др МИЛОМИР СТЕПИЋ,
milomir.stepic@gmail.com
САЖЕТАК: Косовски завет подразумева узвишену димензију жртвовања, ради одбране српске државе и народа од агресије непријатеља, односно очувања слободе и независности. Његов временом надограђени смисао свакако јесте и борба за ослобођење од туђинске власти свих српских земаља и њихово државно уједињење. Сходно томе, аутор сматра и доказује да Косовски завет добија и недвосмислену геополитичку димензију, тим више јер представља снажан српски кохезиони духовни, колективно-психолошки и политички чинилац. Зато велике силе – првенствено оне које припадају цивилизацијском и геополитичком Западу – „учитавају“ Косовски завет као сметњу покоравању Срба и српског простора, те настоји да га пониште.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Косовска битка, слобода, духовна вертикала, национална кохезија, геополитика, српски идентитет, Косово и Метохија
РАЦИОНАЛНА ИСТОРИЈСКО-ГЕОПОЛИТИЧКА ДИМЕНЗИЈА КОСОВСКОГ ЗАВЕТА
У култури памћења једног народа ретки су догађаји који слове за толико важне да се могу сматрати неупитном историјском прекретницом. Својом изузетношћу они су постали кључна чињеница етно-психолошког склопа и уграђени у структуру националног идентитета. Штавише, временом прерастају у национални мит, као основу изградње нације (nation-building) и државе (state-building), нарочито ако су се заиста збили, тј. имају корен у неупитној историјској чињеници. Мада, у неким случајевима могу проистицати и из накнадне глорификације минорних догађаја, бити потпуно измишљени или, пак, резултат фалсификовања, односно пиратеријом преузети из баштине других народа, те генерацијама обликовани и преношени усменим или писаним путем, а у новије време посредством медија и разних других електронских начина.
У савременом добу постистине и смишљеног ширења појмовне збрке у име Pax Americana, а ради преображаја света у тобоже идилично „глобално село“, традиционално схваћене нације и државе проглашене су за „реметилачке факторе“, а њихове суверене територије и границе за „сметњу“ слободној циркулацији људи, робе, капитала и нарочито информација. Сходно томе, разним методама спроводи се немилосрдна „демонтажа народа“ [1], а читав свет изложен је систематском melting pot-у, због чега се не преза чак ни од класичних, а посебно хибридних ратова и хибридних окупација. Најснажнијем удару изложени су управо темељи националног осећања, осмишљеним релативизовањима и тенденциозним тумачењима преломних тренутака у прошлости, управо зато што могу имати значење националног идентитетског импулса, односно гумиљовљевске „покретачке пасионираности“, те кључног државотворног темеља немерљиве геополитичке вредности [2] .
Пример значаја косовске парадигме за Србе и Србију то потврђује. „Косовски завет се конституише на чињеничним основама: Косово као колективно име, косовски јунаци као заједнички преци, косовски еп као заједничка историја сећања, заснована на вербалним и визуелним делима, култура жртве као парадигма народног етоса (опредељеност за ‘царство небеско’), повезаност са Косовом као домовином, осећај заједничког именитеља и солидарност заснована на обједињујућој снази Косовског завета.“ [3]
Косовски завет, дакле, заснива се на реалном догађају – великом судару, „одсудној бици“ српске и османске војске која је оставила далекосежне последице, не само на непосредне актере, него је имала и шири регионални (балкански) и (транс)континентални (европски и евроазијски) утицај у времену које је долазило. Две сукобљене стране биле су крајем 14. века у дијаметрално супротним фазама постојања и развоја – српска, после врхунца у време цара Душана, нашла се у регресији, територијалној фрагментацији и редукцији, а османска у прогресији и територијалној експанзији која је на Балкану тада досезала до његових централних делова.
Претходно, српски чинилац није искористио прилику да заустави Османлије када су они прешли Хелеспонт (Дарданеле) и кренули ка северозападу, мудро заобилазећи тешко освојиви Цариград. Српска војска је претрпела катастрофалан пораз у превентивној Маричкој бици 1371. године, упркос добро одабраној бојишној просторији у долинском сужењу речне долине код Черномена (данашњи грчки Орменио, недалеко од тромеђе Бугарске, Грчке и Турске), на истуреној југоисточној „капији“ својих, тада већ изгубљених ободних области.
Потом, у бици на Плочнику у долини реке Топлице 1386. године, све немоћнији и разједињенији Срби сукобили су се са османским освајачем, а у оквиру својих потенцијала поново геостратегијски мудро. Дочекали су га изван геодемографског, геокултурног, геополитичког и геоекономског средишта („централне територије“) свог већ фрагментираног, али још увек како-тако окупљеног политичког простора. Иако само привремено, победом у типичној „бици у сусрету“, заустављена је османска сила. То је учињено благовремено (тачније: у последњем тренутку) и на правом месту: пред планинским масивима као природно предиспонираним „бедемима“, односно „зидинама“ (Копаоник, Гољак) и надомак превоја као североисточних „капија“, односно „пролаза“ (Преполац, Мердаре, Гољак) не само српске, већ и балканске „геополитичке макро-тврђаве“, Косова и Метохије. [4]
[1] Сергеј Кара-Мурза, Демонтажа народа, Информатика АД; Преводилачка радионица Росић, Београд 2015.
[2] Миломир Степић, Геополитика – идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд, 2016, стр. 538.
[3] Игор Борозан, „Династија Обреновић и Косовски завет у вербалној и визуелној култури друге половине 19. века“, Косовко-метохијски зборник, бр. 8/2019, Српска академија наука и уметности, Београд, 2019, стр. 140.
[4] О концепту Косова и Метохије као „геополитичке макро-тврђаве“ детаљније видети у: Миломир Степић, „Географске основе геополитичког положаја Косова и Метохије“, у: Косово и Метохија – изазови и одговори (Милош Кнежевић, ур.), Институт за геополитичке студије, Београд, 1997, стр. 234-237.
Када је надмоћна османска војска 1389. године успела да продре у котлинску „унутрашњост“, односно „двориште“ косовско-метохијске „макро-тврђаве“ – простора који је, истовремено, већим делом саставни део Цвијићеве балканске „централне области“ [5] и представља геополитичко, иако не и територијално-морфографско (геометријско) средиште Балкана као европско-азијског „моста“ – постало је јасно да једина шанса за очување српске независности постоји у „одсудној бици“. Чак и да се она добије, ограничени српски људски и остали ресурси у односу на огромне османске то свакако дугорочно нису гарантовали, што се и потврдило.
