Одговори
Без Светих Архангела не знамо ко смо
Новости, јул 2017
АУТОР: Драгана Матовић
Архитекта Предраг Ристић, један од наших најзначајнијих неимара и у деветој деценији неуморно ствара. Пројектовао стотинак храмова, а на радном столу стоје му нацрти за цркву посвећену “Светом Достојевском”, али и у Јасеновцу
Док не обновимо Манастир Светих Архангела у Призрену, нећемо знати ко смо. Порушена задужбина цара Душана, која је славила проглашење српског православног царства, прекида могућност да спојимо век са веком. Али, како обновити Свете Архангеле у царском Призрену кад је под окупацијом?! И физичком, и духовном. У првој фази не можемо, али можемо да саградимо овај храм у Доњој Градини, где се налази највеће стратиште, а мање-више је под српском влашћу.
Архитекту др Предрага Ристића, једног од наших најзначајнијих неимара, који гази девету деценију, упркос операцији срца и благог можданог удара, не напушта стваралачка енергија. И нису само Свети Архангели његова преокупација. Док разговарамо у његовом стану на Црвеном крсту показује нам још нереализоване пројекте за цркву посвећену “Светом Достојевском”, па у Јасеновцу, говори нам о својим оригиналним, а најчешће несхваћеним идејама из многих области. Слушати га док прича, уистину је велики догађај. Познат по великом броју цркава које је пројектовао широм Србије, а и света, свуда где Срби живе, занимљив је сведок једне ненаписане историје.
–Пројектовао сам храмове од самог почетка, али ти моји пројекти нису могли да се граде из познатих разлога – сећа се архитекта Ристић. – Био сам принуђен да радим оно што што се тражило. Прву цркву сам направио 1984. у Манастиру Каони код Шапца за девет радних дана. Имао сам проблема, долазила је грађевинска инспекција, у ствари, то је била полиција у џиповима. Сељаци су, међутим, на коњима чували градилиште и сачували га.
Ристић је растао у породичној кући у Сењачкој 3, која је после рата конфискована. Његов отац Петар био је солунски борац, врхунски инжењер, а мајка Марија потомак чувене породице Табаковића, архитеката и сликара. Растао је дружећи се са децом царских Руса, којих је био пун предратни Београд, а био је и првак Србије у пливању. Тада је добио надимак Пеђа Исус, по којем га многи и данас знају.
– Надимак нема никакве везе са мојим занимањем – говори Ристић. – Крштено име можеш да промениш у општини, али надимка, који ти налепи околина, не можеш да се отресеш целог живота. Ако се буниш, тим горе. Мој пријатељ Јоца је Пацов, Ђока је Коњ, а ја сам, ето, имао срећу да постанем Пеђа Исус. Изабран сам да пливам на првој пријатељској утакмици у ослобођеној Југославији против хероја Совјетског Савеза Леонида Мјешкова, дрилованог професионалца. Он ме је на 200 метара прсно оставио иза себе, али ме је сачекао и загрлио. И та је слика објављена на првој страни “Борбе”. Годину дана касније освојио сам првенство Србије у новооснованом пливачком клубу “Црвена звезда”, на завист и љубомору многих. Био је ред да добијем подсмешљив надимак, а кум је био мој пријатељ будући познати глумац Северин Бијелић. У оно доба још ми није расла брада, али сам изгледао толико измучен и жилав као да сам тек скинут са крста. Надимак Пеђа Исус прати ме до данашњих дана иако сам се у међувремену угојио.
Пеђа Исус је пројектовао стотинак храмова, међу којима се издвајају Саборни храм у Подгорици, Благовештењска црква у Требињу, Саборни храм у Торонту, Црквени дом кнеза Лазара у Бирмингему, Црква мученика Станка у Острогу. Радио је пројекте и за црквене домове, ступове, капије, амфитеатре, ризнице… Обновио је бројне грађевине страдале током последњег грађанског рата.
– Не могу да изаберем најдражу цркву, јер скоро ниједан објекат није изведен доследно – жали се Ристић. – Најближа мојој идеји је црква у Љубићу код Чачка, посвећена цару Лазару. И, то је можда једино место где није било корупције.
Ристић истиче да су неки објекти скоро карикатуре његових пројеката. Иако су то, како каже, крња и саката дела, уврстио их је у “сликовницу својих дела”, коју смо на компјутеру прелиставали безмало три сата.
– Да бих дело сматрао својим, мора да је бар две трећине аутентично – каже Ристић.
– Архитектура је као политика уметности могућег, може се успети само делимично, а недостижну идеалну правду могу да тражим једино кроз – судски спор.
Као свој веома значајан пројекат, Ристић издваја Цркву Христовог спаса у Пребиловцима:
– Један јапански лист водио је анкету ко је највише страдао за време Другог светског рата. После дуго година публика је изгласала Хирошиму, Нагасаки, а на трећем месту нашли су се Пребиловци. Од 1.150 становника, побили су 850. Дошао сам на идеју да направим цркву не ради сећања на жртве, него ради њиховог васкрсења. Морамо обележити наша бројна страдалничка стратишта да нам се не би сасушило дрво нашег порекла, односно постојања. Ван конкуренције је наше највеће, достојно необележено стратиште Јасеновац. Од њега треба да почне рехабилитација целог српског народа. Црква се гради над гробљем, не само ради атеистичког сећања на невине жртве, које су гнусно уморене, већ ради њиховог васкрсења у православној вери.
У народној ношњи
Ристићу је уручена “Беловодска розета” на истоименој манифестацији. Једна у низу признања, међу којима се издвајају Орден Светог Саве другог реда, награда принца Чарлса за Црквени дом у Бирмингему, за животно дело УЛУПУДУС-а…
– Посебно ми је драга награда Британске краљевске академије наука за црквени дом у Бирмингему. Да сам добио награду јавила ми је моја колегиница Љиљана, супруга Борислава Пекића. Њен отац је био директор англосаксонског клуба у Србији, а мој отац, као енглески дипломац, члан. Требало је да за церемонију изнајмим неки фрак и цилиндар, али сам одустао. Из фундуса у Телевизији Београд узео сам панталоне из једног краја Југославије, појас из другог и прслук из трећег и тако се оденуо, комплет у народно одело.
Лепенски вир
Докторски рад Пеђа Исус је одбранио 1979. у Грацу, где је био и професор универзитета. У њему је доказао да је у тој праисторијској цивилизацији енергија вирова коришћена за риболов, веслање и пливање. Као архитекта био је присутан на овом локалитету од момента када је откривен:
– Многе моје тезе биле су различите од решења званично признате екипе, под руководством др Драгослава Срејовића – објашњава он. – На терен сам дошао по налогу Лазара Трифуновића, директора Народног музеја, као моделар. Међутим, нису прихватили моју реконструкцију. Срејовић се према мени понашао као да сам узурпирао нечији посед, јер се моје решење разликовало од његових геометријских поставки које су већ у то време добиле светску репутацију “као култура без претходника и наследника која никада неће бити објашњена нашим математичким системом”, а моје дело је назвао “додатном туристичком атракцијом”.
Лепенци трче почасни круг
Политика НИТ, фебруар 2012.
„Да је Обрад Кујовић уморан прошао мимо овог страшног места или да је ишао неком другом стазом, не би било Лепенског Вира“, још једном опомиње проф. др Предраг Ристић, чија се волшебно нестала књига „Лепенски Вир – реконструкција“, после готово четири деценије, недавно у поновљеном издању појавила у књижарама. Присуствујемо ли опет васкрснућу троугла, наместо трапеза.
ИНТЕРВЈУ Станко Стојиљковић
Није редак случај да се, на известан начин, судбина књиге и судбина писца и поклопе и преклопе. Професор др Предраг-Пеђа Ристић могао би то изорно (и болно) да посведочи. Несвакидашња појава, полимат и полихистор истовремено, надарени стваралац, носилац значајних међународних приз-нања (Сiviс Тrust Аward, познатија као награда принца Чарлса за архи-тектуру 1989), који је за потврдом градитељског знања и звања пре три деценије потегао у Грац, минулих дана, на истеку 81. године, доживео је закаснело прочишћење: издавачка кућа „Пешић и синови“ објавила му је поново, уз мање допуне, животно дело „Лепенски Вир – реконструкција“, с нешто измењеним насловом („Истина Лепенског Вира“).
У духу заплета Агате Кристи, необично одгонетање прастаре културе на обалама Дунава, после готово четири деценије наново израња пред нашим очима.
Како је волшебно нестала књига „Лепенски Вир – реконструкција“? Знају ли се поименце појединци у то умешани?
На својој великој изложби 1973. године у СКЦ-у, на којој сам изложио реконструисану кућу-шатор Лепенског Вира у размери 1:1, испекао овна, одржао низ предавања, приказао филм и издао поменуту књигу у 500 примерака, од којих сам 42 поклонио јавним библиотекама, и у свим тим библиотекама она је волшебно нестала!
У то доба владао је само један диктатор, али су се с врха капиларно, по истом правилу, у свакој државној институцији ширили мањи диктатори (администратори, како је то Леонид Шејка обичавао да каже). То се, дакако, односило и на Археолошки институт. Др Драгослав Срејовић је сматрао да тиме штоје „распредељен“ да води ископавања да је добио и неприкосновено ауторско право присвајања сваког открића бројних истраживача. И удворице су, свакако, били у немуштом дослуху с поседником „надахнућа“. На пример, када су му студенти донели на увид данас чувену скулптуру ,Јелен у шуми“, он ништа није у том камену препознао и наложио је да га баце. Послушници су то бацили.
Када су пристигле друге славне скулптуре, настала је трка да се „Јелен“ пронађе у шуту.
Повремено се наметне утисак да сте били у сукобу с покојним академиком Драгославом Срејовићем. Јесте ли се икада споречкали или сте се само стручно спорили?
Наука се развија сталним доказивањем и оспоравањем. Спор је произашао из тога што у нашој земљи над нама двојицом у сучељавању две дијаметрално супротне концепције није било врховног научног независног судије да оцени чија је реконструкција тачна. Стога сам бранио (и одбранио) своју тезу у иностранству на реномираном университету у Грацу на немачком језику (што је у нашој штампи подсмешљиво приказано).
Драгослав Срејовић ми није дао шансу да се с њим спорим, ставио ме је ван закона. Моја прва књига је мистериозно нестала из свих библиотека. У музеју Караташ нестала је цела реконструисана кућа 54 и главне копије скулптура у камену. На крају свог прераног живота он је с ауторитетом академика преузео моје геометријски решене резултате (за које је претходно тврдио „да су нама недоступне“), али без математичке апаратуре како је до њих дошао. Математички геометријски проблеми не решавају се само „осећањем и надахнућем“, већ претходним мерењем, рачунањем и цртањем, проверањем и реалним грађењем реконструкције модела.То, дакле, није ни могла бити конструктивна расправа с равноправних позиција, јер нису постојали елементарни услови фер плеја.
Ко је, заиста, открио то праисторијско налазиште? Да ли је то био, баш, тај или неки други вир?
Никаква архелошка идеја водиља није покретала ископавања на Ђердапу, већ изградња хидроцентрале и уређење пловног пута. Археологија је била узгредна морална тешкоћа. Аминистративни налог да се истраже сви могући локалитети пре ископавања дати су надлежој институцији, а она је службено послала искусног археолога Обрада Кујовића и талентованог цртача Ивицу Костића, мог друга с факултета. Први је оштрим оком проце-нио да се ту налази интересантан локалитет (у даљем истраживању, према мишљењу већине археолога – мезолитски), стручно га описао, а други је место уцртао у карту. Док су хладили ноге у Дунаву после заморног пешачења, недалеко од откривеног локалитета, нашли су у подлоканој обали остатке неке преисторијске (неолитске) керамике, а једног мештанина који је ту пролазио упитали су: Како се зове ово место? Лепенски Вир – одговорио је.
Да је Обрад Кујовић уморан прошао мимо овог лепог места или да је ишао неком другом стазом, оно што се данас зове Лепенски Вир, звало би се Добрињски Вир, како су сељаци из околине изворно називали (неколико десетина метара удаљено) мезолитско налазиште.
Зашто је испало даје трапез „фатална догматска странпутица“? Откуда је искрснуо у званичном археолошком тумачењу?
Као што је Обрада Кујовића послао Републички завод, тако је млади Драгослав Срејовић распоређен да води ископавања на већ означеном и именованом месту. Нико није претпостављао да ту има нешто значајно. За математички образованог човека Лепенски Вир не би представљао чудо, међутим, за др Срејовића све је било чудо изван утабаних сазнања археологије. Одједном се пројавила откопана, очигледно невиђена, али правилна геометријска основа. Да је имао основно, законом обавезно геометријско знање из осмолетке, одмах би одговорио учитељу: „Ово је зарубљен кружни исечак“.
На жалост за науку, „препознао“ је „трапез“. У првом издању књиге из 1969. објављена је невероватна грешка: основе откривених кућа уједној размери, уцртаване су на терену у другој! То се не би могло догодити грађе-винској инспекцији у последњем селу. Професор Александар Дероко оценио је да је Лепенски Вир „највећи културни масакр 20.века!“
Пошто је Драгослав Срејовић изјавио „да је архитектура Лепенског Вира прва позната архитектура у свету у којој се ,осећа‛ присуство бројева: нико досад није успео да савлада ову математику, она је непредвидива и заувек изгубљена за нас…“ и да су основе „трапези“, и то изговорио као неприкосновени судија. А моју реконструсану кућу и геометријско образложење оценио је као „могућу додатну туристичку атракцију, јер право научно решење може само он да да“.
Трапез је као злоћудни вирус угрозио тумачење, јер математика Лепенског Вира није недокучива већ обична средњошколска, а основе су „зарубљени кружни исечци“. Сви потоњи истраживачи су затим скренули у неосноване странпутице, зато данас не знамо изглед рекомпоноване куће из Лепенског Вира.
По чему су суштински истородне праисторијска и савремена архитектура? Где обема налазите заједничко упориште?
Постоје само две могуће једнаке слике у архитектури који се простиру до бесконачности: троугао и квадрат. Живимо у доба квадрата, куће су углавном правоугаоне. У повести мора да смо пролазили кроз обе теоретски могуће епохе и даје постојала култура у троуглу, то није било могуће прескочити. Зато сам слутио да ће једном морати да се открије та значајна карика у развоју човечанства. Под утицајем Франка Лојд Рајта још шездесетих година сам пројектовао и изградио хексагоналне солитере који су, нажалост, половично успели јер их је инспекција променила у 11 суштинских детаља. За мене је зато појава Лепенског Вира била велико очекивано растерећење које сам одмах – као ударен громом – препознао.
С којих су разлога Лепенци куће градили одозго надоле? Шта их је на то натерало?
Култови као оријентири у простору и времену када нису постојали путеви са саобраћајним знацима, свијали су се око негог изабраног горостасног стабла. Тоје дрво „запис“, традиција која се одржала у нас до данашњих дана. Коначно би се стабло осушило и тада би постало суво, с(о) уха која подупире небеса, а на крају би пало. Тада би се узео у руке штап и требало би га поставити усправно да не падне.
То би се најпростије постизало затезањем штапа (сохе) с три конопца (од осушених животињских црева), затегнутих о три коца све једнаке дужине и око њих се разапињао шатор. Три коца су ограничавали троугласти обод пода, који се оцртавао шестарењем. Ето, то је кратки технички опис разапињања шатора у Лепенском Виру.
Због чега су их подизали на гребену, а не у ували, што је увелико прихваћено научно објашњење? Зар је могућ толики превид у ископавању и одгонетању?
Сваки извиђач зна да се шатор не разапиње у ували, јер ће после прве провале облака бујица да га однесе. Још горе: кад је дробеж од остатака Лепенског Вира пренесен у увалу геодети су морали да изврше корекцију терена, подигну масивне високе потпорне зидове који су пресекли подземне водене токове, па је цео комплекс покренуо клизиште. Не би ли се зауставило клизиште, накнадно је убетониран дубок клин. Упркос свим мерама терен се и даље клизао, па је локалитет 40 година био под склепаном неугледном и мрачном шупом и није био приступачан јавности.
Какву тајну крије, како сте назвали „кључна тачка С“?
Шестарење је била главна света тајна Лепенаца. Шестарити се може само ако се има утврђен центар кривине, кочић забијен у земљу за који се везује конопац шестарења. Пошто је др Срејовић препознао облик откривених основа као трапез, за њега није био потребан никакав цетар кривине, па је све трагове тих центара уништио, сем једне коју сам морао лично да откопам. С тим доказом, теменом тачком „С“ кружног исечка, докторирао сам, наравно у иностранству и о свом трошку. На свечаној промоцији доктората у Грацу за нашег конзула резервисана столица осталаје празна, а једино је НИН донео вест да је „Пеђа Ристић докторирао у педесетој години да би обрадовао своју маму“.
Из којих крајева су Лепенци пристигли? Јесу ли имали и предхоиднике и наследнике?
Одакле су дошли откриће једног дана прави археолози, као архитекта препознао сам лепенске претходнике (Власац у незарубљеном кружном исечку) и наследнике у њиховим архитектурама (византијска Босманска тврђава из VΙ века) или у скулптурама винчанских фигурине које су имале за ореол кружни исечак исцртан очигледно назначеним шестарењем. Данашње пак конструкције Бакмистера Фулера су конструкције истог конструктивног принципа „штапа и канапа“ као и ЛепенскиВир.
Којим сте вештинама владали да бисте могли да користите „енергетску равнотежу флуида ветрова и реке“? На шта, у ствари, мислите?
С три и по године препливао сам Саву. С 15 пливао против тима СССР-а, а 1946. сам био првак Србије у пливању на 200 метара прсно. Одрастао сам покрај ражња и проживео све преисторијске вештине око њега у данашњем развијеном свету. Са шест година имао сам пецаљку на пловак и првог дана упецао седам буцова, касније сам бацао мреже и учествовао у лову сома од 170 килограма (у „нашем мору“ ловио сам подводном пушком до дубине од 20 метара).
Шест пута сам поправљао олупине или израдио нов чамац који су ми украли. Веслао сам користећи вирове до Обедске баре, до Апатина, па и Ђердапа. Једрио сам и јахао.
На основу чега закључујете да је Лепенски вир прекретница у праисторијској архитектури? Са чиме бисте је у наше време упоредили?
Није прекретница него карика која је недостајала у светској повести архитектуре.
Како је Лепенац познавао законе геометрије пре него што их је славни Евклид описао?
Евклид је поставио аксиоме који су знатно пре њега сазревали у дугој човековој повести. То је логос перматикус који долази одозго, пројављивањем с небеса. „У почетку беше Логос“, то је савремени превод Светог писма (Јеванђеље по Јовану). И као што је Бог или Бог-Логос свуда присутан, тако су аксиоми оно што се пролама непрестано одозго свуда и у све време, и у доба Лепенског Вира и у доба Евклида и у савремену науку, па и у конструкције Лепенског вира и конструкције „штапа и канапа“ Бакминстера Фулера.
Откуд свевидеће око – знак слободних зидара – на нашој обали Дунава?
Многи народи имају као своје знамење кукасти крст, Етиопљани, Индуси, Финци, па и Срби, али то не значи да имају икакве везе с Хитлером. Знаци су многозначни као свака сила, на пример ватра, стога се могу употребити и злоупотребити. И знак свевидећег ока је архетипске суштине, врста логоса перматикуса.
Чему нас подучава слепи руски математичар Лав Понтрјагин када каже: „Археологија се ископава прво у себи“?
Када сам потпуно у детаљима разрадио фунционисање, конструкцију и намену сваког дела куће-шатора Лепенског Вира, установио сам да за сваки њен део имамо у српском језику потпуно одговарајући назив који тачно опи-сује изглед и сврху реконструисаног дела; на пример „упретник“, по Вуку Стефановићу Караџићу, у камен с удубљеним лежиштем који стоји поред огњишта удева се вратило – верига да се ражањ или котао може да намакне и смакне с ватре. Др Драгослав Срејовић тај централни камен назива „жртвеником“, а да у њему нема никаквих трагова паљевине. Немци немају у свом језику једну просту реч која означава тачно облик и функцију тог дела куће; али они у свом језику могу да споје више речи уједну. Тако сам у Грацу за упретник сковао на немачком сасвим нову реч – Schiebdrucksteinlager, док Срби већ вековима имају култну реч „упретник“ који се традиционално преноси из старе куће у нову.
Када Лав Понтрјагин каже: „Археологија се ископава прво у себи“, мисли на корене личности и заједнице, пре свега, језичке.
Да ли је чувени архитекта Бакминстер Фулер икада сазнао за тврдњу колеге Предрага Ристића да су, неколико хиљада година раније, градитељи из Лепенског вира то, у врло скромној изведби, већ урадили „помоћу штапа и канапа“?
Нажалост није, јер у свету Лепенски Вир представљен једино као трапез са жртвеником и конструкцијом од балвана, а кад је др Срејовић најзад „преузео“ мој систем штапа и канапа, Бакминстер Фулер је већ умро.
Зашто сте се успентрали на дрво да тамо живите: да неку тајну сазнате, да нешто свету покажете или једноставно утенете од приземног живота?
Зато што су ми комунисти конфисковали тврдо зидану кућу у Сењачкој улици коју је мој отац поштено изградио и избацили ме из стана с болесним дететом. Колибе и кућице сам градио још као дете, а у последњим трима кућицама које сам изградио својом руком сам практично и становао и одгајио децу и уживао што сам жив, самоодржив и слободан у (тада још неурбанизованој) природи.
Враћам се дубоко у прошлост
Зенит, јануар 2006.
ИНТЕРВЈУ Нина Арсеновић
Слабо је познато да се на Авали налазе остаци средњевековног града Жрнова, да се ту налазе и остаци праисторијског насеља, које није истражено. Не би ли било целисходније да се паре намењене обнови торња, који се иначе данас у Европи свуда руше као „неодрживи“, потроше за њихово истраживање и реконструкцију? Не можемо да се молимо ни пред громобраном ни пред тв торњем. Све ће се у свету мењати, али не и сакрална архитектура. Морамо да имамо неки камен за утврђење који се не мења. Цркве ће у будућности бити истинитије.
Предраг Ристић, професор Академије обнова задужбина српских (при СПЦ), председник Удружења жртава комунистичког терора Свети Ђорђе. Оснивач је Друштва за обнову Светих арханђела. Рођен је 17. јануара 1931. у Београду, отац Петар, мајка Марија рођена Табаковић. Похађао реалну, и потом мешовиту гимназију, матурирао 1949. Ужа специјалност – реконструкција преисторијске и црквене архитектуре. Реализовао више од стотине архитектонских пројеката, аутор је више теоријских радова. Бави се и мултимедијалним уметничким активностима, графиком и акустиком. Конструисао музички инструмент ,,дрндафон“. Градио сојенице и куће на дрвету. Главни пројекти – пројекти реконструкције и изградње више од осамдесет сакралних објеката (од 1954) и адаптација више од стотину београдских тавана у станове и атељее. Пројекти Дома св. кнеза Лазара у Бирмингему, Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици, Пирга Николаја Велимировића у Апатину, Светосавског центра у Хановеру. Израдио пројекат за Конак Поповића у Гроцкој (1964), за реконструкцију куће из Лепенског вира, филм о Лепенском виру (1968). Аутор је драме Савске таблице и ТВ серије Свет око нас. Гостујући је професор у Грацу, радио је у Бирмингему, Хановеру, као и на универзитетима у Француској и Канади, и градио у Турској. 1985. добио је Орден светог Саве, 1989. Британску националну награду за архитектуру, Награду УПУПУДС-а за животно дело. Говори енглески, немачки и руски језик. Породица: супруга Милица, рођена Мирић), кћерке Катарина и Ева и син Сава.
Рилкеова писма покрећу нека универзална питања, издвојићу само једно. Оно гласи: Шта значи уметнички живети? Овај сјајни песник овако одговара: ,,Носити у себи колико је потребно за развој, па онда дати плод. То је све. Пустити да се сваки утисак и сваки зачетак осећања доврши сасвим у себи, у тами и неизрецивом свесном, сопственом разуму недокучивом, са дубоком скрушеношћу и са стрпљењем сачекати час рођења Светлости. Једино то значи уметнички живети у поимању света као и у његовом стварању.“ Архитектура којој сте се посветили јесте трећа ликовна уметност. Прихватате ли, стога, ову Рилкеову мисао? Да ли бисте је преиначили или одбацили? У ово друго, признајем, било би ми тешко да поверујем.
Никако је не бих одбацио. Рилке је то дивно срочио да све звони од истине до које је сам дошао. Ја сам у томе мање оригиналан, али више традиционалан. Ја бих просто навео Посланицу св. Павла: „Не треба траћити време, треба се нечим представити на Страшном суду“. А наш народ још се простије изражава доскочицом: „Су чим ћеш изићи пред Милоша и остале српске витезове? “ Многе ствари, заправо, и не треба уопште исказивати. Јер, права је љубав она без речи, а љубав постоји од када је света и века, она се поново и поново „аки паки“ открива, и то је оно што називамо лепотом живота.
Када нешто мора да се објасни, тада може да настане проблем и да се лепота уживања живота заглави. То осећање деле и многи сликари кад кажу: „Немам шта да кажем. Гледај моју слику!“ Такав сам типичан дијалог имао скоро са својим врлим пријатељем Миодрагом Мићом Јовановићем, који је написао критику о моме архитектонском делу и саветовао ми да морам да напишем књигу. А ја му кажем: „Ти се исказујеш кад пишеш књиге, а ја кад градим. А од вас, историчара уметности, очекујем да уђете у црквене одборе па да се тамо борите да ја направим оно што треба“. А оно што пишем, није толико важно, јер човек треба да буде посвећен само једној ствари. То је олимпијски окршај међу див-духовима. Рилке је то, наравно, лепо речима дочарао, покушавајући да премости сукоб између Истока и Запада. По нама, у почетку није била само реч, него оно што је много целовитије: слово; од старословенског словити, бити словестан. Значи, у почетку је био Логос, што је много више него реч. Неко се изражава речима, него геометријом, неко математиком, неко проналасцима, неко добрим делима… Како се исцепала врећа талената Богу, где је он то просуо, како то падне, на који љути камен падне па се нешто изроди или се не изроди, Бог свети зна.
Ето, да не будем једностран, бавим се и ја ту и тамо неким ширим истраживањима или посматрањима ван своје струке, али то је од значаја само за моју локалну употребу. Сукоб цивилизација огледа се и у томе који се све философи морају изучавати по Болоњској декларацији, а не изучава се свети Фотије, „словенски кум“, који је још у IX веку поставио као принцип пред Ћирила и Методија: ако се преводи Свето писмо, да се преводи са оригинала. По том непролазном закону, Свети оци су морали да путују међу Хазаре да би научили њихов језик, да не би преводили превод са превода, него изворно, са оригинала.
У мојој пракси, као пројектант православних цркава, не бих опстао да и ја, као и Ћирило и Методије, нисам одлутао до Арамејаца на чијем је језику написано ни мање ни више него Јеванђеље по Јовану. Нисам био толико храбар као Свети оци, и нисам имао потпору Фотија, а још мање сам имао пара да путујем у те политички немирне пределе. Међутим, преко Интернета пронашао сам древни град у данашњој Сирији Ма(х)ала-Лулу где се и данас говори арамејски. Тиме сам разрешио један архитектонско-композициони проблем који ме је морио више година. Мислећи да сам пронашао нешто ново код решења основе грчког крста на свом успешном пројекту цркве Херцеговачке Грачанице у Требињу, изворну идејну поставку за своје наизглед оригинално решење открио сам у такозваним „Тетрапилонима“ у претхришћанској Палмири, тј, грађевини-колонади са слободним стубовима груписаним четири пута по четири слободхих стубова. Тако ће ходочасници Црквине Преображења у Требињу, и без речи још пре почетка литургије у молитвеном тиховању, преко Бога Логоса доживети заједништво са свим хришћанима из самог оригиналног извора и са свим потоњим хришћанима коју су живели и који ће живети.
Убијен у главу после педесетогодишњег комунизма, бесловесни народ је не само заборавио шта је то Света тајна у цркви, већ и шта је то приватна својина и ауторско право у свакодневном животу, што је иначе основна баштина целокупног човечанства. Не благосиља се само црква личношћу Христовом, већ свако лично дело као и лична материјална имовина Духом светим…
Навешћу само два примера из свакодневног живота. Први пример из права: у свакој правној држави у целом цивилизованом свету, полиција тражи извод из матичне књиге рођених за доказ идентитета. Други пример из савремене информатике: кад падне систем у компјутеру, морамо да се спустимо у основни програм „БИОС“.
Последица револуционарног, односно сатанистичког терора, који не само што је убио Бога у нама, него је начинио и грех над греховима који не може да буде опроштен ни на овом ни на оном свету, а то је грех против дара Светог духа који добијамо још на крштењу, а то је грех против стваралаштва, против ауторског права, против власништва, против личне приватне имовине, против права на своју веру, на своје име, на своју породицу, на свој род, на претке и потомство, на народ, на име свог народа, на његово име, грб, заставу, химну и све остале светиње. Само криминалци мењају своје крштено име, свој пол, нацију и државу, и зато полиције целог света у потерници наводе прво надимак, а упоредо затим, што је битно у истрази, увек траже изворна матична документа и, на основу једне капљице крви, и генетски код.
Печат дара Духа светога у ствари је оно што Рилке ишчекује са дубоком скрушеношћу и са стрпљењем и што назива ,,час рођења Светлости“. Пре сам за вековима познате традиционалне називе него да проналазим нешто ново што је већ одавно пронађено.
Шта Вас је превасходно одвело архитектури? Жудња, потреба за лепотом или гени? Једном сте рекли да нисте барокно пасторче већ војвођански барокни унук. Малочас сте споменули Логос. Заокупљени сте уношењем Логоса у црквену архитектуру. Ваш деда, архитекта Милан Табаковић, рођен је и одрастао и живео у Араду, у амбијенту великих грађевина и у атељеима. Ваша породичана икона је барокна икона из 1901. године. Кажете: „На клавиру своје прабабе свирам Бахове прелудијуме, као што је то чинила и она“. Нека нас у овом разговору о нашој културној баштини и Вашем занимљивом животопису понесе нека од ових слика, занимљивих и значајних за Ваше формирање…
Овог пута говорићу само о мајци Марији рођеној Табаковић, а Табаковићи су крајем ХVII века избегли из Херцеговине и под аустријском влашћу изградили тврђаву Город, данашњи Арад. И данас је најстарија грађевина у Араду српска црква у којој је сахрањен Сава Текелија. У доба мог деде Милана (1860-1946) у Араду је преовлађивао у употреби мађарски језик, други језик је био немачки, а тек трећи је био српски, а румунског је било само у околини. Моја мајка матурирала је на мађарском, а практично само у кући и цркви Табаковићи су могли да говоре српски. Иако су и пре Велике сеобе целим Поморишјем владали Јакшићи из Јагодине, а у околини се и данас налазе српски средњовековни манастири (Бездин, Ходош-Бодрог) од којих је један задужбина Краљевића Марка. У то доба, у таквом окружењу било је веома тешко да се национално опстане. То су могли само они најбољи и најбогатији, као што је био и мој деда, дипломирани архитекта, који је пројектовао и изводио са властитим грађевинским предузећем готово све најзначајније палате у граду. Деда је био и дугогодишњи председник Црквеног одбора, али је тај одбор 1918. прерастао у Српско национално веће. Деда је био изабран за његовог председника. Седнице већа одржавале су се у његовом пројектантском атељеу, док је мој ујак Ђорђе (1897-1972) тада студент архитектуре, био „перовођа“ и не само што је писао прогласе и захтеве, већ је, као најмлађи, постављао српске заставе на све велике грађевине које је деда изградио. Одбор је захтевао да се Арад присаједини Србији.
Најстарији ујак Александар (1892–1947) био је мобилисан и послат на италијански фронт. Морам да нагласим да је међу Србима постојао велики отпор према аустријској војсци, мада истовремено морам да додам да је било и међу њима оних који су се хвалили својом војничком каријером и чак од цара добијали племство за војничку каријеру. Међутим, ја ћу се хвалити сасвим супротним. Тако је, на пример, својевремено прадеда Јован поткупио аустријског официра да ослободи мог деду служења војног рока. Појавио се тако пред регрутном комисијом. Питају га шта га боли, шта му фали. (Живео је 86 година, а у младости је заиста био апсолутно здрав.) „Ништа ми не фали“, одговорио је. Аустријски официр се нашао у неприлици јер је примио мито, те је морао да пронађе разлог због кога би га ослободио обавезе служења војске, па је констатовао да деда има кокошије груди, криве ноге, да је прождрљив и … глуп (engbrustig, krumbeinig, gefressig und dumm). Наиме, у оно доба није се лечио рахитис, било је много заражених глистама а и глупих и нешколованих.
Трвења са аустријском влашћу била су непрестана. Тако је мој ујак Ђорђе, као дипломац архитектонског факултета у Будимпешти, 1920. године доживео отворени сукоб са професорима, вероватно кивним што су изгубили рат па је морао да се пресели са студијама у Београд. Наиме, био је званични преводилац у победничкој српској војсци која је дошла до Арада, али и у нашој амбасади у Будимпешти, пошто је перфектно говорио мађарски и немачки. Још у самом почетку рата, моја баба Јулка (1873-1933) морала је за сваки случај да спали књиге писане ћирилицом јер се због њих могла да изгуби глава.
То би био део непријатне истине о двојној монархији која је имала претензије да од целог Балкана направи своју колонију, пошто су друге европске силе већ заузеле све прекоморске земље. У тој колонији је мој деда, можда у најдужем периоду мира и просперитета, имао услова да ради и заради, и да изгради нову породичну кућу 1895. године која је имала уведену воду и канализацију, купатило и „енглески клозет“, грејање и двадесетак соба са три клавира, петоро деце и десеторо послуге а и кућу у винограду и брвнару у планини. Такве грађанске куће тог стандарда у то доба испод Саве и Дунава није било. Данас на тој кући стоје две плоче, једна државног Завода за заштиту споменика културе, а друга Друштва архитеката Новог Сада.
Дакле, било је све црно-бело у тој царевини, постојао је у том грађанском друштву испод жита снажан морални друштвени фактор. За време Првог светског рата, сви Срби по неписаној царској наредби, а нарочито они богати, били су интернирани у познатом логору стратишту, у казаматима арадске тврђаве коју су Срби изградили у ХVII веку. У тим казаматима био је заточен и мој деда по оцу Никодије, пошто је рањен и заробљен у Колубарској бици. Ту је и пострадао. На срећу, лични пријатељ мог деде био је градоначелник Арада који је рескирао и заштитио га. Званично, био је у кућном притвору у својој кући у винограду, са обавезом да је не напушта. Постепено је строгост власти попуштала, јер су сви способни одведени у рат па није било довољно радне снаге, нарочито у пољопривреди. Онда су сеоска газдинства могла да добију руске ратне заробљенике за рад. На корупцију, деда Милан је тако извукао 300 руских заробљеника да обрађују његов мали виноград. Пошто их је нахранио, Руси су му преорали виноград уздуж и попреко. Навече, по заласку сунца, грмеле су руске хорске народне песме! У међувремену, у салону, деда је разговарао са вишим официрима о пропасти аустроуграског царства, док су млађи официри били са мојом тетком Олгом (1900-1989), изванредном пијанисткињом, и слушали како виртуозно свира Листа, а млади руски официри љубили су јој руке и уписивали сонете на француском у њен споменар. Њена уметничка каријера била је касније прекинута удајом за адвоката др Радослава Илијћа. Родила је осморо деце. Моја мајка Марија (1906-1972) била је у рату још дете. Није била нека нарочита уметница као њена старија браћа и сестра, али је зато била најлепша.
Најстарији ујак Александар (1892-1947) прво је завршио архитектуру по жељи свог оца, затим је почео да студира медицину, али га је рат затекао на трећој години студија. После рата завршио је права и докторирао економију. Александар је говорио многе језике па и енглески, што је у Војводини било ретко. Године 1914. био је мобилисан и послат на италијански фронт где се, будући размажен, одмах разболео. Лекар који га је прегледао, запањио се његовим познавањем медицине и многих других области, па су га аустријски генерали задржали у свом штабу да их забавља, јер је био ,,ходајућа енциклопедија“. Нажалост, 1945. је био ухапшен. Убрзо је пуштен кући да умре (1946. год.).
Дедин брат Душан био је веома богати банкар у Будимпешти. Умро је у време геноцида у Новом Саду 1942. године. Лоза Табаковића у Будимпешти после тога се раселила и угасила.
Кад данас размишљам о томе, чини ми се да је био природан след догађаја да су се Табаковићи иселили у Нови Сад 1929-30. године, где су назидали много мању кућу него ону коју су имали у Араду. Деда Милан је још за време рата морао да прода велики део своје имовине, као и данашњи биоскоп „Звезда“ у Кикинди. То је био не само његов пројекат, већ и власништво, а продао га је под уценом. Данас 2006. године тек је наша нова власт почела да разматра Закон о повраћају отете имовине док су све околне опљачкану имовину вратиле. Моја породица тако очекује да нам се врати конфискована кућа у Сењачкој број 3 коју је отац назидао 1929. године. Изгледа да се неки зао усуд у Србији понавља.
Али једну ствар нико није могао да нам отме, а то је генетски код. И старији брат деда Милана Александар, био је веома талентован архитекта који је дипломирао у Бечу. На конкурсу за стипендију, победио је свог даљег рођака Николу Теслу. Нажалост, он је умро млад па је иза њега остао само конкурсни пројекат патријаршије у Сремским Карловцима који је добио под шифром: „Ко хоће часно, не може ласно“. Ако и њега урачунамо, ја сам четврта генерација дипломираних архитеката, док је мој син Сава, такође успешан архитекта пете генерације.
Дакле, Ваш деда није Вас метнуо на крило и свирао вам уз гусле… Тајна стваралаштва, тајна уметности, увек се изнова открива и увек различитим путем… Сетимо се антологијске сцене из филма „Рубљов“ у овом контексту откривања тајне….
Стварно, мене мој деда није метнуо на крило већ на цртаћу даску и дао ми лењир од крушковог дрвета који чувам као значајну успомену. Сећам се, једном приликом када је он пројектовао цркву у Кикинди (игром случаја тај пројекат поседујем), ја сам тада на дасци пројектовао брод који плови по мору и по ваздуху. На свим језицима света за тело-грађевину цркве каже се „брод“ а то је корабљ, којег неће потопити никакве буре. Овог тренутка сам се сетио да у то доба нисам знао за реч „амфибија“, јер то је страна реч, него сам прво дознао за старословенску реч „корабљ“. Сећам се наше породичне славске иконе коју сам још као сасвим мали добро загледао и о њој размишљао, а коју сте већ поменули. На њој је писало нешто што сам се мучио да протумачим: „Свети Николо, избави корабљ от корабљокрушенија“ и под тим речима ја сам замишљао свашта. Да, у Рубљову дечака такође није подучавао отац, у неком педагошком смислу. Отац му тајну није открио, али ју је свакако наследио оним немуштим без речи – генетским кодом. Нешто тако се неким чудом вероватно збило и са мојим дедом и пренело на исти начин и на мога сина.
