јефтино пиће, све је врвило од уметника, глумаца, писаца, али и пропалих студената, амала, представника свих слојева друштва. Ту су се читале новине, коментарисала политика, састајало и дангубило, али и критиковало и исмејавало.
Скерлић, и сам диктатор у својој бранши, пасионирани љубитељ француске књижевности, избегавао је овај локал, као и његове сталне госте, вероватно што би и сâм наишао на критику или по коју заједљиву опаску. Не зна се ко га је када и где увредио, али он је ову кафану сматрао за највеће друштвено и национално зло. Место окупљања разноразних пропалих типова, где су се окупљали декадентни писци – алкохоличари о којима је мислио и писао све најгоре. [34]
Међутим, управо ће они бити квинтесенција српског јавног мњења и против њих ће се борити сви успешни слојеви у Србији. Од стерилних и префињених професора, до корумпираних политичара и агената од утицаја.
Пролетаризовани српски „полуинтелектуалци“, неснађени у друштву, утопљени у алкохол и боемију, знали су да критикују и уједају, али често и да кажу истину. Они су постали носиоци београдског духа и београдске чаршије, некада толико моћне да се често идентификовала са српском националном идејом. У Дарданелима седели су: Дис, Глишић, Домановић, Нушић, Пера Тодоровић и други. Почетком 20. века, кафана је срушена, а на њеном месту никла је велелепна зграда данашњег Народног музеја. Међутим, рушењем Дарданела ситуација се нимало није променила, друштво се из ове кафане пребацило у Скадарлију где је наставило да лаје и уједа по властима и ауторитетима. Да би стварањем од Скадарлије туристичке атракције града, оно нестало и прешло на нека друга места, где се точи јефтин алкохол. Управо та класа интелектуалних пролетера, алкохоличара и боема, несређених и несрећних људи, избачених из животне колотечине, који се боре за елементарну егзистенцију и живот посматрају као робију, у највећој мери очували су демократски дух српске нације, критичку мисао и били су брана свима онима који су покушавали да овладају овим простором. [35]
[33] Лав Троцки, Српска штампа, Дан, бр. 49 и 51, 20. и 22. децембар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис, Загреб 2022, 103.
[34] Јован Скерлић, Лажни модернизам у српској књижевности, Писци и књиге V, Београд 1966, 245.
[35] Коста Димитријевић, Живот боемске Скадарлије, Београд 1990.
Дарданелски полуинтелектуалци највећи су неформални политички покрет отпора, сваком страном завојевачу, било да долази као директни колонизатор, или као његов верни слуга. Дарданели су били и остали детектор јавне лажи у Србији и зато је било изузетно значајно да се овај неформални покрет отпора, пронађе, угуши и у сржи затре.
Национално питање као демократско питање на најбољи начин је постављено у Србији, средином 19. века. Једној малој, наизглед примитивној и заосталој земљи, с дубоким слојевима примордијалне политичке традиције и невероватно снажне народне културе. Земље која је конституисана на изузетно аутентичан начин, кроз своју националну револуцију. Српски демократски принцип, конституисан у време Милоша Обреновћа, тиранина и источњачког деспота, што нимало не чуди ако у обзир узмемо Аристотелову политичку динамику мењања и кретања државних система из његове Политике, према коме кварење монархије, доводи до аристократије, а кварење аристократије до демократске републике, да би кварењем демократске републике дошло до тираниде која поново успостаља преко олигархије стабилан монархистички поредак. [36]
Исто тако је тиранин Милош Обреновић, ослањајући се на различите методе присиле и сељачке демагогије на све начине настојао да не дође до формирања аристократије. Он је извршио поделу земље и његов државни поредак почивао је на малом ситносопственику, слободном сељаку, економски одрживом земљораднику, способном да себи подигне кров над главом, да поседује нешто мало земље, окућнице, ливаде и шуме, која ће прехранити њега и његову породицу. Сељак, макар и најмањи и најбеднији, без велике индустрије, био је наоружан и осећао се газда у својој кући и на свом имању. Могао је да се побуни против нанесене неправде и управо та слобода газдовања учинила га је независним. Он је био стуб српске демократије. Велике индустријске силе света и поред великог развоја, у социјалном смислу, биле су у заостатку за „примитивном“ балканском државом. Почивале су на ропском раду и методи социјалне принуде. У Србији 19. века, било је куд и камо боље и удобније живети, него у исто време у Ирској под Британцима или на јужноамеричким латифундијама. Стога је један од примарних социјалистичких циљева у Србији, зарад наводне модернизације друштва, било темељно и систематско уништење српског села и српског сељака – слободног човека, газде и роба на свом имању. Истовремено с уништавањем сељака, и огромног концентрисања сеоског пролетаријата у градове, дошло је убијања српске државне идеје, стварањем огромног клијентелистичког система партијског послушништва и читаве мреже партијских робова, пролетаризованог градског становништва, полуобразованог, неспособног за било какав поштен посао и слободан рад. [37]