Већ је стварност, али нарочито будућност потврдила да је Косовска битка била много више од обичне битке – био је то хантингтоновски сукоб два света, две религије и цивилизације [6], у којој су погинула оба владара. У историји и геополитици остаће забележено да је, током читавог вишевековног постојања моћне османске државе, империје која се простирала на три континента, једини случај када је њен владар погинуо у бици, била смрт цара Мурата на Косову пољу. Оставиће Косовска битка неизбрисив траг у српској самоспознаји као симбол слободарског отпора окупатору, свесног жртвовања за више моралне вредности и националне циљеве, опредељења кнеза Лазара и његовог позива да се кроз рационално поимање стварности избори за вечност, обилићевског витешког херојства и вуковског повлачења накнадно протумаченог као издаја… Све то ће у долазећим вековима ропства, људског страдања, расељавања, раздржављености и раскомаданости националног простора, популационе регресије и конвертитства, бити кроз усмено предање уобличавано у виду наслеђа и идентитетске структуре српског народа као заједнице. [7] Временом ће се препознавати као Косовски мит (еп, култ, легенда, предање, вертикала), Видовданска етика (идеја), Лазарева клетва, Небеско опредељење (Царство небеско, Небески народ, Небеска Србија). Једним појмом – Косовски завет. [8]
[5] Јован Цвијић, Говори и чланци, Сабрана дела, књига 3 (том I), САНУ; НИРО Књижевне новине; Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1987. (видети карту на крају књиге)
[6] Samuel Huntington, The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order, Simon & Schuster, New York, 1996,
[7] О улози косовске парадигме у изградњи српског националног идентитета детаљније видети у: Милош Ковић, „Косовски завет и национални идентитет Срба“, у: Уметничко наслеђе српског народа на Косову и Метохији – историја, идентитет, угроженост, заштита, друго издање (Драган Војводић, Миодраг Марковић, ур.), Српска академија наука и уметности, Београд, 2019, стр. 113–141.
[8] О смислу и значају Косовског завета језгровито, али надахнуто беседио је о. Жарко Гавриловић на академији посвећеној 600. годишњици Косовског боја у цркви Св. цара Константина и царице Јелене (Вождовачка црква) у Београду 11. јуна 1989. године. Већ 25. јуна беседа је објављена у обимом невеликој, али значајној књизи у 1.000 примерака, да би се убрзо, већ 21. августа, појавио репринт у 2.000 примерака (Жарко Гавриловић, Косовски завет српског народа, Пишчево издање, Сомбор, 1989.). Због великог интересовања, друго, допуњено издање објављено је само двадесетак дана касније, 10. септембра, у 6.000 примерака.
КОСОВСКИ ЗАВЕТ КАО ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНИ ПРЕДЛОЖАК СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА
После Косовске битке, која је несумњиво постала преломна тачка у српској историји, српска државност је како-тако опстајала још седамдесетак година, сходно тадашњим геополитичким приликама, одржавајући се великим делом и захваљујући инерцији претходне немањићке моћи, у првом реду домета Душановог царства. Али, ипак није више могла да прикупи снагу, да се опорави и да се одупре новим „агарјанским“ налетима с југа, нити да добије подршку римокатоличке Европе са севера и запада, те да заједнички спречи османски продор који ће крајем 17. века преплавити Панонску низију и угрозити чак и Беч.
Вековима ће се постављати егзистенцијално питање: како у готово немогућим условима свеопште аморфности – најпре популационе и просторне – индивидуално, породично, групно и колективно (национално) преживети туђинску власт „дугог трајања“ тадашње, по свим мерилима, супер-силе? Свакако да је увек, мање или више изражен, у питању био физички опстанак угрожен сваковрсном репресијом, али је за Србе очување духовне димензије у контексту другачијих и искључивих општих друштвено-политичких традиција у односу на освајача – посебно хришћанских православних светосавских религијско-цивилизацијских својстава – био знатно већи изазов.
Како би се одржало национално осећање под окупацијом, сиромаштвом, културним опадањем, насилним верским преобраћањем (исламизацијом), принудним (метанастазичким) миграцијама, етно-просторном разуђеношћу и полицентричношћу, једини начин био је неговање, савременим речником исказано, „културе памћења“. Другим речима, очување српског идентитета заснивало се на сталном (под)сећању на величину, сјај и моћ немањићког раздобља, као и на Косовско опредељење да се те вредности оружјем, херојски и славно бране без обзира на овоземаљску цену. Касније, с генерације на генерацију („с колена на колено“), издизање на заветни ниво служило је и у најтежим околностима одржавању наде у ослобођење и политичко-територијално уједињење српских земаља, тј. у обнову не Лазареве, већ Душанове државе, али уз залог Лазареве жртве.
Оно је вршено углавном преношењем „од уста до уста“, у специфичним, нимало захвалним околностима континуираних сеоба широм балканско-панонског простора и сукцесивног повлачења српског становништва у неприступачне, беспутне, оскудне, камените и шумовите планинске пределе, карактеристичне по „особинама изоловања и одвајања“, [9] у којима су могли лакше да сачувају своју безбедност и самосвојност. Удаљеност од равница, котлина и речних долина, „где пролазе Турци и трговци“, за последицу је имало живот изван већих, градских насеља, с минималним могућностима образовања и контакта са другачијим културним токовима, али уз развој аутентичних патријархалних, традиционалистичких односа у оквирима великих породичних, задружних, рођачких, братствених, негде и племенских заједница. У њима се, на већ раније духовно трасираном Светосавском путу, заснивао и развијао косовски, видовдански, светолазаревски систем вредности.
Тако је Косовски завет – тај „српски савез са Богом“ [10] – постепено израстао у кључну тачку ослонца националног идентитета, и то не само код православних Срба, већ дуго – све до титоистичког аутократског система и његовог проглашења вештачких нација – и код оних који су подлегли верској конверзији, али у националном смислу остали Срби. Штавише, он добија и снажну геополитичку конотацију, будући да у недостатку српске државе постаје интегративни политичко-територијални чинилац посредством кога се превазилази фрагментациони хендикеп, проистекао из стално померајућих граница великих империја којима су српске земље биле испресецане. Следствено, Косовски завет се појављује као темељ на коме се заснивају српска ослободилачка прегнућа [11], идеје обнове српске државности и намере територијалног ширења на неослобођене крајеве српских земаља. И више од тога – израста у концепцијски предложак формирања српских протогеополитичких телурократских идеја, као парадигма „средишта“, „језгра“, „централне територије“, „срца“, heartland-а Балкана и српских земаља унутар њега.