Мало се зна да је тридесетих година XX века на Авали срушен средњовековни град Жрново. Ни то да је извесни социјалнацистички немачки архитекта пред почетак рата, 1940. године, предлагао да се поруши читав калемегдански комплекс, тврђава и остало, да би се на том простору саградио стадион. Чудна идеја, објасните нам њен контекст, али не мање и околност да је та чињеница дуго, па и сада, многима потпуно непозната…
Кнез Милош не само што је морао да одсече главу Карађорђу, да је стави у зобницу са мало сламе и да је потом пошаље у Цариград, како су то захтевали и Турци и Аустријанци, јер је у тој ситуацији то био једини начин да спасе оно што се данас зове биолошком супстанцом једног народа. Нажалост, због великих сила тог времена, у старом, националном стилу у Београду данас имамо сачувано мало грађевина, као што је, на пример, кафана Знак питања за чији смо опстанак, а против рушења, морали да се потписујемо. Многи интелектуалци су то учинили, и потписали апел да она остане ту где је увек била, да не изгуби своју намену и смисао, да не постане некакав бутик.
Не видите ту и Скадарлију?
Не, јер су у Скадарлији конзервисане страћаре које имају само, истина велику амбијенталну вредност, а ова кафана спада у праву архитектуру. Мало је тих објеката за један Београд. Начин на који је кнез Милош уводио барок у Србију, такође у оно време није примерен, био је насилан исто као што је насилно преместио и чаршију из Савамале на Теразије. Најјачем еснафлији ковачког заната ударио је 25 батина, па затим тај дусбаша удворно моли „через оног плаца на Теразијама да се исели“. Пошто је најјачи добио батине, и други су се преселили на Теразије. На месту данашње Коларчеве улице, на Божић, Турци су набили на колац двадесет младића. Народ је зато избегавао тај део Београда у којем је кнез Милош заводио батином ред.
Када је о телевизијским торњевима реч, читава Европа накитила се торњевима док су они технички били нужни, док их сателити нису превазишли, а пошто се израчунало да одржавање торња не задовољава у онај захтев одрживог, онда је мој притељ и колега са факултета Влада Белопавлић, успешан архитекта у Минхену предложио да се застарели и неодрживи торњеви „обуку“ у хотел, пошто имају структуру лифтова да би се заштитило унутрашње језгро“. Тај пројекат можете видети на Интернету и на прагу је почетка градње. Пошто се торњеви и у Европи руше као „неодрживи“ споменици, они се бацају на ђубриште као бела техника, а застарела техника ТВ торањева нема у себи ту Свету Тајну коју има Жрново или праисторијско насеље које се ту налази, а није довољно истражено. Није ни на Авали све до темеља порушено. Ми морамо те слојеве, као што је, на пример, Троја имала девет слојева, да откријемо, да региструјемо, да се вежемо за најинтересантније слојеве. А торањ је непријатна међуфаза. Јер не можемо се молити ни пред громобраном ни пред ТВ торњем. Ја имам једно писмо, било би згодно да се објави, које Мештровић пише ћирилицом и моли српску Владу да му да помоћ. Не мислим, наравно, да је све дириговано, неке ствари догађају се несвесно. Његов потомак писао је најгоре о мени и о Медиали. Изгледа да је Тито наследио Мештровића од краља Александра па је тако завршен његов пројекат на Ловћену упркос тадашњем отпору целокупне културне јавности. Могу да се похвалим, остало је незапажено да је Лазар Трифуновић о Ловћену сабрао све текстове протеста у једну књигу, а ја сам годину дана раније објавио први чланак на ту тему у Књижевним новинама.
Друга прича о којој сте ме питали, о Калемегдану пред Други светски рат, јесте покушај да се једним потезом избрише део наше историје. Тројни пакт је био опасан и крајње незгодан, била је то вешта игра решетом пред мечком. Да смо могли да прођемо много боље, то се данас види, могли смо да се рату, мислим, прикључимо на самом крају, будемо, колико је то у нашој моћи, актери, а не само жртве. Народ је као што је веровао у својих седам офанзива, поверовао и у ову последњу, када је Милошевић прогласио победу 1999. године.
Архитекта Вернер Марх који је предлагао да се цео Калемегдан прекопа и да се изгради велики стадион, вероватно је мислио да стадион послужи за дочек Хитлера. Једина грађевина која је као вид духовног додворавања изграђена у Београду, била је она у Немањиној улици, зграда са стубовима која је погођена НАТО бомбом у којој су недавно повређени радници приликом њеног рашчишћавања.
Значајна је у том периоду пред рат била улога професора Александра Дерока у спасавању Калемегданског комплекса, необична је за ово време била и формулација коју је он користио том приликом успешно окончавши те разговоре и убеђивања. Говорио је о особеностима, расним карактеристикама нашег стила у градњи.
У време постојања Југославије, оне претходне, дошли су, што је интересантно нагласити, архитекти из Сплита да са београдским архитектима протестују против замисли и намера немачког архитекте Марха. Треба рећи да ни аустријска држава није водила рачуна о средњовековном Београду и да на овом терену нису извршена археолошка ископавања.
Ја сам неко време учествовао на архитектонским конкурсима, данас сам то преживео. За уређење Калемегдана предложио сам да се извади испуна од масивног бедема препуна дислоцираног археолошког материјала, који су назидали Аустријанци, да се просеје, и да се у тај сада ослобођен а сакривен простор уграде неопходне за савремено функционисање помоћне просторије, и тако да се обнови средњовековни Београд, да се прода Мештровићев споменик Победник, или да се измести на Теразије где је првобитно био и предвиђен да се постави. Сећам се коментара о споменику дама тог времена, које су рекле да је човекова фигура гола и да јој као таквој није место у пристојном свету.
Будући да духовност јесте старија од културе, претходи јој, несумњиво је да се заборавља шта је аутентични симбол, део самосвојног идентитета, као и чињеница о којој желим да више кажете, а то је да и међу нама, стручњацима, и међу лаицима постоји значајна разлика у доживљају акта, чина рушења споменика црквене архитектуре, међу атеистима и верницима. Ви кажете, када сруше кућу саграђену од класичних, старих материјала, подићи ћемо другу. Када се црква поруши, трагови увек постоје, тако ће (као што код сваког злочина постоје трагови, јер савршеног злочина нема), моћи да се реконструишу храмови. Запањује индолентност света, развијеног, и донедавно ћутање о уништавању православних храмова на Косову. Хоће ли нас, како Кафкин јунак вели, надживети страм? Је ли наша културна, стручна јавност овде заказала?
Ремек-дела аутентичне архитектуре код нас су уништена, многа од њих више не постоје као сведочанства историје, културе, живота. Културни образац немамо прокламован, морамо да га реконструишемо. Он нам није, рекао бих, у свести. Нисмо се пробудили. Не дозвољавају нам да се пробудимо. Успављују нас непрестано, имали смо и неколико духовних окупација
Морамо да препознамо још нешто. Сада је актуелно правити одрживе пројекте. Када је моја маленкост, са још некима, да поменем само Небојшу Поповића, покојног, покренула обнову цркве Св. Арханђела код Призрена, онда су директори разних институција укључени у унутрашњу контролу у „гашењу великосрпског шовинизма“. Били су на истој линији на којој морамо да се снађемо, а ја бих се снашао по моделу деспота Стефана Лазаревића. Атеисти овако замишљају да треба да се обнови један манастир да прво треба изабрати директора, који мора да буде члан партије, па онда могу ту да дођу и неки стручњаци, неки кустоси, кафе куварица, па ноћни чувар, па шофер, све то треба издржавати, а децу силом доводити да виде то. Мило ми је што је Батаковић то уврстио у програм за који ће се борити, а то се зове одрживи програм. Људи углавном, не знају да данас у свету опада број верника, да Французи не „увозе“ пољске попове, не би их у овој земљи било довољно. Ми у овом часу имамо своје „одрживе“ манастире без кустоса…
Холанђани имају свој особен град у минијатури – МАДУРДАМ. Ово спомињем зато што сте и Ви предлагали једну изванредну идеју како да наше средњовековне бисере манастирске архитектуре нашој и светској јавности представимо тако што ћемо их сместити на једно место у облику минијатура, као мали спомен великој градитељској традицији и култури коју несумњиво имамо. Какви су изгледи да се ова идеја реализује?
Холанђани који су сачували своју архитектуру и имали своје хероје међу којима је и син великог индустријалца који се звао МАДУРО (име звучи одурно), имају направљен град – модел у размери 1:25, град у минијатури који обилазе стотине хиљада посетилаца из целог света. Дам значи бедем, град, тврђава – као Амстердам, а Сингидом је келтска реч и значи дугачки зид. И како се цела Холандија може обићи бициклом, овде можете у неколико корака обићи читаву холандску архитектуру. Тако је, на крају крајева, у Америци никао Дизниленд, идеја је прихваћена и у другим деловима света.
Наши су строго на нивоу реконструкције анастилозе (стил=стуб); то је као кад се деца играју па мајка викне: „Ручак!“, па им поруши оно што су до тог часа као коцке наређали, али се то поново може наслагати. Значи, они те коцке које су порушене сложе а да при том немају идеју да открију основну тајну и да обнове цео пројекат. У доба обнове романтизма, то је у некој машти и обновљено, па је улазна капија у Дизниленд измишљени замак на Рајни, замак који никада као такав није ни постојао.
Ова идеја о сакралним споменицима у минијатури, што је врх нашег традиционалног градитељског наслеђа и духовности, изванредна је.
Предлагао сам, пре него што се она реализује, да у Аранђеловцу почне производња мале опеке, а сам пројекат замислио сам да отпочне у осмогодишњим школама. После једне емисије на београдској ТВ, сећам се да је пропратни коментар био: „Шта ће нама цркве, шта ће нама манастири“? Ја сам у то време имао потпору „Фондације солидарности“, могао сам преко ње да обезбедим новац да се тај минијатурни град подигне. Међутим, морам да кажем, изгледа да сам сад на прагу да то остварим и ево да објавим за јавност, биће интересантно, да у селу Ловћенцу, где је мало таласастија Војводина, на једном месту као да је избијен гребен, ту постоји литица попут Бежанијске косе којој се може прићи само на једном месту стрмим путем, остала је десетак метара висока литица. Горе је некада била немачка црква али су педантни Немци извукли њене темеље и гробље. Предео је, тако, потпуно чист. Ту су већ ударени темељи за цркву по подобију Мораче, ту живе Црногорци који се осећају Србима. И то је мали Ловћен. Конфигурација тог брда је, занимљиво, слична Ловћену, изоловано је и довољно је да се направи једна капија на једином прилазном путу. На ову висораван ни планинари не могу тако лако да се попну јер нема стена, него је сама земља. То место је заштићено и управо ту мислимо да направимо мали град наших модела. Пошто смо ми мање развијени од великих народа, град би требало да буде у размери 1:10. То је мој програм, треба само да доживим то. Имам 75 година, ако живим још двадесетак, можда ћу нешто и остварити.
Међутим, ова ствар изгледа да је реална, место је на магистрали пута а био би уз то још један програм, програм изградње свих наших значајних споменика у минијатури. То би се као пројекат остварило у моделарским секцијама наших школа. Путујући по нашој земљи запазио сам да деца у нижим разредима основних школа боље раде моделе, са више стрпљења него старији ђаци у пубертету. Да се човек запањи над тим вундеркиндима! Као што је и Стефан Миленковић са виолином, виртуоз вундеркинд. Запањи нас неки његов наступ. Тако се дешавало да неки клинац од 6-7 година направи тако савршен модел који не пође за руком ни врхунским архитектима. Исто као што је у првенству шаха једне године у Совјетском Савезу дечак млађи од десет година победио, потукао шаховског првака Америке. И да опет споменем свога деду који је био најбољи шахиста Словен у том делу Аустроугарске. Партије је добијао зато што је звиждао: „Марширала, марширала краља Петра гарда“. И тиме нервирао противника. Био је звезда све док није дошао неки клинац који је тукао симултано читав шаховски клуб на челу са мојим дедом. То је био, наравно, славни Бора Костић. Тако да се догађају феномени и ми зато морамо да водимо рачуна о тим обдареним, малим генијалцима. Јер има једна ствар у биологији. Хиљадама година она траје. Постоји једна интересантна статистика. Број становника је, рецимо, неупоредиво већи него пре више стотина хиљада година, али је укупни број стогодишњака исти. У прошлости је постојала усмена књижевност па су ти стогодишњаци преносили знање и имали значај и улогу природне биолошке институције, преносили су искуство и знање млађим генерацијама.
Мада се из свега овога може наслутити Ваш одговор, морам да Вас питам да ли, као народ, поседујемо самосвојни културни образац. Мишљења су о томе, знамо, дијаметрално различита. Једна линија закључивања креће од наших сталних ратова, дисконтинуитета у духовном, културном, социјалном и историјском развоју, а друга сеже дубље у прошлост пре средњовековља, – Немањића, светог Саве, Хиландара, Патријаршије и заговара идеју о изворном културном моделу или, како рекох, обрасцу. Како о томе размишљате?
Како се вратити оним нашим, људским траговима у песку…?
Једино Србија у ондашњој Југославији није имала институте за словенску археологију. А имамо и ми право на наш Стари завет. Кад нека политичка гарнитура дође на власт код нас, од ње почиње историја света и века. Нема, тако, историје пре 1941, пре Карађорђевића, Обреновића. А ми имамо историју и пре Немањића. Запањио сам се кад сам сазнао да у време када су Руси били окупатори над делом Немачке који су некада насељавали Словени у 11, 12. веку, ту је била моћна словенска држава, педантни Немци, који не умеју да забушавају ни под окупацијом, имали су Институт за словенску археологију и објавили су једну обимну књигу, вредну дивљења. У њој се помињу и наши чамци, наш новац, градови… Све је документовано и из ње се сазнаје да су словенски трговци трговали са арапским земљама. нпр. Један занимљив детаљ сам уочио – а то је да је у нашем словенском језику, синоним за трговца био разбојник. Постојала је и производња дечје одеће, справа за домаћинство, то су детаљи који, разуме се, сведоче о томе да је то била развијена цивилизација, да су људи били писмени, да су имали „чрте и резе“… „Убо прежде Словени не имахон сл’в но чртама и резама писахон и гатахон погани соншт“.
То је једна озбиља ствар о нашим писменима. И о нама…
Како ће изгледати, будући да сте експерт за ту област архитектуре, наша сакрална архитектура у трећем миленијуму?
Све ће се мењати, али то се неће мењати. Морамо да имамо неки камен за утврђење који се не мења. Цркве ће бити истинитије, јер се данас, на пример, Бах свира боље него у доба Баха, Requiem Моцартов дописан је после његове смрти и данас се изводи боље него у његово доба. На препоруку великих сила да се не враћамо у прошлост, Пеђа Ристић одговара диверзијом: „Враћам се дубоко у прошлост. И тамо ћу се крити, у тим траговима у песку, које споменусте. Тамо ме можете наћи“.
Остао нам је још само духовни простор
Печат, јануар 2012.
ИНТЕРВЈУ Маја Радонић
„Нама је остао само још један простор који је нажалост већ угрожен, али у чијем пространству можемо да врдамо, а то је духовни простор. Можемо да га бранимо полугама демократских достигнућа ‘слободног’ света – личним тврдим унутрашњим правом на слободно мишљење“, каже у разговору за „Печат“ наш највећи црквени градитељ и професор Академије СПЦ-а
Др Предраг Пеђа Ристић, инжењер архитектуре и професор Академије СПЦ-а за уметност и консервацију у пензији, убраја се у наше најзначајније црквене градитеље последњих педесет година. Рођен је и растао у Београду, у породичној кући у Сењачкој 3, која је после рата конфискована и никад није враћена. Отац Петар му је био солунски борац, инжењер, врхунски стручњак за централно грејање и клима-уређаје, а мајка Марија потомак чувене породице Табаковића, архитеката и сликара. Растао је дружећи се са децом царских Руса, којих је био пун предратни Београд, а 1946. године је био и првак Србије у пливању, оставивиши за собом глумца Северина Бијелића, који му је и дао надимак Пеђа Исус, по којем га многи и данас знају. Сећа се и послератне сталне полицијске присмотре под којом је живео, јер му је отац робијао као непријатељ комунизма и умро од последица затвора, а он је више пута привођен, затваран, као и сви који су потицали из ,,сумњивих“ породица, као и дружења са истомишљеницима из којих је настала чувена Медијала. Дипломирао је архитектуру 1956. године, пројектом цркве, коју је морао да пријави као концертну дворану, а докторирао у Грацу, на немачком језику, реконструкцијом Лепенског вира. Добитник је „Награде принца Чарлса“ за пројекат црквеног дома у Бирмингему, „Ордена Светог Саве другог реда“ и награде „Стефан Првовенчани“.
Пројектовао је преко 90 цркава и црквених објеката, који се налазе свуда где Срби живе, од Аустралије до Канаде, а у ратовима деведесетих уништено је 14 његових цркава. Неконвенционалан по природи и упоран у настојању да се идеја пројекта што верније реализује током градње, наилазио је и наилази на многа оспоравања и препреке, па се дешавало и да не буде у прилици да остане до краја при реализацији објекта. Он неуморно истрајава на сваком пројекту, трудећи се да ни у најмањем детаљу не изађе из оквира догматике и канона, дубоко свестан да црква није обична грађевина, већ ,,брод у којем се људи спасавају“.
Поштовани г. Ристићу, целог живота сте црквени градитељ, са 88 их реализованих црквених објеката (требало би времена и места само набројати, а колико је требало за пројектовање и изградњу, тешко је и замислити…), а рекли сте једном за архитектуру да је врло сложено-проста наука. Када и како је она постала Ваше опредељење?
Када на некога сумњају да има шећерну болест, онда лекари питају: „да ли је у Вашој породици неко имао шећерну болест?“.
То није тако страшно, али ако лекари сумњају да неко има шизофре-нију, онда постављају страшно лично и безобразно питање: да ли је у Вашој породици био неко некада луд? Комунистичка револуција довела је на власт радничку класу, да би већина владала мањином, али увела и морал да је срамота бити буржуј, па су се инжињери лекари индустријалци запошљавали као прости радници, да би добили „карактеристику“ да су радници, да би им деца била примљена на школовање, а они су морали да иду на „радне акције са крампом и лопатом и да постану ударници да би студирали“.
Пријемни испит уведен је тек 1949. само на некиим факултетима док је анонимна политичка карактеристика примењивана свуда. Пошто сам био заљубљен у математику израдио свој телескоп и вршио већ неке прорачуне и посматрања конкурисао сам на астрономију. Међутим, нисам примљен иако квота није била попуњена јер сам однекуд добио лошу карактеристику. Григорије Самојлов Рус пријатељ мог оца хитно је јавио да је на архитектури уведен пријемни испит, из математике и цртања. Одмах сам се пребацио да не изгубим годину па да се после вратим на астрономију. Уметничке цртеже сам цртао и само до 12 године, а после тога само техничке шеме, међутим, цртао сам у правилној перспективи још као дете па сам из цртања добио десет. Из математике за десетак минута решио сам све за мене лаке и наивне задатке, и после једног сата досађивања предао рад. Био сам позван од проф Радивоја Кашанина, јер сам једини у генерацији решио један проблем. Постављено питање је било без објашњења: А=В, а одговор је био В=А. Бладарећи проф. Кашанину карактеристика није имала дејство, код њега нису могли да прођу такозване „партизанске“ дипломе и Кашанин је спасао част БУ.
Ја сам четврта генерација дипломираних архитеката који су пројектовали поред осталог и цркве, а мој син је пета генерација. Мислим да није срамота да то изнесем. Никад нисам својој деци радио домаће задатке нити се распитивао на родитељским састанцима како уче.
1942. године цео Сибир је био засејан „озимом“ пшеницом. Комитет је био одлучио да пшеница роди, а пшеница није родила. Комунисти нису знали и нису признавали никакво наследство па ни науци генетику, нису признавали „генотип“, али су зато уздигли култ Павлика Морозова, ученика који је цинкарио родитеље да нису предали пшеницу. Родитељи су стрељани, а споменик Павлика Морозова постављен је баш у свакој основној школи огромне земље као узор комунистиког морала.
Ситуација на КиМ је све неизвеснија и драматичнија, како за српски народ који тамо живи, тако и за наше културно и духовно наслеђе, претежно власништво СПЦ, за које озбиљно прети опасност да буде преименовано у „косовско“. Ви сте својевремено изнели оригинални предлог могућег решења у садашњој ситуацији, у чему је његова суштина, шта можемо очувати и да ли постоји политичка воља да се размотре предлози компетентних људи из разних области? (бојим се да само неуки политичари пресуђују о свему)? (о Светим Арханђелима, о Херцеговачкој Грачаници, Подгорици….)
Део српског народа који није још протеран биће нажалост протеран. Бесмислено је да се војнички супроставимо Атланском пакту и Европи, сувише смо мали народ, немамо ни море а камоли некакву позадину. За време Турака у „шумовитом Балкану“ могли смо да се повучемо у шуме, на планине и у мочваре или у бежанију. Руси пак имају бескрајне степе, и могу да навуку сваког непријатеља у дубину свог беспућа и ту да га дотуку. Тај систем преживљавања разрађен је још од скитских времена. Наш проблем је где је могућа наша бежанија пред неправедним али моћним непријатељем?
На срећу, нама је остао само још један простор који је нажалост већ угрожен, али у чијем пространству можемо да врдамо, а то је духовни простор. Можемо да га бранимо полугама демократских достигнућа „слободног“ света – личним тврдим унутрашњим правом на слободно мишљење. Да би уредили тај маневарски простор, ми морамо као прво да закључимо у нашој свести Други светски рат. Треба да одбацимо комунистичку шему ко је издајник и ко је „кољач“. Треба да почнемо од Бранковића на Косову пољу који су победили Турке на Косову, док је краљевић Марко био слабић. Треба прочитати истраживања др Момчила Спремића и документе које је он истражио у Архивама Венеције и Дубровника. Треба ствари називати својим правим именима. Један кинески мудрац још својевремено је сматрао да ратови почињу онда када се ствари називају погрешно. Муслиман је Србин муслиманске вере, или потурчењак. Македонци и Црногорци су Срби. Велики део Хрвата били су Срби, било да су данас унијати или католици као Буњевци, и постоји и део Срба који су одувек били католици (српска бискупија у Бару из Х века). Дубровник са својим документима у јединственој архиви и својом књижевношћу је посебно питање.
Комунисти су забетонирали јаме, подизали неке споменике на усташким, немачким и мађарским стратиштима на непотпун или сасвим неистинит начин своје идеологије, које треба допунити истином податцима. Међутим, нису поставили споменичка обележја баш свуда, тако да су неки, и то они најстрашнији ни до данас нису обележени, или су изграђени, али су у овом последњем рату минирани. Обратио бих нарочиту пажњу на наш пројект цркве Христовог Гроба у кратеру минране цркве у Пребиловцима који има све умањене карактеристике светиња у Јерусалиму, који се гради не ради освете, већ ради достојног дочека свеопштег Васкрсења.
Не заборавити да пре свега треба обележити сва стратишта где су комунисти чекићем убијали класне непритеље* запис Милисава Марковића, судити им у наставку неког типа „Нирнбершког процеса“ нарочито зато што садашња посткомунистичка влада не дозвољава да се стратишта која су испитана и документована обележе. (истраживачки рад др Срђана Цветковића) Вратити од комуниста сву отету имовину једним свеопштим указом. Дражу Михајловића прогласити велико-мучеником и подићи му кенотаф (празан гроб) да не испадне да нисмо умели да се бранимо. Први потез у том смислу је завршен баш данас. Враћене су са свим почастима и сахрањене у алеји великана кости др Слободана Јовановића, великог научника и председника легалне Југословенске владе, па исто треба учинити и са генералом легалне југословенске војске Дражом Михаловићем. У том погледу пострадања покрета отпора окупатору ми смо можда мање пострадали пострадали него Пољаци. Пољски пилоти одбранили су Енлеску 1940. године, а 1944. Черчил их је продао комунистима. 1964. био сам у Пољској. Веслајући са једним непознатим пољским инжињером на малом језеру Дзидзе, Пољак ме упита: „Пан из Југославији? Ми Пољаци и Срби смо браћа, ми имамо Бора Комаровског, а ви Дражу Михаловића“ знао је сва писма којим су се ова два мученика јадали један другом и био сам омиљен гост у свакој пољској кући. Као сада над гробом Слободна Јовановића у алеји великана гурају се они који су га не тако давно анатемисали, тако ће бити и над Дражиним кенотафом.
Можда су ови моји примери дрски, политички самоубилачки, али не могу другчије да објасним међу осталим великим нашим заблудама и погрешним преименовањем. Како то да ми 70 година Хитлеров нацизам, тачније национал-социјализам називамо фашизмом? Милошевић да би спасао пропали комунизам своје младости, прво га је преименовао у социјализам, а затим му додао национализам, односно нацизам и тако скарабуџио Хитлеров национал-социјализам који смо скупо платили. И други „опозициони“ покрети шездест осмаша који су се борили за „праведан“ комунизам и „Црвени Карл-Маркс университет“, безглаво су срљали у опозицију носећи већ крепао комунизам на својим плећима. Зато је код нас после пропалог комунизма преживео комунизам веома сличан фашизму као што је „Српски покрет обнове“ Вука Драшковића који је изједначио партизане и четнике. То исто урадио је само Франко када је под великим крстом подигао споменик погунулим фашистима и репуб-ликанцима. Италијански фашисти су штитили Јевреје, зар је наш народ толико кратког памћења.* Скоро је наш познати пијаниста Андрија Прегер, Јеврејин, изјавио када је избио рат да се склонио у Сплит, јер су тамо били фашисти Италијани, а када су Италијани капитулирали он је пребацио сестре у Италију а он се склонио у партизане. На суђењу Михајлу Михалову, Михајлов се бранио тиме што је цитирао устав. „Знамо ми Устав“ обрецнуо му се судија. То је био од речи до речи идентичан Мусолинијев фашистички односно Титов комунистички устав.
Драматично је на КиМ, отвара се циљано и “питање“ Војводине, а Срби све више упиру погледе у Москву. Ви сте одрастали са царским Русима у предратном Београду, многи од њих су били Ваши учитељи и пријатељи, а како Ви видите садашње руско-српске односе? (овде може и нешто одВаших сећања на те дане,Сењак, Ваведење…, ако вам се уклопи)
Мој деда Милан Табаковић који је као архитекта изградио скоро све главне јавне зграде у граду Араду био је председник одбора за присаједињење Арада Србији. И ја сам Војвођанин пореклом из Херцеговине!
Процес цепања и сакаћена српских покрајина још није заустављен. Треба прочитати најновија открића из британских архива др Драгољуба Живојиновића, па видети ко нам заиста од великих сила у задовољењу својих интереса био пријатељ. Ко је измислио нове народе и нове језике. Ту треба само строго разликовати комунисте и царске Русе који су нас духовно дигли и заиста братски попунили после биолошкких губитака у Првом светском рату. Ми не знамо ко смо док не обновимо наше средњевековне светиње (као што су Свети Арханђели код Призрена) и не рехабилитујемо наше племство (као што је рецимо гроф Ђорђе Бранковић, срећом сачувао је сандук пун његових рукописа основе А3 висине метар који се налази у неком магацину, стручно је консервисан и чека најзад да буде и научно историјски обрађен). Такође треба ревитализовати Ново Брдо у ходочаснички хостел (својевремено сам за то израдио пројект) да наше школске екскурзије имају где да бораве док посећују наше косовске светиње и образују на нашим аутентичним коренима.
Заједно са Шејком, Вашим пријатељем и кругом истомишљеника, припадали сте чувеној Медиали, која је и у очима савременика попримила митске размере, а Ви сте једном приликом рекли да сте се једноставно дружили међу собом, без неких формалних окупљања, не слутећи каснију митологизацију целе приче. Шта је толико интригантно и значајно у Медиали, у чему је њена посебност? (овде може о оном салонском комунисти што је ишао за вама…)
У нашем друштву у подкровљу или у кућицама на ади Циганлији Топчидерској реци и ади Међици, било неписано правило да није имао приступ ниједан комуниста. (сем салонског комунисте Богдана Богдановића) Када се једном за наивног Мишу Михајлова као „најбољи“ пријатељ прилепио један удбаш (неки Јосип Хорвацки из Суботице). Моја покојна жена избацила га је грубо напоље водећи се непогрешиво својим женским инстинктом, док смо се ми остали мушки чудили. Суд времена је показао да је Медијала наша једина уметничка група која није била копија неког помодног покрета у свету, мада сам у мом илегалном подкровљу био само домаћин јер нисам сликар. Ја се као домаћин у име Медијале ипак захваљујем Вуку Драшковићу што је основао музеј „Медијале“ и подигао цркву на Равној гори, тиме је остварена бар једна половина на путу отрежњења. Друга половина још чека суд времена.
Шта су узроци некритичког преузимања западних узора у свим областима живота, зашто се запели за очување ћирилице подсмешљиво подводе под “назадњаштво“, шта значи слоган “Европа нема алтернативу“?
Ми смо се подједнако интересовали како за Европу тако и за цео свет. Да не кажемо да је то било усађено немушто васељенско православно биће. Питање зашто ћирилица је увредљива. Ћирилица је наш знак у простору и времену, што не значи да се нисмо интересовали и за остале мале и велике народе и њихове знакове од дубоке преисторије и предосећали компјутерску еру. У мајкрософту данас има преко сто фонтова разних живих и изумрлих народа као рецимо и винчанско писмо. У том смислу продубљења културе писма и језика учили смо рецимо санскрит, и обавезно читали Достојевског као и Његоша на ћирилици и знали читаве пасусе напамет и пропитивали се, што је личило као проба за извођење неке драме. Шејка, Рус, је певао пратећи се уз гитару антикомунистичке руске логорске песме, док је Данило Киш певао мађарске баладе и разне безобразлуке. Димитрије Богдановић обучавао нас је о правој српској историји. У једном тренутку спавало ми је 16 Енглеза на поду, а један прави Холанђанин луталица годинама на пропутовањима свраћао код нас на преноћиште. Дадо Ђурић, Тупа и Урош Тошковић били су често на ручку спрат ниже код моје мајке. Био је то прави Вавилон све док нас 1966. нису похапсили.
Рекли сте да црква није обична грађевина, већ брод у којем се људи спасавају, и да грешка у градњи цркве није дозвољена, већ је озбиљни грех. Који канонски захтеви при градњи морају дословно да се поштују и има ли нам спаса без тог брода који спасава?
Изгледа да сам био под утицајем руских „космиста“, Николаја Фјодорова и других, па сам под својим програмом практичног решења савременог сахрањивања и свеопштег Васкрсења свих мртвих у мом илегалном атељеу у поткровљу израдио прототип мртвачког сандука од рециклираног материјала у оквиру свог реалног пројекта којег сам изложио у СКЦ-у у Београду али и у многим градовима у Европи. Поносан сам што је један Чешки столар „украо“ моју ауторску идеју, и израђује у принципу исте „саркофаге“ и не може да намири потражњу.
Градња цркве је део молитве
Архитектура `91, јул 2005.
Архитекта Предраг Пеђа Ристић рођен је у Београду 1931. године. Дипломирао је 1956. године на Архитектонском факултету у Београду код проф. Д.Лека и С.Клиске. Докторирао је на Универзитету у Гацу1980. године. Док му је отац, Петар Ристић, био инжењер, по мајчиној линији (Табаковић) представља трећу генерацију школованих архитеката.
Имајући целог живота статус слободног уметника, Ристић представља једног од најактивнијих и најплоднијих српских неимарау другој половини 20. века. Његов опус чине пре свега сакрални објекти (цркве, пиргови, конаци, капеле, парохијски домови), бројне породичне куће, ентеријери, адаптације и реконструкције заштићених и историјски вредних објеката, као и својеврсни објекти намењени животу у природи (сојенице, куће на дрвету). Током шездесетих година, Ристић за предузеће „Сигмапројект“ из Београда пројектује на десетине типских објеката породичних вила, које су још увек у пласману и коришћењу. Последњих година је ангажован као професор Академије Српске православне цркве.
Оснивач је „Друштва љубитеља Саве и Дунава“ (1961) и „Друштва за обнову и оживљавање Светих Арханђела код Призрена“ (1989). Шездесетих година је један од чланова уметничке групе „Медиале“.
Студирали сте у Београду почетком педесетих година. Какво је Ваше сећање на тај период Вашег живота? Колико је Вашем личном развоју допринела Ваша породица, сачињена од великих интелектуалаца тог времена, а посебно ујаци Иван и Ђорђе Табаковић?
Моје професионално бављење архитектуром свакако није почело студијама, које сам уписао 1949 године, већ у мојој родној кући, у окружењу моје породице. Одрастао сам у уметничко – инжењерско – спортском окружењу средње грађанске класе, међу лењирима и четкицама, чекићима, тестерама, књигама, сликама и клавиром од прабабе. У кући нико није пио, пушио, па чак ни псовао. Сви су се нечим страсно бавили. Деда Милан Табаковић, тада осамдесетогодишњак и још увек активан архитекта, није ме држао на крилу већ на цртаћем столу. За истим столом он је пројектовао цркву у Кикинди, а ја (тада 9 год.) амфибију. Са ујаком Иваном (Табаковићем, сликарем) конструисао сам (неуспешно) перпетумобиле, а са његовим пријатељем Јосипом Славенским (успешно) телескоп, док сам са Милом Милуновићем пецао на Сави. Кућа нам је била непрекидно Вавилон, пун гастарбајтера, инжењера, архитеката, мајстора из целог света који су дошли у Југославију да зараде, у којој се тада одигравао „бум“ градње. Говорили су се сви језици, а ја сам ишао у елитну Немачко-српску основну школу. Отац ме је водао по свим својим градилиштима од Гозд Мартуљка, Подгоре, Дубровника, до Улциња и Скопља.
Без обзира што сам када је избио Други светски рат имао само десет и по година, тај период је ударио печат на цео мој живот. Кроз бурне догађаје успео сам да преживим као отворени „реакционар“, који никако није могао да се подвори комунистичком терору. Све што се догађало у то мрачно доба, а што је до сада већ предуго без краја, већ преко шездесет година, доживљавам као понижавајуће ненормално стање и „животарење“ под непрекидном окупацијом смењивања тих снажних сатанистичких сила.
Хтео сам да студирам астрономију или физику, али на ПМФ услов за упис је био радна акција и политичка „карактеристика“. Тада се појавио сарадник мог оца, Царски Рус, архитекта Григорије Самојлов и обавестио нас да је на архитектури уведен пријемни испит из математике и цртања, што ме је одвело у архитектуру.
За сва моја занимања нико из моје породице и од мојих пријатеља није нимало марио, она су имала значај само за мене лично као насушна потреба да утолим незајажлјиву страст. Кад сам дипломирао, 1956. године, са десетком и оригиналном теоријом акустике изведене на основу теорије скупова (коју нико стварно није разумео), у кући су само закључили: „Хвала Богу, најзад је дипломирао“, јер се то сматрало као нормална појава која је сама по себи дошла на ред као код свих других у широј породици. Мој дипломски, међутим, изазвао је сензацију и „Народна омладина“ је протествовала, прокламовала да сам употребио „тајну науку“ и хипнотисао комисију, јер је свима било јасно да нисам пројектовао концертну салу већ цркву. Морао сам да се кријем недељу дана да не би био ухапшен.
Познато је да сте крајем педесетих и почетком шездесетих година сарађивали са Богданом Богдановићем. Пренесите нам нека сећања из тог периода Вашег живота и стваралаштва.
Као човек спортског духа, имао сам неутољиви нагон да се непрекидно такмичим не само у спорту већ у било чему. Тако сам одмах почео да учествујем на свим конкурсима, и на првом интернационалном конкурсу UNESCO-а, 1953. године, поделио сам прву награду са четворицом колега. Најбоље сам решио функционалну шему Клиничке болнице близу Париза, али сам најнемарније обрадио идеју. Међутим, ту се опет умешала „Народна омладина“ и спречила да ми се уручи награда у Паризу, већ је награду подели међу собом, а ја сам добио књигу „поводом успешног учествовања на међународном конкурсу“.
Понет првом победом, касније сам учествовао на преко двадесет архитектонских конкурса, на којима нисам добио ништа, па се поставило питање како ћу да преживим. У тој књизи понудио ми је Богдан Богдановић да за њега радим макете. Богдановић је у то време на свим конкурсима за партизанске споменике редовно добијао награде, а пошто је био добро ситуиран, потпуно неграмзив на новац, и уз то веома фер, све новчане награде, у то време поприличне, је делио нама сарадницима. Моји модели су, мислим, у извесном смислу помогли Богдановићу да се пробије као главни митолог „партизанштине“, почев од споменика у Јајинцима, који је био симбол раскршћавања са соцреализмом, па све до цвета у Јасеновцу, који је трајно обележиоп епоху комунизма. За модел споменика у Јасеновцу добио сам у оно доба 300.000 динара, дотрчао родној кући (која је била конфискована и из које сам био избачен) и за 14 дана илегално адаптирао поткровље, где ми се родило и одрасло троје деце.
Године 1980. докторирали сте у Грацу на, теми: „Архитектура и урбанизам мезолитске културе Лепенског вира“. Ваша уверења су се у великој мери косила са дотадашњим, готово догматским, ставовима створеним од стране нашег запаженог археолога Драгослава Срејовића.