У оцени Србије и српске политике Троцки је некој мери био у праву и својим ставовима истицао је како српске предности исто тако и недостатке. Према њему: „Проблем Србије није био недостатак плана, већ недостатак снаге. Политичар с планом је увек био у банкротству у тренутку када је откривен недостатак моћи да се његов план спроведе.“ [38]
Такође, Троцки је јасно увидео везу спољне политике и банака и финансијског капитала и одређених политичких странака, као што јасно увиђа чињеницу да су спољнополитичке околности најснажнији фактор унутарполитичких промена у Србији, чега су свесни готово сви актери у српском политичком животу од тог времена, па све до данашњих дана. [39]
Пишући о везама страног капитала и домаће политике и привреде, у току Првог балканског рата, Троцки као да је описивао данашњу ситуацију и данашње време. O улози банака у политичком животу Србије, Троцки каже следеће: „Банке овде играју мање политичку него економску улогу. Конкуренција страних банака у Београду је директан финансијски облик ривалства великих сила за освајање Србије. Близина српске политичке странке једној или другој европској сили у области спољне политике подразумева и најближу повезаност са страним банкама. Капиталистички развој још увек није напустио фазу примитивне акумулације, стога је национални облик капитала трговачки и лихварски. Европски финансијски капитал се, кроз бројне банкарске пипке које је овде опружио, директно везао за домаћи лихварски капитал и исисава све што може из националне привреде – пре него што је предузео озбиљне кораке за развој српске индустрије. Као посредници између европске берзе и сељачке земље, банкарима су потребни домаћи бизнисмени, утицајни политичари, законодавци и министри. Иста врата овде воде у министарство и уред банке.“…„Политичке странке овде (у Србији) изражавају не толико одређене класне интересе унутар земље колико одређене односе земље и великих сила. Странке су груписане на основу русофилства и аустрофилства. Спољашње тешкоће увек за некога значе унутрашње шансе. Међународна политика постаје размена политичких шпекулација“.[40]
[36] Аристотел, Политика, Београд 1970.
[37] Кајица Миланов, Титовштина у Југославији, Београд 2021.
[38] Лав Троцки, Никола Пашић, Дан, бр. 49 и 51, 20. и 22. децембар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис, Загреб 2022, 103.
[39] О банкократији, говорио је Јован Скерлић у српском парламенту; Јован Скерлић, Политички морал и појава банкократије, говор у скупштини 5. мај 1912, Фељтони, сабрана дела књига седма, Београд 1964, 297-315.
[40] Лав Троцки, Клупко противрјечности, Кијевска мисао, бр. 345, 13. децембар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис, Загреб 2022, 82.
Све што је важило за доба преткумановске Србије, важи и за данашњу постјугословенску Србију. Пракса (нео)колонијализма, с почетка двадесетог века, поново је оживела у двадесет и првом веку. Страни капитал – продро преко „директних страних инвестиција“ има двоструку намену: као прво да препере прљав новац и опљачка државу Србију, а као друго да формира политичку и економску елиту, преко које ће обезбеђивати утицај и моћ, корумпирати је и уценама је држати у сталној покорности. Стога је сасвим разумљиво зашто на српској политичкој сцени поред великих корупционаша и њихових чанколиза у личности разноразних „аналитичара“ тешко да се може наћи личност од формата и националне идеје, јер је управо таква личност неподесна интересима страног капитала. Страни капитал захтева постојање демагога, некреативног добро обученог глупака, израженог сиротињског комплекса, спремног да учини све како би се обогатио или био на положају одакле може своје дојучерашње другове да гледа с висине, уживајући у моћи и власти, чињењу или нечињењу малих, или великих политичких услуга. Заузврат овај народни деспот најмањи је и најпонизнији слуга свакоме ко има новац и долази са стране. Он постоји да би страном партнеру дао олакшицу коју не би ни по коју цену дао домаћем. Та комуникација с иностранством омогућује му „углед у друштву“ иначе конципираном на тези да све што је туђе је веће и боље од домаћег, јер оно што је домаће и аутентично ни по чему није способно за самосталан живот. Ту особину, створену још крајем 19. века, лепо је приметио Бранислав Нушић, градећи у својим комедијама лик Нинковића, Никарагве, а лепо описујући бахате и необразоване српске газде и бизнисмене попут Животе Цвијовића или газда Спасоја. Нушић је у својим комедијама описао детаљ из престоничког живота Београда, према ком су српске занатлије, пуне комплекса ниже вредности према странцима, отварали фирме за лажним ортацима који би им позајмљивали име: Шварц, Франц, Ханс, и.т.д. како би им радње деловале „светски“. [41]
Обично су ти лажни ортаци били обични сиромашни немачки сељаци из јужног Баната или Јевреји који су имали германизована имена. Жеља за иностраном робом, као и за иностраним искуством је сасвим природна код малолетних народа. Међутим, код Срба зачуђује дужина трајања политичког и друштвеног малолетства. Фасцинира чињеница да га у овој фази вештачке инфантилности држе управо интелектуалци, они најпаметнији, незадовољни положајем у друштву, жељни наметања народу којег с друге стране дубоко презиру.