[9] Јован Цвијић, Балканско полуострво, друго издање, Сабрана дела, књига 2, Српска академија наука и уметности; Завод за уџбенике и наставна средства; Књижевне новине, Београд, 1991, стр. 25–37. (ово издање је проширена и допуњена Цвијићева књига објављена на француском језику 1918, а на српском 1922. и 1931, проистекла из његових предавања на Сорбони 1917–1918.)
[10] Јован Јањић, Косовски завет: српски савез са Богом, Институт за српску културу, Никшић, 2019, стр. 36.
[11] „Слобода постаје извор, супстанција и циљ његовог (српског, прим. М.С.) историјског опстајања. Све за слободу, а слободу ни за шта на свету! Етика косовског мита уздиже слободу изнад свих других вриједности: слобода је једина вриједност за коју ваља живјети и умирати. Онтологија слободе нигдје није нашла тако јасну потврду као у етици косовског мита.“ Мирко Зуровац, „Луча Косовског мита“, у: Косово и Метохија – изазови и одговори (Милош Кнежевић, ур.), Институт за геополитичке студије, Београд, 1997, стр. 445.
Са слабљењем Османске империје и њеним претварањем у „Болесника на Босфору“, стварале су се све изгледније геополитичке прилике за отпочињање српског ослободилачког процеса. Будући да је вишевековно ропство проистекло из резултата Косовске битке крајем 14. века, а који је због тога протумачен као пораз, у колективној српској свести укоренио се смисао „косовског мотива“ и „освете Косова“ као ослободилачке и државно-обновитељске идеје. Косовски завет постао је дубока, архетипска инспирација и каснијих покушаја реанимације српске државе с обе стране Саве и Дунава, и многобројних српских буна, и хајдучких акција, и придруживања аустријским трупама у ратовима против Османлија, и Карађорђевог и Милошевог устанака, и отпора у још увек окупираним крајевима западно од Дрине и јужно од Копаоника, и утемељивачима обновљене српске државе 1878. године, и неугаслих амбиција реконкисте у демографски испражњене српске области, и геополитичких тежњи ка уједињењу српских земаља у интегралну националну државу…
Важно је констатовати да је и у то време било изузетака – примера када су српски владари и владајуће номенклатуре повлачили изнуђене потезе, симболички баш на Видовдан, а који су са становишта интереса и позиције Србије били понижавајуће компромисерски и дугорочно деградирајући. Типичан пример је Тајна конвенција из 1881. године, коју су потписали тадашњи министар иностраних дела Милутин Гарашанин и министар финансија Чедомиљ Мијатовић, којим је Кнежевина Србија под Миланом Обреновићем стављена у потпуно зависан положај спрам Аустроугарске. [12] На тај начин обреновићевска Србија се, у смислу геополитичког покровитељства, определила прогермански, у смислу геополитичке оријентације централноевропски, а у смислу геополитичког идентитета телурократски (континенталистички). Такође, изнуђено је занемарила северни и западни, односно панонски и прекодрински ослободилачко-ујединитељски вектор, (пре)усмеривши га према југу и средишту средњовековне српске државе који укључује (и) косовско-метохијски простор.
[12] Тајној конвенцији претходио је Трговински уговор на основу кога је Србија била принуђена да сав извоз усмери ка Аустроугарској и тако за северног суседа потпуно веже своју привреду. Пристанак на закључење и једног и другог уговора – укључујући и одрицање од претензија према Новопазарском Санџаку као „политичкој земљоузини“ (Ј. Цвијић) и обавезу изградње пруге од Београда до границе с Османском империјом код Ристовца (недалеко од Врања) за потребе геополитичких амбиција Беча – Србија је преузела пред Берлински конгрес 1878. године како би германски чинилац заступао њене интересе на тој мировној конференцији „великих“ и издејствовао међународно признање њене независности. Штавише, како би Србију додатно везала за себе, „Црно-жута монархија“ допринела је да она 1882. године постане краљевина, а дотадашњи кнез Милан, иако нарушеног угледа, постане краљ, те издејствовала да убрзо то признају велике европске силе.
КОСОВСКИ ЗАВЕТ И СРПСКА ГЕОПОЛИТИЧКА ДИНАМИКА У 20. ВЕКУ
Косовски завет и „јужни вектор“ српског ослобођења
Ношени Косовским опредељењем и Видовданском етиком, Србија и Српска војска ушли су у Први (против Османлија), а потом и у Други балкански рат (против Бугара) за ослобођење и прикључење тадашњој српској држави јужних крајева, односно историјско-географске Старе Србије – оне Северне, која се налази северно од Шар-планине, Скопске Црне Горе, Козјака, Рујена, Германа и Дуката: Рашке области, Метохије, Косова, дела Јужног Поморавља и Пчиње, те оне Јужне, смештене јужно од наведених планинских масива: Скопске области, Полога, Жеглигова, Криве Реке, Осоговије, Овчег Поља, Повардарја, Река, Пелагоније и других, укључујући и северни појас праве историјско-географске Македоније. „Осветом Косова“ и Косовским заветом била је несумњиво мотивисана ослободилачко-ујединитељска тзв. Четничка акција у тим крајевима, а као припрема и увод у ратне операције које ће ускоро уследити.