Нисам све научио у школи, а ни из књига. Живео сам, лети а понекад и зими, у кућици на дрвету на Сави, пливао сам од своје треће године и био првак у прсном пливању 1946. Математику сам волео зато што нисам морао да је учим, чинило ми се да сам јеодувек знао. Имао сам друштво у коме смо се жестоко надметали у решавању проблема из математике, понекад и преко целе ноћи. Мада сам стално цртао, носио сам се непрестано са симултаним решавањем проблема у глави. Тако „утрениран“, 1968. године, на првој сензационалној изложби Лепенског вира у Народном музеју, у тренутку када сам угледао основе откривених кућа, као громом ми се провалило целовито решење реконструкције те, до тада невиђене, архитектуре. Са једним писмом са измишљеним задатком, који ми је званично написао др Лаза Трифуновић, тада директор Народног музеја, добио сам приступ локалитету, и првог јутра на терену направио комплетан модел реконструкције, који сам успео и да „полуигенално“ проверим, то јест да лично откопам неке унапред предвиђене делове кућа, и затим и да их званично фотографишем и убацим у документацију, како бих тиме касније могао да докажем своју тезу. Такође, по самом Лепенском виру сам пливао, како бих доказао да вир није опасан него користан. На самом терену, упоредо са ископавањима, написао сам своју тезу и успео одмах да објавим, августа месеца 1968. године, у часопису „Уметност 16“. Затим сам своју тезу са моделима и цртежима излагао у земљи и иностранству. На великој изложби у СКЦ-у 1973., издао сам своју књигу-брошуру у 500 примерака, и реконструисао шатор Лепенског вира у размери 1:1, који је стајао на отвореном током целе зиме, затим испекао овна и одржао серију предавања.
Те зиме се сваке вечери у шатору „Лепенски вир“ одржавало „посело“ уз ватру и ражањ. На све то, др Срејовић је као званични представник науке изјавио: „Пеђина изложба може да буде само додатна туристичка атракција, а научну тезу сам дао ја…“ Млађи од мене, др Срејовић, потоњи академик, пре свега није зано да плива, а уз то није имао основна знања из геометрије, па у почетку није могао ни да схвати било шта од мојих идеја. Међутим, временом је присвојио моје главне тезе, не умејући да их заврши и образложи, давао је да се прецртају моји цртежи и објављивао их као своје дело. Примерци моје књиге у јавним библиотекама су тада волшебно нестали и све је то значило – путуј, Пеђо, у иностранство.
У том смислу, искористио сам указану прилику када сам 1977. године изабран за гостујућег професора познатог Универзитета у Грацу у Аустрији, и одбранио докторат код професора Сократеса Димитрија. Тек ових дана се нешто померило у званичном ставу наших институција према „научности“ моје тезе о Лепенском виру. Те су у току маја месеца ове године поновљена моја предавања, благодарећи разумевању директорке Републичког завода за заштиту споменика културе, г-ђе мг ГорданеМарковић.
Неуморно сте градили широм некадашње Југославије, по Европи и свету, и постали познати као градитељ огромног броја цркава. У Вашем опусу, међутим, запажен део имају и индивидуалне куће, ентеријери, реконструкције. Кроз целокупно Ваше стваралаштво провејава оданост регионалном, националном, балканском градитељском наслеђу, и чини се да је у свему томе створена и посебно изражена једна ванвременска „ода“ природи.
Најлепше се осећам када пројектујем у траиционалном стилу. Иако као професионалац могу да пројектујем у било којој другој традицији или интернационалном стилу, али то не радим ако просто не морам. Зашто не би користио мудрост свог народа, из кога потичем, јер ћу тако најбоље и изразити и створити најбољу могућу архитектуру за ово поднебље. У српском народу наталожена је мудрост из претходних векова, којој ја могу непосредно да приђем. Не признајем никакве интернационалне стилове или моде. Никада се нисам поводио „модним“ часописима, као што чини већина архитеката.Тако нема никакве разлике између мојих првих и последњих пројеката, једноставно градим за све време и то са дубоким коренима. Моја „ванвременска ода“ није посвећена само дефинисаној природи, већ Богу, у кога верујемо а којег не доказујемо, што је идентично аксиомима у математици које прихватамо априори, без сумње и доказа. Ипак, можда под утицајем руских филозофа и математичара који су понешто и дефинисали, као што су Николај Фјордов и нарочито Лав Понтрјагин, који сматра „да су математички аксиоми симболи који не подлежу слободи договора, зато што се налазе записани у археолошким слојевима наше подсвести, чији садржај долази до изражаја у детињству, сновима, инспирацији уметника, религиозним традицијама, начину изражавања и говору, као и у обичајима примитивних народа, али се могу ископати и у археолошким слојевима“.
Тако се сва моја дела могу „ископати“ и повезати дубоким коренима у логичном низу, од праистоје Лепенског вира, односно „цркве адамске“ – изворне архитектуре свих народа света, па и наше српске народне архитектуре и архитектуре православних цркава. Ту, као што је рекао Леонид Шејка, „рескирам да не будем уопште оригиналан“, иако се данас жестоко борим за заштиту ауторских права. Тако сам скоро добио за мене највећу похвалу. Када су показали једном страном стручњаку, који иначе није наклоњен нашем народу, моју цркву на Црквини у Требињу и рекли му да је назидана 2000. године, он је одговорио: „Лажете, ова црква је зидана пре пет стотина година“. Свака моја црква је поновљена црква која је ту некада постојала. Снага рушења не може бити јача од снаге грађења, и то би био мој скромни допринос борби против актуелних немуштих сатанистичких сила, које руше наша станишта. У овом последњем рату порушено је чак 14 мојих цркава!
Тако сам опстао а никада нисам био запослен у „друштвеном сектору“ а ни „организован“ тј. Члан комунистичке партије. Никада нисам присуствовао некаквој конференцији или радничком савету, радио сам искључиво самостално, и градио „на црно“, без грађевинске дозволе.
Готово пола века представљате јеног од наших најатрактивнијих неимара. За тако богат и плодан стваралачки опус, одликује ли се Ваш рад извесним „техникама“, неким посебним процесима? Која је Ваша “методологија“ пројектовања?
Никада не бацам у корпу скицен-папире, већ непосредно цртам коначно решење. Иако радим уз помоћ рачунара, још увек најпре руком цртам свако архитектонско решење и идеју. Целовито решење увек ми се догађа одједном, такорећи у тренутку, у једном даху. Пре него што се то догодило, дуго се мучим, правим неке шеме пропорција, трчим, пливам, све док не осетим неку „хармонију сфера“. Или пак, гледам слике, посматрам флеке на зиду и ко зна шта још, док се не испуни време за тај „страшни тренутак“.
Тако имам у компјутеру целу збирку таквих малих скичица, које нису нимало лепе и не чине неко засебно уметничко дело. Те скице сам скупљао годинама, те и сада када их извадим из архиве, мого изворно и у једном даху да пројектујем, у 75-тој години свог живота. Међутим, те знакове могу да протумачим само ја, јер ако немам ту малу сличицу, ја се одједном улењим и ништа ми не иде од руке. Практично, како је то дефинисао Понтјагин, „разрађујемо само оно што повећ постоји и што сам ископао из своје подсвети“, што би се рекло: “не могу да одрађујем радни задатак који ми је поставио неки директор а врло тешко и наруџбину коју захтева неки инвеститор“. То су за мене услужне делатности. Зато ми је било немогуће да икада у животу будем запослен у „комунизму“, који је између осталог уништио и појам грађанског ауторског права. Можда зато наш разлуђени народ уопште не може да схвати шта је то ауторско право и како се оно догађе. Свако је на градилишту паметнији од архитекте и инжењера, а о уметности на градилишту да и не говоримо.
Ваше градитељско ангажовање се често није завршавало на пројектовању и надзору, већ и у самој градњи, зидању, подухвату који сте равноправно прдузимали заједно са обичним радницима, мајсторима, свештеним лицима, мештанима. Ако се ограничимо само на сакралне објекте, а пројектовали сте их и саградили преко седамдесет, реците нам Ваше утиске на њихове животе, судбине, страдања.
Кроз овај шездесотогодишњи период комунистичког терора, отимања приватне имовине и уништавања ауторског права и власништва, као и права на самостални рад, остала ми је као једина могућност да колико-толико спроведем своје ауторско дело до краја, практично да се умешам у „општенародну дивљеградњу“, и да градим барабар са народом, најчешће и личном физичком снагом. Тако сам, у ствари, замислио да лукаво спроведем своју страст – целовито уметничко дело. Међутим, ту, можда нарцисиодну, амбицију мислим да никада нисам успео да остварим сасвим до краја, упркос томе што сам изградио позамашан број кућа, поткровља, ентеријера и као врхунац преко седамдесет цркава. На жалост, скоро ниједно моје дело није изведено у целости по мом пројекту.
Уметничко дело је Божији дар и остварује се „печатом дара Духа Светога“, (то је она мала скица-знак) које добијамо или не добијамо крштењем, одмах после рођења. То је оно када неко уобрази да је геније и хоће то српском народу а „набије на нос“. То једноставно српском народу не иде, сем ако геније као Динократ не држи батину у руци. Фудбалска навијачка маса признаје фудбалеру да мора да има свој дан „инспирације“, али то у суштини исто не жели да призна архитекти.
Заштите ауторског права нема ни у грађевинским законима, аа познато те је 80% градње у нашој земљи дивљоградња, а у остатку је практично административним законима оно угушено.
У нашој средини се градња сакралног објекта одувек самтрала за велики поухват. Тај подухват будно „надгледају“ будући корисници здања, актуелни дунђери и средина, па и сам црквени апарат. Какво је Ваше искуство са оваквих градилишта?
Само у адамској цркви у рајском врту човек је био наг. Ни физички ни духовно човек не може да опстане ни на земљи ни у васиони без одеће и одежде, али и без дома и храма. После катаклизме комунистичке рајске утопије, остали смо потпуно голи и осрамоћени, осиромашени и телом и духом. Само једне, 1939. године назидано је у Београду више зграда него за петнаест година послератне „револуционарне“ власти и њених чувених петолетки. У жару културе „Црвене Освете“ Косте Абрашевића, побијено је готово сво црногорско свештенство, срушена црква у Ђаковици, убијени, ухапшени и пре свега опљачкани сви „капиталисти“, заправо „менаџери“ здраве привреде. Од државе у коју су сви народи долазили да зараде, постали смо држава која је извозила гастарбајтере. Нова „демократска“ власт је у суштини још увек комунистичка, јер ни после пет година није вратила отето, нити је рехабилитовала још живе капиталисте и њихове потомке, а нема праве градње без власника, нема зграде без темеља. У том хаосу „транзиције“, после првог уздаха духовне слободе 2000. године, види се да ни Црква није успела да зацели све ране свог пострадања, Иако се доста гради, трагови комунистичке свести још нагризају чак и грађевинске црквене одборе, јер ни они немају осећаја шта је то ауторско право, шта је то целовито уметничко дело.
Примера ради, тако нешто се догодило када сам почео да водим градилиште једне цркве у Београду. Црквени одбор је порушио већ метар и по већ назиданог ободног зида, и писмено ме отерао са градилишта. А са највећег мог градилишта су ме практично одстранили тако што су ме оптужили да сам починио блуд у цркви, да сам лажни доктор наука итд. Врло често се неко из црквеног одбора приказује јавности као аутор пројекта, а још чешће мења било шта, и то на силу Бога, да би себе обележио. Наиме, зидање цркве је велика страст, неки пут јача и од љубави према жени, а сви који граде се „заљубе“ у дело које се гради, и шта ће им ту неки „аутор“ да им се меша у њиховој „страсној личној љубави и приватности“.
Градња цркве је део молитве. Са истим правом то може да се тврди као што је Леонид Шејка изрекао да је „сликање облик молитве“. Ми ћемо пак поставити изреку да је „живоградња облик молитве“. Јер за сликарство у цркви већ постоји реч „живопис“ будући са живопис слави Живог Бога, то би тако проширење појма требало да се зове „живоградња“ јер је црква здање живог Бога у коме Бог хода. Бар у црквеној уметности црква не сме да буде одвојена од уметности, па ни од инжењерије, а архитекта мора да буде верник.
Византијски комонвелт
Став, март 1992.
ИНТЕРВЈУ Миодраг Рођенков
Православље од Цетиња до Владивостока: проф. Др Предраг Ристић
Каиро мора да буде и православан, Етиопија мора да буде православна, Србија мора да буде православна и Русија мора да буде православна као и Грчка са Цариградом и то је та једна виртуелна нит која се простире од Синајске пустиње до Аљаске
Постало је јасно да Европа није ни издалека тако јединствена како је то до јуче изгледало, нити има новца и времена, нити је сама способна да своју источну половину доведе на ниво раван себи, или барем да је спасе од глади и свега што као последица тога следи.
Ово горко сазнање изазвало је огромно разочарење и све су чешћа оспоравања и тог до јуче толико жељеног уређења у виду демократије и тржишне економије. У почетку стидљиво, а касније све гласније, јављају се размишљања о новом – трећем путу, и то пре свега у Србији, а у последње време и у Русији.
Проф. Др Предраг Ристић, архитекта, човек који је, ако не први, а онда засигурно један од првих, отворено оптужио Ватикан да преко такозване Уније појединих православних групација директно води антиправославну политику, са жељом да на тај начин потпуно уништи православље.
У разговору који смо са њим водили покушали смо да сазнамо шта би такозвани трећи пут, по његовом мишљењу, био и шта је у ствари пут словенског православља или Византијског комонвелта.
Господин Ристић, за пријатеље познатији као Пеђа Исус, познати београдски архитекта, професор на Академији СПЦ у Београду, неимар Банатске епархије и званични архитекта Српске православне цркве, већ дуже време јавно иступа са својим виђењима овог проблема. Он тврди, да је наш избор Царство, и светотајинскоко-небеско и оваплоћено-земаљско.
Пут који изаберемо не би смео да има ничега заједничког са већ пропалим комунизмом. Такође, морао би да буде битно различит од западног друштва.
Странпутица Уније
Шта је заправо такозвана Унија и од када овај проблем почиње да бива историјски битан и судбински везан за односе између Рима и православља?
Све почиње од онога тренутка када су Турци закуцали на врата Цариграда, и када су Византинци, односно Ромеји, источно православно Ромејско царство, хтели да се спасу тражећи помоћ са Запада.
Тадашњи владари Византије — Манојло II и Јован VIII безуспешно су покушавали да добију ову помоћ. Постало је извесно да Запад није вољан да им помогне док Ромеја не промени своју верску политику и прихвати првенство Папе.
Схвативши то, Манојло II, који је умро 1425, на самрти је рекао свом брату „Сматрај Унију само као оружје против Турака. Предложи сабор црквени, отвори преговоре, али одуговлачи. Никада нећеш моћи да ујединиш надменост Латина и тврдоглавост Грка”.
Тек тринаест година после његове смрти, у Ферари, марта 1438. године, Папа је лично примио Јована VIII, који је после смрти свога брата преузео престо. Њега су пратили патријарх Јосиф II и велики број грчких и руских дворских достојанственика и епископа. Ми Срби треба да будемо поносни јер ми тамо нашег делегата нисмо послали. Наиме, тадашњи владар Србије деспот Ђурађ Бранковић изјавио је у Дубровнику: „Ми се са Латинима граничимо, те их познајемо довољно, па им не можемо ни веровати!”
Унија цркве је проглашена 5. јула 1439. године у Фиренци, где се сабор преместио због куге. Међутим, у Цариграду је дочек био веома хладан, чак са погрдним речима и увредама. Нашао се ту и популарни Марко Ефески, са својом чувеном реченицом: „Ја један, ја Марко, ја нећу!”. Патријарха Митрофана II. иначе присталицу и заговорнике Уније, поразио је један обични лаик.
Наиме, никада се код нас не зна на коме почива црква и царство. Због тога су Руси од тада и могли сами да бирају своје митрополите, постали су аутокефални. Противници Уније, патријарси: антиохијски, јерусалитнски и александријски, осудили су је 1443. Када је Јован VIII умро, 1448, царство, или боље рећи, остаци царства били су већ пред ишћезнућем. Следеће године, крунисан је и несрећни нови цар Византије Констанин ХI Драгаш. Видевши да је немоћан да одбрани, сада већ и сам град од турске најезде, затражио је још једном помоћ од римског Папе. Овај је за узврат тражио потврду о покатоличењу, тако да је 12. децембра 1452. године, у катедрали Света Софија, одржана литургија по западном, римокатоличком обреду. Папа заузврат шаље флоту, која наравно, стиже прекасно. То је био и формалан разлог да патријарх Генадије, иначе жестоки противник Уније, одмах по доласку Турака, ову Унију раскине. Иначе, патријарх Генадије је био први патријарх под Турцима.
За време опсаде града, погинуо је и сам цар Константин ХI Драгаш, а хиљадугодишње царство је пропало, заједно са огромним материјалним и културним благом које је Ромеја током векова сабирала. Падом Цариграда, пала је и тек потписана Унија, а такозвана помоћ од Папе била је очита на сваком кораку онога што се некада звало Константинопољ.
Цариград је пао у руке Турака 29. маја 1453. године, за време владавине султана Мехмеда II, који је променио име града из Константинопољ у Истанбул. Катедралу Свете Софије претворио је у џамију и дао јој име – Аја Софиа, што на грчком значи – идемо у град, односно назвао ју је онако како се назвала у уличном жаргону.
То је био коначан биланс Уније, која је склопљена да би се добила помоћ, која ни тада, а ни петсто година касније никако није стизала и у правом смислу изгледа неће стизати никад. Тај споразум, односно Унија, у ствари, значи јединствена – заједница. Отприлике, то подсећа на оно што се код нас лупало у главу – „братство-јединство, коју треба да чувамо као зеница ока свога”. Значи, и то што је покојни Тито говорио и покушао да спроведе је својеврсна унија, једна од најомрзнутијих и најпоганијих речи у нашем политичком животу и уопште у систему опстанка. Значи, од онда почиње то такозвано братство-јединство илити унијачење.
Балкански процеп
Унија је највише пустила корен у Украјини, некадашњој Кијевској Русији. Збивања у сада већ бившем Совјетском Савезу показују да опасне тенденције одвајања словенских република од Русије, пре свих Украјине, прете да тамо изазову невиђену катастрофу, с обзиром на количину ирационналних страсти, фанатизма и агресивности. Ако се томе дода и нуклеарно оружје, рекло би се да овај проблем прети опстанку читаве планете. Од када, заправо, почиње проблем Мале или Кијевске Русије?
Касније је Пољска дошла до Кијева. До тада, само формална Фирентинска Унија, како је то саветовао на самрти Манојло II свога млађег брата, под притиском Пољске, која само извршава вољу папске столице, бива потврђена и у живот спроведена. Године 1596, одржан је у Брест-Литовску синод рутенских-русинских хришћана. Назив Рутен или Русин не значи ништа друго него Рус; то је латински и пољски назив за Малорусе, потоње Украјинце. На овој скупштини – синоду званично је потврђена Фирентинска Унија из 1439. године и после њега је почело унијачење.
Како је овај синод био сабор искључиво црквених достојанственика и великодостојника, требало је доста времена и предузимања веома драстичних и бруталних метода, који се никако не би могли назвати хришћанским, да би се „убедио” и народ да пређе на ову Унију, односно да народ промени своју вековну веру насилним путем. Нарочито се у том унијаћењу истакао извесни Јосаф Кунцевич, који је користио најбруталније методе да би приволео људе на Унију. Против њега су се дигли Козаци, који су га убили и бацили у реку.
Без обзира што су методе овог преобраћеника били крајње нехришћанске, католичка црква га је прогласила за свог мученика, а малтене га је и посветила.
Наравно, давнашњи сан Ватикана – цепање Русије, а потом и њеног покатоличења, могао је сада овом Унијом и заузимањем Кијева да се постави на дневни ред. измишља се нова нација, прво русинска, а потом и украјинска тада настају проблеми.
Наиме, познато је да Кијев родоначелник, почетак руске државности. Позната је Кијевска кнежевина са Светим Кнезом Владимиром, још чувенија је већ поменута Кијевскаја Русс. Сада се овај град, са оваквом традицијом, проглашава за центар новоизмишљене нације, и ето Вам разлога за сукобе… Под овим околностима, ту испољавају они најпоганији унијати. Малоруса или Украјинаца има око педесет милиона, а унијата међу њима никада није било више од пет милиона. Данас их је далеко мање, али су добро наоружани.
Исти је случај и код нас. У Црној Гори, на Цетињу постојали су некакви црно-латинаши, а данас постоје такозвани „либерали”. То је иста ствар. Они су плаћени од римског Папе…
Дакле, извесно је да постоји аналогија између догађаја у Русији и код нас у Србији…
Сада се јасно види да овде на Балкану почиње тај процеп. Наиме, Балканско полуострво је православно, а овај сукоб између православља и католичанства је много старији од самог хришћанства почиње од када су Римљани победили Грке, у III веку пре Христа. Они су војнички победили Грке и од њих направили своје робове. Међутим, учитељи, филозофи и други научници опет су били робови Грци, а не победници Римљани. Наравно да је римска победа била пирова и да је на крају, у том истом Цариграду, написано такозвано – „Римско право”, које је, у ствари, православно право и које је и дан данас, устројство светског поретка. Без Римског права, односно без ромејског, православног права, писаног у VI веку у Цариграду, нема светског поретка.
Ради се дакле о томе да сада Рим хоће да узме тај примат и то недозвољеним средствима.
Народ за Лепу Брену
Која су то средства?
Наиме, управо та конференција у Ферари, 1439. године, била је једна, врло подмукла ствар, у којој су они нама нешто обећавали а, у ствари, хтели су да нас расцепају. Хтели су да нам расцепају наше крајине, наше границе… Ми такође треба да знамо да се већ педесет година спремају бојовници, који говоре руски боље него сами Руси, који су, у ствари, спремани да, кад за то дође време, покатоличе Русију.
Русија је, као и Србија, оскрнављена после комунизма, она не зна више шта је религија. У таквој ситуацији, долазе неки људи, доносе гладнима помоћ, и говоре перфектно руски, и који знају целу словенску литургију. Али Руси нису у стању одмах да примете да је то у ствари лажна литургија. Све се своди на то да и то да се оствари примат римског Папе. Дакле, да буде једна пирамида на земљи, односно, да не бива царства небеског без Папе.
Шта по вама значи избор царства небеског?
Мора да се познаје структура у ромејског царства, да постоје неке ствари које одређује народ. То је оно што се зове дводоми парламент, а неке ствари народ не одређује јер не може да их схвати. Ромејом је владао непосредно сам Христос преко духовника у манастирима. Ако се неким идејама супроставило братство манастира, ствар је пропадала.
Ако би ми ишли на тоталну демократију, како то Запад од нас захтева, а наравно за себе ни не помишља да има нешто слично, то значи да би народ изабрао Лепу Брену за председника републике. Неке ствари само продуховљени људи могу да схвате. Према томе, има нека мистична ствар у свему томе и због тога је и наше и руско решење царство, а царство је и Украјина, и Белорусија, и Русија, и Грузија и Јерменија; од Цетиња до Владивостока…!
Све је то царство, али не једно, унитарно царство, већ пре свега духовно јединство, духовно царство. Дакле, не нешто што је плитко, овоземаљско, већ нешто много јаче, више, наш избор, наше – Небеско царство. Као што је, наиме, црквена литургија само земаљски одјек небеске литургије, тако су и наше земље, наша православна царства, само небески одсјај, слика његова на земљи.
Византијски комонвелт?
Јесте, управо то…
Међутим, чињеница је да таквог духовног јединства нема? И као да смо све даље од њега. Овоземаљски заплети и расплети, српски расколи, на пример, не би се могло рећи да воде нечему сличном, барем не у скорој будућности…
Па ето, покушавају да нам одвоје Крајине, да кажу да Личани, Славонци, Банијци, нису Срби, да то нису ни Црногорци, па се јављају нека потпуно нова, измишљена имена. Неки Македонци нису Срби, ни Муслимани нису Срби. Онда даље, Украјинци нису Руси, све због тих несрећника унијата, којих има и код нас…
И тај Вук Караџић, у ствари, и је био својеврсни агент. Знате, у оно доба ми смо говорили већ једним књижевним језиком. Значи, неки песник или писац, са својом књигом песама или романом, имао је потенцијалну читалачку публику. од двеста милиона људи. Бата Живојиновић је тако најпопуланији глумац на свету јер је његов филм „Валтер брани Сарајево” био продат у Кини.
Замислите сада ту несрећу када су Русине убедили да нису Руси; или када су нама Србима забранили да пишемо ћирилицом, али Русинима нису, зато што су они унијати, па имају право, као и Македонци у оно доба, да пишу ћирилицом. И данас, када путујете Војводином, поред путева промиче велика табла на пет језика где пише: „Радарска контрола”; а само на српском не пише. За Хрвате и за Буњевце пише латиницом, а ћирилицом пише само за Русине: „Контрола з радаром” а свега двадесет хиљада Русина има у Војводини, а Срба барем милион.
Када смо већ код Русина, напоменуо бих ту само још једну трагедију. Наиме, они су доживели генетски лом зато што су променули веру. Не може човек да после једног прелома остане нормалан. Он се формира у једном дугом историјском периоду, и ако после напрасно промени веру; онда постаје фанатик. Једном када се украде, убије, једном када се изневери онда се то тешко исправља.
Ту бих само још додао да је још пре четири – пет година било јасно куда иде, такозвана Македонија. То су тада биле некакве ноћне емисије, које сам слушао док сам цртао из културе у време када ми нисмо смели ни да споменемо цркву. Једном је била изложба „македонских” икона у Риму. Цела „македонска” емисија, још по оној ЈРТ шеми братства и јединства и борбе против религије, док је функционисала, била је посвећена само томе, шта римски Папа мисли о охридским иконама, јер се није смело отворено говорити о Богу. Друго, „македонски” епископи, се школују у Риму. То теку ти „пацовски канали”, јер они, у Риму, имају некакав такозвани „Институт Светог Јеронима за словенске студије”, затим имају некакав манастир у Ђевделији, који на том пролазном граничном месту постоји само зато да би контролисао шверц дроге и оружја, а сигурно не ради молитвене тишине. Не ради и се ту о никаквим духовним институцијама већ о центрима командовања заједничким оружаним снагама, у припреми раздвајања православних држава Србије и Грчке.
Сукоби и расправе између представника Русије и Украјине око командовања Црноморском флотом, те спор око полуострва Крим говоре како ови спорови нису нимало наивни или безопасни. Наиме, јасно се види да Русија без Крима губи слободан излаз на једино топло море које има – Црно море. Овде може да говори о подузимању мера према православнима, а посебно Словенима да им се спречи излазак на топла мора. Нешто слично може се приметити и у нашој земљи Актуелан је проблем. признавања авнојевских, граница, Дубровника, Далмације, па чак Црне Горе, где ствари, нису ни издалека чисте, како се можда на први поглед чини.
Наравно, али ја бих се радије задржао на ситуацију код нас. Ватикан и његови савезници у датом тренутку, поред свега што сте набројали из чега се види да хоће да нас, одвоје од Грчке, измишљајући један новоком-поновани међународ. Ми треба потпуно да се сложимо са Грцима и да признамо да постоји само један македонски дијалекат српског језика. Постоји и сврљишки дијалект, који је још удаљенији од овог нашег књижевног језика, али нећемо ваљда због тога правити сврљишки народ. Погледајте колико само постоји немачких дијалеката, па опет постоји само један немачки народ. Погледајмо даље Хрвате, поготову Загорје, с једне, и она силна острва, с друге стране. Ко зна какви се све тамо дијалекти не говоре, не можеш их уопште разумети, не знаш ни одакле су дошли ни када, иде се у дубоку праисторију. То не треба чини неке нове државе. Према томе, не можемо од једног дијалекта правити народ, и то све од једног истог народа, да би се он расцепао и да би се лакше владало, по ономе „Divide et impera”, који од једног верног народа праве себи окопациону зону укроћених издајица, скојима је лако владати. Од једног издајства или вероломства правити неке друге народе, да све крајине постану Украјине и да поједу центар, руски, грчки или српски. То је суштина овог верског рата који се води.
Од Синаја до Аљаске
Да ли је могуће постићи канонско јединство православља и избећи ова уситњаваља и промовисања нових аутокефалних цркви преко новокомпонованих и измишљених народа?
Све православне Цркве су аутокефалне. Рекао бих Вам нешто друго. Наиме постоји једна линија коју сам приметио не, нисам то нигде прочитао, а то је да нама Запад хоће да призна ипак нешто. Хоће да нам призна Антику. Он признаје Грчку, али Грцима признају само античку Грчку. Ја сам присуствовао када је у Цариграду дошла једна америчка група и тражила Александра Македпоског, а није тражила цара Јустинијана. Значи, Грци могу да постоје, али не смеју да имају Цариград. То би било исто тако када би неко ослободио, на пример, Југославију, а дао слободу, рецимо, Немцима или Шиптарима, што се, у ствари, и догодило. Исто је случај био после колонијалног ропства. Када су ослободили неке колонијалне земље, рецимо Египат они нису дали слободу Египћанима, већ само Арапима у Египту. Рекли су да Египћани постоје, али само као фараони. Међутим, Египћани постоје данас као народ и то као православни народ – Копти.
Хвала Богу да сада имамо председника Уједињених нација и да постоји једна таква линија.
Шта значи та линија, каква је она?
То значи да и Каиро мора да буде макар једним делом православан, Етиопија може да буде сасвим православна, Србија мора да буде православна као и Русија, као и Грчка са Цариградом. То је та линија која иде од Синајске пустиње до Аљаске.
Ово што ви говорите је вероватно нека оптимистичка визија православне будућности на овом свету. Но, садашња реалност нимало не упућује на тако нешто. Присетимо се само да је 80 одсто становника Украјне гласало за независност, такође, одржан је референдум у оном делу земље који себе назива Македонијом. Од 90 одсто македонских Словена је гласало такође за независност. Стиче се утисак да српска свест у старој и јужној Србији, вардарској бановини, области чији становници ову територију називају данас Македонијом, не постоји, да руска свест у Малој Кијевској Русији такође не постоји…
Подаци нису тачни. Они су упали у једно место и ова наша, да кажем, префарбана комунистичка партија победила је на изборима због после педесет година увученог страха у костима. Наравно. тај страх у костима, који су набили комунисти у Русији је веома дубок. Многи људи који су како-тако стекли некакву сигурност поново су гласали за комунисте зато да не би изгубили и оно мало сигурности, пензију и оно мало хлеба што су добили. Наравно да нису добили на крају ништа. Сада у тај простор, међу те комунисте, улеће католичка црква.
Треба да приметимо још неке ствари. Наиме, као што је Милошевић бивши комуниста, као што је Туђман бивши комуниста, тако је и нови председник Украјине Кравчук, а наравно и „председател на Македонија” Глигоров такође бивши комуниста. Онда, дакле, када дође на чело тих земаља неко ко никада није био комуниста, онда ће бити спасена и Света Русија и наше Свето српско царство, и небеско и земаљско…
Изгубили смо душу
Политика, децембар 1999.
ИНТЕРВЈУ Драгана Букумировић
Православље је одувек било васељенско а не само мондијалистичко, што ће рећи више него светско, оно је било космичко, па ми мондијалисти личе на агресивне секташе који намећу празни и компромитовани хуманизам каже угпедни архитекта Пеђа Ристић
ПЕЂА РИСТИЋ: „У БИВШОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ САМОУБИЛАЧКИ СМО УНИШТАВАЛИ НАШ ДУХОВНИ ИДЕНТИТЕТ ДОДВОРАВАЈУЋИ СЕ ЛАЖНОЈ БРАЋИ ПО СЛОВЕНСКОЈ КРВИ“
Кад се помене нордијска култура, искрсну Стриндберг, Бергман, Ибзен, на помен германска, Дирер, Гете илпи Бах, латинска подсети на ренесансу, Микеланђела или Тицијана, а англосаксонска на Френсиса Бекона или Џексона Полока.
А ми? Имамо ли препознатљиво културно биће данас, или смо га изгубили, ометани историјским догађајима на бурном Балкану, па смо стално у његовом успостављању и тражењу. Са тим питањем данас смо се обратили угледном архитекти Пеђи Ристићу.
Разговор смо почели питањем:
Око којих културних вредности би требало да се окупљамо?
Просто и ништа оригинално речено, због чега се не би требало бусати у прса, него најобичније, свакодневно и сасвим природно, треба да се окупљамо око православља, јер се пре културе налази духовност. Култура је само ту и тамо одраз духовности. Сама реч култ говори о неком симболу паганске сујеверности а не духовности, мада то не значи да не треба ценити и упражњавати и проживљавати чак и наше прасловенске паганске корене и обичаје, утемељене заправо нашим Старим заветом, којих не треба уопште да се стидимо. Наравно, ту би требало да смо неупоредиво више упознати са нашим духовним кумом Светим Фотијем из Х века, јер непознавање иконокластичких трвења у Византији за нас са Истока је исто тако некултурно у уметности као што је и непознавање ренесансе за некога са Запада.
Додворавање лажној браћи
Нисмо ли, можда, изгубили своје културно биће па га узалуд тражимо?
Нисмо изгубили културно биће, већ смо изгубили духовно биће. Разумљивије речено, изгубили смо душу, кроз пустош и терор минуле идеализоване идеологије. Свуда су око нас последице безочних злочина према свему што је свето, према Богу, према краљу, према отаџбини, према ауторском делу и личној иницијативи, према слободном стваралаштву без идеолошко-планске директиве. Данас се толико говори о приватизацији, а потпуно је уништено занатство, у главама друштвених директора још стоји непомерљиво питање мајстору заната: у ком предузећу радиш? Одавно је познато да без духовног богатства нема ни материјалног благостања, зато још не можемо да се ишчупамо из беде.
Да ли може да се понови сјај културе Немањића, а ако не може зашто?
Можемо и морамо да опет и опет понављамо изворни печат духовности Немањића, али и онога што је било још пре Немањића. Пре свега, међу свим Словенима, наш домаћи васељенски цар Константин, који је први провидео крст са небеса био је светски српски краљ Јован Владамир, који је владао од Книна преко Косова и Охрида до Костура у данашњој Јелади, док му је престоница била у Остросу и Бару. Он би требало да буде узор свим данашњим политичарима јер је умео да положи своју главу да би спасао животе својих поданика. Свети српски краљ се зато живопише како држи своју главу на тањиру, његове мошти се још чувају и поштују у манастиру Светог Јована у Елбасану.
Ком идеалу културе тежите?
Никаквом, јер идеал је сатанистички дух минуле епохе. Ако баш хоћемо да га процењујемо културно, он је или крвави голооточки фанатизам или културно безвредан разлуђени и бесмислени пропагандни индустријски кич. Исто као што је некоме који је био престрављен терором био пртребан наметнути идеал Стаљин или Тито, тако ако је некоме у такозваној демократији потребан као идеал неки фудбалер или певач новокомпоноване музике, све је то духовна беда култа и културе. То прати и нова револуционарна уметност, са свим познатим уметничким помодним краткотрајним правцима као што су сигнализам, шах-арт, боди-арт, концептуализми свих врста, инсталације, хепенинг, деконструктивизам, итд.
Како гледате на трвење између такозваних „мондијалиста“ и „националиста“ ?
Православље је одувек било васељенско а не само мондијалистичко, што ће рећи више него светско, оно је било космичко, а не ограничено и скучено у кратком овоземаљском битисању, ограничено само на планету Земљу. Бити у пуноћи са свим људима у свету и синархији са свим живим, умрлим и будућим рођеним на страшном суду и свеопштем васкрсењу то је вера православна. Мондијалисти су агресивни секташи који намећу празни и компромитовани хуманизам.
Да ли смо можда били најближи културном бићу у бившој заједници југословенских народа?
Самоубилачки смо у бившој југословенској заједници уништавали наш духовни идентитет, не бисмо ли се додворили лажној браћи по словенској крви и српском језику, потурицама и унијатима. Сва та наша браћа некада су били Срби, који су били слаби и поклекли пред терором физичким и перфидним духовним. То данас не сме да се отворено каже, иако је то очигледна истина. Муслимани су измислили да су били богумили, Готи и Тројанци, а Хрвати Сармати или Скити, само да не би били Срби.
Књиге на ломачи
Како гледате на естетику такозваног новог светског поретка?
То је опасна по живот сатанистичка секта. Од ње се може духовно погинути. Они који су без Духовног корена имају лажну културу. Они тврде да немају ништа против српског народа, а прво су нам спалили Националну библиотеку 1941. а да књиге нису биле ни пописане, а затим су нас бомбардовали на Васкрс 1944. да нам наметну Тита, па су нас опет бомбардовали 1999. зато што смо последњи комунисти у Европи, а истовремено нам окупирали Космет а да на њему нису извршена еколошка ископавања и права научна истраживања. Тако не знамо, и није нама самима допрло до свести, да су на двору светог српског краља Милутина били проучавани Евклидови аксиоми, да су конструисани парна машина и часовници. Да није у Москви сачувана успомена и докази да је Србин Лазар Хиландарац, 1402., конструисао часовник на Спасенској башњи који је откуцавао четвртине часова, и имао бројчаник који је у ствари био модел хелиоцентричног система пре Коперника, ми не бисмо могли ни да претпоставимо шта би све могло да се открије на Космету. Овако се сада врши, поред осталих познатих и непознатих злочина, и мање уочљиво највеће европско спаљивање свих српских књига, по пројекту спровођења комплетног геноцида против Срба.
Да ли ће нас кретање одвојеним путевима у растуреној заједници бивших југословенских народа пре довести у Европу?
Сигурно, треба да се од бивше браће потпуно раздвојимо и разбаштинимо, иначе, нам нема полета за било какав опоравак!
То не значи да не треба бити у пуноћи људске заједнице, већ значи да не треба бити са злом и мржњом према нама који је у њима и њиховој тежњи да нас униште. Бити и даље са њима значи бити прерверзан и радити на свом сопственом убиству, односно самоубиству, највећем и неопростивом греху против Светог духа на овом и на оном свету. Опраштали смо им па није вредело, а могли бисмо да им опет опростимо, ако би се кајали, ако би римски папа клекао у Јасеновцу, и ако би се муслимани у Курану оградили од осме главе која се зове по преводу Миће Љубибратића „Пљачка“.
Жиждитељ
Правда, јун 2007.