Троцки је први уочио и јасно дефинисао да је постојање такве особине последица заробљености и неспособности српске политичке, културне и интелектуалне елите да се ослободи финансијског колонијализма страних банака и страног капитала.
Да би пропагандни утисак Лава Троцког био јачи потребно је било изградити мрежу агената од утицаја који ће потврђивати његове пропагандне ставове и ширити његов негативан наратив. [42]
[41] Бранислав Нушић, Покојник, Београд 1963.
[42] Миша Ђурковић, Културни делатник као агент од утицаја, Мрачни коридори моћи, Београд 2021, 31-47.
У српском случају пример српске социјалдемократије и каснијих српских комуниста на најбољи начин осликавају огроман утицај Лава Троцког, нарочито по националном питању и по питању улоге Србије и Срба на Косову и Метохији. Илустрација за то је срамна и издајничка књига Димитрија Туцовића, Србија и Арбанија, у којој млади корифеј српске социјалистичке мисли у време Лондонске коференције и каснијег Букурештанског мира отворено стаје на страну Аустроугарске, против интереса своје државе и свог народа, оспоравајући Србији и српском народу право на њену историјску колевку и излазак државе на Јадрану, како би Србима пресекла могућност формирања извозне луке – главног српског геоекономског интереса.[43]
Истовремно, деценијама уназад овој крајње опскурној политичкој личности у Србији се подижу споменици, дају имена школа и улица, а његов гроб и споменик, врло симболично и крајње сатанистички налазио се годинама на највећој раскрсници у Београду.
Књига Србија и Арбанија дело националне велеиздаје, настала је под директним утицајем Лава Троцког и може се с пуним правом упоредити са књигом Ђорђа Настића Финале, која је постала идеолошка основа за геноцид извршен над Србима у Босни и Херцеговини, током 1914. године, с много погубнијим последицама по српску државу и народ. Јер, је на њеним основама формиран албански национализам, а главна аргументација из ње се данас користи у разним међународним институцијама против интереса српског народа. Српски непријатељи, добро су схватили српску политичку отвореност, крајњи либерализам, недостатак критичке свести и памети, као и склоност ка моралној и стварној корупцији, нарочито код интелектуалаца и јавних радника, да су деценијама уназад, нарочито од 1945. године, од Београда направили бастион антисрпства. То се посебно види у науци, култури и јавном животу, где је сваком ко се отворено бори против српске државе и српског народа, загарантовано ухлебље, сигуран положај у друштву и статус у јавном животу, док међу српским националистима доминирају лажњаци, некреативни, јалови поједици, који својим постојањем „чувају место“ да случајно на јавну сцену не дође било ко од интегритета и формата. Сви они, својим чињењем или нечињењем, случајно или намерно, наносе више штете него користи српском друштву. Поред декларисаних и јавно форсираних националних величина, антинационалисти могу да живе и отворено делују против српског народа и државе остварујући известан степен „мирне коегзистенције“, заштићене тобожњим људским правима и демократским слободама, међу којима се на најбољи начин огледа и право на издају.