Снажном националном и патриотском идејом, заснованом на Видовданској етици, били су такође задојени образовани, угледни и богати Срби из свих српских земаља, који су – у политичком амбијенту који је то често онемогућавао младој, економски немоћној и дипломатски подређеној држави Србији – организационо, финансијски, пропагандно и на друге начине помагали ослободилачке покрете у јужним српским областима. Тако се у једног од најзаслужнијих међу њима убрајао Лука Ћеловић – Требињац. Био је један од најбогатијих и најугледнијих Срба крајем 19. и у првим деценијама 20. века – велетрговац, председник Београдске Задруге, добротвор и задужбинар, али у младости и сâм ратник-добровољац. Исто су чинила и бројна, мање-више у ту сврху формирана национална удружења, чије су активности некада у знатној мери биле усклађене сa државном политиком, а некада због своје доследности чак и у супротности сa њом. Такво је, на пример, било Друштво „Свети Сава“, основано 1886. године са снажним националним набојем и проткано Косовском етиком. Оно се концентрисало на помагање „српске ствари“, махом у Старој Србији и Македонији на плану просвете и ревитализације затомљеног српског идентитета. [13]
[13] Друштво „Свети Сава“ покренуло је 1887. године – већ следеће године по свом оснивању – часопис Бра(т)ство у коме је објављен чланак Милојка Веселиновића „Географско-етнографски преглед Маћедоније и Старе Србије“, укључујући и карту српских земаља у прилогу. У њему аутор, између осталог, пише да „свега на српској земљи живи 8.100.000 душа“, од чега је Срба све три вере 7.200.000 (6.350.000 православне, 450.000 мухамеданске и 400.000 римокатоличке). У регионалном демографском прегледу српских земаља наводи се да у Старој Србији живи око 1,6 милиона становника, од којих су 1,2 милиона Срби, 300.000 Арбанаси и 100.000 Турци и Цинцари. Маћ/кедонија (права, историјско-географска) тада је имала укупно око 1 милион становника, и то 600.000 Срба, док су остало били Грци, Турци, Јевреји и Цинцари. О интензивним процесима етно-просторних промена услед геополитичких прекомпоновања и редефинисања граница, спонтаних и организованих миграција, супституције једног етникума другим, интензивне асимилације и стварања „инстант-нација“ етно-инжењерингом сведочи и Веселиновићев детаљ да је од 72 села колико је тада обухватао Солунски округ, грчких било само шест, док су сва остала била српска. (Милојко Веселиновић „Географско-етнографски преглед Маћедоније и Старе Србије“, Браство, бр. 1, Друштво „Свети Сава“, Београд, 1887, стр. 191, 193, 203-205.
У таквом културном, економском и међународном амбијенту, а чврсто утемељен у Косовском предању, дочекан је Први балкански рат 1912. године и ослобађање Старе Србије после вишевековне османске окупације. Национална свест била је толико нарасла да је с колективним одушевљењем дочекан почетак рата. Рат је масовно подразумеван као праведан, ослободилачки, тим пре јер се односио на средиште средњовековне, немањићке српске државе, односно на свевремени „српски бастион“, како га је назвао о. Жарко Гавриловић у свом Косовском завету српског народа. Стога је одзив на мобилизацију износио више од 95%, а снажан мотив било је респектовање у читавом народу познате Лазареве клетве.
Иако је оперативни приоритет Српске војске имао моравско-вардарски вектор и ту била концентрисана Прва армија (најснажнија, са 126.000 војника, од којих 90.000 бораца) под командом престолонаследника Александра Карађорђевића, са циљем да избије на Овче поље где се предвиђао главни судар с османском Вардарском армијом, предвођеном Зеки-пашом, офанзивне операције најпре је отпочела Трећа армија (67.000 војника, од којих 50.000 бораца) под командом генерала Божидара (Боже) Јанковић [14]. Распоређена источно од Прве [15] , имала је задатак да продире дуж два правца – једним, кроз Топлицу на Мердаре и другим, од Медвеђе. Она је прва плански кренула у бој не само због очекиваног јаког, првенствено арбанашког отпора, те дугачког сектора куда је требало да наступа (сa Првом армијом би се спојила код Качаника), већ најпре стога што би ослобађање Косова више од пет векова после Косовске битке имало немерљив национално-идентитетски и покретачки психолошки значај. О томе сведочи парадигматична епизода о Милану Ракићу, знаменитом српском песнику, дипломати који је неко време био конзул у Приштини. С почетком рата напустио је начелничко место у Министарству иностраних дела у Београду и као добровољац у чину водника се пријавио у четнички одред легендарног Војина Поповића – Војводе Вука. Пред напад на Приштину, у близини Муратовог турбета, у строју је слушао како официр рецитује његову песму „На Гази-Местану“, а његови саборци у заносу падају на колена и љубе свету српску земљу, да би му потом указали част да први умаршира у ослобођени град 22. октобра 1912. године.
Стога је савим разумљиво зашто се у време сјајне победе Српске војске над Османском у Кумановској бици („бици у сусрету“) 23–24. октобра 1912. године појавила крилатица „Куманово за Косово“. Она је имала много дубље значење од обичног историјског „поравнавања рачуна“, за битку коју су Срби водили против истог противника, на истом месту, „грдном судилишту“, пре више од пола миленијума. Значила је не само обнову српског националног идентитета у косовско-метохијском и осталим крајевима колевке српске средњовековне државе – Старој Србији – већ и утврђивање тог идентитета, заснованог на светосавској традицији и из ње проистеклом Косовском завету и Видовданској етици у читавој тадашњој Краљевини Србији и осталим српским земљама, још увек под туђинском влашћу. Тај слоган наговештавао је извесно окончање вишевековне сурове османске власти, те у геополитичком смислу, промену односа моћи и граница на Балкану које су потекле из његовог језгра.
[14] Славенко Терзић, „Ослобођење Старе Србије 1912. године“, Даница – српски народни илустровани календар, Вукова адужбина, Београд, 2011, стр. 93-108.
[15] На левом крилу била Друга армија под командом генерала Степе Степановића. Имала је укупно 61.000 војника (45.000 бораца), од којих 28.650 Срба (Тимочка дивизија првог позива) и 32.350 Бугара (Седма Рилска дивизија).
Значење Косовског завета у Великом рату и у југословенској држави
Како је ехо српске победе одјекнуо, будио је веру у коначно ослобођење и државно уједињење у српским интелектуалним круговима и народним масама северно од Саве и Дунава и западно од Дрине, у Аустроугарској. Значај и потенцијал ширења тог „вируса“, који би посредством оснаженог српског чиниоца могао да доведе до наглог пораста утицаја конкурентске Русије, жељне Цариграда с Мореузима и трансбалканског излаза на „топло море“, алармирао је велике западне и централноевропске силе. Самој тзв. Двојној монархији српска покретачка парола „Куманово за Косово“ послужила је као још један фрагмент антисрпске пропагандне мантре о „Великој Србији“, коју је приказивала као егзистенцијални изазов својој, ионако етнички хетерогеној, политички сложеној и пољуљаној држави. Истовремено, пресудно је утицала да се изгради албанска нација методом етно-инжењеринга, да се створи и призна држава Албанија, као бараж изласку Србије на море, те да се активно припрема побуна Албанаца у тек ослобођеним јужним крајевима Србије крајем 1914. године, како би се то прогласило разлогом за објаву рата.