ИНТЕРВЈУ Маја Радонић
У званичној биографији Др Предрага Пеђе Ристића стоји да је инжењер архитектуре, професор Академије СПЦ за уметност и консервацију, црквени градитељ, или како воли да каже – жиждитељ, што је древна српска реч за архитектуру, са 88 реализованих цркава и црквених објеката, и доктор наука Университета у Грацу. У незваничној биографији, он је Пеђа Исус, како га је прозвао глумац Северин Бијелић, кога је Пеђа оставио иза себе када је постао првак Србије у пливању на 200 метара 1946. године, потенцијални атентатор на Тита у својој шеснаестој години (“читао сам како Индијанци лове мајмуне тако што у уста ставе кураре и намоче стрелицу, и он блокира рад срца на пар минута, довољно да човек умре, а не оставља трагове, а ја бих употребио оловку и малу сачму натопљену отровом и погодио га у врат кад пролази, али нисам могао да набавим кураре, а да не будем откривен“), хапшен и пребијан преко шездесет пута од комунистичке власти, због неподобног порекла (“једном сам затворен три дана у згради данашњег Арт канала, јер сам гледао амерички филм “Тровачи на пучини“, што се сматрало демонстрацијом за империјализам, а други пут сам ухапшен и пребијен, јер сам пролазећи улицом погледао у правцу америчке амбасаде.“). Одрастао је на Сењаку, у кући коју су одузели комунисти и до данас нису вратили, дружећи се са царским Русима, (сећам се празника у Ваведењу како су се Руси молили и падали у занос током “Херувике“), читао је о.Јустина Поповића и владику Николаја Велимировића, био је увек веран Богу, за Краља и отаџбину, као и сви његови тадашњи блиски пријатељи. Један је од најзначајнијих припадника легендарне Медиале, а браду је носио да нагласи да је четник (“када ми се родио син Сава, ја сам се шалио да је рођен са кокардом на челу“). Посвећен у потпуности црквеном градитељству и дубоко свестан да то није обична грађевина, већ „брод у коме се људи спасавају“, при сваком новом пројекту доследно брани реализацију идеје до краја, те се често дешавало да не буде у прилици да остане на изградњи до краја. Поред свих тешких и често драматичних момената у животу, достојних неког узбудљивог романа, његова ведрина и готово детињи поглед са једне стране и дело које по дубини, озбиљности и обиму може да испуни и три живота, са друге стране, говоре да је пред вама Личност, човек чији је живот истинска „продужена Литургија до вечности“ (Пеђа Ристић).
Поштовани г. Ристићу, целог живота сте црквени градитељ, пројектовали сте око 80 црквених објеката, а почели сте да се бавите тиме када то није било популарно, 50-их година прошлог века. Откада је то опредељење?
Истина је да сам том идејом почео да се бавим врло рано, од самог почетка почетака. Мој први писмени састав из другог разреда основне школе говори о томе, а из перспективе од 70 година схватам да то што сам тада написао, јесу концизни наслови тема онога чиме ћу да се бавим у будућности. Зна се да мала деца могу да запање одрасле, с тим што њихови искази нису наивни, већ су често шифроване формуле за оно што ће се догодити. Игром случаја сачувао се тај мој први писмени састав из 1938, на тему коју ми је задала учитељица Јованка Бугарски: „Шта ја замишљам“:
„Ја замишљам да је Исус Христос дошао опет на овај свет па да ми је створио крила. Онда сам одлетео на Марс. Тамо сам гладовао јер није било хране.“.
Ове формуле разрађујем кроз цео живот. Дакле, од увек сам без сумње „знао“ а не веровао у Христа, и кроз њега се осећао житељем васцеле васионе до бескраја, слободан да летим где хоћу и где могу у лађи Христовој, корабљи спасења, коју никакве буре неће потопити. Наравно, у том лету имао сам, и имам, једну истраживачку незаситост, жудњу за причешћем, телом Христовим, јер сам увек кроз уста ждерао стварност.
Да подсетимо, на свим језицима света грађевина цркве је схваћена као брод (navis, nave Schiff….) те сам уствари пројектовао корабље, васељенске бродове на којима гладан и даље летим и лебдим. Упркос свим тешкоћама и простачким свињаријама на градилиштима нешто сам ипак успео. Изграђено је 88 цркава по мом пројекту. На мене је у том прикљученију нарочито утицао руски чудак ХХ века Николай Фёдоров, чија је опсесија била: како да се реши проблем када дође до свеопштег Васкрсења? Тада по њему неће бити места за све васкрсле на планети Земљи, па ће људи морати да се расељавају на друге планете. Пошто је био и математичар поставио је прве прорачуне који су данас основи савремене космонаутике.
На ком пројекту сада радите, шта је у припреми, спремате ли се за пројекат у Бањској?
Радим на више пројекта одједном, на Бањској радим само један периферни пројект, нове црквице на зачељу сеоског гробља. Сам монументални манастир раде други, међутим добио сам благослов и велику част да остварим једну своју давнашњу идеју, да видим како изгледају Свети Арханђели код Призрена, задужбина Цара Душана, највећи домет који су икада Срби изградили, једно од српских чуда. Без овог дела Срби неће знати ко су. Пошто то нисам успео на Убу где сам несрећно одстрањен са градилишта баш у тренутку када сам то дело у величини 4/5 требао да завршим, сада сам у прилици да то исто, или још боље остварим у размери 1:1 са лавром-криптом испод земље, све укупно 4000 квадрата.
Идеја ми је, пошто ће наше капиталне задужбине на Косову и Метохији још дуго да буду неприступачне, или су потпуно порушене, да у истом духу изградимо не њихове копије, већ реплике, тако да у народу одржимо и стално освежавамо памћење, и када се кад тад вратимо на Космет, обновимо наше задужбине in situ. Тако се у овом тренутку гради реплика порушене цркве из Мушутишта у Горњем Добрићу код Лознице. Такође, и херцеговачка Грачаница на Црквини у Требињу је пројектована у истом духу као и, хвала Богу, непорушена оригинална Грачаница на Косову. Неки у првом тренутку помисле да је то буквална копија. Одговор је очигледан да није. И данас се свира музика Баха двестапедесет година стара, и то боље него у доба Баха. Шта би било у баштини живе светске културе да се то не чини?
Дакле, нека одзвон звона Косова и Метохије бруји свим нашим просторима!
Уствари, ја никада нисам назидао ни једну нову цркву, не желим да измислим ништа „револуционарно ново“ већ само да зацелим рупе у нашој несрећној повести у којој нам је више рушено него што је то просечно у другим народима. Да бисмо се на Страшном суду равноправно представили са осталим народима, са свим својим делима, без обзира да ли су тренутно срушена, или већ опет и опет обновљена, јер у бесконачном простору вечности тај тренутак је занемарљив. Тако је већ у завршној фази градње саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици који је уствари обнова Милутинове задужбине која је баш на том месту својевремено порушена, а и Милутинова задужбина била је својевремено на Црквини док је нису на превару порушили „Латини“. Ту треба истаћи да се у Хотчи (Фочи или Србињу) само обнавља велики Саборни храм древне српске средњевековне митрополије којег су својевремено Турци срушили и на његовом месту назидали џамију. Круна свега овог биће наравно обнова Светих Арханђела, царске задужбине, једно од три српска чуда, која ће се градити на Палама.
После последњег рушења цркава на Косову и Метохији, у мартовском погрому, међународна заједница инсистира да у обнови срушених цркава учествују и они који су их рушили, у овом случају Албанци. Како гледате на то са стручне стране, да ли је могућа квалитетна обнова на тај начин?
80-тих година сам конкурисао за место професора архитектуре на Университету у Приштини, међутим мимо закона сменио ме тандем Милошевић-Азем Власи. Тада сам често боравио на Космету и стекао увид у ниво стручних служби на Космету.
Струка је по мени била и остала катастрофална, и са наше стране и сада када је расписана политичка јагма за обнову стотину порушених цркава, што је изазвало да се сјате хохштаплери из целог света, а у тој гомили учествују нажалост и наши исти такви. Тако се међу осталима у тој општој гужви налази и по професији-занату један касапин који је стално ангажован да пројектује и гради!? Наши Заводи за заштиту споменика културе још се опорављају од комунистичког наслеђа, када се сматрало да су наши манастири само „штендери“ за наше фреске, и када је владала тенденција оличена у слогану „не дамо наше споменике поповима“ а споменици културе су баш цркве заједно са фрекама. Не заборавимо то, да је српски комунистички „кадар“ који је пре Шиптара рушио цркве на Космету, после награђиван тиме што је неко међу њима постајао на пример и директор музеја.
Ја сам на жалост изгубио битку да се сад, сем ове црквице у Бањској, укључим у ову гужву, мада сам својевремно радио планове за обнову Светих Арханђела, Новог Брда, Бањске, Хвосна итд. Покренули(о) смо(сам) „Друштво за обнову Светих Арханђела“ и израдио извођачке пројекте за његову обнову, нашао ктиторе које су били моћни да их остваре, међутим све је пало због наше сујете и тихе атеистичке опструкције. Међутим, Друшво може да буде задовољно иако мој пројект није прихваћен, бар су како тако Арханђели данас трајно заживели. Међу свим тим сломљеним копљима успео сам само да извршим 1988. реконструкцију и надградњу цркве Светог Николе у Приштини, која је као што је познато запаљена и сада како сазнајем преко Е-поште конструктивно обновљена, док вредни дебарски дуборез и монументални стубови, храстова стабла, то више никада неће моћи. Међутим, у програм обнове после паљевине нико се није сетио да ме позове, па макар само да преузме драгоцену и јединствену документацију коју сам сакупио док се могло.
Одрасли сте у Београду, у породичној кући на Сењаку, коју су вам одузели а после заједно са породицом, стално прогањали комунистички властодршци. Како гледате на све већу носталгију за добом Броза и коментаре – „у његово време је било најбоље“. Незнање или?
То је кратка потиснута памет комунистичких потомака, или потискивање не прародитељског греха, већ греха својих непосредних родитеља. По мени сва зла и неправде које трпимо последњих 50+15 година, је то, што нисмо рашчистили са комунистима. Испада да је бити комуниста само један слободан избор у духу демократских слобода, а не да то значи бити члан клана огрезлог у крви егзекутора, чије племе и семе води све до данашњег „Земунског“ или „Сурчинског клана“. Ову су само нови називи измишљени да заташкају стару препознатљиву ствар, ОЗНУ, УДБУ и сл. стубове комунистичког терора. Тешко је зато изаћи на крај са децом њихових потомака, јер се у хришћанском духу не може тражити да цинкаре и да се одричу својих родитеља, у духу комунстичког узора-идола Павлика Морозова који је пријавио своје родитеље да су сакрили жито за откуп. Павликови родитељи су зато стрељани, а биста Павлика била је обавезни инвентар сваке основне школе широм СССР-а као морални узор за генерације пионира.
Случајно сам ухватио један интервју познатог редитеља Љубише Ристића. Врло је лепо што је у тој емисији Љубиша показивао велико поштовање не само према родитељима, већ и према њиховом опредељењу и делу. Наиме, његов отац је био комуниста, партизан и официр. Догађа се опет оно што се догађа са свом комунистичком децом, који се овако исповедају: „Истина, мој отац је био комуниста, али је био добар комуниста. Никоме није узео ништа итд.“ Никако да се наиђе на некога који ће да призна шта је заиста било. Ипак, такав један детаљ искрено је изнео Љубиша у свом интервју-у. Објашњавајући своје порекло, изнео је и овај детаљ, причајући о свом деди, Цинцару из Лике. Деда му је био велики патриота, и био је главни организатор 1915. пребега из аустријске војске преко Дрине у Србију. Још у току припрема једне групе осетили су да међу собом имају шпијуна који ће их у одсудном тренутку предати Аустријанцима, и одлуче да га убију. Међутим, томе се успротивио Љубишин деда, који је предложио да шпијуна вежу за дрво, па док се он одвезује да они пребегну. Испоставило се да је тај шпијун био Броз, и Љубиша констерниран тиме што му је деда био против Тита, а родитељи верни Титу као што је то и он. Зато је био један од главних утемељивача најозлоглашеније мафијашко-комунистике фракције „ЈУЛ“. Љубишина дијагноза је јасна и јавна, међутим, проблем су они комунистички потомци код којих се то споља не види.
Ови комунисти су нам уствари највећи непријатељи, и у окршају према непријатељима, они нам намећу свој стил мржње и освете, приписују нам систем којим су се они успели на власт. У парку Мањеж испод Славије стоји и сада биста несрећног Косте Абрашевића са његовим стиховима у којима су наглашене речи у стиховима „мржња која нас надима…… нећемо вам крити и освета наша црвена ће бити…..“. Ја их, колико могу да испитам себе, не мрзим, али их се заиста стидим. Како човек да их се не стиди, сетимо се само „цветних“ недотупавних „мисли“ др Мирјане Марковић! Међутим, оних који после свега што се догодило још увек пропагирају да им је за време Броза било боље, не само да се стидим, него их се гадим.
Проблем статуса КиМ улази у драматичне фазе, а Срби све више упиру погледе у Москву. Ви сте одрасли са Русима у предратном Београду, како видите садашње руско-српске односе?
Невероватно је да они који се изјашњавају да су демократи, сматрају да је демократија изабрати чија ћеш бити колонија: или америчка, или руска? Не желимо ли да будемо ничија колонија, а демократи смо, или просто речено људи смо, само ако смо отворени према једнима и према другима, нарочито ако се ради о привреди, науци и култури и односу према људима. У сваком случају ако смо за Русе то не значи да смо за комунисте, а ако смо за Американце то не значи да смо за поновно бомбардовање као оно што је било 1944.! Американцима сам захвалан што сам одрастао са својим вршњацима Мики Маусом, Шиљом и Пајом Патком, јер у доба мог детињства није постојала слободна Русија, али су зато постајали духовно слободни и нама слични руски емигранти и то у мом непосредном окружењу. Завршио сам немачку основну школу у Београду, и не само да сам говорио немачки него сам свирао и Баха на клавиру своје прабабе, а из тога наравно не произлази да сам икада подржавао Хитлера нити национал социјалисте, који се погрешно називају фашистима.
Међутим, када са растојања од преко педесет година могу да погледам себе као да је то неко други, могу да закључим да ме нико није толико подржао као моји професори на факултету, царски Руси, Григорије Самојлов и Петар Анагности, а у мом слободном зрелом добу нико толико утицао као неки руски мислиоци. Ту не мислим само на широко популарног и априори подразумеваног Достојевског којег сам скроз прочитао, већ нарочито на неке друге, за које је ретко ко уопште чуо, као што су Николај Фјодоров и Лав Понтрјагин. С друге стране, докторирао сам на немачком језику на Университету у Грацу и у том успеху не могу да заборавим свог на жалост покојног, можда најбољег пријатеља, Аустријан-ца католика, архитекте римског папе, Јорга Мајера, који ми је помогао да се снађем у страној земљи као код своје куће. То такође не значи да сам за Хабзбурге, и да нисам опрезан према Римском Папи, јер ми је мање више познато шта су све Ватикан и католичка црква урадили и раде против нас.
Мислим да сам по овоме типичан Србин, а да би многи Срби у свом животу и односима према народима и „народностима“ поступали исто као и ја. А зашто нам онда свет набија на нос оно комунистичко-титовско „чувајте братство и јединство наших народа као зеницу ока свога“ (ово је писало на три језика народа и народности у дому културе у Призрену) и оно што набијају на нос невладине хуманитарне организације као „мултиетничке и мултирелигиозне односе“, као да то није само по себи у нашој природи, и да се то подразумева и да је једноставно досадно да се то уопште говори.
Дакле, имамо добре односе, и ако смо отворени према свима и свакоме ко нешто вреди, то не мора да значи да смо колонија било америчка или руска, иако на жалост у томе има неке горке истине. Чим је Кондолиза Рајс скоро изјавила да неће бити хладног рата, ми то обично читамо да тај рат још није престао. Али ми не изазивамо тај хладни рат, мада се тај рат преко нас води, и водио се, и да будемо спремни, опет ће се водити. Баш зато, ја ћу бити слободан да преступим упозорење великих сила, које нам натурају у последње време „да Срби не смеју да се враћају у прошлост“, и зато ћу се вратити (уз инат) у ту нашу прошлост. Узор ће ми бити пре деспот Стефан Лазаревић, који је достојно умео да буде турски вазал и у „парнерству“ за њихове освајачке ратове, а истовремено и племенити и часни западни витез, па је зато и добио епитет „Високи“. Неће ми бити узор, мада га на растојању симпатишем, претворни кнез Милош, који је једног јутра пузао и љубио скуте излапелог београдског паше, а после подне давао дукат за одсечену турску главу, а и сам послао главу Карађорђа у Цариград, све у сакривеном циљу да би српски народ преживео и опоравио се после тристапетогодишњег ропства.
Залажете се за коришћење ћирилице, јер је то наше једино писмо, али се латиница све више користи у медијима, а и све више страних, енглеских речи, улази у свакодневи.
Ћирилица је наш генетски код. Сваки појединац има свој лик и име, непоновљиву и препознатљиву целокупну личност, и генетски код који се лепо може пребројати под микроскопом. Ако је срећа, имаће и своју породицу и записано презиме и власнички лист свог имања и куће, ако је још срећнији припадаће и неком народу који постоји хиљадама година са запамћеним памћењем, са записаном повешћу, а најсрећнији ће бити ако ће тај народ коме припада имати и своју слободну државу и своју територију признату и цењену међу осталим државама. Тада ће човек бити човек. Трагедија је ако се појединац протера из своје земље. У античкој Грчкој то је било равно смртној казни, ако је презрен од свога народа и своје породице, ако му се отме имовина, а крајње је ако му се промени име. Име мењају само криминалци и продане душе, хладнокрвни гмизавци који немају проблема са душом. То су они који ништа не примећују ако пређу са латинице на ћирилицу, то су живи мртваци који не знају да су мртви. То су они који мисле да су уметници а загађују средину са кичом, то је „центар за деконтаминацију“ који уствари контаминира.
Одмах да се изјаснимо: енглески језик писан латиницим треба увети као обавезан још у првом разреду основне школе као стандардну везу са остатком великог света. Међутим, када се једном отрезнимо и постанемо у том укупном свету стварна држава међу културним народима, мораћемо да грубо опорезујемо кич, а међу осталим кичевима највећим порезом пре свега треба да опорезујемо латиницу у српском језику. Ниједан културни народ, ако га је имао, није се одрекао свог писма. У програму Мајкросовта има програмирано више од стотину азбука. Азбука више није проблем комуникације, већ проблем културе.
Нешто нам се у последње време уобичајило да у свим судбоносним одлукама каснимо и да доносимо праве одлуке у последњем тренутку.
Чувар лозе градитељске тајне
Европа Нација, април 2006.
ИНТЕРВЈУ Маја Радонић
ДР ПЕЂА РИСТИЋ, ЖИЖДИТЕЉ И ОСНИВАЧ „МЕДИАЛЕ“, НАСТАВЉАЧ ДУГЕ ЛОЗЕ ЧУВАРА ГРАДИТЕЉСКЕ ТАЈНЕ
Потомак је оних који су пројектовали патријаршију у Сремским Карловцима, обележили архитектуру Арада и Новог Сада, пострадали под „диктатуром пролетаријата“
И у ,,вуненим временима“ успевао је да пронађе своју пукотину светлости. Од идеолошког терора склонио се у математику, из чељусти „колектива“ умакао у једну дашчару на Сави, тражећи излаз из соцреализма постао један од оснивача „Медиале“.
Данас, када поптпуно исти људи на њега кидишу као јуришници оне друге интернационале и њене идеологије, кад га из „невладиног сектора“ нападају стари удбаши и њихови стипендисти, он с дечјом ведрином збори о животу као продуженој литургији, стварању као молитви, архитектури као страсти, кичу као неопростивом греху. И позива на помирење и оцеловљење народа
У званичној биографији Др Предрага Пеђе Ристића стоји да је инжењер архитектуре, професор Академије СПЦ за уметност и консервацију, црквени градитељ, или како воли да каже – жиждитељ, што је древна српска реч за архитектуру, са око 80 реализованих цркава и црквених објеката, и доктор наука Университета у Грацу. У незваничној биографији, он је Пеђа Исус, како га је прозвао глумац Северин Бијелић, кога је Пеђа оставио иза себе када је постао првак Србије у пливању на 200 метара 1946. године, потенцијални атентатор на Тита у својој шеснаестој години (читао сам како Индијанци лове мајмуне тако што у уста ставе кураре и намоче стрелицу, и он блокира рад срца на пар минута, довољно да човек умре, а не оставља трагове, а ја бих употребио оловку и малу сачму натопљену отровом и погодио га у врат кад пролази, али нисам могао да набавим кураре, а да не будем откривен), хапшен и пребијан преко шездесет пута од комунистичке власти, због неподобног порекла (једном сам затворен три дана у згради данашњег Арт канала, јер сам гледао амерички филм „Тровачи на пучини“, што се сматрало демонстрацијом за империјализам, а други пут сам ухапшен и тада и пребијен, јер сам пролазећи улицом погледао у правцу америчке амбасаде..).
Одрастао је на Сењаку, у кући коју су одузели комунисти и до данас нису вратили, дружећи се са царским Русима, (сећам се празника у Ваведењу како су се Руси молили и посебног заноса током „Херувике“), читао је о.Јустина Поповића и владику Николаја Велимировића, био је увек веран Богу, православљу, за Краља и отаџбину, као и сви његови тадашњи блиски пријатељи . Један је од најзначајнијих припадника легендарне Медиале, а браду је носио да нагласи да је четник (када ми се родио син Сава, ја сам се шалио да је рођен са кокардом на челу). Посвећен у потпуности црквеном градитељству и дубоко свестан да то није обична грађевина, већ „брод у коме се људи спасавају“, при сваком новом пројекту доследно брани реализацију идеје до краја, те се често дешавало да не буде у прилици да остане на изградњи до краја. Поред свих тешких и често драматичних момената у животу, достојних неког узбудљивог романа, његова ведрина и готово детињи поглед са једне стране и дело које по дубини, озбиљности и обиму може да испуни и три живота, са друге стране, говоре да је пред вама Личност, човек чији је живот истински „продужена Литургија до вечности“ (Пеђа Ристић).
Рекли сте једном приликом да је архитектура врло сложенo – једноставна наука. Ваше опредељење је црквено градитељство, што подразумева поштовање канона са једне али и велики простор за креативност са друге стране Како је и када у Вама настало то опредељење?
То се вероватно предодредило још пре мог рођења, зато што сам четврта генерација дипломираних архитеката у мојој породици по мајци, рођеној Табаковић, из Арада (данас у Румунији), не рачунајући оне претке који су били тесари или дунђери. Први дипломирани архитекта у породици са Университета у Бечу био је веома талентовани деда стриц, Александар који је урадио пројекат за патријаршију у Сремским Карловцима под шифром „Ко хоће часно, не може ласно“. На жалост, умро је врло млад. Други је био деда Милан, који је живео веома дуго и међу осталим изградио око десетак цркава и обележио архитектуру Арада. Дешавало се да сам цртао порд њега. Затим долази ујак Ђорђе, који је обележио архитектуру Новог Сада и једна улица у Новом Саду данас носи његово име. Са њим сам већ као стасали архитекта унеколико „радио“ заједно, односно, он је потписивао моје мале пројекте док ја нисам био овлашћен, а манстир Свете Меланије код Зрењанина који је он пројектовао 1935. године ја сам после његове смрти проширио. Иначе, у Новом Саду се већ десет година додељује архитектонска награда Ђорђе Табаковић, по мом ујаку, и један од добитника је извесни Бербаков, син свештеника, који је награђен за споменик Шиптарима партизанима у Старом Бечеју. Ја сам се те 1944. задесио у Старом Бечеју и четнике су одмах стрељали као колаборанте, а Шиптаре балисте, отворене фашисте су молили да пређу у партизане и неколико стрељали да „убеде“ остале да им „добровољно“ приђу. Било је смешно гледати те Шиптаре у кратким панталонама афро дезена, испод којих су вириле беле дугачке прљаве гаће, како на минус 10-15 на тргу слушају предавања из марксизма на српском језику, који не разумеју ни реч. Тако су комунисти преобукли отворене фашисте и убице у ослободиоце, па не треба да се чудимо што сада Агима Чекуа проглашавају за премијера, јер то је све у духу такве традиције.
Поред наслеђа са мајчине стране, и мој отац је био инжењер централног грејања па сам врло често њему цртао планове инсталација у зградама, а на крају незавршеног ланца ме наслеђује син Сава и изгледа да ме добро превазилази. Данас углавном радимо жестоко заједно. Свака част изузецима, међутим, ове „ђавоље“ вештине, да би биле успешне треба одгајати генерацијама. Капиталисти света се чуде како се у нас у сиромаштву може напрасно обогатити, јер је другде за то потребно неколико генерација. Уравниловка је нама уништила не само Бога, већ и Богом дати укорењени таленат појединца, а тиме и укупној нацији. Мом ујаку су комунисти забранили да држи самостални ауторски биро, као што су забранили и сваку другу приватну иницијативу, све је морало да буде колективно – друштвено. У немилосрдној и често крвавој диктатури пролетаријата могло се радити само у државним, од партије „радничке класе“ контролисаним предузећима. На преким судовима „у име народа“, пљачкала се талентом стечена имовина која парадоксално, ни до данас није враћена онима који су је Богом дано стварали, чак се постављало „морално правило“ да је неморално запошљавати рођаке. Одмах после материјалне пљачке 1944. године, кренули су и на духовно искорењивање, онемогућавано је деци „богаташа“ да се уписују на факултет. За упис је била неопходна карактеристика душебрижника, у којој је било потребно имати радне акције и радничко порекло. Тек су 1949. само на техничким факултетима увели пријемни испит, који сам наравно положио, па сам се ето провукао и могао и да студирам.
То време крајем четрдесетих и почетком педесетих година било је изузетно тешко, чак и опасно за све оне који се нису уклапали у нови комунистички систем, наметан силом и страхом. У каквим условима су текле Ваше студије?
Због свега изнетог такав факултет је за мене био нужно зло кроз које сам имао жељу само да се провучем. Било је то време ударника, а на обавезну праксу већ после прве године смо слани декретом. Ванпартијци су добијали забачену унутрашњост, а комунисти центар града. Ја сам изгледа био вешт, па сам успевао и ту да се извучем. Међутим, готово сви слични мени, као рецимо Леонид Шејка, нису имали довољно снаге да избегну ни радне акције, ни праксу на терену, па су пострадали. Баш сам недавно добио једну стару фотографију, досад непознату Шејкиним биографима, са обавезне праксе у Чачку, где он стоји у друштву својих колега на градилишту, а на полеђини је исписан датум – 9.10. 1950. године. Ја сам „илегално“ терао по свом слободном избору, а то значи да сам се бавио свим и свачим, почев од спорта па до биологије, физике, астрономије, до више математике, возио сам чамцем ловце, поправљао часовнике, штимовао клавире, радио на грађевинама, и немам појма како сам имао снаге и одакле сам црпео енергију да не посустанем у безмало никаквим материјалним условима са оцем који је био на робији. То је, међутим, било неопходно, јер је архитектура у основи свеобухватна, али је истовремено и веома просто сложена, јер је она у том простом сажетом збирном облику иконостас свих наука у којој свакодневно живимо. Ми носимо титулу „инжењер архитектуре“, па за нас инжењери кажу да смо луди уметници, а уметници да смо хладни инжењери.
Недавно сте на подстицај једног младог историчара, сада мр Срђана Цветковића, који истражује злочине комуниста у периоду непосредно после преузимања власти, написали изузетно узбудљиво и потресно сведочанство о једној тучи на Техничком факултету 1952. између Удбаша и „неподобних“ студената, у којој сте учествовали, и где је био у опасности живот многих студената, а неки су доживели праве трагедије (као студент из Краљева који је ослепео од последица линчовања од стране „напредних“ омладинаца). Изгледа да многи код нас још увек не знају какав је терор владао тих година, чак се говори „за време Тита је било боље“…
Драго ми је што ме је тај млади човек, за потребе свог магистарског рада, готово приморао да се сетим свега тога и да запишем своје сећање на тај заиста драматичан догађај. Он сада већ спрема свој докторат и мислим да ће мр Срђан Цветковић бити значајно име у проучавању наше новије историје. То су биле табу теме у нашој историји, а то је истина која кад тад мора да изађе на видело, као још много таквих и сличних догађаја. Највећа општа тешкоћа у мом, као и у животу свих нас из ванпартијске масе, био је и остао комунизам. После краткотрајног фашизма (1941-1944), када смо стрепели сваке ноћи да ће доћи да нас покупе, упали смо у нажалост трајни комунизам, где смо опет стрепели да ће да нас покупе. Комунизам је својим иницијалним зверствима 1944. утеривао људима страх у кости, тако да су људи од страха оглупели и заборављали и оно што су знали, а нарочито се ничега непријатног нису сећали, јер им је памћење било занемело. Цео век смо провели у елементарној животној борби за опстанак, са непрекидним суђењима, ношењем пакета у затвор, стамбеним споровима. Мој отац, који је из политичких разлога био на робији, пребијан је и понижаван, кућа нам је била конфискована, (Сењачка 3) избачен сам из дела стана са породицом, више пута сам био привођен. Успео сам ипак да изградим своју малу пукотину и својим рукама сам изградио кућицу на дрвету на Сави, само од дасака које су допливале реком. Кућицу су ми комунисти два пута рушили, јер: „иста служи за окупљање омладине која својим понашањем не одговара лику Титовог омладинца“.
Делом и из таквих окупљања „неподобних“, у ствари истомишљеника који су стварали своју „оазу у општој пустињи духа“, настала је и чувена Медиала, а Ви сте свакако један од њених (нај)истакнутијих чланова. Какви су били Ваши међусобни утицаји?
То ми не знамо. Што би рекао мој пријатељ, великоСрбин из Црне Горе, сада покојни Вукота Вукотић звани Тупа:“ Та Медиала, то ви је измислио они Главуртић!“ (иначе, најчешће сам хапшен због мојих пријатеља Срба из Црне Горе, па би Вукота рекао – Немо’ ти жабар (равничар) да ми браниш српство!)
Медиала – то је изрекао Љуба Поповић, а у то време постојали су разни изми – егзистенцијализми, и разни други, а једини изворни покрет који није био копија је Медиала, иако то и није био заиста покрет. Ми смо се једноставно дружили међу собом спонтано, без неких формалних окупљања, а последње речи Леонида Шејке су „Сликање је облик молитве“… И градња цркве је облик молитве, Црква је молитва, као и иконе. Шејка и ја смо се дружили на истој таласној дужини. Ја сам одрастао са Русима оданим Цару, био их је пун Београд, а и наша кућа, јер су као „приспособљени“ технички цртачи радили код мог оца инжењера. Једино што им замерам је што ме нису научили руски језик, будући да су српски говорили као и ми. Касније на мом факултету, на мене су ипак највише утицали баш ти наши драги руски емигранти, као што су били моји професори Григорије Самојлов и Петар Анагности. Када се каже љубав између Србије и Русије, ја мислим на те Русе…
Када су Вас скоро питали колико сте цркава пројектовали и Ви рекли „око 50“, реакција је била „ех, баш толико“, што вас је натерало да их побројите и дошли сте до броја 80, што је и Вас изненадило. Колико њих је изграђено до краја по Вашој замисли и са Вашим учешћем?
Можда само оне прве које сам подигао у манастиру Каони и околини. Архитектура је једна од највећих страсти и као свака патолошка љубомора може да обузме човека да не може да се контролише. Прво је било забрањено да неко буде аутор, ако комисија то не одреди, а онда је свако преузимао да буде аутор. У том судару се поставља питање шта да радим кад сам по свом завету самостални аутор, који самостално пројектује и одговорно потписује своје ауторско дело, на које одмах сви навале да га скрнаве, не би ли се и они напојили стваралачког усхићења које ја, по њима, себично и недемократски присвајам само за себе. Стваралаштво није плод демократије, демократија треба само да обезбеди независност уметника и да се не меша у његово дело. Када је пре неколико година започела градња моје прве београдске цркве у Крњачи, био сам писмено удаљен са градилишта, а порушен ми је и започети зид висине од 1,50 метар. Опет сам и ту успео да нађем пукотину и да се провучем, и да као у пожару неправде који не могу да угасим, спасем оно што се спасти може. Тако сам ипак успео да у Крњачи остварим, истина мало окрњен пројекат, али ипак око 80 одсто мој пројекат, с тим што сам радове на објекту водио преко посредника. Ипак паметнији попушта. Нећу себи да дозволим да се понашам као наши политичари, доста је у српском народу сукоба и раздвајања. Народ је ипак задовољан изгледом своје нове цркве, а колико сам чуо о њој се и Његова Светост патријарх српски Павле веома повољно изразио.
Мање је познато у нашој јавности да сте докторирали у Грацу на тему реконструкције Лепенског вира. Одакле интересовање за ту тему и у каквој је вези са Вашим целокупним делом?
То што сам се бавио праисторијском архитектуром била је још једна моја својеврсна диверзија и уметност преживљавања под комунистима. За дипломски рад наводно сам пројектовао концертну дворану, а свима је било јасно да је то црква. Међутим, у одбрани рада све сам поставио на основу једне гране математике коју тада нико није познавао, на теорији скупова, којом сам поставио сасвим нову и оригиналну теорију акустике. Добио сам десетку, а Народна омладина је тражила да ме ухапсе. Док сам се крио, два храбра професора су ме бранила и одбранила. То су били Димитрије Леко и Станко Клиска, али су због тога превремено пензионисани. Мада сам желео да ми докторат буде из акустике Православних цркава, ипак то нисам урадио јер бих сигурно имао опаснијих неприлика. Зато сам се повукао у праисторију у којој нема ни православних, ни Срба, мада је за мене и то опет била Црква, односно Црква адамска. Тако сам се одмах по открићу Лепенског вира самоиницијативно и неинституционално нашао на лицу места и у свом стилу полуилегално учествовао у ископавањима да бих покупио са своје тачке гледишта материјалне доказе за поткрепљење своје теорије. И ту сам остао веран математичкој апаратури. Међутим, у нас научници, поготово археолози, обично не само што не верују у Бога, него не знају ни математику и то често ни ону основну, средњошколску. Славни др Драгослав Срејовић ме је тако покрао, моју оригиналну реконструкцију и моје цртеже, као што је и неке моје периферне идеје прогласио за своје, те сам био принуђен да докторат браним на Техничком университету у Грацу у Аустрији где сам био изабран за госта професора. Уопште, савремено јавно мнење на западу сматра да су наука и религија стриктно одвојене једна од друге, иако се оне једна у другу преливају, а све, бар за нас вернике почиње од Бога, односно од цркве Христове. На университетима у Цариграду увек се проучавала Евклидова геометрија све до университета у Москопољу, кога је сурово уништио средином 17. века, Арбанас Али паша Тепелан, и то историјско сазнање покушавам да унесем у свест својих студената. Ја их учим оно што не могу да нађу у књигама, а за остало нека се снађу у литератури.
Обнављали сте Свете Арханђеле код Призрена почетком деведесетих, по радовима Др Радослава Грујића, великог научника и патриоте, оснивача Музеја СПЦ пре Другог свеског рата. Рекли сте недавно, а поводом полемике која се јавила због новог Закона о заштити културних добра, где сте подржали предлог да верске заједнице могу самостално да врше заштиту својих објеката, да нам је поново потребан један Радосав Грујић, поготово због ситуације на Косову и Метохији.
Као да су сви ударени комунистичким топузом, не могу да мисле логично…Треба да се донесе нови закон о заштити споменика културе, што је врло актуелно, због догађаја на Косову и Метохији. Сада нас присиљавају да ми заједно са Шиптарима и осталима обнављамо цркве на КиМ што треба да буде готово за мање од годину дана, што је тотални апсурд за такву врсту посла. То је силеџијство, и навалили су куси из целог света да раде тај посао. Ја сада доживљавам рехабилитацију, јер је ненадано иза мене 2004. године стала директорка Завода за заштиту мр Гордана Марковић. Сада треба да се усвоји закон по коме и Црква може да обнавља своје објекте, без да тражи дозволу од Завода за заштиту, под условом да има стручан кадар, докторе наука, специјалисте у том послу, може да се организује и да сама води своје домаћинство. Сада су скочили буквално сви у тој бранши, нека Жана Гвозденовић, директорка Музеја савремене уметности је написала један мејл, где зове све директоре музеја да се скупе против Гордане Марковић и ја напишем један чланак и то под притиском секретара наше Академије, јер се ми трудимо да владамо својим делом, не кажем имовином, јер имовина је у другом плану, прво што треба да се заштићује је аутентично дело. Била је читава серија прилога на ту тему, где су се потписали сви „велики“ научници. Ја сам написао чланак, подршку Гордани Марковић, који нису хтели да објаве у „Политици“, него под притиском су објавили, али не у рубрици култура, већ једну четвртину у рубрици „Међу нама“, и онда то више није то. Ево поента, коју су они избацили – у свакој војној јединици каже се како та и та јединица води светлу традицију те и те јединице или тог и тог народног хероја, па тако све установе, па и Црква имају своје свеце, те и Заводи за заштиту споменика културе. Један Удбаш Србин, родом из Ђаковице је да би се додворио новој власти, раскрстио је са религијом и срушио српску цркву у Ђаковици. У току Другог светског рата су хтели балисти да је сруше, али Италијани нису дали, рекли су да је штета за тако лепу цркву, и ту су показали и своју католичку свест, што се и сада показује на Косову. Али, после су отишли италијански окупатори, па су дошли комунистички окупатори и црква је срушена, па је тај који је срушио цркву после неког убрзаног курса постао директор Музеја у Приштини и то је генеза данашњих завода. Квалификација за директора је та што је срушио цркву, наравно не џамију и не католичку, комунисти су рушили већином православне цркве. То је њихова традиција и то је њихов светац, тај рушитељ цркава.
Ко је основао Музеј СПЦ?
1878. се родио у Земуну Радосав Грујић, студирао је у Загребу који је у то време био и велики српски град, па у Бечу и успео да докторира у Загребу. Био је врло активан, покренуо је истраживање Светих Архангела, основао је Музеј СПЦ који је био у Конаку Кнегиње Љубице, имао је стотине прилога и био професор Университета и оснивач Музеја у Скопљу. То је пандан кога ми имамо као оснивача. Потом избија рат и долазе грозне вести и лешеви пливају Савом до Београда и руше се манастири и он се сети свог колеге са студија, аустријског барона Рајсвица, јер та аристократија углавном није била за национал-социјалисте, односно за Хитлера. Он му набави немачку униформу и неке документе, он изврши са тим бароном смотру усташке почасне страже негде у Срему и ја кажем да је он Џемс Бонд као кад бих ја сада обукао америчку униформу и извршио смотру почасне УЧК страже то је била велика храброст. Потом нађе на поду једне разваљене цркве у Срему мошти цара Лазара, па требује немачке војне сандуке и стави Цара Лазара и Цара Уроша, па их свечано дочека у Београду влада Милана Недића. На крају је прикупио 40 вагона спасавајући што се спасти могло, тешко рискирајући сопствени живот. Кад се рат завршио, њега ухапсе, пребију и осуде на губитак националне части, одузму музеј СПЦ и сада питају да ли СПЦ може да има свој завод?