Извештајима Лава Троцког и радом српских социјалдемократа, каснијих комуниста, отпочиње у великој мери стварање данашње Друге Србије: политичке идеологија која у својој основи има негирање српског националног интереса, сматрајући српски народ у свему инфериоран у односу на остале европске народе, а српску политичку и културну елиту као и сâм народ историјски одговоран за бројне политичке „грехе“ из прошлости и садашњости, међу којима је највећи и најснажнији Косовски завет.
Припадници овог покрета Србе сматрају примитивним Балканцима, геноцидним народом којег треба културно деконтаминирати (уништити, затрти), изменити његову свест и историјски прекодирати и преквалификовати у циљу модернизације и мира међу другим народима. Речју, ова група етничких Срба, којој је тешко да прихвати ту чињеницу, јер се сматра изнад народа из ког су изникли, што им даје право да влада над „глупом и непросвећеом светином“, која никако не жели да се модернизује и да усвоји идеје савременог друштва. Иако пропагирају мало комунизам, а мало капитализам, српски либерали и другосрбијанци, мишљења су да је национална држава ствар прошлости и да, по свему судећи треба да се покоравају Глобали, ма где била и ма шта значила. Људи ће се повезивати, путовати, уживати, и неће знати за прошлост, ратове, убијања, историја ће бити стављена у запећак, а светом ће владати „мир и љубав“. Идеологија, у коју једино могу да поверују тешки наркомани и људи који пате од болести зависности. Живети у националној држави је исто као и живети у властитој кући, што је свакако знатно бољи статус него бити вечити подстанар. Право на државу и на управу, уједно је право на слободу, што могу да имају искључиво слободни људи, никако робови, глобална светина, жељна бесплатног хлеба и циркуских забава.
Ова друштвена група, унутрашњих неоколонизатора, иначе људи без снажног друштвеног идентитета, одсечених корена, полуобразована, попут скоројевића, навикнутих на имитацију и неоригиналност, клише, на све начине настоји да у новој светској прерасподели моћи, заузме друштвену позицију, служећи интересима империјалних сила, ма које и ма какве оне биле, а притом кривећи сопствени народ и великосрпски национализам као и тобожњу српску хегемонију над суседима, подстакнуту митовима и историјом, за сва зла која погађају како Србе, исто тако и остале околне народе.
Ослобођење уз помоћ ропства, главни је идеал ове друштвене и политичке групације коју су у прошлости оличавали српски социјалдемократи и комунисти. [44]
Ова група антисрпских настројених интелектуалца мрзи свој народ, његов „паланачки дух“, „малограђанство“; православље, конзервативизам, а при томе се на сваки начин труди да оствари власт над тим истим; „глупом“; „примитивним“, „затуцаним“ народом, људима с периферије Европе и цивилизације, који су неспособни да прихвате „модернизацију“ и њих као своје неспорне господаре. [45]
[43] Димитрије Туцовић, Србија и Арбанија, Београд-Загреб 1945.
[44] Љубомир Кљакић, Почетак пута, Ослобођење историје, прва књига, Београд 1993.
[45] Konstatitnović Radomir, Filosofija palanke, Nolit, Beograd 1991.
Троцки, без сумње Косово назива Албанијом. Албанија је нека врста војне крајине западних сила: Аустроугарске и Италије, према Србији и она представља сигурну брану уједињењу Балкана, а самим тим и излазу Русије на топла мора. Његове идеје о Србима као дивљацима, хегемонистима и кољачима, присутне су у политици Коминтерне, али и данашње Европске уније, што само по себи јасно говори о утицају овог политичког мислиоца јеврејског порекла на опште политичке токове европске и светске политике. [46]
Јеврејски елемент у марксистичком покрету је доминатан на позицији револуционарне авангарде, јер управо овај друштвени слој, коме припада и Лав Троцки спада у интелектуални пролетаријат. Без имовине и отаџбине, образован, са знањем бројних језика, склон слободним професијама лутајућих новинара и интелектуалаца, идеалан је за формирање професионалних револуционара који у глобализацији и уједињавању света проналазе своју шансу да се наметну другим народима и културама. Стога је у то време јеврејско питање, уједно било и паневропско и пангерманско питање. А комунисти, иако су се јавно одрицали религије и национализма, увек су били на страни оних политика, држава и влада које су у заштиту узимале национални интерес, права и привилегије јеврејског народа. И зато се не могу сматрати национално равнодушним, како су теоријски себе представљали. [47]