Предухитрили су је хици у Сарајеву, и то никако случајно – баш на Видовдан. На нишану Гаврила Принципа није се нашао надвојвода лично, већ персонификација туђинске власти. Показаће се да су припадници „Младе Босне“, распоређени тог 15/28. јуна 1914. године дуж сарајевских улица и наоружани пиштољима и бомбама, несвесно маркирали неупоредиво крупнији циљ. Они су се намерили на личност која је, у ствари, оличавала германске империјалне и експанзионистичке геополитичке аспирације. Тиме је њихов чин надрастао локалну и регионалну (балканску) димензију и добио европске, односно светске размере. Зато ће букнути не само оружани сукоб Србије и Аустроугарске, већ Велики рат, касније назван Првим светским. У том германском походу Србија је требало да буде само прва, пролазна епизода.
Зато је Беч лансирао ону злокобну паролу и увредљиву, морбидну карикатуру „Србија мора да цркне!“ („Serbian muß sterbien!“) и зато је као демонстрацију силе организовао провокативне маневре тог јуна 1914. године, ради којих је у Сарајево допутовао Франц Фердинанд. А још раније – од окупације Босне и Херцеговине 1878. године – плански је досељавао становништво исламске вероисповести дуж леве долинске стране Дрине како би политичку границу која је делила српске земље временом учини и етно-верском, претварајући је у још „тврђу“. Истовремено, „K und K“ је поручила да практично не одустају од готово колонијалног третмана Срба и Србије сходно оној Тајној конвенцији, донетој – негативне симболике ради – управо на Видовдан 1881. године. У такву потцењивачку колонијалну позицију поробљеног српског народа потегао је пиштољ млади Гаврило Принцип, Србин из села Обљај код Босанског Грахова. Вођен Косовским заветом и Видовданском етиком, симболички је пуцао у оно на чему Запад и дан-данас толико геополитички инсистира – пуцао је у границу на Дрини. [16]
Имајући дубоко усађену духовну Косовску вертикалу и ношени слободарским Косовским заветом, српски команданти и војници однели су две блиставе победе почетком Првог светског рата – на Церу и Колубари. Чак и када су, услед здруженог и вишестраног аустроугарског, немачког и бугарског напада били принуђени да 1915. године одступе и препусте већи део територије Краљевине Србије, војска и део избеглог народа повукли су се и концентрисали управо на Косову (и Метохији). Рачунајући на чињеницу да Косово код српског војника има снажну одбрамбену симболику и мотивациону снагу, велики српски стратег војвода Живојин Мишић предлагао је Врховној команди да управо Косово буде место консолидације и полазна основица контранапада. Остаће непознато да ли је то била боља опција од драматичног повлачења кроз црногорске и албанске гудуре, а потом и дуж мочварне јадранске обале, уз огромне губитке и геополитичке последице стављања националне судбине у руке савезника и „савезника“.
По окончању Првог светског рата тзв. Примирјем 11. новембра 1918. године, склопљен је Версајски мировни споразум – стицајем околности баш на Видовдан 1919. године. Из тога је проистекла – а на резултатима блиставе, мада скупо плаћене српске ратне победе, те јасно прокламоване ослободилачке и интегралистичке југословенске идеје у Нишкој (1914.) и Крфској декларацији (1916.) – Краљевина СХС. Била је прворазредна геополитичка потреба западних сила-победница као део „Санитарног кордона“. У њој је државност две, до тада међународно признате српске државе Србије и Црне Горе, не само била утопљена, него је убрзо, после краткотрајног провизоријума, угашен и било какав политичко-територијални ентитет под српским називом. Дакле, у заједничкој краљевини није постојала Србија!
У прво време, у новој држави неговани су Косовски култ и Видовданска етика, а нарочито је свечано прослављан празник Видодан. И Устав Краљевине СХС проглашен је 28. јуна 1921. године, због чега је познат и као Видовдански устав. Међутим, све то трајало је само захваљујући политичкој инерцији и победничком заносу српског чиниоца, док осталим конституентима – Хрватима и Словенцима – а нарочито мањинским етникумима, симбол Косова не само да идентитетски није ништа значио, већ су пружали и отворени анимозитет, оправдавајући га отпором наводној српској хегемонији. Краљ, политичке структуре и већи део интелектуалне елите све више остају само номинално српски, а суштински југословенски [17] , чинећи све више свеколиких трулих компромиса „да се не наљуте Хрвати“.
У таквој атмосфери, после увођења Шестојануарске диктатуре, преименовања државе у Југославију и успостављања њене бановинске унутрашње територијалне структуре, од 1929. године Видовдан се и даље свечано обележавао, али је индикативно да је престао да буде званичан државни празник. Уз остало, и то је био српски данак југословенству, коме ни Косовски завет ни Видовданска етика нису били недодирљиви. Сасвим сигурно, југословенство није постало супранационална надградња српства. Југословенство је постало негација српства.[18] То је на експлицитан начин потврдило формирање Бановине Хрватске 1939. године, као великохрватске творевине, у чијим су се границама нашле многе српске области са бројним становништвом и знатном пространошћу.
[16] Миломир Степић, „Права мета Принципових видовданских хитаца“, Портал РТ Балкан, Београд, 27. јун 2024, https://rt.rs/opinion/milomir-stepic/97684-prava-meta-principovih-vidovdanskih-hitaca/ (приступљено 23. 9. 2024.)
[17] У том контексту, типичан, а индикативан пример, јесте знаменити географ, професор и ректор Универзитета у Београду, академик и председник Српске Краљевске Академије, један од најутицајнијих националних радника Јован Цвијић. Важио је у првим деценијама 20. века за „султана српске науке“ и „дворског географа“. Основао је 1910. године Српско географско друштво – најстарије географско друштво на Балкану – те 1913. године Гласник српског географског друштва – најстарији географски часопис на Балкану. Занесен „југословенском утопијом“, после стварања Краљевине СХС из назива друштва и часописа које је сам установио уклонио је придеве српски.
[18] Миломир Степић, „Геополитички смисао југословенства и југословенске државе“, у: Исторја једне утопије. 100 година од стварања Југославије (Никола Маринковић, изв. ур.), Catena mundi, Београд, 2018, стр. 307.