Наравно да може, али сам рекао да после 50 година Црква треба да се опорави и овај Завод треба да се опорави, није лако преко ноћи створити кадар, и ми радимо на томе јер 12 година постоји Академија СПЦ која школује кадар. Онда је уследио напад на Мирослава Мију Станојловића који је очистио у Милешеву фреске Светог Саве и он је наш најбољи рестауратор, али то је првенствено напад на Академију СПЦ. Наравно, они су напредовали од рушења цркве у Ђаковици, али никако да наставе, јер сада треба да спасавамо Косово и треба нам опет један Радосав Грујић. За сад имамо само трибину др Радосава Грујића а и Завод је тражио да се улица у којој је смештен зове по њему. Ја сам по његовим прилозима радио обнову Светих Архангела, 1991. године, где је врло једноставно објашњено да је Света тајна темељ сваке изградње цркве.
Када се међународна заједница укључила у пројекте обнове ратом пострадалих културних добара, постављен је поново двоструки принцип, по коме се само српској страни намеће да у обнови учествују и рушитељи и они који нису учествовали у градњи, а када су муслимански или католички објекти у питању, принцип је другачији, што нам јасно говори и пример Мостара?
На жалост, да. Када сам имао трибину поводом годишњице 17. марта, где су позвани сви медији и амбасадори и министри, одазвао се један амбасадор –турски и један министар – Радивоје Наумов. Рекао сам тада турском амбасадору да је Турска озбиљна држава, јер води рачуна о свом наслеђу, а поводом обнове мостарског моста. Мост је рађен методом рекомпозиције. Радници који су то радили дошли су из Турске, долазио је њихов министар културе и свакодневно је пратио радове, дигнута је шатор џамија и сви мајстори су се дневно пет пута клањали. То се тако ради, без обзира што то сад није Турска, Турци су аутори тог моста, нико боље не може да га обнови на исти начин, него они. Није то само то што су тесаници заливани оловом, већ што су ти мајстори потомци старих мајстора, гледао сам прилог на ТВ о једном од њих, и он каже да има десет генерација које клешу камен и да му је велика част да ту ради. Он сасвим другачије ради него неки други народ када би радио. И тако сад ми исто треба да кажемо да нећемо са Шиптарима да обнављамо, него ће да раде наши, такође стручни калуђери. На пример, игуман Лука у манастиру Цетињском је дипломирани историчар уметности, магистар је, био би и доктор да се није определио за монаштво и требао да наследи Миодрага Јовановића на катедри за историју уметности у Београду. Дакле има у цркви доста таквог кадра, не довољно, али ипак има. Треба да се врати сва имовина цркви и сва надлежност, како је већ урађено у Румунији.
Будући да црква није обична грађевина, већ брод у ком се људи спасавају, који канонски захтеви при градњи морају дословно да се поштују да би црква заиста и била то – спасавајући брод?
То може врло просто да се објасни, ако би се прихватила теза да нема суштинске, већ само формалне разлике између, рецимо Евклидове геометрије и црквених канона живоградње и живописања. Лоши ђаци се плаше математике, а математика се оснива на ономе што се не доказује (аксиоми) у шта се исто тако без сумње верује „без доказа“, као што се свим телом и душом верује у Бога. Зато се нишчи духом демократски удружују и траже да се укине и избаци математика из школе „да се деца не муче“, а неверници да се црква одвоји не само од школе, већ и од науке и државе, да се деца „не залуђују“. Мени лично догма уоште не смета, већ напротив, она ми чини темељ у мом слободном градитељском стваралаштву да не би начинио кич, што је неопростив грех према Светом Духу, а математика ми служи да ми се оно што градим не сруши. Не може једно без другог. Кад има те куполу на квадратној основи на пример, има та четири пандантафа, који чине разваљен гроб васкрслог Христов. Црква је део молитве код нас није код суботара, тамо је важно да су људи у једној просторији, да је лепо окречено, да су чисти, добри, хумани, а о Светој тајни нема ни говора, можеш само да их гњавиш и боље да о томе не причамо, јер нема ту дијалога, не може да се уклопи једно у друго. Као и свака уметност, црква је облик молитве, односно Литургије, а цео живот је у ствари продужена литургија до вечности.
Како да се изборимо са опасношћу да и код нас завлада колонијални дух, с обзиром на некритичко преузимање западних узора и потискивање свога наслеђа?
Наша прича ми личи на причу о Мау Mау. То је био један доброћудни Кенијац кога су чак и Енглези прихватили, научио да чита и пише и био читач водомера у Кенији. Онда су његови почели да се боре за слободу и њега прогласили да је људождер, да је „Мау Mау“, (то је нешто слично као што су наши четници проглашени за кољаче). Међутим, мало касније су га оженили једном ружном плавом Енглескињом, јер је за црнце то нешто значајно, бела жена. Исто су тако исти Енглези, прогласили и Абориџане за људожедре освајајући Аустралију. Пре две године се председник Аустралије извинио Абориџинима који никада нису били људождери, јер је то било само оправдање да их истребе. Маркале и Рачак значи није први пут, радили су то већ.
Да се вратим на Мостар – професор университета у Немачкој и Аустрији Борис Подрека, и члан САНУ, мислим да му је мајка била Мостарка, да би се наводно одужио Мостару доводи младе архитекте и студенте университета са новцем Ага Кана у Штутгарту да нам пројектују обнову порушеног Саборног српског православног храма у Мостару изграђеног 1863-73, дело знаменитог народног мајстора Андреја Дамјанова из Велеса. Видите то колонијално чудо, како они поступају према нама? У истом Мостару Турци обнављају свој мост како сам већ описао. Сад млади архитекти из Европе под вођством архитекте Подреке дају своја „решења“, а ради илустације како треба да се уради обнова српске цркве, нека послужи цитат из високо котираног рада Бењанина Шилака, који иначе служи као препорука за обнову: „Projekt predviđa da se ruševine stare crkve preslože u visoki zid u obliku slova “U“ koji se s brda otvara prema panorami Mostara. U tom polju nastaje nova crkva. Ovaj novi otvor prema realnosti posljeratnog doba pokušava da već izgledom samog kompleksa omogući razgrađivanje pretjeranog masovnog patetičnog mitologiziranja. Predloženi objekat teži novom suživotu s drugim vjerskim zajednicama.“
Та архитектура, још то и није тако страшно, мада нема никаве везе са православљем, али тај текст, то је прст у око, то је татарско иживљавање…
Ми можемо да уђемо у те европске интеграције, али искључиво као комплетни људи, а не као колонија. Нервирају ме наши људи што не пазе на своје писмо – ја у свом компјутеру све пишем ћирилицом, код мене је све ћирилица, то је наше право писмо, писмо српског језика.
Живот је продужена Литургија до вечности
Православље, мај 2004.
ИНТЕРВЈУ Маја Радоњић
Архитектура је у основи свеобухватна, али је истовремено и веома просто сложена, јер је у простом сажетом збирном облику иконостас свих наука. Ми носимо титулу „инжењер архишектуре” па за нас инжењери кажу да смо луди уметници
Др Предраг Пеђа Ристић, инжењер архитектуре и професор Академије СПЦ за уметност и консервацију, спада у наше најзначајније црквене градитеље последњих педесет година или како сам каже – жиждитеље, што је лепа стара српска реч за архитекту. Тешко је у краћем тексту, попут овог увода у разговор, представити у главним цртама његов живот и дело, поготово што његов животопис није уобичајен, већ безмало достојан једног узбудљивог и често драматичног романа.
Рођен је и растао у Београду, у породичној кући у Сењачкој 3, која је после рата конфискована и никад није враћена. Отац му је био солунски борац, инжењер, врхунски стручњак за водоводе и клима-уређаје, а мајка потомак чувене породице Табаковића, архитеката и сликара. Растао је, дружећи се са децом царских Руса, којих је био пун предратни Београд и одатле потиче и његова љубав према пливању и Ади и то током целе године, а 1946. године је био и првак Србије у пливању. Из тог времена памти и недељна богослужења у манастиру Ваведење на Топчидеру, пуном Руса који су са посебним заносом учествовали у служби, плачући посебно током ,,Херувике”. Сећа се и прерано настрадалог, изузетно талентованог руског сликара Игора Васиљева и њиховог дружења, времена ,,Медиале” и сталне полицијске присмотре под којом је живео, јер му је отац робијао као непријатељ комунизма и умро у затвору, а он је више пута привођен, затваран, као и сви који су потицали из ,,сумњивих” породица и били привржени својој вери и традицији. У то време је издржавао породицу разним пословима, најчешће физичким. Дипломирао је архитектуру 1956. године, пројектом цркве, коју је морао да пријави као концертну дворану. Целог свог века се бави црквеним градитељством, трудећи се да ни у најмањем детаљу не изађе из оквира догматике и канона, дубоко свестан да црква није обична грађевина, већ ,,брод у ком се људи спасавају”. Добитник је награде принца Чарлса за пројекат црквеног дома у Бирмингему и Ордена Светог Саве за пројекат цркве у Апатину, посвећене Сабору светих арханђела.
Пројектовао је око 70 цркава и црквених објеката, за време Васкршњих празника, Његова Светост патријарх српски Павле је освештао темеље новог храма у Пиносави, који ће се градити по пројекту др Пеђе Ристића. Неконвенционалан по природи и упоран у настојању да се идеја пројекта што верније реализује током градње, наилазио је и наилази на многа оспоравања и препреке, па се дешавало и да не буде у прилици да остане до краја при реализацији објекта. Како он сам каже, увек је било потребно много одобрења, дозвола и печата разних комисија и институција, да би градња уопште почела, а важан је само један једини печат, печат дара Духа Светог који добијамо приликом Свете Тајне Крштења, а дужни смо да га чувамо у себи кроз све што мислимо, говоримо и радимо.
Када сте и како одлучили да црквено градитељство буде Ваше животно определење?
То се вероватно предодредило генетски још пре мог рођења, зато што сам четврта генерација дипломираних архитеката у мојој породици по мајци, рођеној Табаковић из Арада (данас у Румунији). Не рачунајући оне прапретке који су били тесари или дунђери.
Први дипломирани архитекта у породици са университета у Бечу био је веома талентовани деда стриц, Александар који је урадио пројекат за патријаршију у Сремским Карловцима под шифром ,,Ко хоће часно, не може ласно”. На жалост умро је врло млад.
Други је био деда Милан, који је живео веома дуго и међу осталим изградио око 50 цркава и обележио архитектуру Арада. Дешавало се да сам цртао поред њега.
Затим долази ујак Ђорђе, који је обележио архитектуру Новог Сада и једна улица у Новом Саду данас носи његово име. Са њим сам већ као стасали архитекта унеколико ,,радио” заједно, односно он је потписивао моје мале пројекте док ја нисам био овлашћен, а манастир Свете Меланије код Зрењанина који је он пројектовао 1935 године ја сам после његове смрти проширио.
Поред тога отац ми је био инжињер центраног грејања па сам врло често њему цртао планове инсталација у зградама, а на крају незавршеног ланца ме наслеђује син Сава и изгледа да ме добро превазилази. Данас углавном радимо жестоко заједно.
Свака част изузецима, међутим, ове ,,ђавоље” вештине, да би биле успешне треба одгајати генерацијама. Капиталисти света се чуде како се у нас у сиромаштву може напрасно обогатити, јер је другде за то потребно неколико генерација. Уравниловка је нама уништила не само Бога, већ и Богом дати укорењени таленат појединца, а тиме и укупној нацији. Мом ујаку су комунисти забранили да држи самостални ауторски биро, као што су забранили и сваку другу приватну иницијативу, све је морало да буде колективно – друштвено. У немилосрдној, често и крвавој, диктатури пролетаријата могло се радити само у државним, од партије ,,радничке класе” контролисаним предузећима. На преким судовима ,,у име народа”, пљачкала се талентом стечена имовина која парадоксално, ни до данас није враћена онима који су је Богом дано стварали, чак се постављало ,,морално правило” да је неморално запошљавати рођаке.
Одмах после те материјалне пљачке 1944. године, кренули су и на духовно искорењивање, онемогућавано је деци ,,богаташа” да се уписују на факултет. За упис је била неопходна карактеристика душебрижника, у којој је било потребно имати радне акције, и радничко порекло. Тек су 1949 године само на техничким факултетима увели пријемни испит, који сам, наравно, положио, па сам се ето провукао и могао и да студирам.
Какви су били услови за изучавање те сложене науке у време када сте студирали на Београдском универзитету?
Због свега изнетог такав својевремени факутет је за мене био нужно зло кроз које сам имао жељу само да се провучем. Било је то време ударника, а на обавезну праксу већ после смо прве године слани декретом. Ванпартијци су добијали забачену унутрашност. Ја сам изгледа био вешт, па сам успевао и ту да се извучем. Међутим, скоро сви слични мени, као рецимо Леонид Шејка нису имали довољно снаге да избегну ни радне акције ни праксу на терену па су пострадали.
Ја сам ,,илегално” терао своје по слободном избору, а то значи да сам се бавио свим и свачим, почев од спорта па до, биологије, физике, астрономије, до више математике, возио сам чамцем ловце, поправљао часовнике, штимовао клавире, радио на грађевинама, и немам појма како сам имао снаге и одакле сам црпео енергију да не посустанем у скоро никаквим материјалним условима са оцем који је био на робији. То је, међутим, било неопходно, јер је архитектура у основи свеобухватна, али је истовремено и веома просто сложена, јер је она у том простом сажетом збирном облику иконостас свих наука у којој свакодневно живимо. Ми носимо титулу ,,инжињер архитектуре” па за нас инжињери кажу да смо луди уметници, а уметници да смо хладни инжињери.
На какве сте тешкоће све наилазили у то време?
Највећа општа тешкоћа у мом, као и у животу свих нас из ванпартијске масе, био је и остао комунизам. После краткотрајног фашизма (1941-1944), када смо стрепели сваке ноћи да ће доћи да нас покупе, упали смо у нажалост трајни комунизам где смо опет стрепели да ће да нас покупе. Комунизам је својим инцијалним зверствима од 1944. утеривао људима страх у кости, тако да су људи од страха оглупели заборављали и оно што су знали, а нарочито се ничега непријатног нису сећали, јер им је памћење било занемело. Цео век смо провели у елементарној животној борби за опстанак, са непрекидним суђењима, ношењем пакета у затвор, стамбеним споровима. Мој отац, који је из политички разлога био на робији, пребијан је и понижаван, кућа нам је била конфискована, избачен сам из дела стана са породицом, више пута сам био привођен итд.
Успео сам ипак да изградим своју малу пукотину и својим рукама сам израдио кућицу на дрвету на Сави, само од даска које су допливавале реком. Кућицу су ми комунисти три пута рушили, јер: ,,иста служи за окупљање омладине која својим понашањем не одговара лику Титовог омладинца”.
Колико је на Ваше формирање у детињству утицало дружење и одрастање у предратном Београду пуном Руса избеглих од бољшевика и колико се уопште зна о утицају Руса на духовни и културни живот Београда и Србије у том времену?
Много, кућа нам је пре Другог светског рата била пуна царских Руса, који су као ,,приспособљени” технички цртачи радили код мог оца инжињера. Брагодарећи првим избеглицама од комунизма њиховим живим непосредним сведочењима, били смо на неки начин повлашћени; унапред смо знали ко су, мада нам то није баш много помагало, јер је престрављена ,,ванпартијска маса” била подворна и склона општем цинкарењу.
Кад размислим видим да су касније, на мом факултету, на мене ипак највише утицали баш ти наши драги руски емигранти, као што су били моји професори Григорије Самојлов и Петар Анагности.
По Вашем пројекту саграђено је око 70 цркава, али колико је њих изграђено до краја по Вашој замисли и са Вашим учешћем, и које су то цркве?
Можда само оне прве које сам у манастиру Каони и околини.
Архитектура је једна од највећих страсти, и као свака патолошка љубомора може тако да обузме човека да не може да се контролише. Прво је било забрањено да неко буде Аутор, ако то комисија тако не одреди, а онда је свако преузимао да буде Аутор. У том судару се поставља питање шта да радим кад сам по свом завету самостални Аутор, који је тек ових дана као плод Петог октобра најзад добио лиценцу да званично самостално пројектује и одговорно потписује своје ауторско дело, на које одмах сви навале да га скрнаве, не би ли се и они напојили стваралачког усхићења које ја, по њиховом мишљењу себично и недемократски присвајам само за себе и своју сујету. Стваралаштво није плод демократије, демократија треба само да обезбеди независност уметника, и да се не меша у његово дело.
Како напредује изградња Ваше прве београдске цркве, у Крњачи, и шта за Вас, као рођеног Београђанина, значи тај пројекат?
Нико у свом селу не може да буде ,,геније”, као и ја у свом Београду. Тако да сам био писмено удаљен са градилишта, а порушен ми је и започет зид висине и до 1,5 метар. У нашем народу још осећају дубоке ране безбожног комунизма, па су се зато иначе и неки, иначе добри и поштени верници, чланови Црквеног одбора забринули да ја као ,,дивљак” који не поштује никакве законе и под комунизном добијену грађевинску дозволу, не узимајући у обзир да има и лажних, противприродних, и безбожних закона. Опет сам и ту успео да нађем пукотину и да се провучем, и да као у пожару неправде који не могу да угасим, спасем оно што се спасти може и да се по свом старом систему провучем. Тако сам ипак успео да у Крњачи остварим, истина мало окрњен пројекат, али ипак око 80% мој пројекат. (100% не може никад да се постигне.) Нажалост, да не би изазивао самоуправљачке међуљудске сукобе радове на објекту сам водио преко посредника, и сигурно дуго нећу моћи непосредно да видим своје дело.
Јер паметнији попушта.
Нећу себи да дозволим да се понашам као наши политичари, доста је у српском народу сукоба и раздвајања. На жалост, радови на Цркви још трају, и ЦО незауставиво и даље скрнави и Логос и логику. Често се питам, шта је то у људима да тако незаустављиво срљају у напаст, против здраве памети и коначно чине штету свом народу, бар по ономе што се може очигледно може измерити, а то је цена изведених радова и њен технички квалитет. Ипак на крају крајева могу да будем релативно задовољан, јер је упркос свим грешкама које можда само види око посебног стручњака, народ задовољан изгледом своје Нове цркве, а њој се и Његова светост патријарх Павле колико сам чуо веома повољно изразио.
Поред тога што сте дипл. инжињер архитектуре, професор академије СПЦ за уметност и консервацију, ви сте докторирали на тему реконструкције Лепенског вира, што је мање познато у нашој јавности. Откуда интересовање за ту тему и на који начин је повезана са Вашим целокупним делом?
То што сам се бавио преисторијском архитектуром била је још једна моја својеврсна диверзија и уметност преживљавања под комунистима. За дипломски рад наводно сам пројектовао концертну салу, а свима је било јасно да је то црква. Међутим, у одбрани рада све сам поставио на основу једне гране математике коју тада нико није познавао, на теорији скупова, којом сам поставио једну савим нову и оригиналну теорију акустике. Добио сам десетку, а Народна омладина је тражила да ме ухапсе. Док сам се крио два храбра професора су ме бранила и одбранила. То су били Димитрије Леко и Станко Клиска, али су због тога превремено пензионисани.
Мада сам желео да наставим овај успешно започет дипломски рад, и да ми докторат буде из акустике православних цркава, ипак т нисам уради јер бих сигурно имао и опаснијих неприлика. Зато сам се мудро повукао у преисторију у којој нема ни православних ни Срба, мада је за мене и то опет била црква, односно Црква адамска. Тако сам се одмах по открићу Лепенског вира самоинцијативно и неинституцијално нашао на лицу места и у свом стилу полуилегално учествовао у ископавањима да бих прикупио са своје тачке гледишта материјалне доказе за поткрепљење своје теорије.
И ту сам остао веран математичкој апаратури. Међутим, у нас научници, поготово археолози, обично не само што не верују у Бога, него не знају ни математику и то често ни ону основну, средњошколску. Славни Др Драгослав Срејовић ме је тако покрао, моју оригиналну реконструкцију, и моје цртеже, као што је и неке моје периферне идеје прогласио је за своје, те сам био принуђен да докторат браним на Техничком университету у Грацу у Аустрији где сам био изабран за госта професора.
Уопште, савремено јавно мњење на западу на западу сматра да су наука и религија стриктно одвојене од друге, као и држава од цркве, иако се оне једна у другу преливају, а све, бар за нас вернике почиње од Бога, односно од цркве Христове. На университетима у Цариграду увек се проучавала Евклидова геометрија све до университета у Мосхополису, кога сурово уништио средином ХVIII века Али паша Тепелан, и то историјско сазнање покушавам да унесем у свест својих студената.
Интересантни су ваши текстови о градњи цркве, која није обична грађевина, већ брод у ком се људи спасавају, и који су основни канонски захтеви при градњи цркве који морају дословно да се поштују, да би грађевина била заиста брод за спасавање?
То ме чак неки пут питају да им објасним преко телефона. Међутим, све то би се могло да се објасни врло просто, ако би се прихватила теза да нема суштинске, већ само формалне разлике између, рецимо Евклидове геомерије и црквених канона живоградње и живописања.
Лоши ђаци се плаше математике, а математика се оснива на ономе што се не доказује (аксиоми) у шта се исто тако без сумње верује ,,без доказа” као што се свим телом и душом верује у Бога. Због тога се нишчи духом демократски удружују и траже да се укине и избаци математика из школе ,,да се деца не муче”, а неверници да се црква одвоји не само од школе, већ и од науке и државе, да се деца не залуђују. Мени лично догма уопште не смета, већ напротив, она ми чини темељ у мом слободном градитељском стваралаштву да не бих начинио кич, што је неопростив грех према Светом Духу, а математика ми служи да ми се оно што градим не сруши.
Не може једно без другог. Црква је као свака уметност облик молитве, односно литургије, а цео живот је у ствари продужена литургија све до вечности.
Звуци дрндафона
Политика, септембар 2022.
АУТОР Драгослав Симић
Познатији по надимку Пеђа Исус, архитекта Предраг Ристић јавио је јуна 2010. године да је пронашао траку са гласом Леонида Шејке (1932-1970), југословенског сликара и архитекте, који пева и прати себе на гитари. Права драгоценост, рекао је Пеђа. Знао је за мој сајт па смо те године у његовом стану посебно снимили Ристићева сећања на Шејку, која је „Политика“ у једном од претходних бројева објавила.
Педестих година 20. века, млади људи различитих друштвених слојева, политичких уверења и образовања, окупљали су се на Ристићевој масарди на Сењаку, дискутовали, слушали музику…
Тако је настало ово занимљиво сећање као проширена прича у којој дефилују разне личности тадашњег београдског јавног живота. Архитекта Предраг Ристић познат у нашој јавности као пројектант многих цркава широм православног света. У овој причи се појављује као занимњив сведок једне ненаписане историје. Ово је његова прича.
– Како сам добио надимак Исус?
Крштено име можеш да промениш у општини, платиш таксу. Надимак који ти налепи околина не можеш да избришеш из живота: ако се буниш тим горе.
Препливао сам Саву 1934. године када сам имао само три и по године. Чим су ме довели на сплав, на повеће пливалиште БОБ клуба, уз обалу данашњег Сајма, ја сам се отргао од маме и скочио у воду. Једном је мој отац скочио у оделу да ме спасава. То позориште на води је гледао цео сплав и професионални тренер свих спортова у оно време, веома популаран Сики Гојковић, који се вратио из Француске где му је пропала боксерска каријера јер га је нокаутирао један црнац. Гојковић је рео мом оцу: ја ћу овог клинца за три дана научити да плива – за три банке. Направио је дил са мојим оцем, везао ме на канап и плуту „скупи, рашири, састави“, дриловао ме је три дана. Трећег дана ставио је у чамац мог оца, бацио ме је у воду и ја сам лако препливао Саву која је ту широка 215 метара и – узео мом оцу три банке.
Са седам година, за време утакмице Југ Дубровник – БОБ клуб (1938), учествовао сам у међутачки док се намештају голови, скакао са трамболина од три метра и пливао узводно и низводно 100 метара. После тога, пошто сам био ватрено риђ и пегав, мазиле су ме ондашње шипарице.
Упркос рату, ми смо баш сваки дан ишли на купање, па и усред зиме. Поред тога, као на селу, риљали смо целу башту и травњак испред куће, хранили смо две свиње у Сењачкој улици број 3 и радили свакојаке тешке послове. Између осталог, свакодневно смо цепали дрва.
Првенство у пливању
До краја рата, упркос глади, порасам до 184 центиметара, био изразито мршав, тако да ми се оцртавао сваки мишић на ребрима, а и кичма ми је била мало крива. Неки лекари саветовали су мојој мајци да шест месеци морам да лежим у кориту. Међутим, ја сам баш под том дијагнозом трчао десет километара по сунцу и побеђивао у масовном кросу – да бих добио патике.
За време такозваног ослобођења, постојала је директива љубави према братском Совјетском Савезу. Иако жестоки антикомуниста, био сам примећен од неких предратних тренера на Ади Циганлији како добро пливам. На првој пријатељској утакмици у ослобођеној Југославији, августа месеца 1945, изабран сам да пливам против хероја Совјетског Савеза Леонида Мјешкова, дрилованог професионалца. Базен су нам изградили Немци још за време окупације, односно био је то резервоар за гашење пожара, али олимпијских размера, 50×25, дубок метар и по, који је био укњештан у малом парку између Скупштине и Главне поште. Херој ме је на 200 метара прсно оставио 50 метера, али ме је сачекао и загрлио. И та је слика изашла на првој страни „Борбе“.
Постао сам популаран, онаквог неубедљивог изгледа, јер сам првенство Србије 1946. на 200 метара прсно, у истом базену, освојио испред Северина Бијелића, на завист и љубомору многих у новооснованом пливачком клубу „Црвена звезда“, па је био ред да добијем подсмешљиви надимак. „Кум“ је био мој пријатељ, будући познати глумац Северин Бијелић, универзални спортиста, не само пливач већ и фудбалер (голман), скијаш итд. У оно доба није ми још расла брада али сам заиста изгледао толико измучен и жилав као да сам малопре скинут са крста. Од тада у клубу, на штрафти (корзоу у Кнез Михајловој улици), у школи, на факалтету, звали су ме само исус и то ме прати све до данас иако сада имам 110 кила. Надимак нема никакве везе са данашњим занимањем (пројетујем цркве). Када су ме својевремено хапсили у Удби и приводили на информативни разговор, рапортирали су: „Ево, довели смо Исуса, како си Исусе?“ Одговорао сам: „Ус..о сам се од страха“.
Крајем четрдесетих и у педесетим годинама прошлог века, у време када није било ниједног кафића, омладина се вртела у круг на штрафти (у Кнез Михајловој улици), момци и девејке кибицовали су се као на сточној пијаци. Ипак, у том чопору нису били сви исти. У овој маси било је и оних који, рецимо, нису говорили само о фудбалу већ дискутовали о вишој математици, а одлазили смо искључиво на концерте класичне музике на Коларчев универзитет, у оперу, позориште, кинотеку, посећивали изложбе, цркву, бавили смо се спортом (био сам првак у пливању), нисмо одлазили на утакмице. Снобовске дискусије о бесконачности су трајале често до зоре и онда смо одлазили на купање на Ђачко купатило на Дунаву, без обзира на то то да ли је лето или зима. Стално смо се међусобно такмичили, ко може више ово или оно, да скочи да прескочи, али и да реши неки проблем из математике. Тако сам у шеснаестој години научио оно што се учи на нашим универзитетима и више од тога; а неке области које тада нисам научио у својим формативним годинама, нисам савладао ни касније, на универзитету.
Како је настао и нестао дрндафон?
У то мрачно време када смо се делили на оне који су већ били у затвору и на оне који ће тек бити у затвору, у друштву у коме сам се кретао, било на Ади Циганлији или штрафти, такав став је био један немушти отпор, да се разликујемо од комуниста, упркос тешким условима. Једном сам био толико гладан, са „Р картом“ за снабдевање да сам хтео да провалим у једну повлашћену радњу за удбаше у Коларчевој улици, да поједем једну изложену мортаделу, па после тога нека буде шта буде. Било је неколико категорија карти за снабдевање, зависно од тежине посла, старости, итд. Ипак, без обзира на бедне услове (отац на робији), на спорадична хапшења и премлаћивања, коначно сам био дотерао до дипломског. У тој борби било је важно диктатури пролетеријата наметнути свој начинборбе. Благодарећи свом пријатељуса штрафте, данас покојном Милану Крепи, савладао сам теорију скупова, која тада (1955-1956) код нас није била шире позната, ретко је ко чуо за њу, мада је ову теорију поставио Дедекинд оош 1842. Два француска академика су извршила самоубиство јер нису могли да схвате њену просту и наивну суштинуза коју не треба никакво предзнање из осталих области математике. Била ми је то одлична стратегија изненађења да поставим оригиналну теорију акустике дворана (цркава) на основу ове „тајне науке“, како је оценила затечена и запрепашћена, а увек „будна“ Народна омладина, омладински огранак Комунистичке партије Југославије. Добро предзнање из једанаест тада постојећих теорија акустике стекао сам на слободним предавањима професора архитекте Григорија Самојлова. Све те теорије могле су да важе само за појединачне случајеве, а никако нису могле да обухвате баш сваку појаву. Међутим, теорија скупова била је тако благородна да се на једноставан, очевидан, најпростији начин могла објаснити баш свака до тада необјашњива акустичка појава.
Пред препуним амфитеатром број 164 на Архитектонском факултету, на Ваведење 1956, пред комисијом од шест чланова, сат и по систематски сам износио своју теорију. Био сам у пуној кондицији. Као спортиста, никада нисам имао трему, увек сам се облачио као дрипац. Међутим, у орману сам пронашао црно одело свог деде, такође архитекте, везао сам машну коју никада раније нисам носио ни касније.
У препуном амфитеатру. Неки су и стајали, није се чула ни мува. Сви су ме пажњиво слушали, у то време било им је све јасно али, када сам завршио, ничега се нису сећали. Ради експеримента, свирао сам на флаути и окарини, трианглу и звучној виљушки. На свега четири изложена хамера (50 x 70 цм), сам слободном руком био ми је исцртан пројекат и јасне потребне шеме. На крају ми је професор Леко поставио неколико питања и комисија се повукла да донесе одлуку. Петоро професора, са професорима пројектантима Димитријем Леком и Станком Клиском на челу, били су за то да ми се да десет, док један Бошко Томић, статичар, био је за то се оборим и дао ми је јединицу, јер сам хоштаплер. Када сам се вратио кући, отац је већ био на робији, мајка ми је рекла да је добро што сам најзад дипломирао. Никаквог славља није било, а било је мудро да се одмах изгубим, да ме не затворе као оца. Две недеље сам се крио код тетке мог друга Берислава Петрића; иако је био Хрват, хапшен због великосрпског шовинизма. Онда сам добио миг да могу да изађем из рупе.
Народна омладина, са Јошком Свободом и Ранком Финдриком на челу, покренула је акцију да се мој дипломски поништи. Ту се показао као тврд орах господин проф. Димитрије Леко, противник Корбизјеа, који своја предавања почиње са „госпођице студенткиње и господо студенти, част ми је што сте дошли на моје предавање“; заложио је свој ауторитет, заједно са ауторима из иностранства. Према општим академским правилима, дипломски се не може поништити. Проф. Леко и Станко Клиска, пројектант најмодернијих болница у Шведској, превремено су пензионисани, а мени је остала десетка – само што ми није урачуната у просек. На дипломском сам бранио концертну дворану, али свима, а нарочито комунистима, било је јасно да је мој пројекат црква, само што сам скинуо крст и убацио фотеље.
Те године су биле најцрње за православну цркву па нисам могао да очекујем да ћу у скорој будућности заиста бити пројектант православних цркава, а нешто сам морао у међувремену да радим.
Национална пензија
Чекајући неко ослобођење од комунизма, био сам принуђен да у малом проверим своје теорије у пракси. Тако сам, користећи разне оригиналне патенте, конструисао и израдио музички инструмент – дрндафон, који је заиста имао неслућене звучне могућности. За њега се, поред осталих, нарочито заинтересовао композитор Зоран Христић и са дрндафоном смо чинили чуда. Можда је са тим први пут значајно кренуло 1966. у дечијој серији РТБ „Ни црно ни бело“.
У звучном сценарију за многе позоришне представе ми смо могли да остваримо заиста свашта. Рецимо, руски тенкови јуришају кроз Банат, петао кукуриче, невиђена црквена звона од 10 тона, водопад, на крају сам свирао Eine Kleine Nachtmusik или било шта друго.
Све је звучало као да то изводи великиоркестар у великој дворани. Добили смо позив и од Паула Прицеа, директора „Manhattan School of Musik“ из Њујорка, с тим „да не поведемо већу групу од 16 музичара“; а свирао сам само примере да покажем могућност дрндафона, само ја један! Учествовали смо Зоран и ја на Музичком бијеналу младих у Паризу, Бијеналу модерне музике 1973. у Загребу и Југословеној музичкој трибини у Опатији. Међутим, можда је врхунац био добијања две Златне арене за музику у Пули, у филмовима Хасанагиница, где се поред основних драматичних тонова чују вране и водопад, и филм Хороскоп редитеља Боре Драшковића, где се чује како провалници разбијају стакло на хали; прво се чује како тутњи тупи пробој, па прскање, па ехо из хале и на крају како комадићи стакла падају на под и њихов повратни ехо. Затим воз долази и одлази. У свему овоме није разбијен ниједан комадић стакла, нити је прошао воз. Све је снимио Тричковић на магнетофону „нагри“ у мом поткровљу, за једно послеподне. На тријеналу „Тригон“ у Грацу, 1969. године, ефекат воза који пролази кроз разне фантастичне пределе, кроз тунеле, преко мостова, кроз мећаву, пуштен је на великим стерео звучницима у тамном прилазном ходнику изложбе. Препаднута публика је скакала у страну да не би била „прегажена“. На Радио-телевзији у Бечу ова „музика“ је пуштана као шпица за најаву изложбе.
Дрндафон сам употребљавао као илустрацију и за друге моје личне наступе на ТВ као и за мој научни филм о реконструкцији Лепенског вира, који је добио прву награду као најбољи ТВ филм на Југословенском фестивалу на Бледу 1970. године. И дрндафон је добио награду као илустрација за моје „Савске таблице“ на фестивалу радио-драме у Италији. Држао сам и соло концерт на дрндафону, са две швајцарске виолисткиње, у уметничкој колонији у близини Рима, 1973. године.
У једном моменту ми је дрндафон досадио, и нисам могао да га видим,иако је неоштећен срећно преживео један пожар у Студентском културном центру.
После тога, у миру од дрдафона прошло је много година. Пао је комунизам и ја сам дочекао да силовито пројектујем цркве које су све изузетно акустичне. Димитрије Стефановић који је дириговао студијским хором САНУ, плакао је од узбуђења колико је црква у Славонском Броду била акустична. Ову цркву је нажалост из три минирања, 12/13. јула 1992. године срушио Анте Пркачин, заступник Хрватског сабора.
У међувремену сам, са мањим и већим успехом, саградио стотину цркава, а предавања из акустике држао сам и на универзитету у Грацу. Сада држим предавања на Академији СПЦ. Црква на Убу је такође изваредно акустична. Осилио сам се па сам се усудио да тражим националну пензију. Међутим, у жирију је било Друштво архитеката које је моје обимно грађевинско дело оценило као заостало јер не доприносим ништа ново архитектонској мисли већ копирам средњи век (у ствари су мислили да нисам раскрстио са религијом). Спасила ме је сликарка Весна Голубовић, коју нисам тада уопште познавао, која је узвикнула: „Он није архитекта већ мултимедијални уметник!“ Када је објављено да сам добио националну пензију, многи су ме питали да ли сам то ја, а када сам рекао Зорану Христићу да на дрндафону добио националну пензију, он се искидао од смеха.
Дрндафон се сада налази у музејуМедиале, јер Медиала је стасала у мом поткровљу у Сењачкој 3. Ја уопште више не мислим на дрндафон, а после свечаног отварања и изложбе Медиале, и не знам где се сада налази тај музеј.
Били смо различити, а опет нису могли да нас разбију
Авант Арт Магазин, јун 2013.
ИНТЕРВЈУ Сузана Спасић
Сусрет са архитектом Предрагом Ристићем – Пеђом Исусом, догодио се изненада једног кишовитог дана, у близини Кнез Михаилове улице. Случајни сусрет претворио се у једносатни разговор о Медиали, црквама које гради и пројектује широм света, о прошлости и садашњости, о сећањима које је чувени Пеђа Исус, несебично и уз осмех поделио са читаоцима Авант Арт Магазина. Разговор са Предрагом Ристићем објављујемо у два наставка.
Тема овог броја магазина Авант Арт је Медиала.
Знате, ја нисам члан ниједне партије. Код Коштунице сам одлазио неки пут на Славу, док није дошао на власт. Кад је дошао на власт, ја не идем. Дајем шансу другима. Али, моја сестра јесте била члан ДСС-а. И једном приликом, у општини Савски венац, појавио се један кандидат који је моју сестру скоро расплакао, јер је рекао како је био члан Медиале и да је тешко пропатио због тога. Наводно био је и хапшен? А млађи од нас двадесет година, није уопште могао да буде у Медиали. Тако да се Медиала понекад и злоупотребљава.
Медиала, очигледно, привлачи људе, постаје скоро неки мит, као и њени припадници, пре свега Шејка.
Е па, испричаћу Вам још једну анегдоту. За време овог последњег рата, имао сам један могу да кажем ратни задатак. Обнављао сам цркву брвнару из 18. века изнад самог Сарајева. Њу су пре мене, за време Другог светског рата, обновили четници и црква је ту била негде до педесетих година, док је комунисти нису открили и срушили. Испред, простирала се долина а по њеном хоризонту уздизао с гребен и ту одмах била је укопана прва борбена линија, над провалијом. У подножју Сарајево. Био сам тамо са покојном супругом. Стоје момци у рововима, сви су укопани са оружјем упереним у, а ми се кајемо што нисмо припремљени за прве борбене редове, јер треба да донесеш цигарете. А ја не пушим, супруга нема. И долазимо тамо, почне разговор и замислите шта су ме питали – да ли сам познавао Леонида Шејку. И тему смо развили нашироко и заборавили где смо и на рат који букти.
Значи, Шејка је данас жив у сећању и интересовању људи? Јер то је ипак мало надреално, у сред рата да је неком пало на памет да Вас то пита.
Да, жив је Шејка. Замислите у којој ситуацији, на врх планине, они који могу да погину сутра, мене питају о Шејки.
То говори и да је Медиала жива и има своје завештање за будуће генерације.