Распад Русије на нове инстант нације био је комунистички приоритет. У јеку Анексионе кризе, 30. децембра 1908. године Троцки у Правди позива на детронизацију Романова. Иако је код других народа национално питање решено тако што су сви припадници државе истовремено и припадници нације, у Русији је то питање уздигнуто на етнички ниво. Троцки не размишља у националном оквиру, него у класном и партијском, иако је публика којој се обраћа руска. За руског читаоца, он о Аустрији говори следеће: „Јер Аустрија није наш непријатељ, а Романов нам није пријатељ. Унутар Аустрије, као и српски народ имамо верног и неумољивог савезника: аустријски пролетаријат, који се до смрти бори против своје владе.“ Како су се борили на најбољи начин сведочи 1914. година. Тада су аустријски пролетери и социјалдемократе, опијене снажном антисрпском кампањом листом подржале рат против Србије и концепцију барона Хецендорфа, док су српске социјалдемократе на челу с Туцовићем, Лапчевићем и Кацлеровићем гласале против ратних кредита. Испоставило се као и сто година касније да су Срби били већи комунисти од комуниста, већи Европљани од Европљана и већи католици од папе. Тај неприродан и непринципијан однос који Европа и њени представници, са различитих страна траже од Срба и Србије задржао се, на жалост све до данашњих дана. Српски политичари, које је Лав Троцки добро оценио као корумпиране агенте од утицаја страних сила и још више страног капитала, уместо да бране свој народ од тихе агресије споља, настоје на све начине да ту агресију учине подношљивијом и прихватљивијом, или фигуративно казано; кувају жабу, не би ли нам притиске учинили подношљивијим, а с друге стране покушавају на све начине, користећи полуге власти да се обогате. С тим домаћинима, лако се договарати о свему, јер за шаку власти они радо се одричу националног интереса, објашњавајући „лаковерном народу“ како није било излаза и како је то једино могуће решење у датом тренутку. Та институцинална корумпираност, главни је разлог темељне и систематске политизације српске јавности, као и деинтелектуализације српске политике, јачања полицијских и параполицијских институција моћи, развијање трговине утицаја, непотизма и негативне селекције, величање просечности и приморавање већине образованог света да се бори за егзистенцију или да своју економску сигурност потражи у иностранству.
[46] О утицају троцкизма код Срба у великој мери говори Мира Богдановић која за највећег послератног троцкисту сматра Милована Ђиласа, титоистичког дисидента. Ђиласова књига Нова класа, према Богдановићки била је продукт колективног рада, групе троцкистички оријентисаних интелектуалаца у САД. Троцкисти су били главни непријатељи СССР-а, а њихову политику у Југославији спроводили су представници Корчуланске филозофске школе, окупљени око часописа Праксис: Mira Bogdanović, Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – Od Đilasa do Đilasa, Beograd 2013.
[47] Раде Јанковић, Како упокојити вампира, Крагујевац 2020.
Српски непријатељи, у досадашњој њиховој међународној делатности још увек нису повукли ни један политички потез, а да код српских власти нису осигурали стање сигурне пасивности. На жалост, њихова моћ у Србији је огромна и они већ деценијама кадровишу, форсирајући негативну селекцију, и улажући у пасивне и некреативне поједице, сигурне у њихову неспособност да било шта учине или промене…
Троцки се залаже и пропагира, проаустроугарску, антируску и антисловенску политику и стога нимало не чуди што су његове идеје добродошле у САД током Хладног рата. Иако га није доживео (убијен је 1940. у Мексику), његове идеје перманентне револуције су га надживеле и данас доживљавају своју кулминацију. [48]
Лав Троцки постаје један од главних антируских стратега 20. века. Државна – проруска и антидржавна – антируска политика, представљају основу сукоба Стаљина и Троцког.
Стаљин, оличење државе, неминовно је морао доћи у сукоб с троцкистичком идеологијом која је разарајуће деловала на државни организам. Стаљин је од самог почетка био човек државе (у неку руку иако по националности Грузин, дубоко је поштовао руску културу и државу), дотле је Троцки (по националности Јеврејин) развијао антируску и антисловенску политику, покушавајући да доведе, тзв. теоријом о перманетној револуцији до распарчавања Русије и стварања нових инстант нација на њеној територији, без историјског утемељења. [49]
Стога је данашњи руско-украјински сукоб симптоматичан, јер представља, с једне стране покушај Русије да поврати статус велике силе, а с друге, на делу је класичан пример формирања украјинске нације на бази спровођења антируске, антиправославне и прозападне националне револуције.