Титоистичка Југославија и геополитичка позадина сузбијања Косовског завета
Подразумевало се да у време немачке, италијанске, бугарске и мађарске окупације српских земаља, а нарочито у областима унутар марионетске, злочиначке НДХ, није могло бити ни говора о јавном истицању значаја Косовског завета, Светолазаревског опредељења и Видовданске етике за очување српског националног идентитета. Напротив – будући да су важан део укупног смисла тих „носећих стубова“ српског идентитета били отпор неприjaтељу, борба за слободу и одбрана српске државе и српског светосавског православља – окупатор и његови балкански сателити настојали су да затоме управо те вредности.
То се на аналоган начин, а са сличним циљем, наставило и по окончању Другог светског рата. Постоји неколико кључних разлога за такав приступ и процес:
– један, опстала је Југославија као „златни кавез за Србе“ [19]. односно као државни оквир за „обуздавање“ српског чиниоца и онемогућавање настанка интегралне српске државе, те, штавише, као геополитички инструмент сажимања и фрагментације српских земаља;
– други, над предратним монархизмом и парламентарном демократијом победила је атеистичка комунистичка револуција, супротна и супротстављена традиционалним, на Светосављу и Косовском завету заснованим српским вредностима;
– трећи, вођена је изразито антисрпска титоистичка (гео)политика, тако што су форсирани популационо-просторни експанзионизми не-српских народа и националних мањина („народности“), првенствено оног великоалбанског, и то у изворишту Косовског завета и језгру српског идентитета – на Косову и Метохији [20];
– четврти, спровођен је процес расрбљивања Косова и Метохије, [21] првенствено у сврху његове идентитетске деконструкције, етничке супституције Срба Албанцима, те релативизовања територијалне припадности тих области Србији и довођења у питање њених граница;
– пети, на унутрашњем плану вршено је свеобухватно слабљења српског чиниоца – нарочито нарушавање његове геополитичке „специфичне тежине“ – ампутацијом од српске нације и етно-инжењерингом, стварањем три тзв. инстант-нације – црногорске, македонске и муслиманска – као и једне „недовршене“ – југословенске [22];
– шести, на спољашњем плану, хрватско-словеначко руководство под Титовим вођством Југославију је оријентисало супротно српском (и руском) телурократском геополитичком идентитету, тј. у функцији атлантистичког, проамеричког и прозападног опкољавања евроазијског Heartland-а који је чинио Источни блок.
У контексту титоистичке антисрпске политике СКЈ, као идеолошког предводника и националне политике органа СФРЈ као државе, те њених федералних јединица и институција, како „по вертикали“, тако и „по хоризонтали“, све је учињено да се у сфери политике, културе, просвете, науке и пропаганде маргинализује и чак потпуно, систематски поништи Косовски завет, као један од најзначајнијих угаоних каменова српског идентитета, колективног поноса и националног покретача. То је имало неупитну геополитичку конотацију, која се у југословенским, па и балканским оквирима може упоредити сa улогом НАТО-а у Европи, коју је дефинисао његов први генерални секретар, лорд Исмеј – да држи Американце унутра, Русе изван, а Немце доле. Ерго, таква својства Југославије подразумевала су да Запад буде унутра, Руси изван, а Срби доле. Стога, било шта што би учинило да Срби крену „горе“, постане импулс гумиљовљевске „пасионираности“ и доведе до „експлозије колективне енергије“ морало је бити онемогућено.
Упоредо, како би се у српском народу угушио „косовски дух“, вршило се систематско и геополитички далекосежно осмишљено, вишедимензионално „ампутирање Косова“ од Срба и Србије – од духовних до територијалних димензија. Сваким потезом власти Србима се сугерисало да „Косово није српско“, те да је Косовски завет нешто апстрактно, архаично, ретроградно, превазиђено, супротно „братству и јединству“ и равноправности „наших народа и народности“, чак великосрпско. Тамошњој албанској националној мањини (тзв. народности) и њиховим сепаратистички, великоалбански настројеним лидерима, дате су одрешене руке да спроводе разобручено насиље према српском становништву ради подстицања исељавања, како би се простор „етнички очистио“, а сами Албанци почели да га доживљавају као „(само) сопствени“. Тако су све више апсолутизовали своје „етничко право“, док су српско „државно право“ оспоравали, позивајући се на многе директне везе Покрајине с Федерацијом, а мимо Републике (Србије), унутар које су се формално налазили. Косовски завет су, наравно, игнорисали, везујући га само за српско „историјско право“, настојећи да и њега релативизују бројним фалсификатима – најпре о својој наводној аутохтоности („илирском пореклу“), на коме су градили „право првенства“ на косовско-метохијском простору.
[19] Миломир Степић, „Геополитички смисао југословенства и југословенске државе“, у: Исторја једне утопије. 100 година од стварања Југославије (Никола Маринковић, изв. ур.), Catena mundi, Београд, 2018, стр. 297.
[20] О систематичности и идентитетским последицама тог процеса детаљније видети у: Јован Јањић, Политика Комунистичке партије Југославије у функцији великоалбанског експанзионизма на рачун српских етничких простора у Југославији, Безбедносни форум, бр. 1/2024, Евроазијски безбедносни форум, Београд, 2024, стр. 9-25.
[21] Шему „Механизам ʼкорак по коракʼ расрбљивања православног верског и културно-цивилизацијског идентитета Косова и Метохије“ видети у: Миломир Степић, Перспективе Косова и Метохије у контексту глобалних геополитичких концепција, у: Срби на Косову и у Метохији (Стеван Карамата, Часлав Оцић, ур.), Научни скупови, Књига 112, Одељење друштвених наука, Књига 26, Српска академија наука и уметности, Београд, 2006, стр. 275.
[22] Миломир Степић, Геополитички појмовник Балкана, Catena mundi, Београд, 2023, стр. 203-205, 222, 242-243.
Слом Југославије: „српско буђење“ и ренесанса Косовског завета у новим геополитичким околностима
Одласком Тита сa политичке и животне сцене, укључујући и сумрак посттитоистичког режима који је функционисао под слоганом „и после Тита – Тито“ и приближавање колапса антисрпског ауторитарног система, Косовски завет се указао као феникс. Сепаратистичка оружана побуна косовско-метохијских Албанаца 1981. године, с једне стране, а политички јалова и незграпна, неефикасна интервенција републичких и федералних безбедносних снага, с друге стране, разголитили су неодрживост постојећег стања. Уследио је „мирнодопски устанак“ косовско-метохијских Срба који су се нашли на ивици физичког опстанка, као и реактивне манифестације буђења Косовске парадигме – од косовопољског „Нико не сме да вас бије“ 1987. Године, праћеног тзв. Антибирократском револуцијом, до грандиозног митинг-обележавања 600. годишњице Косовске битке на Гази-Местану о Видовдану 1989. године и доношења новог Устава Србије 1990. Године, у друштвеној клими обележеној изразито геополитички конотираним слоганом „Србијо из три дела поново ћеш бити цела“.