Јесте. Али знате, има и у Медиали да се мало претерује. Ми који смо били у Медиали то и не схватамо тако озбиљно, поготово мој побратим Вукота Вукотић – Тупа, који је нажалост умро, а тврдио је, изречено у оштром цетињском дијалекту да „није ни било никакве Медиале, то је измислио они Главуртић. Оно МЕД и АЛА, то ачење нема смисла, то има углаву само Главуртић!“.
Мислите на Главуртићев мистицизам?
Па да, на његов проблем, који је веома дубок. Да ли знате да је острво Вис било насељено Београђанима после пада Београда под Турке? Када су Турци освојили Београд, повели су робље у Цариград, да раде на водоводу, наравно, ко је преживео окове и ланце. И данас је у Цариграду остало име Београдска шума. Међутим, поробљени Срби бежали су на све стране и једна група је чула да постоји бивше грчко острво које је поморила куга – то је било острво Вис. Ти који су дошли на Вис, лепо су се тамо снашли, држали своју традицију и веру, међутим, околина је била католичка, мало по мало, до 1918. године, углавном су постали католици. Међутим, Италијани су 1918. хтели да узму Вис, а Вишани су се сетили да су некад били Срби и зато је и припало Краљевини СХС. Онда су двадесетих одлучили да подигну велику православну цркву, од белог брачког камена, пројектовао је архитекта Коруновић. И онда су се сви поново православно покрстили, постали православци. Рођени Вишанин је био и отац Мира Главуртића. И он је дошао код свог краља Александра и тражио му посао. И краљ му одреди да буде жандар у Котору. И ту се родио Миро. На несрећу комунисти су му убили оца. А Мирова мајка била је из Светог Стефана, односно прва кућа пре него што се пређе превлаком на Свети Стефан. А како и то знам? Најбоља другарица моје сестре требало је да се уда за Мира Главуртића, била тамо и на гледању. И данас је жива, има двоје деце и мислим добар брак. Она ми је из прве руке причала то о Главуртићевим родитељима.
Има још један сликар сличног порекла, Фрањо Ликар, Словенац, Истранин, а многи су Истрани били одушевљени и искрени Југословени. Тако и отац Фрање Ликара је дошао код свог краља да тражи посао и исто добије да буде жандар, али на Цетињу. И Фрањо Ликар заврши основну школу на Цетињу. Он је изванредно талентован уметник, и врло сналажљив, права вижла, и мени је више пута помогао, па сам и ја у тој и таквој Титовој Југославији извлачио неке бенефиције, замислите, преко Сарајева и Фрање Ликара који је тамо живео. Ако се појави неко празно место за ликовну колонију – размену у Италији, Фрања Ликар зове мене. И ја путујем. Кад сам се посвађао са Драгославом Срејовићем око Лепенског вира, Ликар ме упознао са Ђуром Баслером и Тако сам имао изложбу у чувеном археолошком музеју. Ликар је би такође морао, да убраја у Медиалце.
Да, а нарочито што Медиала није никакво формално удружење, како то данас изгледа.
Да, није то било формално удружење. На пример, једно време сам се шалио – кад би ме неко питао да ли сам ја егзистенцијалиста, јер сам у то време пустио браду, а ја одговорим – па да, ево имамо и чланарину и плаћамо и конференције. Тако би могло да се прича и о Медиали, јер она данас постаје нешто јако важно што не може да је спонтано организовано.
Што би се рекло, постаје бренд?
Да, бренд. А онда после афирмације наступа и оно што се данас зове сукоб интереса. На пример у Медиали имате два специјана типа – један је Коста Брадић, чија прва слика је била копија Ван Гога. Ван Гог био у моди и када су Кокану Брадићу украли слику на изложби у Графичком колективу, честитао сам му – сад си сликар, кад су ти украли слику. Е сад, он је главни у Медиали. А опет, други тип – Миро Главуртић, и он је главни. Кокан Брадић је Србин ту негде из прека, чак је једном неко написао – Кокан Брадић баталио је сликарство и вратио се свињама. Међутим, Коста је као и Оља, добио атеље на Косанчићевом венцу и ипак је остао у сликарству. Е сад у том успону догодио се и врхунски Медиални заплет. Коста се оженио Мађарицом. А он православац, и то онај што кад је опход око Саборне цркве он носи рипиду. Мађарица му се презива Тот. И Кокан је био врло поносан што Тот на мађарском значи Словен. И сад, нема проблема, покрстио ју је, имају и децу, живе складно она све поштује, спрема Славу, све што треба, па чак узима и Богојављенску водицу. А са друге стране, Главуртић пошто је безуспешно трагао за масонима а никако да их нађе где су. Да би читао њихову литературу, учио је француски, задигао је крагну да би био тајанствен, али где су ти масони, никако да их нађе да га приме. Изненада је открио да је католик, одмах их је нашао и они су га примили. Причала нам је Долорес Ћаће (жена Илије Савића, а после његове смрти жена Слободана Шијана) која није била крштена, када се католички крстила у самостану на Врачару, часне сестре да је посвете одвеле су је у тајне просторије манастира и тамо су јој показале велику католичку слику Мире Главутића. Многи нису знали, а и ми смо касно сазнали, да је Миро Главуртић радио као цртач на Шумарском факултету, а још веће изненађење је било кад смо сазнали да је он дипломирао за шумарског инжењера. И он је тако имао службено стално сав технички прибор, она „жило“ перца, туш и хамер. Тако је и настало његово сликарство. Е, сад, с друге стране Миро Главуртић је пронашао једну Српкињу, супротно Кости он ју је покатоличио. Миро је постао такав католик да је био у Шпанији и тамо „видео“ Марију, па је написао и књигу како је видео Марију. Да би касније извадио трошкове, продавао ту књигу по босанским католичким сајмовима. Већ као истакнут уметник Миро је добио стан-атеље на Новом Београду. У међувремену избио је грађански рат и престрављен је у хаустору међу графитима открио да ће га четници заклати. Побегао је код Туђмана и добио кућу у Ровињу заједно са књижевником Мирком Ковачем*. А после свега Миро се покајнички вратио у Београд и имао изложбу са сином у галерији „Хаос“, са својим већ одраслим сином Руђером, који је пронашао број π, а то је тест у науци ко је шарлатан, јер прави научник никад неће да тражи број π.
Е сад да вратимо причу на заплет у Медиали. Својевремено, догодио се састанак на врху Медијале, у Кокановом атељеу на Коснчићевом венцу комплетних породица Брадић и Главуртић, да се расправи шта је медијално, и ко је достојан да буде члан Медијале. Ова католкиња што је била Српкиња, пожали се да њен син Руђер има кокошију болест. А разболео се зато што је постио као беба, а бебе не треба да посте. Е сад, ова Мађарица, која је сад православна, каже – нема проблема, извади свету водицу и пошкропи Руђера светом водицом. И ту настане врисак, Руђерова мајка поче да вришти, за њом и Мађарица, а онда и ова двојица почеше да урлају, ето то је био један невероватан сукоб у врху Медиале.
У том дружењу у коме је настала Медала Ви сте од самог почетка?
Да, мада сам ја и у Медиали неки аутсајдер, јер нисам сликар. Лакше је бити сликар него архитекта. Када су ме питали што сам добио инфаркт, рекао сам зато што је свако градилиште стрес. Не пушим, не пијем, надимак ми Исус, али стрес је опасан. А у Медиали сам и домаћин на неки начин. Код мене у мом поткровљу смо се дружили, па затим, у једном тренутку, сви су у иностранству, ја сам једини дежурни Медиалац овде. И Медиала добије да постави изложбу у Павиљону Цвијета Зузорић. А њих нема. Сви главни који треба да излажу су у иностранству а Шејка умро. И сад, ја треба да им ту изложбу некако наместим, јер Цвијета, то је као значајно. Е сад, један у Медиали кога знам од самог почетка, равноправно сам га упознао са Шејком, копира непрекидно једну Шејкину фазу, ону са факултета. Тај Медиалац је Синиша Вуковић. Онда је он касније ушао у партију, па се оженио 20 година старијом Олгом да би добио један посао, а оставио дивну девојку са којом је био дванаест година. И сад, ја аранжер изложбе, хоћу да наместим на један начин, знам да је Величковић нешто и Дадо Ђурић и хоћу њих да истакнем. А они тешки, имају те велике формате и одговарао би им главни зид. Кад оно, главни зид заузео Синиша Вуковић. И онда сам морао да се снађем, срећом у Цвијети има тај коси улаз и ја добијем дозволу да ту са једне и друге стране поставим Величковића и Дада Ђурића, док је на главном зиду – Синиша. Почела борба за опстанак у Медијали као међу политичарима, као међу разбојницима.
И на првој изложби Медиале, 1958, када су излагали Леонид Шејка, Миро Главуртић, Оља Ивањицки и Владан Радовановић десио се сличан скандал и свађа око места на коме ће ко да излаже, замало да ни те изложбе не буде.
Па да, одмах су почеле те свађе. Ево, Владан Радовановић, на пример. Колико смо се пута овде на Штрафти шетали као стока, а никад није проговорио са мном, јер ја по њему „нисам достојан“ да будем са њим у Медиали.
А сад Владан Радовановић одбија да је икад и био у Медиали, иако је ушао и у музеј Медиале и у монографију, а и излагао је на првој изложби…
Да, сад одбија да је био у Медиали. У њој је био само са пипазонима и после отишао у другом правцу.
Кад смо код тих изума, Владанових пипазона, тактизона, музике, како је дошло до Вашег дрндафона? И он је у Музеју Медиале.
Дрндафон је био изум из очајања. Неко има логореју па много прича, а ја имам тако потребу да стално нешто правим. Претерано би било да кажем да имам златне руке. А и теорија имам колико хоћеш. Рецимо, теорије из акустике. И онда, ето, хајде да пробам да ли нешто од тих хипотеза функционише и у пракси. И тако сам увек вршио експерименте да бих доказао нешто преко теорије скупова, што сам илустровао на окарини, па на трианглу, па на звучној виљушци и тако редом. Имао сам и неки сандук за који су ми Аустријанци рекли да је чаробни цаубер сандук, јер сам из њега стално вадио неке ствари како бих доказао како шта функционише по теорији скупова. А људи то не могу да схвате, али могу на пример да схвате минус у банци. А теорију скупова, то никако. А ја опет не разумем тај минус у банци. Шта је то? То је као оно кад за неку девојку кажу „фина је цура, али фура нулу“. И тако, то све у банци разумеју, а код теорије скупова пада им ролетна. А ја сам се кроз живот пробијао уз помоћ те математике и још чекам коначни обрачун са Срејовићем, јер је и он фурао нулу, апсолутну нулу.
Из тих мојих доказивања настао је и дрндафон. Хтео сам да поставим оригиналну теорију акустике дворана и цркава. И сад, користећи разне идеје и патенте, ја сам направио музички инструмент који је имао одличне могућности. Дрндафон се допадао и композитору Зорану Христићу па смо са њим стварно свашта правили, свакакве звуке, ефекте, а да све звучи као многобројни оркестар, а у ствари само један дрндафон и ја. Учествовали смо на разним фестивалима, а врхунац је добијање две Златне арене у Пули за музику која је снимљена у мом поткровљу за једно поподне. После сам дрндафон користио и за филм о реконструкцији Лепенског вира, који је награђен. Имао сам и соло концерт на дрндафону у уметничкој колонији у Арпину код Рима. Е сад је и дрндафон стигао у тај музеј Медиале који је отворен а онда одмах затворен због реконструкције. Па и то му дође некако медиално, зар не?
Знали сте и Илију Савића о коме данас поједини проучаваоци Медиале покушавају да пронађу било шта што би га некако демистификовало?
Да, знао сам Илију кад је био ожењен са Долорес. Скупљали смо се и у његовом стану. Знате, он никад ништа није рекао. Он је створио неки мит, јер је стално био присутан и пажљиво слушао друге али је све време ћутао. Онда је изненада неки пут почео да говори, сви га слушамо, али никад није завршио своју реченицу или га ја нисам разумео. А онда је несрећни Илија умро. А са њим је била доминантна његова жена Долорес Ћаће, психолог, која је спалила своје песме. Они су били тако, некако трагични. Остала је у њиховом стану велика слика Оље Ивањицки испод које смо се скупљали и Илијина мајка Зага која је у кратком времену изгубила мужа и два сина. Оља је хтела да преузме у слику, али јој Зага није дала, јер је живела од тога што нас је замишљала како чаврљамо испод Ољине слике. Касније се Долорес као удовица удала за Слободана Шијана и дуго мучила моју жену дилемом да ли да роди дете са њим или не. На крају је умрла и Долорес. Међутим, Шејка је Илију веома уважавао и писао о њему. Волео бих да се то негде пронађе да прочитам.
А Оља Ивањицки?
Ево овако, телефонира ми Фрањо Ликар. Била размена између Италије и Југославије, дошло не знам колико Италијана у ликовну колонију у Почитељу, добили су да пију, једу и да сликају. Сад треба да се направи размена са Арпином у Италији а Фрања у Сарајеву никако не може да скупи довољно сликара, а у Почитељу је гостовало 20 Италијана. Ни ја не могу да нађем четворо сликара у Београду и дођем код Оље. Причам јој како је све плаћено и да само треба да каже да. А она ми ништа не верује. Не верује, јер ја не мислим да јој пакујем и носим кофер, јер Пеђа Ристић се не удвара Ољи Ивањицки као неки други. Иако обожавам Русе и волим што је таква, типична Рускиња. Јер, знате, прве паре које је зарадила, Оља је потрошила на послугу. На пример, ја као Србин, и кад би ми неко приуштио послугу, ја бих им платио да оду, а она, прве паре које је зарадила дала је на послугу. То могу само царски Руси. А она је била права Рускиња, царска. Шејка је био мешанац, Цинцар, Грк, Рус, Србин, а она права правцата Рускиња, отац јој дошао на оглас код Војске да конструише топове. Како је одрасла у Крагујевцу, једно време је словила као провинцијалка, а рођена је у Панчеву у тој руској болници што је краљ дао Русима емигрантима да се као тамо рађају. У тој болници су се родили и Марина Влади и Михајло Михајлов.
Леонид Шејка, Миша Михајлов и Ви сте били хапшени?
Леонид Шејка са мајком Катарином Зисић, архива Пеђе Ристића
Циљ је био да се свака група разбије. А ја сам поносан на то што смо ми били врло различити, Срби, Хрвати, Јевреји, Руси… И опет нису могли да нас разбију. Шејка је преко Марије Чудине, своје жене, која је била Хрватица, навукао на врат и праве усташе. Озбиљно, спавали су у мојој кући, гложили се, али све на неком другом плану, не као оно касније што је било. И све су радили да нас разбију, па и то хапшење. А Шејка није још ни био тако гнусно антикомунистички настројен као ја. Наравно, није био ни комуниста. Друго, он је завршио руску гимназију, говорио је руски језик, а ја сам тек сад, кад имам Гугл, на нивоу Шејке што се тога тиче. Шејка је читао богату руску литературу, Берђајева, Достојевског, у оригиналу, откривао је те руске мистике. Ту је био дубљи Рус него и Оља. А опет, имао је по мајчиној страни мешане крви, цинцарске, грчке. Кад се погледа и та слика његове мајке, види се да је другачија, да није Српкиња. Катарина Зисић, Зисијадис. Изгледа као нека лутка, подсећа на неку фреску са Крита. А отац му је био Рус. Е сад, да илуструјем колико је то све у ствари тада било важно за нас. Питају Шејку да ли је он Рус или Украјинац, а он каже: “Не знам, нисам питао оца.” А рекло би се по презимену, Шејка је подсмешљиво, шијица, као код нас што Личани и Херцеговци имају подсмешљива имена, тако и Шејка. Али он није знао да ли је Рус или Украјинац, јер није питао оца? А по мајци његови били су Солунци, тако да су били жестоко српски опредељени.
А Шејка и Марија Чудина? Они су прилично тешко живели?
Шејка се оженио Маријом Чудином и онда су живели у изнајмљеној соби код родитеља жене Паје Трпковића, која је била ћерка кројача коме је стан „додељен“ код Лондона, где је апотека, а иза угла била је пре рата угледна банка. То је изнајмљена соба у приземљу била је висока пет метара, која је вероватно била намењена за неке свечане седнице банке. А клозет је био на крају ходника. Међутим, пошто је комунистичка политика братства и јединства била удворна, Шејки никада не би доделили стан, али је Марија Чудина била позната хрватска књижевница, па им се брзо морало доделити стан. А брзо нису могли да нађу одговарајући стан, него доделили први који им је био доступан.
И тако Шејка и Марија добију привремено петособни стан на Бановом брду. А све оно јадно што Шејка и Марија имају може да стане у камиончић од једне тоне и по. И сад они се селе и потребни су им носачи. А носачи смо Данило Киш и ја. Шејка није никакав радник, ту је он царски Рус, а ми слуге треба да радимо.
У то време није било сигнализације на улицама, него стајао саобраћајац и регулисао саобраћај. А ми натоварили тај камионет, напред су сели, пошто су ситни и Шејка и Марија, а за Данила и мене нема места, него ми се попели назад на товар. Седимо на колима, заустави нас саобраћајац, гледа нас, а Данило Киш запјева наглас: „О јебем те, војни референте, што саћера војску из Дервенте“. Данило Киш из мог поткровља нема никакве везе са књижевником Данилом Кишом, као што видите. И сад, народ гледа, Данило пева из свег гласа, саобраћајац гледа, гледа, па шта ће, пусти нас. И онда се раширисмо, у том великом стану, са подом од свежих таписона и мало био наркотичан од тих мириса, после смо ту славили Нову годину.
Знате, ја сам имао потпуно неуобичајен развитак. Мој брат од ујака је још у основној школи био заљубљен у учитељицу. А ја, мушкарац и мушкарчина, до 25. године нисам знао јесам ли мушко или женско. Тома Гајић, мој комшија, био је ухапшен и одведен на Бањицу на стрељање јер је у 14. години пустио црну браду. А мени је риђа брада почела помало да расте тек у 21-22. години. А 1946. године био сам првак Србије на 200 метара прсно, победио два-три пута на кросу, тукао сам Шиптаре у тестерењу дрва. Али, и поред свега тога, ништа, са женама ништа, па су ме тако једно време злоупотребљавали, доведу ми неку слободнију девојку. Али ја, у то време сам сакупљао бубе, па кад она нападне – ја пустим бубу на њу и ослободим се.
А репрезентативац…
Да. замислите, идемо у репрезентацију, ја првак, представљам Црвену звезду, пливао сам против “героја” Совјетског Савеза августа 1945, мршав, сув, али ако звекнем неког – нокаутирам. И као што сам већ рекао да Медиала није била за нас ништа тако посебно, ексклузивно како се данас приказује, тако и ја, могло би се рећи да сам био неки телохранитељ у Медиали. Ми смо после рата гладовали, а онда смо као спортисти добили унрину помоћ – конзерву од десет кила неког џема. То смо на такмичења носили у неком Недићевом зембиљу, осталом из рата, у коме је био тањирић и кашика и тренер нам је после напорних тренинга и утакмица давао по кашичицу две тог џема да можемо да издржимо. Е сад, кад одемо у Загреб или негде, њих срамота да носе тај зембиљ, јер шта ће девојке да кажу. Онда ја носим зембиљ, јер мене баш брига да ли ће да ме гледају или не, јер ја њих не марим.
Још да додам. Био сам један од првих риболоваца. Ронио сам на 25 метара дубине и имао сам први пут ручно направљену пушку. На Јадрану у Сплиту, био неки потопљени брод. И ја сам ронио. Имао сам праћку. И сад, други јуре женске а ја имам пуне џепове камења и шодера за праћку. Видим неки чунак и праћком га звизнем. И вођа пута ми одузме праћку, а ја насред риве у Сплиту измлатим вођу пута. Мени у том тренутку ништа није било важније од те гуме са праћке, јер ми је та гума служила и за подводну пушку. То сам једва нашао, вероватно да је остала у рату од неког падобранца. И где да пустим да ми то одузме, онда нема ни риболова ни вечере.
И тако, док други око девојака, а Ви роните…
Да. Е сад, прочуло се да на Ластову су женске “загореле” јер је војна зона и нема туриста. А неки Сплићанин што је имао везе у војсци, добио дозволу да лови баш код Ластова. И идемо ми да ловимо, ја главни ловац, најбољи пливач, гњурац, али не ловим женске. И сад, паркирамо чамце са друге стране острва, да би се оне појавиле на риви. А неко треба да чува чамце. И тако, ја чувао чамце, Ластово нисам ни видео, ни женске, ништа.
Докле је то тако трајало, ваљда сте се једном и Ви заљубили?
У 25. години заљубим се као блесав у десет година млађу. Лудо се заљубим, звала се Бојана Братић. Али, ја сам и курва па гледам и порекло. А био сам тако лудо заљубљен и због тога што је била из оне праве четничке породице из Старе Србије, из Куманова. А отац јој командант бојног брода, Срби из Солуна из времена цара Душана. Право порекло. Она, плава, лепа. И у оно доба главни провод био да одемо у Кинотеку. А испред Кинотеке тапкароши. То се данас скоро потпуно изгубило, али тада су главни били тапкароши за карте. А ми ни динара пребијеног да купимо те карте. И приђе ми тапкарош и каже – ево ти две карте због девојке. Тако смо добро изгледали као пар. После то нешто пукло, када ме је оставила, ја сам једва преживео, све ми се променило. И онда сам се дао у невиђени промет. Знате онај филм дански – Играла је само једно лето? На крају ме је ухватила једна жена, добио сам и децу, а та жена је говорила – он је ј… само једно лето. То је било, одем са кумом на море и свако вече обалимо по неку Швабицу.
Ма како то весело данас звучало, то нису ни мало веселе године. Поред немаштине, глади, Вас су и хапсили превентивно кад год је неко долазио у Београд?
Увек су ме хапсили кад дође нека делегација. А 1955. сензационално је дошао Хрушчов са делегацијом у Београд, значајна посета, помирење са Совјетским Савезом. А Тупа (Вукота Вукотић) и ја нисмо читали новине и нисмо о томе ништа знали. У исто време, мој отац је на робији, а Тупа иако добија паре од куће, списка све за три дана, па нема буквално шта да једе. И шта ћемо, идемо на дневни ноћни утовар шљунка на Дунав. И товаримо лопатама шљунак, али добијемо за то добре паре – три дневнице, биле су у то време једна инжењерска месечна плата. Рмпање нам пријало (жуљеве сам увек имао од веслања) само после тога јако огладнимо и после поједемо по кило хлеба и кило косовских сланинских кобасица, а Тупа попије још неколико пива и у таквом стању упадосмо у Клуб књижевника. Тупа зауме став мирно као да врши смотру и продере се: „Господа Бјелогардејци, Црвени ће тачно у подне бити разбијени нашим силовитим јуришем, да живи Свето православно царство од Цетиња до Владивостока“. С друге стране луди Тоша у Паризу упада у кафане са немачким шлемом и поздравља са „хајл Хитлер“. И то је, ето, Медиала.
Али зашто да хапсе Шејку и да нас шишају доглаве? А баш смо сви били различити, а били смо и различите среће. Примера ради, Дадо Ђурић, он је сматрао да су сви Београђани против њега, а то није било тачно. Мој ујак, Иван Табаковић, знаменити сликар – академик га је подржавао. Али је Дадо клеветао Србе и у Француској и дружио се са унуком краља Николе, па се изјашњавао као Црногорац. Нова власт је касно открила да је он живи црногорски Пикасо. Давали су и паре на крају кад се разболео да се лечи. А кад је умро, подигли су му грандозни музеј „Дадо Ђурић“ на Цетињу, јесте га видели?
Видела сам на интернету галерију. А праве и виртуелни музеј и сликају се испред његових слика при званичним сусретима…
Е то ми је баш мило да је још неко видео, јер иако то има на интернету, мени нико не верује, мисле да сам измислио да су му отворили ту галерију.
А знате да је Дадо разочарао свог оца обућара, Србина. Улазе комунисти на Цетиње и стрељају на пример Рускињу која је давала часове клавира, стрељају оца Фрање Ликара и постављају „зврчнике“ на бандере да се само пушта пропаганда, да се пере мозак народу. Види то отац Дада Ђурића и рече техничару – мичи то. Техничар се вадио – морам то да поставим а ти ради после шта хоћеш. Отац Дада Ђурића врати се са пушком и одстрели све „зврчнике“ на Цетињу и тако би спасена част Цетиња међу градовима. Ми смо се сви жестоко дружили, али после је свако нешто причао, те где се хранио Дадо. Дадо је, с опроштењем, јео код моје мајке и цео стан нам искитио са својим сликама.
А Урош Тошковић?
Урош Тошковић је једно посебно лудило, највеће међу нама. Њега не можеш да сврсташ ни политички ни национално. На пример, Тупа, он је био политички опредељен. Дадо, национално опредељен као Црногорац. А Тошковић је припадао Ђаволу, није лако бити луд, једном замало да није умро од својих лудачких егзибиција. Ником не припада, али је умео да се склони кад су нас хапсили, код Јернеја, сина Јоже Вилфана, а ја сам Вилфанове знао још од пре рата, они су били из Трста и дошли су код краља Александра. Јоже Вилфан је био што би се рекло салонски комуниста, а иначе генерални секретар Титов, а његов брат гинеколог, пливао краул у БОБ клубу а у рату погинуо као четник. Ипак, Јоже Вилфан је извукао мог оца после шест и по година са робије. И хтео је да види са ким се дружимо и тако некако је и Урош ту стигао.
Јесу ли Вас тукли код тих хапшења?
Мене и Тупу јесу у почетку млатили а касније нас бријали и шишали до главе. Управо се и налазимо на месту где се то први пут догодило. Ова зграда на ћошку Кнез Михаилове и Краља Петра која је сад посластичарница (кафе), ту на спрату је била полиција. А ја сам у биоскопу Јадран хтео да гледам филм “Тровачи на пучини” са Стан Лаурелом и Оливером Хардијем. А тада су хтели да одуче народ од гледања империјалистичких филмова и кога да ухапсе – мене. Ту где је ова посластичарница су ме на степеништу тукли, све док се једног тренутка нисам окренуо и звекнуо једног. Јер то је била невероватна ствар, да утренирани спортиста мора да трпи батине од Удбе и не сме да се брани, јер ако се брани проћи ће још горе, одвалиће му бубреге и неће бити после ни за шта.
Међутим, у једном тренутку, останем сам са тим једним полицајцем и ударим га. Три дана сам био у затвору, а затвор се налазио, ето опет Медиале, тамо преко пута Куће краља Петра, где је данас Арт канал. А тада био затвор. Ту сам био у некој буржујској кући која је била наравно опљачкана, али су остали неки теписи уролани који су мени служили као узглавље. И нисам био везан лисицама него шпагом, као пилићи. А била је и акција хапшења “мондена”. Мондени су били они што су носили уске панталоне, пуно вате у сакоу и тарзан фризуру. И били су хапшени. А ја носио кратке панталоне. Па кад су кренули монденима ску ногавице и да их бију, виде мене у кратким панталонама и не знају шта да раде.
Да Вас питам за још неког из Медиале кога више скоро нико и не помиње. Мишел Контић.
Е ја га помињем. Мишел Контић имао оца политичког емигранта. Тражио је везу да оде из земље, то се говорило “да пређе”. И прешао је и више га нисмо видели. Не знамо где је. Ма не знамо ни да ли му је то било право име. А Кокан Брадић и само нас неколико смо видели његове слике, а Кокан је Мишелу мазнуо неке идеје. Е сад, Контић је могао да се сврста у реакционара, антикомунисту. Знао је да ћути. А и ја сам знао да ћутим око једне ствари која је мене окупирала, али је ипак, прошле године и то објављено. А мене је мучило то како да убијем Тита. Морао сам наравно о томе да ћутим. А маштао сам да Тита убијем дуваљком.
Али сте и као антикомуниста ипак пливали на првој послератној трци против, како кажете, “героја Совјетског Савеза” Леонида Мјешкова?
Десило се ово. Кад се Срђан Цветковић, овај што откопава Дражу и истражује мрачну историју, пожалио да не може да користи војну архиву јер, иако није било фотошопа све су слике некако као фотошопиране, односно измењене. Војска се увредила и направила изложбу уметничких фотографија, ратних и поратних у Дому војске. И сад на једној фотографији – базен између Скупштине и Главне поште. Нико не зна да је ту икад био базен. Али, знам ја, јер ја сам пливао на првом такмичењу после рата против “героја” Совјетског Савеза, Леонида Мјешкова. То је била читава хајка, хоће такмичење, а нису могли да нађу пливача. Ишло то до врха. А ја риђ, висок, тада сам и добио надимак Исус, универзални спортиста, жилав.
Нису могли никога другог да нађу, ови били борци, дошао неки измучени Радаковић из Трста, а био још један Рус. И, с опроштењем, ја сам стигао други. Истина, 50 метара иза героја, али други. И он ме загрлио да се покаже љубав између два народа, и ту фотографију објала је Борба. Толико бих волео да имам ту фотографију.
Да мало додирнемо и архитектуру. Шта је најновије што радите?
Па ево, званично је почела градња српског Јад Вашема, у Пребиловцима, где се догодио најстрашнији и најперверзнији злочин и за време Другог светског рата а и за време овог последњег. Градилиште је ограђено и постављен је контејнер и тешке машине. Али, сад је нешто стало јер Додик још није уплатио. Ваљда ће бити, не знам.
А ево како се све дешава. Скоро за комедију. Пет година сам тако одлазио у Бар и пројектовао цркву у Бару. Прво сам хтео да реконструишем цркву првог словенског светитеља српског краља Јована Владимира. Они, међутим, кажу то је историјски споменик, не сме да се дира. И тако, добијем кола за спавање, путујем у Бар, спавам код попадије, воде ме као мајмуна на свечане ручкове, дискусије о пројекту трају по пет часова, па се онда праве записници. И то тако траје пет година. На крају кажем, Браћо Срби, имам децу, морам струју да платим, платите ми инешто. Немамо пара, кажу. Ја се разочарам, седнем на воз, али сиђем у Подгорици да и тамо видим шта се догађа на градилишту.
А тамо, ја скидам небо и земљу, причам о теорији скупова, Законоправилу Светог Саве, мучим људе, а они само чекају једну ствар – да чују да ли је црква у Бару већа од те у Подгорици. А ја не знам, али се неко распитао и стигне вест преко Радио Милеве –да је црква у Бару и “већа и љепша” од подгоричке. То је било 1995. године. И до 2011. нисам ништа чуо о томе. кад одједном, на Гуглу, видим штрчи тамо црква, назидана. А ево зашто су је назидали – муслимани су подигли у близини велику џамију, па су и ови одлучили да назидају цркву. И на моје изненађење у суштини су поштовали мој пројект више него у Подгорици благодарећи архитекти Свети Поповићу коме исто треба честитати.
Честитам Вам. То је ипак добра вест.
Хоћете још нешто да ми честитате? Прича почиње овако. За време рата мој отац је измлатио једног попа љотићевца зато што није хтео да одржи опело за 18-годишњег музичара, виолончелисту који је погинуо као четник. А ја опет, одлазим по препоруци Ђурђице која је била жена Власте Ђорића (сина патријарха Германа) у Бирмингем код свештеника Миленка, ратног друга Власте да пројектујем црвени дом. Отац Миленко телефонирао Власти и тражио неког доброг архитекту, Ђурђица је прислушкивала и узвикнула Пеђа, и ето мене код попа љотићевца. И он хоће све велико, пара нема, тако, али се на крају све некако среди. Вукло се десет година. И би дом Serbian hall. И између 427 објеката разних који су у Енглеској изграђени за две године, ја, Пеђа Ристић, добијем Награду принца Чарлса. А како то сазнам? Ови наши из Црквеног одбора ми ништа не јављају, а били смо баш и присни, спријатељили смо се. Али ево како сазнам. Мој отац је дипломирао у Енглеској и пре рата је као бивши студент био члан Енглеског клуба. А директор тог клуба Глишић радио је за енглеску службу и био је отац Љиљане Глишић жене Боре Пекића. Глишић је током бомбардовања 1941. спалио сву архиву Клуба, што је спасло мог оца. Али Немци Глишића ухвате и стрељају. Е сад, његова ћерка, Љиљана, као ћерка палог борца добије посао у Урбанистичком заводу Лондона. Она је била права жена, јер је омогућила Борисаву Пекићу да буде писац и да само пише, а она је на себе све друге послове преузела. Све је она радила. И она је тако сазнала у Урбанистичком заводу у Лондону ко је добио награду и одмах ми јави. Питам после ове наше из ЦО што ми нису јавили, а они кажу – па, ми смо добили награду.
И сад, ради цермоније, треба да изнајмим и неки фрак или цилиндар, шта знам, па да изгледам као пајац. А ја пошто сам имао пролаз у Телевизији Београд, ја упаднем у гардеробу фолклора и нађем једва оно што могу да обучем, панталоне из једног краја, појас из другог краја и прслук из трећег краја и тако се оденем комплет у народно одело. И такав одем да примим награду. Усред свечане церемоније, у једном тренутку се прочује “дошао Мартин”. Питам ко је сад тај, а они кажу – фотограф принца Чарлса. И он треба да ме слика. Али, таман да ме слика, испред мене испречише се слављеници (који су добили награду). Ми се опет наместимо на друго место за сликање, и опет исто. Кад је Мартин донео фотографије у редакацију питају га: „а где ти је слика добитника награде?“ Мартин једва стигао да ме после слика пред мрак специјално осетљивим филмом испред испред куле ступа Дома Светог кнеза Лазара. Он срећан, могао је да изгуби посао. И тако, као што немам слику са геројем Совјетског Савеза, тако ову слику имам, ову од Мартина, која је иначе објављена велико у Гардијану.
Онда сам одлетео на Марс
Блиц, мај 1999.
ИНТЕРВЈУ Љубица Јелисавац
На својој кожи осећамо непријатељево такозвано „татарско ликовање“ и то под „демократским покрићем“, Није лако српској секири против америчког томахавка
Архитекта Предраг Ристић понаша се, ових дана, како сам каже ,,као да ништа није“. Истина, брине га то што често нема струје и што му се зграда из темеља тресе. Забринут је и због судбине свог народа, али упркос даноноћном рушењу светиња, и баш зато, он наставља да гради. Бавио се уметношћу колико и науком, пројектовањем, реконструкцијом преисторијских култура и објеката. Године 1977. изабран је за госта професора на университету у Грацу, где је и докторирао са темом „реконструкција Лепенског вира“. Последњих петнаест година, искључиво гради цркве – пројектовао је око 50 храмова и сакралних објеката. За црквени Дом Св. Кнеза Лазара у Бирмингему у Енглеској, добио је награду „Civic trust award“, под покровитељством принца Чарлса. Ристић тренутно предаје и иа Академији за косервацију при српској цркви.
Како гледате на подли чин бомбардовања болнице у Београду?
Не може да буде рата, а да се неко не острви. Управо смо у тој фази, када на својој кожи осећамо непријатељево такозвано „татарско ликовање“ и то под „демократским покрићем“. Истовремено, крематоријум у Клечки, који су Шиптари направили, нико не спомиње. Није лако српској секири против америчког томахавка. Чим Срби чују да се говори о мировном плану, значи да одмах треба да сиђу у подрум. Реконструишу се пориви из давних времена. Мрзе нас баш онда када кажу да нас не мрзе. Сада је фаза запаљења најнижих инстиката, а ми морамо да се држимо, ако може, неког хришћанства.
Не може се тражити од човека да из чистог мира убија. Морале га довести у то стање. Боксер мора да прими прву ћушку да би морао да млати.
Да ли амерички систем вредности, упркос сили, уопште, може да се ,,прими“ на овом тлу?
Не може, зато што целокупна њихова философија ради на томе да се прекину сви корени и да се пусте њихови – индијански. Иако су их такорећи истребили, једини корен у Америци је индијански. Абориџани су, малтене, истребљени у Аустралији, јер су били људождери. Прошле године председник Аустралије им се јавно извинио, рекавши им да никада нису били људождери. Али, драгичка!, дотле је већ тасманијски човек био потпуно истребљен. Грузијцима су већ отете предивна Абхазија, с манастирима, и њихова Босна – Осетија (где се догодило исто што и на Маркалама). НАТО пакт спрема базе у Нагорно-Карбаху и у јужној Осетији, да би продрли, као Нобелова награда, у Баку – каспијски Кувајт, а Јермени су 1924. године излазили на три мора. Нама се припрема иста таква судбина.
Томе је, сигурно, допринео и општи поремећај појмова, зар не?
Апосолутно. Грка има више у свету, него у Грчкој. Цариград је, у ствари престоница Грчке. По чему Сократ припада целом свету, а Ромеја (Византија) се своди на нешто локално? Холбрук мисли да је Косовски бој лакрдија! Ја позивам Французе да униште Лувр, па да буду Французи! А, како је у Албанији? A тамо ни хуманитарци не могу да прођу! Морају да носе кожне гаће и шлем, јер, кажу, сви пуцају, и не зна се ко одакле и већ се о томе говори у Уједињеним нацијама. У Москопољу је некада био грчко-цинцарско-српски университет. Раде неимар је школовани архитекта из Москополиса, а не с мора. Србија је само тамо, где је могао да допре Дероко. Свети српски краљ Јован Владимир владао је од Костура до Книна. Према томе, ми смо изгубили Албанију, а не само Косово.
Имамо ли времена да спознамо своју вредност, и да ли та позиција може да буде штит у данашње време?
Није касно, мора да се уради шта се може.Треба знати да су наши дворови били средњовековни центри културе. Сви немачки дворови на Рајни су били порушени, и да није постојао ,,луди“ војвода Лудвиг, који је то реконструисао, не би постојао ни Волт Дизни. Има, као што сам рекао много доказа о словенској култури и у Албанији, али, како то проверавати на терену, кад вас у њој чекају разбојници?!
Верујете ли у морално престројење света, након свега овога?
Биће то онда када Русија стане на ноге, а за то треба двадесет година. Сад се, међутим, свет ради на томе да она не стане на ноге.
Веома сте активни и ових дана, а управо завршавате, заједно са сином Савом, и један пројекат. О чему је реч?
Данас пакујемо елаборат за цркву у Требињу. Храм у Подгори, с каменом фасадом, биће под крстом до краја ове године, а главна црква на Убу, коју сам пројектовао по угледу на ,,Св. Арханђеле“ код Призрена, одмакла је на висину до седам метара. Иначе, зову ме у Црну Гору, Наково, Шамац…
Шта бисте волели да вам се догоди?
Не знам и нико не зна колико ће рат трајати… Али, ево, прочитаћу вам свој домаћи задатак из вежбанке за други разред Немачко-српске школе: „Шта ја замишљам? Ја замишљам да је Исус Христос дошао опет на свет, па да ми је створио крила. Онда сам летео, па сам одлетео на Марс. Тамо сам гладовао, јер није било хране“.