[48] Зоран Милошевић, Ванда Божић, (Нео)троцкизам и његова историја као инструмент савремене геополитике, Историја као инструмент геополитике, зборник радова, Београд 2022, 89–139.
[49] Josif Staljin, Pitanja lenjinizma, Zagreb 1981, 92–94.
Свака национална револуција, у крви је рођена и просута крв је цемент за градњу будуће националне грађевине. Нација је политички народ. Народ који има политичка права и слободе, нужно мора да поседује политичку свест и историјску одговорност, која му даје за право да слободно бира оне људе који ће управљати његовим животом. Политичка слобода и право је способност да се свој живот држи у властитим рукама, што само по себи подразумева висок морал и јасну свест о општем добру, као и известан степен личне слободе и економске сигурности. Ако се овако изврши поставка неопходних услова слободног и демократског живота – предуслова националне државе, лако се да закључити да перманентна економска несигурност узрокује губитак најпре економске, а потом и друштвене слободе, оличене у партијско–клијентелистичкој држави, а ова неслобода или другачије речено партијско ропство, макар и у сопственој држави или политичком систему природно условљава губитак јавне свести и друштвеног морала и доводи до бујања отворене корупције и непотизма у јавном животу. Тако процес заробљавања човека прати и процес његовог природног отуђења. Јер између хлеба и слободе, човек ће увек прво изабрати хлеб, пошто се без слободе и може живети али без хлеба никако. Међутим, иако се без слободе може живети, без ње се не може одлучивати, јер кад се човек навикне да у његово име други одлучује и да неко други води његов живот и почне да размишља туђом главом онда самим тим постаје не само роб и неслободан човек, уплашен и отуђен, него и неспособан за било какав самосталан живот и културни развој.
Тако настаје деструкција државе и друштва, у речнику Лава Троцког названа „перманентном револуцијом“. [50]
Политичким стањем у коме се „нижи“ народи и њихова друштва природно заробљавају, ради одумирања њихових заједница. У овом случају, наилазимо на парадокс марксистичке идеологије, која је боље од било ког система идеја добро познавала ове друштвене процесе и механизме политичког кретања, где се у комунизму, зарад тобожњег ослобођења вршило масовно заробљавање људи. Oни под притиском политичког терора треба да изгубе свест о друштвеном значају и да такви на најбољи и најбезболнији начин послуже интересима светског империјализма, који се јавља у два облика: меке моћи развијеног капитализма или грубе, отворене тоталитарне силе: комунизма и фашизма. Између ових империјалних категорија, доминантних у спољној политици данашњег света, у великом запећку, више као идеја него као пракса, развија се идеја о слободи и држави, подстакнута системом масовног и јавног образовања, довољно способним да изнедри по којег интелектуалца или мислећег човека, који моментално постаје проскрибован у систему затвореног и неслободног друштва. На тај начин, они који наводно ослобађају, суштински заробљавају и тиранишу. А њихово представљање као миротвораца и бораца за људска права само је пропагандни трик, у циљу јасне политичке борбе.
Перманентна револуција је механизам за разградњу државних и друштвених традиоционалних институција, а њен циљ је да сталним напредовањем, или мењањем агрегатног стања у друштву, долази до обезвређивања функција код традиционалних друштвених институција, оне једноставно постају троме, неефикасне и анахроне. Борећи се за наводни културни развој, и тобожњу модернизацију друштва, троцкисти се боре против националне културе, просвете, духовне вертикале народа, свих система вредности који један народ чине слободним – дајући му неопходну сигурност. Јер нема слободе без одговорности, а одговорност као део приватног и јавног морала не може да постоји уколико појединац и друштво не поседује свест о себи, свом пореклу и својим потребама.
Лична и социјална несвесност, доминација нагонског у односу на умереност, доминација „апсолутне слободе“ без морала, савршено се уклапа у идеју Лава Троцког о перманентној револуцији, коју спроводи армија професионалних револуционара.
Троцкизам развија тероризам, организовани криминал, корупцију, анархију; разбија породицу, традиционални морал, свет чини несигурним, небезбедним и једино решење против свих ових тенденција је завођење терора. Троцкизам је метод револуционарне борбе, заснован на искуствима Француске револуције, а до краја спроведен у Октобарској револуцији. Одумирање државе, је део политичког циља уништавања државе – непријатеља, у конкретном случају Царске Русије, стварањем и пројекцијом несигурности, економске кризе, друштвених потреса, компромитације институција и планираним државним ударима, где је грађанско незадовољство само маска за извршавање одређених „црних операција“. Троцкизам је данас и као идеологија и као пракса веома жив и једна је од главних снага против тзв. дубоке државе, иза маске хуманости и борбе за људска права, борбе за апсолутну слободу, против конзервативизма и стега државе, ствара и пројектује друштвени хаос и врши систематско урушавање државних институција, попут Хипи покрета, Панка и других сличних појава у култури, који су користили као средство умртвљивања интелигенције, њеног завођења и заглупљивања, како би дубока држава до краја остварила контролу над интелектуалном популацијом и како би преко те контроле зауздала друштвену динамику.