Деценијама перфидно сузбијан „дух“ Косовског завета изашао је из „боце“ и више се није могао вратити, упркос сваковрсним покушајима политикантске (зло)употребе. Он је Србију инспирисао на борбу против подређености и за равноправан статус унутар Југославије, а Србе широм Југославије покретао на прегнуће ради ослобођења од „окова“, фрагментираности тзв. АВНОЈ-ским границама и уједињења у интегралну српску националну државу, у случају да она вишенационална не буде могла да опстане. Косовски завет налазио се дубоко, архетипски усађен у идентитет Срба „западно од Дрине“ када су у растакању и геополитичком прекомпоновању простора СФРЈ одбили да остану таоци неоусташке Хрватске у статусу националне мањине и као саставни део „хрватског политичког народа“, те у унитарној Босни и Херцеговини под муслиманском хегемонијом у статусу „раје“ разбијени на малене, редуковане и опкољене „србистане“.
У Црној Гори Косовски завет представљао је од 1990-их основу реверзибилног етничког процеса спорог, мукотрпног и непотпуног, али ипак извесног повратка Црногорства Српству. Будући да су Запад и марионетске „монтенегринске“ власти на неотитоистички начин систематски антисрпски деловали, замало су успели да изврше етно-цивилизацијску конверзију („преумљење“) становништва у Црној Гори. У том смислу, од историјске српске државе Црне Горе нису баш до краја направили анти-Србију, али јесу тампонску територију, у циљу потпуног опкољавања Србије унутар „Балканског Heartland-а“ и баражирања њеног приступа мору. Као одговор на такву индуковану и неодрживу геополитичку позицију, Косовски завет је, онда, постао покретачка снага „Литијске револуције“ (2019–2020) ради повратка Црне Горе себи и развлашћивања њеног политички отуђеног и национално одрођеног режима.
Посебно је дошао до изражаја приликом оружане агресије НАТО-а на СРЈ у циљу ампутације Косова и Метохије од Србије. Био је она духовна и морална „златна нит“ која је прожимала сваког српског борца током жилавог, видовдански и светолазаревски инспирисаног војног отпора у том „Новом Косовском боју“, посебно на граници с Албанијом (Кошаре, Паштрик). Упоредо с очигледним геополитичким и геоекономским мотивима, симбиоза интереса и војно савезништво Запада и великоалбанског покрета имали су још један, не мање важан циљ – да лишавањем Србије и Срба косовско-метохијског простора у материјалном (квантитативном и квалитативном) смислу, истовремено их лише духовног и државотворног средишта.
Намеравали су да тако – а у име вештачког, Србима наметнутог „Европског пута“, оријентисаног ка страној цивилизацији Запада – обесмисле природан, логичан „Светосавски пут“, унутар домаће православне цивилизације Истока, из кога се баштини Косовска вертикала аутентичног српског идентитета. Ипак, тај подухват – од кога се није одустало – иако је нанео и наноси велику штету, показао се узалудним. Косовски завет се све снажније утискивао у српски идентитет. С друге стране, постојала су очигледна настојања да се он поништи. Такав је, на пример, био акт који су учиниле власти у Србији, успостављене после „Петооктобарске (обојене) револуције“, када су тзв. Хашком трибуналу симболички, управо на Видовдан 2001. године, испоручили некадашњег председника Србије, како би се криминализовала и у народу компромитовала његова „ратна косовска политика“.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА:
АКТУЕЛНА ГЕОПОЛИТИЧКА КАУЗАЛНОСТ КОСОВСКОГ ЗАВЕТА И СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА
Парадигматична српска одбрана слободе у Косовској бици с краја 14. века и жртвовање за циљеве изнад овоземаљских, који су рационалном, конзумеристичком Западу тешко схватљиви, изнедрили су Косовску вертикалу, Видовданску идеју и Светолазаревски идеал, као кључне тачке ослонца српског идентитета. Целовито дефинисан као Косовски завет, тај феномен и даље траје, иако су током времена – нарочито у раздобљима туђинско-окупационе власти, те новије југославистичко-титоистичке и грађанистичко-глобалистичке искључивости – постојали и постоје снажни покушаји да се он доведе у питање, редефинише, обесмисли и поништи.
Може се сасвим јасно препознати да у том подухвату деконструкције традиционалних обележја српског идентитета обично координирано учествују Србима ненаклоњени страни фактори и поједине домаће утицајне групе из домена политике, културе, науке, просвете, медија, верских организација, формално невладиног сектора и други. Они сугестивно релативизују идентитетски значај Косовског завета, тобоже рационализујући наводну српску митоманију.
Сходно томе, традиционално обележавање годишњица Косовске битке о Видовдану називају „митингашком сељаном“ и „изливима великосрпства“, а нарочито аутодеструктивним „слављењем пораза“. Подсмешљиво говоре и нихилистички дискредитују Светолазаревско опредељење за „царство небеско“, потенцирајући искључиво (нео)либералну, вестернистичку, мамонистичку алтернативу – „царство земаљско“. И симплификујуће поручују да ни у ком случају „неће Смрт“ (никако за крст часни и слободу златну), него „хоће Живот“ (какав-такав, макар и у ропству и понижењу).
Косовски завет подразумева узвишену димензију одбране српске државе и народа од агресије непријатеља, односно очување слободе и независности. Његов додатни, шири, временом надограђени смисао свакако јесте и борба за ослобођење од туђинске власти раширен широм српских земаља, а ради, у крајњем исходу, уједињења у интегралну, српску националну државу. Сходно томе, он добија и недвосмислену геополитичку димензију, тим више јер представља снажан српски кохезиони духовни, колективно-психолошки и политички чинилац. Зато га Запад „учитава“ као сметњу и настоји да га обесмисли, сматрајући Србе „балканским Русима“ и чинећи све да их зато „обузда“ популационо-просторним сажимањем и фрагментацијом.