Цркве као симфоније
Новости, август 2010.
ИНТЕРВЈУ Б. Ђорђевић
Радни сто београдског архитекте, уметника и научника Предрага – Пеђе Ристића у његовом стану на Врачару, ако да је изашао из собе каквог ренесансног, универзалног мајстора. Хрпе цртежа, лењира, оловака и књига притискају плочу стола. И он сам, разбарушен, ведар и у снази, иако му је осамдесета, стално у послу – уклапа се у ту слику.
Стара је школа, али барата компјутером. На екрану – пројекат капије за цркву у Ваљеву коју у савременој технологији оживљава уз асистенцију сина Саве.
Пеђа Исус, како га зову још из младости, управо је добио велоко признање „Стефан Првовенчани“. Које додељују „Рашке духовне свечаности“. Та награда стиче се за изузетан допринос националној култури и науци. Иза Ристића стоји стотину пројектованих цркава, а међу најлепше спадају: црква на Црквини у требињу по тестаменту Јована Дучића, Саборни храм у Подгорици, црква у Апатину, на Равној гори, Острогу, у Гацком, Убу, Бирмингену, Хановеру, Сиднеју…
–Највећу похвалу за свој рад добио сам за цркву у Требињу: прво од директора хрватског Завода за за заштиту спонемика културе који је рекао: „Ово је зидано пре петсто година!“ А калуђерице које су свакодневно у Гачаници рекле су ми: „Па ово је иста црква!“ А она није иста, само је у истом духу, иста акустика, атмосфера – каже за „Новости“ Ристић.
У архитектури се залаже за спој уметности, грађевинарства и музике. Већина његових радова настала је по његовој сопственој математичкој теорији акустике, у духу органске архитектуре, по мери човека. На тој својој теорији акустике, основаној на математичкој теорији скупова је дипломирао 1956. на Архитектонском факултету у Београду. Докторирао је, иначе, на Универзитету у Грацу са тезом „ Реконструкције праисторијске архитектуре Лепенског вира“.
– Зидам све са великим жаром и то прелази на остале. Правити једну Саборну цркву то је као у музици компоновати синфонију – каже нам Ристић.
Тај стваралачки и животни жар, чини се да је и опрљио многе. Као доследни опозионар и индивидуалац годинама наилази на оцене колега да није уопште архитекта, да ништа ново не ради, само плагира што је било и да никакав допринос није дао српству ни човечанству.
–На многим местима су ме изгурали и то тамо где сам покренуо ствар. Тако да сада радим „отпатке“ – правим две црквене капије у Ваљеву и на Палићу, уместо две Саборне цркве. Иначе, и ова награда у Рашкој уверила ме је да сам одавно провинцијски архитекта, јер имам само два градилишта у Београду и са оба су ме отерали, у Крњачи и у Пиносави – прича нам у свом стилу Ристић.
У последњим ратовима, али и скрнављењем почетне идеје приликом изградње, уништено је мног Ристићевих цркава. Највећа која је била порушена, подсећа нас, била је у Славонском броду и била је изваредно акустична.
–Изузетну акустику има и црква вазнесења Господњег на убу – каже Ристић, додајући да она има елементе највећег дела које је српски човек направио – цркве Свети Архангели, задужбина цара Душана.
–Ми не знамо шта губимо на Косову докле год не обновимо Свете Архангеле – тврди Пеђа Исус.
Бездушни систем гута идеју аутора
Политика, август 2010.
ИНТЕРВЈУ Зоран Радисављевић
Архитекта Предраг Ристић (1931), познатији као Пеђа Исус, овогодишњи је добитник престижне награде „Стефан Првовенчани”, која се додељује на Рашким духовним свечаностима. Ово признање додељује се за изузетан допринос националној култури и науци.
Предраг Ристић, дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду (1956) са оценом 10. Његов дипломски рад био је пројекат Саборне цркве са сопственом теоријом акустике, заснован на математичкој теорији скупова. Докторирао је са, такође, највећом оценом, на Универзитету у Грацу (1980) са тезом: „Реконструкција преисторијске архитектуре Лепенског вира”. Био је професор на Академији Српске православне цркве за конзервацију при Теолошком факултету у Београду. Добитник је награда: Британске краљевске академије наука за црквени дом у Бирмингему, Ордена светог Саве другог степена, награде за животно дело Удружења примењених уметника…
Награда „Стефан Првовенчани” биће му уручена следећег четвртка, на Преображење, у Рашки.
Да ли Вас је обрадовала награда која носи име светог краља – Стефана Првовенчаног?
Не може ниједна награда да замени усхићење личног открића – „еуреку” – са оним што као потврда одјекује у спољaшњем свету. Међутим, овај одјек смирује буру унутрашњег неспокоја који води до пучине бесконачности.
Изградили сте више од сто цркава. Можете ли да кажете која Вам је најдража?
Као мајци, свако дете јој је најдраже. А ја се још нисам предао, још градим, па бих за сада сврстао своја дела само по величини. Моје цркве нису нека новокомпонована новоградња, него понављање оног пређашњег, порушеног. Оне су отпор цепању и искорењивању наше духовности. Тако је и храм Васкрсења Христовог у Подгорици, изграђен на месту задужбине краља Милутина у пољу Момишића, својевремено пресељеног села из околине Призрена, по указу цара Душана. Радим са жаром. Мило ми је што сви који учествују у градњи храма бивају заражени тим жаром. И боре се да буду аутори, да се и њима отворе „врата небеска”. Чујем да сам истиснут са градилишта од неких „уметника”, који сада завршавају храм.
Аутор сте и вечне куће Јована Дучића – Херцеговачке Грачанице, на Црквинама, у Требињу?
Случај обнављања старог, догодио се и у Требињу. Овде су, пак, Милутинову цркву порушили Венецијанци и од њеног камена саградили тврђаву која је више пута била рушена и преправљана и која је, коначно, срушена. На њеном месту никла је четврта Грачаница, која није њена пука копија, већ је само сачуван њен изворни дух. Дучић је оставио аманет мом професору Дероку, који је он пренео на мене и ето, уз благослов владике, Херцеговачке Грачанице.
Када сте пројектовали куће, трудили сте се да оне буду у духу националног, балканског градитељства?
Другачије нисам ни умео. Оно што се таложило генерацијама, паметније је од пролазних модних или револуционарних новотарија. То не значи да нисам користио и најновије достигнућа савремене технологије. Дизајнирао сам, рецимо, такозвану „сажету кућу”, која је врло економична, али она није, као ни неки други моји пројекти, успела да пробије „комунистичку блокаду”.
Залагали сте се за претварање Кнез-Михаилове улице у пешачку зону. На Вас су, међутим, заборавили када су почели радови?
Да, „Политика” је о томе објавила серију текстова. У бездушном систему не признаје се идеја аутора.
Посебно је била занимљива Ваша кућа на дрвету, изграђена на Ади Циганлији. Имали сте проблема због тог необичног „чардака ни на небу, ни на земљи”?
За своје спортско друштво саградио сам прву кућицу на дрвету. Градио сам је лично од 1949. године, о томе је, такође, писала „Политика”. Она је била једина гардероба пливачког клуба „Црвена звезда”. Два пута је рушена, јер се у њој, како је речено, окупља омладина која својим понашањем не доликује лику и делу Ј. Б. Тита. Основао сам, заједно с правником Пером Вучетићем, Удружење „Љубитеља Саве и Дунава”. Данас је то велико удружење, али се не зна ко га је основао.
Били сте члан Медиале. Како данас, са ове временске дистанце, гледате на тај уметнички покрет и тадашња дружења уметника?
Тих година, све је оснивано по директиви. Медиала је настала спонтано, била је друштво једне генерације, а ја сам био само њен домаћин. Наиме, друштво се окупљало или на „штрафти”, у Кнез-Михаиловој улици, или у мом адаптираном поткровљу, или на мојој кућици на дрвету. Ту су се певале совјетске логорашке песме. Певали су их, уз гитару, Шејка и Киш. Похапсили су нас 1966. године, на основу „антидржавних параграфа”, јер смо хтели да издајемо један слободан часопис.
Лепо сте сарађивали са Богданом Богдановићем, али било је стручних несугласица са Драгославом Срејовићем око Лепенског вира?
Био сам моделар најзначајнијих споменика Богдана Богдановића, међу њима и споменика у Јајинцима и Јасеновцу. Богдановић је стварао са великим жаром, а за новац није марио. Све што је добијао на конкурсима, делио је са својим сарадницима. Тако смо ми преживљавали.
Сукоб са Срејовићем настао је због његовог елементарног непознавање основа геометрије, јер није могао да разуме реконструкцију Лепенског вира, коју сам успешно одбранио на универзитету у Грацу, на немачком језику. Срејовић је „преузео”, као своје, неке моје главне цртеже – костур над основом, али није разумео њихову суштину.
Бунтовник
ТВ Новости, април 1992.
ИНТЕРВЈУ Душан Крајчиновић
Ако ико од Београђана заслужује титулу вечитог бунџије и професионалног опозиционара, онда је то архитекта Предраг Ристић, познатији као Пеђа Исус. Надимак је стекао давно, као клинац зато што је био изузетно мршав и риђ, а кум је био глумац Северин Бијелић. Син послератног „непријатеља народа“, имао је и лична искуства са милицијом. У Саву се заљубио пре Моме Капора. Први је саградио сојеницу, као што доличи, у крошњи великог дрвета. Први чамац је ухватио у мутно доба кад су Савом стизали и лешеви. Први је, бесправно, преправио поткровље…
Пеђа више није ни млад, ни мршав. Али, остао је бунтован и риђ. Из два брака има троје деце и, у 56. години, игнорише инфаркт који га је пре годину и по задесио у авиону. Тренутно, бије битке за четири српска знамења – три у иностранству и једно у Србији, на Косову. Разговор почињемо од косовске задужбине цара Душана…
Опет се буните, к’о Грк у апсу. Скупштина Србије је, коначно, одлучила да одвоји неки динар за обнову задужбине цара Душана, Манастир Светих Архангела, а ви сте и даље незадовољни. Зашто?
Зато што је задужбина, коју је Душан започео 1343. године, једно од српских чуда. Српска рука никад није створила нешето савршеније и величанственије. На том малом, троугластом полуострву, два, три километра од Призрена, међу високим и стрмим стенама је и гробно место цара Душана. Цела клисура Призренске Бистрице је, у ствари, света долина. За време Синан паше, Турци су спалили мошти Светог Саве да би уништили и обездуховили српски народ. Истовремено, развалили су Свете Архангеле – да би уништили српску државност и омаловажили њену моћ.
Добро, али у чему је суштина спора?
Постоје два приступа реконструкцији Светих Архангела. Један је атеистички, да не кажем бољшевички, и предвиђа да Црква одумре, да манастир буде конзервиран, а са стране да буде управна зграда. Знате већ оно: кустос, секретарица, ноћни чувар и све остало што иде уз сваки музеј, укључујући онај на Дедињу који се зове „25. мај“. Уз то би био и део са неколико калуђера који нешто мумлају. Долазе туристи, ђаци, а кустос им прича причу.
А други приступ?
Друга теза почива на уверењу да је наш српски народ жив и да има живу Цркву живога Исуса Христа. Данас, после пет деценија комунистичке владавине и величања атеизма, кад се тако нешто каже, испада као да је изговорена нека безобразна реч. Све је веома једноставно: династија Немањи-ћа је пропала, али Црква је остала. Многи нису свесни да, рецимо, дан-данас, у српским црквама певају исту литургију која је певана пре шест и по векова, кад је постављан камен темељац Манастира Свети Архангели…
Будите мало прецизнији.
За разлику од протестантске тезе да је најважније обезбедити новац, а после ће све ићи само по себи, ми сматрамо да прво треба довести људе. Манастир прво треба да има домаћина, а домаћин је Српска православна црква…
Кад кажете „ми“ на кога мислите?
На Друштво основано маја 1990. године, у Београду, које се – ни мало случајно – зове Друштво за обнову, духовно и културно оживљавање Манастира Светих Архангела. Зато је нама важно да тамо доведемо калуђере, а онда почнемо раскопавања која ће трајати. Колико? Па, рецимо, за малу цркву три године, а за велику двадесет. Могућа је потпуна реконструкција. У темељима су анализама дела из тог времена која су сачувана, могуће је тачно знати како је Манастир изгледао. А нас интересује баш та аутентичност, изворно дело.
Зашто се власт устеже да прихвати те резоне?
Још нису освешћени. Опште светско понашање до њих није продрло. Они не живе у коренима, него у плиткој фарби. Фарбају и префарбавају. Зато се не слажемо. Кад је реч о обнови споменика, заступам правило да треба доћи до семена, поново га засејати изнићи ће аутентична биљка. Они, међутим, стално ударају калем на калем. Зато, често, направе неку кенгурафу. Полу жирафу, полу кенгура. Власт је оптерећена…
Чиме?
Па, 1941. годином. Све гледају плитко. Као да и даље верују да је историја почела пре пола века. Приступ цркви је, и кад одлуче да је граде, исти као кад је реч о некој њиховој непродутивној монстр-фабрици. Хоће да зидају стерилну цркву, а црква без дубоких корена, без камена темељца, није црква. Поготово не православна. Обред при постављању камена темељца није неки гири-гири, није то неко бајање. За нас је то жива истина. Неки верују да тај обред треба да ишчезне. Боже, сачувај! То је моћна ствар. Једино што многи тога нису свесни. Уосталом, нису глумци узалуд узели за свог свеца Светог Порфирија…
Звучи као лепа прича?
И јесте. Порфирије је био гумац увреме неког римског цара-ђавола. Посао му је био да исмејава хришћане, односно њихов обред крштења. На позорници је имао каду, скакао је у њу, прскао на све стране и изводио разне глупости. Али, Порфирије је био добар глумац и, временом, удубио се у улогу. Одлично је глумио обред. Једног тренутка је схватио да то није никакво измотавање, да у томе нема ничег шаљивог. Постао је хришћанин и изгубио главу. Данас је светац, и заштитник глумаца.
Малопре смо вас прекинули због Светог Порфирија. Шта сте хтели да кажете?
Хтео сам да кажем да грешимо што стално говоримо: Запад, Запад, Запад. Хајде, мало, да погледамо на Исток. Сваки рад у Јапану почиње извесним ритуалом. Макар поздравом застави фирме. Јапанци нису уништили своје ритуале, и шта се догодило? Туку Запад као од шале. И то га туку на његовом пољу. Грех је и грешка што смо заборавили наше ритуале. Комунисти су оставили пустош и зато морамо да се вратимо до семена, не би ли проклијало нешто ново.
Изгледа да баш ништа позитивно не признајете комунистичкој ери?
Баш ништа! Комунисти су непријатељи српског народа.
И ваши лично?
Наравно. Хапсили су ми оца, хапсили су мене. Мог оца, Солунца, Петра Ристића, машинског инжењера који је дипломирао у Манчестеру, осудили су на 12 година робије, јер је у кафанама „Мадера“, „Сложна браћа“ и ,,Грчка краљица“, са друговима Солунцима „најгорим речима и вицевима говорио против народне власти.“ Хоћете ли још један цитат из пресуде? „А што показује њихову подмуклу империјалистичку делатност, мењали су кафане да не буду откривени“. Ја сам имао неприлика зато што сам, рецимо, са мојим другом Мишом Михајловим – читао Устав. Овде нисам могао да добијем посао, а у Аустрији су ме бирали за професора университета. Зар није апсурдно да ме овде неће, а у нама не много наклоњеној Аустрији хоће?
Били сте изабрани за професора и у Приштини?
Да, али су ме после пет, шест предавања избрисали са списка.
Кад поменусмо Приштину, кажу да сте прозвали Момчила Трајковића?
То нема никакве везе са мојом професорском каријером на Косову. Прозвао сам, у ствари, програм СПС-а. Хоће усред Приштине да зидају саборну цркву. Колосална бесмислица! Нова црква. Као да су Срби тек дошли. Није Приштина Торонто. У Канади ми тек пуштамо корене. У Приштини смо имали цркву пре много векова, треба је само обновити.
Као „професионални опозиционар“, можда не би било лоше да одговорите на следеће питање: ако народ гласа за једну власт, без обзира на мотиве, без обзира на евентуални страх, испране мозгове или утицај диригованих средстава јавног информисања – колико је демократски тражити промене против воље већине?
Дозволите ми да цитирам Гетеа: „Не помињи ми гомиле шарене, Дух бежи из нас кад се јави маса, О, застри гужву која се таласа“. Да не помињем оно „Пучина је једна стока грдна“. Зна се да, ако би народ бирао шта је добра музика, изабрао би, рецимо, Лепу Брену, а не Пају Аксентијевића. Зашто је Црна Гора имала Његоша? То често волим да истичем, јер је јасно да Његош никад не би победио на неком плебисциту. Свети Петар Цетињски је својим духовним очима знао све становнике Црне Горе. Знао је да један осамнаесто-годишњи чобанин, по имену Раде, треба да буде господар. Раде се бунио, није хтео. Ни народ га није хтео. Али, Свети Петар је знао. Само он. Морамо да следимо духовне људе. Мислите да нас је, током велике сеобе, случајно водио Арсеније Чарнојевић? Уместо што се неки буне против наводног мешања Цркве у политику, боље би било да схвате да што пре морамо да се вратимо коренима. Бекство је узалудно и бесмислено.
Не рачунајући обнову Манастира Светих Архангела, наведите још неки пример?
Рецимо, уместо титовки, војска сад ставља на главу неке палачинке. Зашто, кад Срби имају шајкачу? Или, у Црној Гори спроводе референдум о заједници са Србијом. А у Уставу краља Николе је лепо записано да су Црногорци Срби православне вере.
Да променимо тему. Активни сте у још једном необичном друштву?
Изабран сам за председника удружења власника такозваних неусељивих станова које се зове Друштво „Свети Ђорђе“. Као што знате, у важећем Уставу не постоји станарско право, нити национализација, односно конфискација. Одузимање имовине је могуће само лоповима, људима осуђеним због крађе, а не онима који су проглашени за народне непријатеље, попут мог оца, у монтираним политичким процесима. Друштво има око 2.000 чланова и свима су заједничке два карактеристике: опљачкани су, и никад нису били комунисти. Нас не интересују, рецимо, голооточани. То је била њихова, комунистичка ствар. Нас интересују људи, који су прогањани, па чак и убијани, да би им била узета кућа. Друштво обухвата људе који полажу право на имовину стечену пре 1941. године. Легално. Све што се догађало после тога сматрамо илегалним.
Поред свега, градите три српска светосавска центра у иностранству. Како то да су баш вас позвали и у Диселдорф, и у Хановер, и у Берлин?
Томе је свакако допринела чињеница што сам за Дом Светог кнеза Лазара у Енглеској добио награду принца Чарлса. Све је почело због једног храста. Пре мене, тај задатак је добила једна колегиница, али је у пројекту посекла храст, а то у Енглеској не долази у обзир. Тако сам добио посао. Све сам нацртао после девет година. Здање је било брзо готово, за годину дана. Тако сам добио награду која важи за другу по значају на Острвима. Више је цењена само награда чијем додељивању присуствује краљица Елизабета. И још нешто: нисам награђен за неку постмодерну архитектуру, него за византијску из 14. века. Рекао сам Енглезима, чим сам дошао, да је њихова викторијанска ера, на коју су веома поносни, заправо, „second hand“ Култура друге руке. Да ја долазим са извора, из престонице света, из пупка света, и као прави византинац носим аутентичну културу. Не морам да правим копију копије. Нису се наљутили. Доказали су да поштују традицију Своју, али и туђу.
Слично сте нешто рекли и у градској скупштиниу Хановеру?
Хановер је посебно занимљив, јер је добио право да организује Светску изложбу две хиљадите године. Правимо цркву и центар који ће бити језгро, и пре и после Изложбе. Поред цркве, ту је много тога другог – од биоскопске сале до ноћног клуба и сале за фолклорну секцију, која је испод земље. Све је сада на релативној периферији, али ће после Изложбе бити, може се рећи, у центру. То је досад била полуиндустријска зона, али ће ускоро бити поред једног великог чвора. Добро смо прошли кад смо купили земљу на којој је некад била фарма магараца. Чудно, али тачно.
Центар зидају Срби и Грци?
Да, центар гради око 50.000 Грка, око 2.000 Срба и две циганске породице.
За крај испричајте неку анегдоту везану за настанак српских црквених центара у Европи.
Немачка је, зна се, земља закона и прописа. „Befehl ist Befehl“. О грађевинским прописима, наравно, имају штампану књигу и све мора да буде пореду и закону. Пројектујући Центар у Диселдорфу, желео сам да направим симбол. Та деца никад неће моћи да виде Хиландар и његов торањ Светог Саве. А за нашу културу, тај торањ исто је што и Ајфелова кула за Париз. Хтео сам да их сама зграда учи. Пренео сам хиландарски торањ у Диселдорф. Али, невоља је што у њему не може да буде учионица. По строгим немачким прописима, учионица захтева тоалете, гардеробу, резервне степенице за случај пожара и штати ја све знам. Захтевају, рецимо одређену јачину светла, а како томе удовољити кад прозори морају да буду мали, средњевековни? Ако испоштујем прописе, кула ће се надувати као балон. Ако не испоштујем, неће ми одобрити пројекат.
Како гласи еоломонско решење?
Кад ме је госпођа у скупштини питала: „Шта је ово?“ – показујући на учионицу, рекао сам да је то учионица за исихасте. И одмах сам јој превео. Погрдно, католици то зову: „гледачи у пупак“. То је, опет, тај фамозни однос Исток – Запад. На Западу верују да све има своје објашњење. Ако данас нисмо стигли на звезде, стићи ћемо једнаг дана. Све може научно да се реши и објасни. Зато тај систем мора да буде стално у експанзији. Као што, рецимо, Турци и комунисти опстају само док могу да пљачкају.Чим не могу – пропали су. Ми Срби, православци, верујемода неке ствари никад неће моћи да буду објашњене. Као, на пример, како је Свети Петар Цетињски знао да је Његош прави човек?
Какве то има везе са тоспођом у диселдорфској општини?
Полако има још неколико реченица. Нисам ја крив шта су Срби заборавили своју историју и своју веру. Кад је Исус разапет, појавила се чудна, непатворена светлост. Тад је тамо био неки Варлам Калабријски који је рекао да ће наука једног дана све објаснити. Сугерирао је да се, у том тренутку, десила нека астрономска појава. Исихасти, насупрот томе, тврде да постоје неке ствари које немају везе са науком и добијају се само духовним искуством. Човек мора да се окрене сам себи. Зна се да је цар Душан био заштитник исихаста, односно чувеног Григорија Паламе, као и да без схватања тог учења не може да се разуме – не само Светославље него ни цела култура Истока. Као што видите, круг је затворен. Поново смо код обнављања Манастира Светих Архангела…
А шта би у општини?
Госпођа је била запањена, али је схватила суштину. Ако је реч о ученицима, они морају да цртају и пишу, важе одређени стандарди. Ако уче да гледају у пупак, могу и у полумраку. Пресудила је толераиција вероисповести. Свако има право на веру, и ми имамо право на наш исихазам.
Ви сте се, на одређен начин, послужили триком?
Ни говора. То је светосавски центар, а православље је било и остало у суштини другачије – своје, специфично. Та прича о исихастима је, наравно, била – првенствено у функцији одбране пројекта, али ни мало лажна, измишљена. Нисам ја крив што протестанти и католици карикирају исихасте. А без њих, заиста, нема ништа код православаца. То је тај наш духовни опит, према учењу светих отаца. Други то не признају. Данас на пример, у Русији, која се враћа православљу, на исповедање код чувених светаца чека се по две, три године.
Тога нема код нас…
Има. Ко каже? Сваке недеље је пуна црква Манастира Ваведење. Изволите, дођите.
До српског краља на шпански начин
Политика, август 2007
ИНТЕРВЈУ Славко Трошељ
Проф. др Предраг Ристић – Пеђа Исус, архитекта и уметник, о свом животу на дрвету, црквама које је градио и гради, комунистима и фашистима, Корбизијеу и Рајту, Коштуници и Косову и Метохији…
Инжењер архитектуре проф. др Предраг Ристић (76), познатији као Пеђа Исус, упркос недавној операцији срца и благог можданог инфаркта и даље се бави својим послом, а и науком и уметношћу… Професор је на Академији Српске православне цркве за конзервацију при Теолошком факултету. Уз то надгледа и рад на својим недовршеним пројектима…
Његов живот је обележен, углавном, пројектима црквеиих објеката. У Србији, а и у свету, саграђено је више од 80 храмова по његовим плановима. Али, кад прича о прошлим временима Пеђа Исус с носталгијом говори о своје три куће које је саградио на дрвету на Ади Циганлији, у којима је живео тридесетак година(!), као и о низу својих оригиналних, а најчешће несхваћених идеја из више области. У таквом начину живота има и егзибиционизма што Пеђа не негира. Напротив…
Какав сте Ви човек?
Обичан српски православац, традиционалиста, у простору, времену и будућности… Био сам и остао у опозицији. Имао сам и имам низ идеја за дубљи и пунији живот, али се не уклапају ни у један систем. Много сам тога предвидео и иницирао, а кад би дошло до остварења, онда би ме изгурали… Моја идеја је била да се Кнез-Михаилова улица преуреди у пешачку зону. Кад је дошло време да се то учини мене су заборавили, иако сам о уређењу те улице написао низ чланака, дао више предлога, снимио ТВ емисију на ту тему… И још нешто: кроз ту улицу сам пројахао на белом коњу да бих скренуо пажњу света и градске власти на тај случај. Ипак, то су градили без мене, као што су ми и кућу и цркве рушили у мом одсуству…
Ко Вам је рушио куће?
Комунистичка власт… Као један од двојице оснивача Удружења љубитеља Саве и Дунава дао сам себи право да имам скровиште. Међутим, три пута су ми рушили кућу коју сам, с Дутим и Јоцом Пацовом, саградио на дрвету, прву на Ади Циганлији, на пет и по метара од земље.
Прва кућа је срушена без објашњења власти, док је за другу објашњење било да се ту „окупља омладина која својим ликом, облачењем и понашањем не доликује лику Титових омладинаца“. А та моја кућа је била тада и једина свлачионица Пливачког клуба Црвена звезда. Саградили смо је искључиво од дасака и греда које су пливале Савом.
Како сте у то време живели?
Тешко, посебно од дана кад сам засновао породицу. Требало је опстати с троје деце, а ја не само што никад нисам био члан партије, него нисам био ни запослен утакозваном друштвеном сектору! Пројектовао сам и градио на црно, стално писао, имао изложбе, предавања и гостовања на ТВ. Наравно, радио сам и све друге послове. Често и најтеже, физичке: истовар, утовар… Али, имам златне руке. Живео сам и од поправки сатова, штимовања клавира… Ипак, стекао сам пензију. Не, наравно, из радног односа, већ као уметник, члан Удружења примењених уметника и дизајнера Србије.
Кад ћете завршити храм у Подгорици?
Изградња Саборног храма Христовог васкрсења је при крају. Звона звоне, живопише се, завршава фасада… То је после Храма светог Саве у Београду највећи православни храм међу Србима. Може да прими око 2.000 верника. Тај храм је гаранција да се Црна Гора никад неће отцепити од Србије. За ову тврдњу имам један доказ. У затвору сам, као националиста, увек био с великосрбима из Црне Горе. Одвајање Црне Горе од Србије је последица комунистичког ударца (топузом у главу) и ко буде ушао у ову срамну игру једног дана ће се стидети.
Како Ви доживљавате рехабилитације?
Рехабилитације служе само за замајавање и покривање пљачкаша да задрже отето. Мој покојни отац Петар, машински инжењер, за комунисте је, најблаже речено, говорио да су џукеле… Због причања вицева о њима осуђен је 1951. на десет година затвора. Као „васпитно-поправну меру“ конфисковали су му кућу. Ове године, 11 .јуна, посмртно је рехабилитован. Међутим, с тим папиром данас не може да се врати одузета кућа. Наша садашња посткомунистичка држава чак јавно сматра да је правна наследница револуционарне диктатуре. Отимачи и убице би требало да лично одговарају и плате одштету јер злочини не застаревају.
Да ли приладате некој партији?
Не, ни сада. Између комунизма и фашизма стављам знак једнакости, као и данас између екстремних партија и организација у Србији. На једној страни су радикали, а на другој ЛДП и невладине организације. То су екстреми од којих ми се диже коса на глави. А богами и код ових у средини, демократа, није све чисто. Због тога је и моје поверење у шефове Србије танушно, али ипак нисам остао без наде.
Шта сад радите?
На Љубићу код Чачка, мало испод споменика, где је у Другом српском устанку 1815. погинуо, код топа, Танаско Рајић, градимо цркву посвећену цару Лазару. Ово је узорно градилиште, па бих више волео да у овом интервјуу уместо моје фотографије буде слика цркве у изградњи.
Шта мислите о спорту?
Спорт је рат у коме се не гине. Код нас су непосредно после Другог светског рата комунисти навијали за Партизан, а они који су мислили да ће доћи до ослобођења за Црвену звезду. Многи су веровали да кад победи Црвена звезда пада комунизам. Тако схваћен спорт је био сигурносни вентил за све унутрашње фрустрације под дугом комунистичком окупацијом.
Да ли сте били спортиста?
Био сам пливач десетак година. У августу 1945. учествовао сам на такмичењу против Совјета у базену који се тада налазио у садашњем парку између Скупштине и Главне поште. Тоје забележила „Борба“ на првој страни. Увек сам живео и живим спортски. Мој докторски рад, који сам бранио 1979. у Грацу, где сам био и професор университета, везан је за спорт јер је тема била „Реконструкција Лепенског вира“. У њој сам доказао да је у тој праисторијској цивилизацији енергија вирова коришћена за риболов, веслање и пливање.
Какви су нам грађевински закони?
Лоши, чак криминални… По дозволе се иде на сто шалтера. Код нас у грађевинарству цвета мито у огромним размерама. Због тога би требало укинути све грађевинске службе и увести предратни систем, такозвано „прозорско право“. То значи да свако може на свом земљишту да зида без посебних дозвола под условом да има пројекат и да никоме не заклања видик. Тако се гради и у Јапану у коме постоји само институт који прати и усмерава радове у грађевинарству и – ништа више од тога. Али, у Србији је проблем и то што је земљиште у граду државно, а не у власништву онога чија је кућа. То је апсурд незабележен у нормалном свету. То је један од разлога зашто би требало да се вратимо у монархију…
Да ли Србија може да буде краљевина?
Сад имамо круну на застави, али немамо домаћина, титулара, а то може да буде само краљ. Сви политичари, они који, наводно, брину о народу, променљиви су. Принц Александар (62) добро делује у ономе што му је дозвољено – у хуманитарним акцијама. Време је да у Србију, у којој дуго нису били, дођу и његови синови Петар (29) и близанци Филип и Александар (27) и да се више укључе… Обнављање краљевине Шпаније могао би да нам буде узор.
Како се то догодило у Мадриду?
У Шпанији, на пример, после Франкове смрти 1975, на престо није дошао син краља свргнутог 1931, него унук – Хуан Карлос.
Које архитекте посебно цените?
У моје доба, кад смо били подељени на партизановце и звездаше, на факултету смо се делили и на „рајтовце“, присталице Американца Френка Лојда Рајта, чијаје жена била Олга Лазовић, унука Марка Миљанова, и корбизијеовце“, који су били за Швајцарца Шарл-Едуара Жанереа. За првог смо били ми, четници, а за другог комунисти. Њих двојица су обележили црквено градитељство у прошлом веку: Рајт црквом у Милвокију (САД), а Корбизије у Роншану (Француска). Овај други није био дипломирани архитекта, па су Французи, где је највише радио, у закону написали да „право да пројектују имају архитекте с одређених факултета и Корбизије“.
Ко све може да зида цркве?
Цркве зидају они који имају чврсту веру и страст, која градитељима може да помути и ум и морал… На жалост, не постоји стална стручна и озбиљна критика црквеноградње, а ту онда однекуд изникне и мафија, чији је укус сумњив јер би сви хтели да уђу у царство небеско кроз уска врата.
Колико Руси могу да помогну Србима на Косову?
Ајнштајн је једном рекао да не би знао да је Јеврејин да није било Хитлера, а ми смо заборавили да смо Словени. Е, мораћемо тога сада да се сетимо, хтели то или не. Ми чезнемо за Западом, а он нам не верује и, свесно или не, прибија нас уз Русе који покушавају нешто да учине. Ако Коштуница, у тој ситуацији, спасе Косово и Метохију биће му опроштено све оно друго…
Коју награду посебно цените?
То је награда Британске краљевске академије наука за црквени дом у Бирминггему, који је, како је тада, 1990, речено, „знаменит украс града“. Био је то конкурс за најбољи пројекат на тлу Енглеске. Жао ми је што ми признање није предао председник жирија престолонаследник Чарлс, јер је непосредно пре тога, играјући поло, сломио руку. Ипак, било је тога дан све на краљевском нивоу. Добио сам и Орден светог Саве првог степена, а и награду за животно дело Удружења примењених уметника која ми је помогла да 1991, први пут у животу, добијем стан.
Имао сам тада већ 60 година.
Икона и секира
Мој дом, октобар 1996.
АУТОР Невена Пајовић
Од првог београдског поткровља у улици Франца Розмана из 1954, преко породичних кућа и викендица, до цркава у Бару, Подгорици и на Златној Обали у Аустралији чија је градња у току, Пеђа Ристић се упорно држи традиције, како у изразу, тако и у материјалу, цигли, гашеном кречу, ћерамиди…
Мршавом студенту архитектуре коме су се од неухрањености ребра познавала и под џемпером, надимак Пеђа Исус пристаје и данас, када као цењени професор Академије Српске првославпе цркве, после инфаркта, услед забране бављења омиљепим му спортовима, кубури са вишком килограма. Временом је идентификација пренета па план његове посвећености црквама: преко педесет пројектованих, од којих је током рата срушено чак четрнаест, само су део богатог стваралаштва које је особено у непоколебљивој привржености традиционалистички обојеном аутентичном ауторском изразу крунисаном Орденом Светог Саве и Наградом британске круне за Дом светог кнеза Лазара у Бирмипгему.
Човек који је много пре Човића легализовао бесправиу градњу, мајстор за зидање без грађевинске дозволе, аутор преко стотину београдских поткровља, Пеђа Ристић је током читаве своје каријере упорно бранио право породице да живи у хуманом простору. У доба када је у пракси упорно примењиваиа Корбизјеова парола да је ,,архитектура машипа за становање“, када су грађени скупи ружни бетонски споменици петогодишњих планова у којима су повлашћени са првих места стамбених листа добијали станове, Пеђа Ристић је, моравши да се брани од те идеологије и система који је наметао, спутан неподобним слободумљем био приморан да прави ,,само приступачну, народну архитектуру, коју је мали човек био у стању да направи.“
Данас су бетонски мастодонти у одумирању, корбизјеовци напрасно почињу да се огрћу гуњевима и залажу за екологију и традиционалне вредности, па и доксате и ћерамиду, а Пеђини пројекти из раних педесетих златна су нит која српску кућу воде у XXI век.
Картон, па на ексер!
На молбу да проба да пронађе неки од пројеката поткровља које је радио, Пеђа одмахује руком.
,,Ко да чува онолике картоне! Кад ујутру пођем на градилиште, ја пролазећи крај контејнера понесем какву кутију од фрижидера или телевизора, расклопим је, нацртам на њој пројектни задатак за тај дан, ексер, па у зид. Онда узмем секиру, па с мајсторима на ,,посао!“
Нису, наравно, сви пројекти тако рађени. Пројекти цркава могли би да се читају и као узбудљиво постмодерно штиво. Карактеристична објашњења за поједине елементе пројекта својеврсни су есеји дирљиви колико по надахнућу, толико по лепоти штампаних ћириличних слова којима их Пеђа исписује увек искључиво графитном оловком.
Пројекти кућа чувени су по функционалности, рационалпо искоришћеном простору, јединствено координисаним односом спољног и унутрашњег изгледа и минуциозно разрађеним детаљима. При том, многе су буквално израстале из неког од његових ранијих пројеката, када инвеститор жели „исто тако, само два пута веће и за спрат више.“ То је нарочито карактеристично за оне његове пројекте који су каталошки, као „типски“, продавани преко Сигма пројекта. Један од таквих бестселера, са мањим варијацијама, саградило је преко 500 породица широм зсмље! Потреба да се пројекти реализују у целости онаквим каквим их замишља, нагнала је архитекту Ристића да склапа и неуобичајене погодбе у којима му је инвеститор био „дужап платити пројекат само за случај одступања од истог“. Ретко ко одоли изазову да се „за своје паре“, са мање или више успеха, опроба у току градње као „допројектант“ на лицу места, са или без знања аутора. Зато Пеђа каже да је давно већ престао да ниже кључеве:
„Многе од кућа чије ми кључеве по обичају дају као пројектанту, нису и не могу бити моје иако је оригипални пројекат био мој. Људи то не могу да разумеју па ме једнако убеђују да су њихове куће моје, а мени је жао да их разочаравам кад им је толико стало да верују у то.“
Култ дрвета
Конак Поповића у Гроцкој спада у куће миљенице. Ауторов прилог њеном екстеријеру била је и младица кедра са Атласа ког је засадио када је кућа започета. Кедрово дрво се не само примило, већ је и израсло у тој мери да данас доминира простором око себе, како и треба. У поетици Пеђе Ристића кедар није усамљен. Између осталих, вредно пажње је и дрво на Космају око кога је саграђена можда најпоетичнија од свих Пеђиних кућа. Архетипског, исконског облика попут оних из праисторијске архитектуре Јерихона и Кирокитија, из прасловенске архитектуре шиља, дубирога, кривуља … античких толоса, као некакав огромни пласт сена, кошница или ескимски „игло“, кућа је прилагођена природи и уклопљена у њу.