Срби, мали, демократски, православни народ на Балкану и у Подунављу, на ветрометини Великих сила, у 20. веку био је и остао једна од највећих и најзначајнијих жртава троцкизма, иако тога није био свестан.
[50] Теорија перманентне револуције први пут је изложена 7. септембра 1917. године, два месеца пре Октобра, у једној бошури, када је Троцки рекао: „Трајни и одлучујући успех схватљив је једино у оквиру европске револуције“, свој текст завршио је речима: „Перманентном револуцијом против перманентног крвопролића!“, чиме је најавио будуће догађаје, велики преокрет у Русији у новембру месецу, окончање рата с Немачком 1918. године, као и таласе комунистичких револуција у Европи и свету. Као генералштаб будућих револуционарних акција формирана је 1919. године Коминтерна. Ову теорију као јеретичку напао је Стаљин у својој воломинозној студији Питања лењинизма, састављену од низа чланака, где покушава да се издигне на ниво идеолога и теоретичара револуције. Стаљин је, позивајући се на Лењина, тврдио да једновремена револуција у низу земаља може бити само „ријетка изнимка“. Према њему, појам „перманентне револуције“ Лава Троцког је један вид мењшевизма и негација Лењинове „пролетерске револуције“ – неверовање у снаге и способности наше револуције, неверовање у снаге и способности пролетаријата Русије. Чланак против Троцког и перманентне револуције Стаљин је написао 17. децембра 1924. године, после Лењинове смрти, у јеку борбе за Лењиново наслеђе. Иако, можда Троцки и није имао намеру да теоријски разради појам „перманентне револуције“ Стаљин је то учинио, образовањем бившег богослова, у овој теорији видео је њену јеретичност и отпочео борбу за „чистоту, нове лењинистичке вере“; он диференцира нову партијску доктрину и догматику: учвршћивање револуције у једној држави – Русији, концентришући све полуге власти у једној руци, дакле, дајући јој државни карактер. Та докрина је опозит покушају да се преко система тајних револуционарних организација изазове талас револуција у читавом свету. На тај начин стаљинизам је значио обнову државе и стављање под државну контролу комунистичких покрета, док је троцкизам представљао интернационалну превратничку организацију. Ови аспекти сукоба Стаљин – Троцки, неопходни су за разумевање догађаја попут стаљинистичких гулага и чистки комуниста: Стаљинова тајна полиција против троцкизма, ког није разумевала, борила се средствима фанатичне средњевековне инквизиције, док је сумња у троцкизам била буквално идентификована са сумњом у верску јерес. Стаљин је као политичар под своју контролу ставио тајну полицију, Чеку или будући НКВД, док се троцкизам развијао у круговима Треће интернационале, која је контролисала комунистичке покрете и организације. Сукоб је био неминован и њега је диктирао Стаљин, користећи се спољнополитичким околностима – победом фашизма у Италији и Немачкој, развојем јапанског милитаризма на Далеком Истоку и грађанским ратом у Шпанији, због чега се јасно види зашто му је био потребан жив Троцки – као природна противтежа, довољан разлог за велику чистку преко које ће загосподарити Коминтерном и међународним радничким покретом. Када је окончао акцију ликвидације потенцијалних политичких противника, оптужујући их за фракционаштво, рекламерство и троцкизам, 1940. године у Мексику убио је Лава Троцког, претходно му убивши породицу. Међутим, иако је убио Троцког није успео да убије његову идеју перманентне револуције, која је савршено послужила као једно од главних хладноратовских идеолошких оружја политичког Запада (САД-а и Велике Британије) против СССР-а, стаљинизма и данашње Русије. [Лав Троцки, Мој живот II, Ниш 1990: 58; Јосиф Стаљин, Питања лењинизма, Загреб 1981: 97–118].
ЛИТЕРАТУРА
Аристотел. Политика, Београд 1970.