Супротно томе, Косовски завет се међу Србима све више укорењује, како расте не само опасност од албанског сецесионизма на Косову и Метохији, него и угроженост српског народа широм српских земаља и антисрпско деловање „непринципијелне коалиције“,[23] широм бивше Југославије. Штавише, израстао из Косовског завета, данашњи српски отпор Западу под вођством САД у његовој намери да доврши „ампутацију“ Косова и Метохије од Србије, постао је симбол немирења и почетка супротстављања „светске већине“ насилном нарушавању суверенитета, мењању граница војном силом и кршењу установљених међународних норми.
Косовски завет, штавише, постао је предложак за шире схватање о Србима као „заветном народу“ („небеском народу“). Тај став никако се не може окарактерисати као национално-митомански: он је савремену потврду добио у чињеници да се први и у најделикатнијем геополитичком тренутку једини супротставио (и оружано) највећој глобалној сили у историји и најснажнијем војном савезу у историји. И тако означио почетак епохалног геополитичког преокрета – процеса окончања униполарног поретка и ступања на сцену мултиполаризације света – што је симболички најављено „Заокретом Примакова“. [24]
[23] Васил Тупурковски, комунистички „кадар“ из некадашње југословенске федералне јединице СР Македоније, „непринципијелном коалицијом“ назвао је 1988. године неформално удруживање већине несрпских комунистичких представника како би спречили изгласавање члана Савеза комуниста Србије Душана Чкребића у Председништво Савеза комуниста Југославије. Касније, приликом растакања СФРЈ, „непринципијелна коалиција“ већине бивших република наставила је да аналогно делује против интереса Србије и на националној антисрпској основи, а то траје и данас. Видети детаљније у: Миломир Степић, „Непринципијелна коалиција ради пуном паром“, Портал РТ Балкан, 12. јун 2024, https://rt.rs/opinion/milomir-stepic/94967-milomir-stepic-neprincipijelne-koalicije/ (приступљено 2.10.2024)
[24] „Заокрет Примакова“ је снажна, далекосежна (гео)политичка порука упућена САД и „колективном Западу“, а учињена окретањем авиона премијера Руске Федерације изнад Атлантика и одустајањем од службене посете САД у знак протеста због отпочињања агресије НАТО-а на СРЈ 1999. године ради насилне „ампутације“ Косова и Метохије од Србије. Видети: Миломир Степић, „На геополитичкој раскрсници: Европо, quo vadis?“, у: Европа на раскрсници – безбедносна аналитика (Божидар Форца, Драгољуб Секуловић, прир.), Факултет за пословне студије и право Универзитета „Унион – Никола Тесла“, Београд, 2024, стр. 43.
ЛИТЕРАТУРА
Борозан, (2019), Династија Обреновић и Косовски завет у вербалној и визуелној култури друге половине 19. века, Косовско-метохијски зборник, бр. 8/2019, Српска академија наука и уметности, Београд.
Веселиновић, Милојко (1887), Географско-етнографски преглед Маћедоније и Старе Србије, Браство, бр. 1, Друштво „Свети Сава“, Београд.
Гавриловић, Жарко (1989), Косовски завет српског народа, Пишчево издање, Сомбор.
Зуровац, Мирко (1997), Луча Косовског мита, у: Косово и Метохија – изазови и одговори (Милош Кнежевић, ур.), Институт за геополитичке студије, Београд.
Јањић, Јован (2019), Косовски завет: српски савез са Богом, Институт за српску културу, Никшић.
Јањић, Јован (2024), Политика Комунистичке партије Југославије у функцији великоалбанског експанзионизма на рачун српских етничких простора у Југославији, Безбедносни форум, бр. 1/2024, Евроазијски безбедносни форум, Београд.
Кара-Мурза, Сергеј (2015), Демонтажа народа, Информатика АД; Преводилачка радионица Росић, Београд.
Ковић, Милош (2019), Косовски завет и национални идентитет Срба, у: Уметничко наслеђе српског народа на Косову и Метохији – историја, идентитет, угроженост, заштита, друго издање (Драган Војводић, Миодраг Марковић, ур.), Српска академија наука и уметности, Београд.
Степић, Миломир (1997), Географске основе геополитичког положаја Косова и Метохије, у: Косово и Метохија – изазови и одговори (Милош Кнежевић, ур.), Институт за геополитичке студије, Београд.
Степић, Миломир (2006), Перспективе Косова и Метохије у контексту глобалних геополитичких концепција“ у: Срби на Косову и у Метохији (Стеван Карамата, Часлав Оцић, ур.), Научни скупови, Књига 112, Одељење друштвених наука, Књига 26, Српска академија наука и уметности, Београд.
Степић, Миломир (2016), Геополитика – идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд.
Степић, Миломир (2018) „Геополитички смисао југословенства и југословенске државе“, у: Исторја једне утопије. 100 година од стварања Југославије (Никола Маринковић, изв. ур.), Catena mundi, Београд.
Степић, Миломир (2023), Геополитички појмовник Балкана, Catena mundi, Београд.
Степић, Миломир (2024), „На геополитичкој раскрсници: Европо, quo vadis?“, у: Европа на раскрсници – безбедносна аналитика (Божидар Форца, Драгољуб Секуловић, прир.), Факултет за пословне студије и право Универзитета „Унион – Никола Тесла“, Београд 2024, стр. 43.
Степић, Миломир (2024), Непринципијелна коалиција ради пуном паром, Портал РТ Балкан, 12. јун 2024, https://rt.rs/opinion/milomir-stepic/94967-milomir-stepic-neprincipijelne-koalicije/ (приступљено 2.10.2024)
Степић, Миломир (2024), Права мета Принципових видовданских хитаца, Портал РТ Балкан, Београд, 27. јун 2024, https://rt.rs/opinion/milomir-stepic/97684-prava-meta-principovih-vidovdanskih-hitaca/ (приступљено 23. 9. 2024.)
Терзић, Славенко (2011), Ослобођење Старе Србије 1912. године, Даница – српски народни илустровани календар, Вукова адужбина, Београд.
Huntington, Samuel (1996), The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order, Simon & Schuster, New York.
Цвијић, Јован (1987), Говори и чланци, Сабрана дела, књига 3 (том I), САНУ; НИРО Књижевне новине; Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
Цвијић, Јован (1991), Балканско полуострво, друго издање, Сабрана дела, књига 2, Српска академија наука и уметности; Завод за уџбенике и наставна средства; Књижевне новине, Београд.