20.03.2022. Једна од ствари које одмах западну за очи сваком Србину или другом путнику кроз непрегледну равницу од Карпата до Урала јесте она, у другим контекстима слабо разумљива естетика цркава и храмова које златним куполама и живим бојама представљају понекад једино што човјеку ублажава неку ужасну тугу (не, није сјета у питању већ баш туга од равнице, брезе и широке ријеке којима нема краја и само када се засију житом – те рꙋске равнице зову вас да их на коњу бескрајне бескрајно проходите. Зими се дају гледати под суровим снијегом, али су блатњаве – слика и прилика чемера човјековог постојања по себи). Када ти засија црква у даљини – ти се радујеш њеном злату као самом Царству Божијем. И зато толико златосјајних крстова и златотканих одежди тамо радују и разгаљују, а другдје – поготово када их људи не схватају као своје – искрзају се некако и изблиједе, да не би боли очи онима који у њима не виде ништа осим своје похлепе.
Слично је и са одијевањем. Сви људи које сам упознао – облаче се боље од свог материјалног статуса: у Кијеву сведеније, али и даље наглашено женствено, у Москви – весело и у некој палети боја које само Рꙋскињама и ником другом дају на „красоти“. Како руꙋска жена кратко цвијета, а мушкарац држи до своје цјењености, људи су увијек најбоље обучени – мада се то „најбоље“, свакако мијења. Али ми и не знамо заправо, осим ако нисмо и сами сиротовали, колико је живота стало у оне узгредне напомене које сусрећемо у књижевности, када нам Фјодор Михајлович или Борис Леонидович напомену да је нека Настја ставила своју „најбољу мараму“. Више је тежине стало у то „најбољу“ – она је можда од свега три најбоља – него у „једину“ јер једина подразумијева равнодушност а најбоља – жељу која је ускраћена.
И онда, када се сокренеш, у сред потресне рꙋске равнице, од Карпата до Урала – и даље – у златоглавим црквама видиш људе у најбољим својим одијелима. Колико је живота само стало у тај поглед.