Брдар Милан. Праксис Одисеја I, Службени лист СРЈ, Београд 2000.
Димитријевић Коста. Живот боемске Скадарлије, Београд 1990.
Ђурковић Миша. Културни делатник као агент од утицаја, Мрачни коридори моћи, Београд 2021, 31–47.
Јанковић Раде. Како упокојити вампира, Крагујевац 2020.
Јовановић Слободан. Владимир Јовановић, Из историје и књижевности I, Сабрана дела, том 11, Београд 1991, 81– 117.
Кљакић Љубомир. Почетак пута: Ослобођење историје, прва књига, Београд 1993.
Марковић Мирјана. Између истока и југа, Београд 1998.
Марковић Сима. Трагизам малих народа, Београд 1985.
Миланов Кајица. Титовштина у југославији, ДПИ и ИЕС, Београд 2021.
Милошевић Зоран и Ванда Божић. (Нео) троцкизам и његова историја као инструмент савремене геополитике, Историја као инструмент геополитике, зборник радова, ИПС, Београд 2022, 89– 139
Нушић Бранислав. Покојник, Београд 1963.
Рол Џон. Пут у Сарајево, Београд 2017, 67.
Скерлић Јован, Карл Маркс о Србима, Фељтони, Сабрана дела, књига седма, Београд 1964, 252–257.
Скерлић Јован. Политички морал и појава банкократије, говор у скупштини 5. мај 1912, Фељтони, сабрана дела, књига седма, Београд 1964, 297–315.
Скерлић Јован. Лажни модернизам у српској књижевности, Писци и књиге V, Београд 1966, 245.
Скерлић Јован. Данашња српска штампа, Историјски преглед српске штампе 1791–1911, Београд 1966, 93.
Троцки Лав. Балкански разговор, Кијевска мисао, бр. 181, 3. јул 1913, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис СКД Просвјета, Загреб 2022, 270.
Троцки Лав. Из иторије једне бригаде, Дан, бр. 84 и 85, 25. и 29. децембар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис СКД Просвјета, Загреб 2022, 123.
Троцки Лав. Иза завјесе, Кијевска мисао, бр. 335, 23. децембар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис СКД Просвјета, Загреб 2022, 224.
Троцки Лав. Клупко противрјечности, Кијевска мисао, бр. 345, 13. децембар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис СКД Просвјета, Загреб 2022, 82.
Троцки Лав. Мој живот I–II, Ниш 1990.
Троцки Лав. Никола Пашић, Дан, бр. 49 и 51, 20. и 22. децембар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис СКД Просвјета, Загреб 2022, 103.
Троцки Лав. Политичке странке, Дан, бр. 87, 30. децембар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис СКД Просвјета, Загреб 2022, 112.
Троцки Лав. Рад пролетаријата, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Луч, бр. 62, 15. март 1913, Љетопис СКД Просвјета, Загреб 2022, 260.
Троцки Лав. Рат је објављен, Кијевска мисао, бр. 285, 14. октобар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис СКД Просвјета, Загреб 2022, 139.
Троцки Лав. Руководству мађарске социјал-демократије, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис СКД Просвјета, Загреб 2022, 263.
Троцки Лав. Србија и Црна Гора, Кијевска мисао, бр. 353, 21. децембар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис СКД Просвјета, Загреб 2022, 115.
Троцки Лав. Србија у силуетама, Дан, бр. 4, 5. октобар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис СКД Просвјета, Загреб 2022, 87.
Троцки Лав. Српска штампа, Дан, бр. 49 и 51, 20. и 22. децембар 1912, Пред историјском границом Балкан и Балкански рат, Љетопис СКД Просвјета, Загреб 2022, 103.
Туцовић Димитрије. Србија и Арбанија, Београд–Загреб 1945.
Ћирјаковић Зоран, Против дома спремни, Београд 2024.
Черчил Винстон. Други светски рат, том I, Београд 1964, 9.
Bogdanović Mira, Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – Od Đilasa do Đilasa, Beograd 2013.
Kaucki Karl – Lav Trocki. Terorizam i komunizam – rasprava o boljševičkoj revoluciji, Beograd 1985.
Konstatitnović Radomir, Filosofija palanke, Nolit, Beograd 1991.
Mering Franc. Karl Marks, Beograd 1978, 179.
Nojbaher Herman. Specijalni zadatak Balkan, Beograd 2004, 155.
Staljin Josif. Pitanja lenjinizma, Zagreb 1981, 92–94.