„Градња је била једноставна и брза; размеравање круга па терену лакше је од размеравања квадрата; зида се без оплате, као купасти свод; чак и савремени материјали се врло успешно прилагођавају овом облику. За градњу не треба ни миого радника, ни мпого дана, ни много новца. Практично гледано, за градњу класичне четвороугаоне куће потребно је више помагала, више радпика, више времена и више новца. Коначно, ова кућа пружа више ономе ко је има: ваздуха, светлости, сунца, топлоте зими и хладовипе лети, јер ваздух боље струји простором. У овој кући је амбијент пријатнији, а веза са природом приснија. Ова кућа аеродинамичног облика мање подлеже удару природних непогода, ветрова, киша, снегова…
Кућа има и адекватан ентеријер. Кружна основа има по обиму пратеће кругове у које су смештене спаваће собе, купатило, плакари, сећија. Једино је кухињски низ праволинијски, јерсе кухиња морала прилагодити стандарсдној индустријској опреми. У средини великог круга је огњиште, а у помереном већем кругу засађено је дрво… Дрво је старије од куће. Испод дрвета смо се заклаљали, са дрветом смо расли. Дрво је сведок покољења: једна породица засади дрво и живи с тим дрветом, и како расте породица, расте и дрво, као центар окупљања породице…3а седење и одмор осмишљене су нарочите сећије и сто, „светларник“, за кување кухињски низ лоциран према трему зимског улаза, руча се уз робустан трпезаријски сто са тесаним столицама, купа се у кади-бурету које је смештепо у апсиди, спава се у двема апсидама испуњеним округлим лежајевима. Кроз прозор из кревета можете да заспите са својом звездом и да се будите са сунцем.
Кружно степениште води на галерију која је додатни простор за спавање за изненадне госте. Доследно свом ангажману, архитекта је замислио да се кућа греје сунцем.
Испод целе површине куће био је планиран базен у облику бачве са двоструким водонепропусним зидовима.
Пошто је вода много бољи акумулатор топлоте од зидова, било је предвиђено да сунчеви колектори загревају воду за сунчапих дана, по, нажалост, базен услед недостатка средстава није био изведен.“
Српска кућа за ХХI век.
Најновија кућа, код које су завршни радови у току, а која је по свим својим одредницама аутентична српска кућа за ХХI век је парохијски дом у Апатину. Парохијски дом у Апатипу арх Ристић пројектовао је у складу са свим захтевима савремепог живљења у погледу хигијенских и осталих стандарда, а ликовно уобличио у маниру високе дворске српске средњевековне архитектуре. Парохијски дом у Апатииу саграђен је захваљујући свесрдној помоћи коју су осим арх Ристића и Сигма пројекта Апатину даривали у материјалу и личном апгажману РАПИД Апатин и многи други.
Сам дом осимишљен је тако да до завршетка градње цркве и пирга може да послужи и за окупљање верника у разним пригодама. Фасада је рађена од опеке са алтернацијама у ређању по висини и ширини, Прозорски отвори су у средњевековном маниру украшени гипсаном „чипком“, а кровна конструкција, усклађена са такође традиционалним покривачем, поентира нарастајуће волумене који на обали Дунава као да хоће да саопште да за њих нема узмака.
Православље широм света
Иначе ово није први пут да се архитекта Ристић огледа у оваквом пројектном задатку. За дом Светог кнеза Лазара у Бирмингему одликован је од стране британске круне, тзв. Орденом принца Чарлса који је познат као заљубљеник у архитектуру, а приликом уручивања Ордена Св. Саве, у име Српске православне цркве истакнуто је и то да је архитекта Ристић једини Србин, поред владике Николаја Велимировића, који је стекао тако високо одликовање у Енглеској.
Списак са успехом пројектованих и изведених пројеката у иностранству толики је даје довољно само подсетити на неке од њих, од оног у Хановеру, до најсвежијег на Златној обали у Аустралији.
Поред објеката монумениталних по димензијама, има и оних који су монументални по својој важности за опстанак православља на овим нашим просторима.Такве су цркве на Палама, Равној Гори, Дурмитору, у Бару… Храм у Подгорици, са друге стране, осим нагласка па континуитету својим импозаитним волуменима прича древну причу познатим језиком у новој, снажној, аутентичној интерпретацији.
Педагошки рад Др Ристића као професора Академије Српске православне цркве осмишљен је тако да својим богатим искуством и знањем утиче превасходно на ослобађање стваралачког духа својих студената. Имајући у виду његову непрестану борбу за право на слободу уметничког виђења света и његовог транспоновања без ограничења у току стварања, с нестрпљењем очекујемо ефекте његовог утицаја на младе ствараоце које васпитава.
Цигларска трска и гашени креч
Сојеница, кућа, црква, вера, љубав и нада; цигла, трска и гашени креч; филозофија, теорија и пракса; јавно, приватнио, интимно…
„До сада још нико није пронашао ништа трајније од цигле и креча. Зато је и Београд после бомбардовања био тако брзо обновљен, јер је све било зидано у кречном малтеру и од цигле. Истом циглом лако се може зидати и више пута. Данас је у пројектовању могуће користити и компјутер, али ниједан компјутерски програм никада неће имати у себи оно главно – човеков таленат. Многе ствари остају неоткривене, као, на пример, што ни даиас нико пе зна који је прави хемијски састав гашеног креча или, рецимо, меда. Чак нема смисла ни све откривати будући да лепота и смисао живота леже баш у разним тајним путевима. Традиција је паметнија од сваког од нас понаособ.
Епглези добро знају да су кућа и породица заправо огњиште. У Епглеској је данас забрањено ложење отворене ватре, због загађења, па ипак, и старе и новс, све куће и даље имају огњиште, камин. Да смо ми сачували своја огњишта по кућама, сачували бисмо и своју дедовину и били бисмо Европа и не бисмо се јадали како нам наука не напредује јер немамо стране часописе.
Није довољно само нешто знати и научити, треба и веровати. Постоји вечно правило о зидању. Зато се могу обновити и Свети Архангели код Призрена. Ако зида верник за кога је Бог жив, онда не постоји ништа што је порушено. Верујемо у васкрсење, стога се све поново рађа, па не постоји ни савршен злочин. Будућност је у кући од природних материјала, кући која ће се једног дана можда и распасти, али и моћи поново да назида. И то неће бити нова кућа, то ће бити иста кућа зидана по општим правилима.
Добро је што се човечанство враћа здравој храни, ипак, још је важније да се врати својим траговима у песку, свом здравом градитељству.“
Два предлога из 1981 године
Предлог 1.
Укинути грађевинску дозволу зато што је противзаконита.
Образложење
Основно начело римског права је да нико није крив док се не докаже да је крив, тојест нико не мора да доказује своју невиност, па ни своју исправност. Непознавање закона не ослобађа починиоца од казне. Власт је, у ствари, ту као јавна услужна делатност која помаже народу у остваривању његових права, иначе остаје по страни. Ако нема потребе за заштиту права, у слободи може да се заборави на власт.
То је поље идеалног, али је основа нашег права које треба да се односи и на грађевинске законе. Међутим, у складу са горе изнесеним, неприхватљива је грађевинска дозвола у грађевинском закону, јер она у ствари представља доказивање исправности, а по основама права нико не мора да доказује своју невиност, односно исправност пре него што је утврђен неки прекршај.
Доказивање исправности вређа личност човека и битно спутава његову слободу, а посебно слободу стваралаштва. Добијање грађевинске дозволе у Београду тражи прибављање 56 (педесет шест) сагласности и просечно траје две године! Истовремено слободан архитекта нема права да изради пројекат на који ће се издати грађевинска дозвола. Ако је архитекта овлашћен, значи да је положио све испите и доказао се кроз праксу: зашто опет мора његов пројекат да се одобрава?
Ми смо наследили техничку културу од Аустроугарске и Немачке где се и родила грађевинска дозвола која одговара њиховом менталитету. Међутим, у најразвијенијим земљама, у Јапапу на пример, нема грађевинске дозволе.
Ако би архитекта на лицу места – па градилишту, могао да буде и пројектант и извођач, а то је могуће ако нема грађевинске дозволе, онда ће се изгубити потреба за посредником. Основни услов сваке уметности је непосредно присуство аутора, па је тако и у архитектури. Најдубљи узрок томе што је данашња просечна архитектура слабија од оне која се зидала у „мрачно“ доба када није било науке и дипломираних архитеката, али када је већина објеката имала непролазну уметничку вредност, јесте присуство аутора. Данас, излазак на градилиште стално запосленог архитекте кошта пара, а то нико од приватпих инвеститора не може и неће да плати. Слободни архитекта неимар живи од тога што пројектује за грађевинску дозволу, а не за грађење, а изведени објекат се готово никада не слаже са одобреним пројектом. Целокупна интелигенција овог градитељског народа усредсређена је на то како да се изврда грађевинска дозвола и само му је у ту сврху потребан архитекта, односно регистрована пројектантска кућа. У ретким случајевима када позову архитекту ради саме градње, позову оног који ради „на црно“, ван радног времена, или слободног архитекту који ради без дозволе.
Предлог 2.
Увести репере на терену као матични доказни материјал власништва.
Образложење
Ако власт служи народу а не народ власти, онда и докази треба да се налазе у народу, одиосно на терену. На сваком углу међе може да стоји реперни камен као доказ власништва. На њему је урезано име власника и остали најважнији подаци, као и скице онога што се зида.
Геометрија, односно премеравање земље, настала је пре неколико миленијума у Египту. Поплаве Нила су брисале трагове, па је после њих морало поново да се установљава власништво, а то се чинило премеравањем од камена-репера и уз помоћ записа на камену. Ако би се појавио нови власник, стари камен се закопавао на истом месту и остајао за спомен вечности. Исти принцип може да се примени и данас, на камену може да пише шта на ограђеном месту може да се гради, тако да се администрација и власници не срећу у суду, већ око камена-репера. Градња може да почне одмах по куповини земље. Дакле, ништа ново и ништа више него што је било у древном Египту. Међутим, овај начин одређивања власништва постаје најсавременији када се у то укључи и савремена фотограметрија, сликање из авиона и сателита. Са новим знацима поред пута, власник постаје не само грађанин земље, већ и космоса. У овом тренутку, у целој нашој земљи се врши „ново“ парцелисање које се не служи геодетским размеравањем већ фотограметријским снимком. Да би се наша земља фотограметрисала, пре неколико година била је цела ишарана белим квадратним плочама 15х15 сантиметара, које су биле закуцане на угловима ограда или на малим кочићима. Сви ови репери су нестали, али су остали фотограметријски снимци који се више не могу обнављати. Да би се установио стандард беле бетонске реперне коцке са фотографски нанетим подацима, рецимо на фотокерамици или стаклу, фотограметријска контрола би могла да се врши континуално, како неки сусед не би „случајно“ померио репере.
Пре петнаест година у Кијеву је одржана изложба „вавилона“, то јест керамичких шематских модела цркава, који су ископани из темеља порушених грађевина. Тако се ове цркве и данас могу реконструисати, а са овим обновљеним реперима и вавилон би не само добио значајну функционалну вредност, већ би његова новокултна психолошка вредност била немерљива. Савремени човек изгубио је свој дар утврђења на тлу из кога је поникао и у које се враћа, а породица и род такође траже своје репере и вавилоне око којих ће да се окупљају и који ће за њих да буду светиња.
Неимар духовности
Време Франкфурт, септембар 2010.
ИНТЕРВЈУ Соња Ђурић
Градио храмове од Аусталије до Канаде
– Пројектовао сам на црно јер никад нисам био запослен, радио сам и физичке послове, истовар, утовар, живео од поправки чсовника, штимовања клавира…
Ижењер архитектуре професор др Предраг Ристић (80), познатрји као Пеђа Исус, надимак који је добио још у младости, овогодишњи је добитник престижне награде „Стефан Првовенчани“, која се додељује на Рашким духовним свечаностима. Та награда стиче се за изузетан допринос националној култури и науци. Иза Ристића стоји стотину пројектованих цркава, а међу најлепше спадају црква на Црквини у Требињу по тестаменту Јована Дучића, Саборни храм у Подгорици, црква у Апатину, на Равној гори, у Гацком, Убу, Бирмингему, Хановеру, Сиднеју… Изградио је стотину храмова од Аустралије до Канаде. Кад прича о прошлости, Пеђа с носталгијом говори о своје три куће које је саградио на дрвету на Ади Циганлији, у којима је живео тридесетак година, као и о низу својих оригиналних и често несхваћених идеја из више области.
Како сте примили вест о награди?
– Са великим изненадењем. Знам да нешто мора да се деси и човек има наду. Има чак и један сајт који се зове „Наша нада“, који су покренули полицајци, пошто је полиција прва почела да се модернизује. А највећу похвалу за свој рад добио сам за цркву у Требињу. Прво од директора хрватског Завода за заштиту споменика културе који је рекао: „Ово је зидано пре 500 година!“ А калуђерице које су свакодневно у Грачаници рекле су ми:
„Па ово је иста црква!“ А она није иста, само је у истом духу, иста је: акустика, атмосфера.
Које дело вам је најдраже?
– То ме сви питају и не знам да кажем. Сад тек сводим рачуне и пре једно десетак година митрополит Амфилохије ми је рекао да нешто напишем. Непрестано сам писао. Мајци је свако дете најдраже. А ја се још нисам предао, још градим, па бих за сада сврстао своја дела по величини. Моје цркве нису нека новокомпонована новоградња, него понављање оног предашњег, порушеног. Оне су отпор искорењивању наше духовности.
Ваши пројекти поштују дух српског градитељства. Колико је могуће очувати тај стил у савременом свету?
– Оно што се таложило генерацијама паметније је од пролазних модних или револуционарних новотарија. То не значи да нисам користио и најновије достигнуће савремене технологије. Дизајнирао сам такозвану сажету кућу, која је врло економична, али ни она није успела да пробије „комунистичку блокаду“. Разни народи решавају ствари и понашају се врло различито. Јапанци су имали спорт кад и античка Грчка, али њихови победници се не пењу на пиједестал, него чучну. Код нас би то био безобразлук.
Саградили сте „чардак ни на небу ни на земљи“ на београдској Ади Циганлији и због тога сте упали у невоље?
– Наравно. Комунистичка власт ме је због тога напала. Као један од двојице оснивача Удружења Љубитеља Саве и Дунава дао сам себи право да имам скровиште. Међутим, три пута су ми рушили кућу коју сам, с Дугим и Јоцом Пацовом, саградио на дрвету, прву на Ади Циганлији, на пет и по метара од земље. Прва кућа је срушена без објашњења власти, док је за другу објашњење било: „да се ту окупља омладина која својим ликом, облачењем и понашањем не доликује лику Титовог омладинца“. Та моја кућа је била тада и једина свлачионица Пливачког клуба Црвена звезда. Саградили смо је од дасака и греда које су пливале Савом.
У комунистичком режиму сте често имали проблема. Зашто?
– Да. То је било страшно доба. Мој отац је био осуђен на 12 година робије зато што је у кафанама „Грчка краљица“ и „Мадера“ погрдно говорио о власти. Све су нам конфисковали на мом родном Сењаку. Мој отац је био инжењер и сматрали су нас буржујима и од тога је све кренуло. Требало је опстати са троје деце, а ја не само што никада нисам био члан партије, него нисам био ни запослен у такозваном друштвеном сектору! Пројектовао сам и градио на црно, стално писао, имао изложбе, предавања и гостовања на ТВ. Радио сам и све друге послове, често и најтеже физичке, истовар, утовар. Живео сам од поправки часовника, штимовања клавира. Ипак, стекао сам пензију. Наравно не из радног односа, већ као уметник, члан Удружења примењених уметника и дизајнера Србије.
Колико је било тешко бити слободан уметник?
– Веома тешко. Пошто никада нисам био запослен. Нисам могао да подигнем кредит, да купим ‘фићу’. Нисам имао никаква права.
Шта тренутно радите?
– Борим се за дозволу за обнављање у рату порушеног храма у Пребиловцима. Обнова миниране цркве, над њеним кратером, понуђена је као сликостојитељка архитектуре комплекс цркве Васкрсења са црквом Светог гроба у Јерусалиму. Наравно није реч о буквалној копији, већ новом пројекту којим се дух и атмосфера јерусалимског храма пресноси у Пребиловце – из дубине постојећег кратера порушене цркве и уништеног гроба невино пострадалих жртава у Другом светском рату. Сви мисле да нама попови долазе да наруче пројекат. Има и тога, али у већини случајева не. Закључим да нешто треба да се уради и нема ни уговора ни пара и после толико година добио сам тај посао и сада радим на томе, размењујем са властима у Чапљини мејлове, удварам се некој Суади ради грађевинске дозволе.
У архитектури се залажете за спој уметности, грађевинарства и музике. Колико је то тешко постићи?
– Све је то исто и повезано, само бих ја још додао цркву. Црква је одвојена од политике, али за мене је то свеједно. Ја сам архитекта цркви. Као студент поставио сам тезу на основу теорије скупова и објединио акустику, музику, архитектуру, а професори су тражили да због тога паднем на испиту. После тога сам морао две недеље да се кријем. Тако сам почео.
Како коментаришете појаву да се поред старих зграда граде „свемирске“ грађевине? Ко је за тоодговоран?
– Слути ми на катастрофу. То је стихија, замајац који иде док не дође до бесмисла. Полако се пумпају толике неправде и глупости да једног дана морају и да пукну. И Римско царство се распало, па тако и овој појави мора доћи крај.
Да имате власт у Србији шта бисте урадили на пољу архитектуре?
– Прво бих укинуо грађевинску дозволу. Ми желимо да се угледамо на Европу, а не држимо се никаквих правила. Постојало је прозорско право ј’ош у доба светог Саве. Ми смо између истока и запада. Нити смо исток, нити запад. Ни у Јапану нема грађевинске дозволе. А код нас је дошло доба присиле.
Једном сте изјавили да је градња цркве део молитве,
– Јесте. То је ораторијум, литургија.
Шта вам је неиспуњена професионална жеља?
– Да се што више објеката заврши како треба, да се не појављују силни „аутори“ који мењају правила.
До Крстионице поред тоалета
Посебно сте поносни на цркву у Хановеру?
– Јесте. У Хановеру сам направио најлепшу крстионицу. Нажалост, био сам шокиран када сам видео да су зазидали свечано степениште, како би наводно добили више простора, што је небулоза. И што је још горе, до крстионице се сада може прићи само споредним улазом поред тоалета.(лекторисан део ПР)
Мајстор и за лењир и за клавир
Предраг Ристић рођен је у Београду 1931. Отац Петар био је машински инжењер, рођен у Јагодини, а мајка Марија је из Арада, рођена Табаковић, пореклом из Билеће. Одрастао је међу лењирима, чекићима, тестерама, књигама, сликама и клавиром од прабабе. У кући нико није пио, пушио, па чак ни псовао. Сви су се нечим страсно бавили. Деда Милан Табаковић, тада осамдесетогодишњак, није га држао на крилу већ на цртаћем столу. За истим столом он је пројектовао цркву у Кикинди, а Пеђа амфибију. Кућа му је била непрекидно Вавилон, пун гастарбајтера, инжењера, архитеката, мајстора из целог света који су дошли у Југославију да зараде, а у којој се тада одигравао бум градње. Говорили су се сви језици а Пеђа је ишао у елитну немачко-српску основну школу.
Дипломирао је 1956. на Архитектонском факултету у Београду, а докторирао је на Университету у Грацу 1980. У дипломском раду развио је оригиналну теорију акустике засновану на математичкој теорији скупова, па су све његове цркве врло акустичне и има статус истакнутог слободног уметника, члан је УЛУПУДС-а. Од 1977. је гост-професор унивеситета у Грацу и Бечу. Предавао је на многим страним университетима, 1985. године добио је Орден светог Саве, а четири године касније награду британске круне за црквени дом у Бирмингему.
Добитник је награде Удружења ликовних уметника за животно дело .
Ожењен је Милицом, рођеном Мирић, и има троје деце, ћерке Катарину и Еву и сина Саву, који га, како воли да нагласи, не само наслеђује већ и превазилази.
Одговори
Без Светих Архангела не знамо ко смо
Новости, јул 2017
АУТОР: Драгана Матовић
Архитекта Предраг Ристић, један од наших најзначајнијих неимара и у деветој деценији неуморно ствара. Пројектовао стотинак храмова, а на радном столу стоје му нацрти за цркву посвећену “Светом Достојевском”, али и у Јасеновцу
Док не обновимо Манастир Светих Архангела у Призрену, нећемо знати ко смо. Порушена задужбина цара Душана, која је славила проглашење српског православног царства, прекида могућност да спојимо век са веком. Али, како обновити Свете Архангеле у царском Призрену кад је под окупацијом?! И физичком, и духовном. У првој фази не можемо, али можемо да саградимо овај храм у Доњој Градини, где се налази највеће стратиште, а мање-више је под српском влашћу.
Архитекту др Предрага Ристића, једног од наших најзначајнијих неимара, који гази девету деценију, упркос операцији срца и благог можданог удара, не напушта стваралачка енергија. И нису само Свети Архангели његова преокупација. Док разговарамо у његовом стану на Црвеном крсту показује нам још нереализоване пројекте за цркву посвећену “Светом Достојевском”, па у Јасеновцу, говори нам о својим оригиналним, а најчешће несхваћеним идејама из многих области. Слушати га док прича, уистину је велики догађај. Познат по великом броју цркава које је пројектовао широм Србије, а и света, свуда где Срби живе, занимљив је сведок једне ненаписане историје.
–Пројектовао сам храмове од самог почетка, али ти моји пројекти нису могли да се граде из познатих разлога – сећа се архитекта Ристић. – Био сам принуђен да радим оно што што се тражило. Прву цркву сам направио 1984. у Манастиру Каони код Шапца за девет радних дана. Имао сам проблема, долазила је грађевинска инспекција, у ствари, то је била полиција у џиповима. Сељаци су, међутим, на коњима чували градилиште и сачували га.
Ристић је растао у породичној кући у Сењачкој 3, која је после рата конфискована. Његов отац Петар био је солунски борац, врхунски инжењер, а мајка Марија потомак чувене породице Табаковића, архитеката и сликара. Растао је дружећи се са децом царских Руса, којих је био пун предратни Београд, а био је и првак Србије у пливању. Тада је добио надимак Пеђа Исус, по којем га многи и данас знају.
– Надимак нема никакве везе са мојим занимањем – говори Ристић. – Крштено име можеш да промениш у општини, али надимка, који ти налепи околина, не можеш да се отресеш целог живота. Ако се буниш, тим горе. Мој пријатељ Јоца је Пацов, Ђока је Коњ, а ја сам, ето, имао срећу да постанем Пеђа Исус. Изабран сам да пливам на првој пријатељској утакмици у ослобођеној Југославији против хероја Совјетског Савеза Леонида Мјешкова, дрилованог професионалца. Он ме је на 200 метара прсно оставио иза себе, али ме је сачекао и загрлио. И та је слика објављена на првој страни “Борбе”. Годину дана касније освојио сам првенство Србије у новооснованом пливачком клубу “Црвена звезда”, на завист и љубомору многих. Био је ред да добијем подсмешљив надимак, а кум је био мој пријатељ будући познати глумац Северин Бијелић. У оно доба још ми није расла брада, али сам изгледао толико измучен и жилав као да сам тек скинут са крста. Надимак Пеђа Исус прати ме до данашњих дана иако сам се у међувремену угојио.
Пеђа Исус је пројектовао стотинак храмова, међу којима се издвајају Саборни храм у Подгорици, Благовештењска црква у Требињу, Саборни храм у Торонту, Црквени дом кнеза Лазара у Бирмингему, Црква мученика Станка у Острогу. Радио је пројекте и за црквене домове, ступове, капије, амфитеатре, ризнице… Обновио је бројне грађевине страдале током последњег грађанског рата.
– Не могу да изаберем најдражу цркву, јер скоро ниједан објекат није изведен доследно – жали се Ристић. – Најближа мојој идеји је црква у Љубићу код Чачка, посвећена цару Лазару. И, то је можда једино место где није било корупције.
Ристић истиче да су неки објекти скоро карикатуре његових пројеката. Иако су то, како каже, крња и саката дела, уврстио их је у “сликовницу својих дела”, коју смо на компјутеру прелиставали безмало три сата.
– Да бих дело сматрао својим, мора да је бар две трећине аутентично – каже Ристић.
– Архитектура је као политика уметности могућег, може се успети само делимично, а недостижну идеалну правду могу да тражим једино кроз – судски спор.
Као свој веома значајан пројекат, Ристић издваја Цркву Христовог спаса у Пребиловцима:
– Један јапански лист водио је анкету ко је највише страдао за време Другог светског рата. После дуго година публика је изгласала Хирошиму, Нагасаки, а на трећем месту нашли су се Пребиловци. Од 1.150 становника, побили су 850. Дошао сам на идеју да направим цркву не ради сећања на жртве, него ради њиховог васкрсења. Морамо обележити наша бројна страдалничка стратишта да нам се не би сасушило дрво нашег порекла, односно постојања. Ван конкуренције је наше највеће, достојно необележено стратиште Јасеновац. Од њега треба да почне рехабилитација целог српског народа. Црква се гради над гробљем, не само ради атеистичког сећања на невине жртве, које су гнусно уморене, већ ради њиховог васкрсења у православној вери.
У народној ношњи
Ристићу је уручена “Беловодска розета” на истоименој манифестацији. Једна у низу признања, међу којима се издвајају Орден Светог Саве другог реда, награда принца Чарлса за Црквени дом у Бирмингему, за животно дело УЛУПУДУС-а…
– Посебно ми је драга награда Британске краљевске академије наука за црквени дом у Бирмингему. Да сам добио награду јавила ми је моја колегиница Љиљана, супруга Борислава Пекића. Њен отац је био директор англосаксонског клуба у Србији, а мој отац, као енглески дипломац, члан. Требало је да за церемонију изнајмим неки фрак и цилиндар, али сам одустао. Из фундуса у Телевизији Београд узео сам панталоне из једног краја Југославије, појас из другог и прслук из трећег и тако се оденуо, комплет у народно одело.
Лепенски вир
Докторски рад Пеђа Исус је одбранио 1979. у Грацу, где је био и професор универзитета. У њему је доказао да је у тој праисторијској цивилизацији енергија вирова коришћена за риболов, веслање и пливање. Као архитекта био је присутан на овом локалитету од момента када је откривен:
– Многе моје тезе биле су различите од решења званично признате екипе, под руководством др Драгослава Срејовића – објашњава он. – На терен сам дошао по налогу Лазара Трифуновића, директора Народног музеја, као моделар. Међутим, нису прихватили моју реконструкцију. Срејовић се према мени понашао као да сам узурпирао нечији посед, јер се моје решење разликовало од његових геометријских поставки које су већ у то време добиле светску репутацију “као култура без претходника и наследника која никада неће бити објашњена нашим математичким системом”, а моје дело је назвао “додатном туристичком атракцијом”.
Лепенци трче почасни круг
Политика НИТ, фебруар 2012.
„Да је Обрад Кујовић уморан прошао мимо овог страшног места или да је ишао неком другом стазом, не би било Лепенског Вира“, још једном опомиње проф. др Предраг Ристић, чија се волшебно нестала књига „Лепенски Вир – реконструкција“, после готово четири деценије, недавно у поновљеном издању појавила у књижарама. Присуствујемо ли опет васкрснућу троугла, наместо трапеза.
ИНТЕРВЈУ Станко Стојиљковић
Није редак случај да се, на известан начин, судбина књиге и судбина писца и поклопе и преклопе. Професор др Предраг-Пеђа Ристић могао би то изорно (и болно) да посведочи. Несвакидашња појава, полимат и полихистор истовремено, надарени стваралац, носилац значајних међународних приз-нања (Сiviс Тrust Аward, познатија као награда принца Чарлса за архи-тектуру 1989), који је за потврдом градитељског знања и звања пре три деценије потегао у Грац, минулих дана, на истеку 81. године, доживео је закаснело прочишћење: издавачка кућа „Пешић и синови“ објавила му је поново, уз мање допуне, животно дело „Лепенски Вир – реконструкција“, с нешто измењеним насловом („Истина Лепенског Вира“).
У духу заплета Агате Кристи, необично одгонетање прастаре културе на обалама Дунава, после готово четири деценије наново израња пред нашим очима.
Како је волшебно нестала књига „Лепенски Вир – реконструкција“? Знају ли се поименце појединци у то умешани?
На својој великој изложби 1973. године у СКЦ-у, на којој сам изложио реконструисану кућу-шатор Лепенског Вира у размери 1:1, испекао овна, одржао низ предавања, приказао филм и издао поменуту књигу у 500 примерака, од којих сам 42 поклонио јавним библиотекама, и у свим тим библиотекама она је волшебно нестала!
У то доба владао је само један диктатор, али су се с врха капиларно, по истом правилу, у свакој државној институцији ширили мањи диктатори (администратори, како је то Леонид Шејка обичавао да каже). То се, дакако, односило и на Археолошки институт. Др Драгослав Срејовић је сматрао да тиме штоје „распредељен“ да води ископавања да је добио и неприкосновено ауторско право присвајања сваког открића бројних истраживача. И удворице су, свакако, били у немуштом дослуху с поседником „надахнућа“. На пример, када су му студенти донели на увид данас чувену скулптуру ,Јелен у шуми“, он ништа није у том камену препознао и наложио је да га баце. Послушници су то бацили.
Када су пристигле друге славне скулптуре, настала је трка да се „Јелен“ пронађе у шуту.
Повремено се наметне утисак да сте били у сукобу с покојним академиком Драгославом Срејовићем. Јесте ли се икада споречкали или сте се само стручно спорили?
Наука се развија сталним доказивањем и оспоравањем. Спор је произашао из тога што у нашој земљи над нама двојицом у сучељавању две дијаметрално супротне концепције није било врховног научног независног судије да оцени чија је реконструкција тачна. Стога сам бранио (и одбранио) своју тезу у иностранству на реномираном университету у Грацу на немачком језику (што је у нашој штампи подсмешљиво приказано).
Драгослав Срејовић ми није дао шансу да се с њим спорим, ставио ме је ван закона. Моја прва књига је мистериозно нестала из свих библиотека. У музеју Караташ нестала је цела реконструисана кућа 54 и главне копије скулптура у камену. На крају свог прераног живота он је с ауторитетом академика преузео моје геометријски решене резултате (за које је претходно тврдио „да су нама недоступне“), али без математичке апаратуре како је до њих дошао. Математички геометријски проблеми не решавају се само „осећањем и надахнућем“, већ претходним мерењем, рачунањем и цртањем, проверањем и реалним грађењем реконструкције модела.То, дакле, није ни могла бити конструктивна расправа с равноправних позиција, јер нису постојали елементарни услови фер плеја.
Ко је, заиста, открио то праисторијско налазиште? Да ли је то био, баш, тај или неки други вир?
Никаква архелошка идеја водиља није покретала ископавања на Ђердапу, већ изградња хидроцентрале и уређење пловног пута. Археологија је била узгредна морална тешкоћа. Аминистративни налог да се истраже сви могући локалитети пре ископавања дати су надлежој институцији, а она је службено послала искусног археолога Обрада Кујовића и талентованог цртача Ивицу Костића, мог друга с факултета. Први је оштрим оком проце-нио да се ту налази интересантан локалитет (у даљем истраживању, према мишљењу већине археолога – мезолитски), стручно га описао, а други је место уцртао у карту. Док су хладили ноге у Дунаву после заморног пешачења, недалеко од откривеног локалитета, нашли су у подлоканој обали остатке неке преисторијске (неолитске) керамике, а једног мештанина који је ту пролазио упитали су: Како се зове ово место? Лепенски Вир – одговорио је.
Да је Обрад Кујовић уморан прошао мимо овог лепог места или да је ишао неком другом стазом, оно што се данас зове Лепенски Вир, звало би се Добрињски Вир, како су сељаци из околине изворно називали (неколико десетина метара удаљено) мезолитско налазиште.
Зашто је испало даје трапез „фатална догматска странпутица“? Откуда је искрснуо у званичном археолошком тумачењу?
Као што је Обрада Кујовића послао Републички завод, тако је млади Драгослав Срејовић распоређен да води ископавања на већ означеном и именованом месту. Нико није претпостављао да ту има нешто значајно. За математички образованог човека Лепенски Вир не би представљао чудо, међутим, за др Срејовића све је било чудо изван утабаних сазнања археологије. Одједном се пројавила откопана, очигледно невиђена, али правилна геометријска основа. Да је имао основно, законом обавезно геометријско знање из осмолетке, одмах би одговорио учитељу: „Ово је зарубљен кружни исечак“.
На жалост за науку, „препознао“ је „трапез“. У првом издању књиге из 1969. објављена је невероватна грешка: основе откривених кућа уједној размери, уцртаване су на терену у другој! То се не би могло догодити грађе-винској инспекцији у последњем селу. Професор Александар Дероко оценио је да је Лепенски Вир „највећи културни масакр 20.века!“
Пошто је Драгослав Срејовић изјавио „да је архитектура Лепенског Вира прва позната архитектура у свету у којој се ,осећа‛ присуство бројева: нико досад није успео да савлада ову математику, она је непредвидива и заувек изгубљена за нас…“ и да су основе „трапези“, и то изговорио као неприкосновени судија. А моју реконструсану кућу и геометријско образложење оценио је као „могућу додатну туристичку атракцију, јер право научно решење може само он да да“.
Трапез је као злоћудни вирус угрозио тумачење, јер математика Лепенског Вира није недокучива већ обична средњошколска, а основе су „зарубљени кружни исечци“. Сви потоњи истраживачи су затим скренули у неосноване странпутице, зато данас не знамо изглед рекомпоноване куће из Лепенског Вира.
По чему су суштински истородне праисторијска и савремена архитектура? Где обема налазите заједничко упориште?
Постоје само две могуће једнаке слике у архитектури који се простиру до бесконачности: троугао и квадрат. Живимо у доба квадрата, куће су углавном правоугаоне. У повести мора да смо пролазили кроз обе теоретски могуће епохе и даје постојала култура у троуглу, то није било могуће прескочити. Зато сам слутио да ће једном морати да се открије та значајна карика у развоју човечанства. Под утицајем Франка Лојд Рајта још шездесетих година сам пројектовао и изградио хексагоналне солитере који су, нажалост, половично успели јер их је инспекција променила у 11 суштинских детаља. За мене је зато појава Лепенског Вира била велико очекивано растерећење које сам одмах – као ударен громом – препознао.
С којих су разлога Лепенци куће градили одозго надоле? Шта их је на то натерало?
Култови као оријентири у простору и времену када нису постојали путеви са саобраћајним знацима, свијали су се око негог изабраног горостасног стабла. Тоје дрво „запис“, традиција која се одржала у нас до данашњих дана. Коначно би се стабло осушило и тада би постало суво, с(о) уха која подупире небеса, а на крају би пало. Тада би се узео у руке штап и требало би га поставити усправно да не падне.
То би се најпростије постизало затезањем штапа (сохе) с три конопца (од осушених животињских црева), затегнутих о три коца све једнаке дужине и око њих се разапињао шатор. Три коца су ограничавали троугласти обод пода, који се оцртавао шестарењем. Ето, то је кратки технички опис разапињања шатора у Лепенском Виру.
Због чега су их подизали на гребену, а не у ували, што је увелико прихваћено научно објашњење? Зар је могућ толики превид у ископавању и одгонетању?
Сваки извиђач зна да се шатор не разапиње у ували, јер ће после прве провале облака бујица да га однесе. Још горе: кад је дробеж од остатака Лепенског Вира пренесен у увалу геодети су морали да изврше корекцију терена, подигну масивне високе потпорне зидове који су пресекли подземне водене токове, па је цео комплекс покренуо клизиште. Не би ли се зауставило клизиште, накнадно је убетониран дубок клин. Упркос свим мерама терен се и даље клизао, па је локалитет 40 година био под склепаном неугледном и мрачном шупом и није био приступачан јавности.
Какву тајну крије, како сте назвали „кључна тачка С“?
Шестарење је била главна света тајна Лепенаца. Шестарити се може само ако се има утврђен центар кривине, кочић забијен у земљу за који се везује конопац шестарења. Пошто је др Срејовић препознао облик откривених основа као трапез, за њега није био потребан никакав цетар кривине, па је све трагове тих центара уништио, сем једне коју сам морао лично да откопам. С тим доказом, теменом тачком „С“ кружног исечка, докторирао сам, наравно у иностранству и о свом трошку. На свечаној промоцији доктората у Грацу за нашег конзула резервисана столица осталаје празна, а једино је НИН донео вест да је „Пеђа Ристић докторирао у педесетој години да би обрадовао своју маму“.
Из којих крајева су Лепенци пристигли? Јесу ли имали и предхоиднике и наследнике?
Одакле су дошли откриће једног дана прави археолози, као архитекта препознао сам лепенске претходнике (Власац у незарубљеном кружном исечку) и наследнике у њиховим архитектурама (византијска Босманска тврђава из VΙ века) или у скулптурама винчанских фигурине које су имале за ореол кружни исечак исцртан очигледно назначеним шестарењем. Данашње пак конструкције Бакмистера Фулера су конструкције истог конструктивног принципа „штапа и канапа“ као и ЛепенскиВир.
Којим сте вештинама владали да бисте могли да користите „енергетску равнотежу флуида ветрова и реке“? На шта, у ствари, мислите?
С три и по године препливао сам Саву. С 15 пливао против тима СССР-а, а 1946. сам био првак Србије у пливању на 200 метара прсно. Одрастао сам покрај ражња и проживео све преисторијске вештине око њега у данашњем развијеном свету. Са шест година имао сам пецаљку на пловак и првог дана упецао седам буцова, касније сам бацао мреже и учествовао у лову сома од 170 килограма (у „нашем мору“ ловио сам подводном пушком до дубине од 20 метара).
Шест пута сам поправљао олупине или израдио нов чамац који су ми украли. Веслао сам користећи вирове до Обедске баре, до Апатина, па и Ђердапа. Једрио сам и јахао.
На основу чега закључујете да је Лепенски вир прекретница у праисторијској архитектури? Са чиме бисте је у наше време упоредили?
Није прекретница него карика која је недостајала у светској повести архитектуре.
Како је Лепенац познавао законе геометрије пре него што их је славни Евклид описао?
Евклид је поставио аксиоме који су знатно пре њега сазревали у дугој човековој повести. То је логос перматикус који долази одозго, пројављивањем с небеса. „У почетку беше Логос“, то је савремени превод Светог писма (Јеванђеље по Јовану). И као што је Бог или Бог-Логос свуда присутан, тако су аксиоми оно што се пролама непрестано одозго свуда и у све време, и у доба Лепенског Вира и у доба Евклида и у савремену науку, па и у конструкције Лепенског вира и конструкције „штапа и канапа“ Бакминстера Фулера.
Откуд свевидеће око – знак слободних зидара – на нашој обали Дунава?
Многи народи имају као своје знамење кукасти крст, Етиопљани, Индуси, Финци, па и Срби, али то не значи да имају икакве везе с Хитлером. Знаци су многозначни као свака сила, на пример ватра, стога се могу употребити и злоупотребити. И знак свевидећег ока је архетипске суштине, врста логоса перматикуса.
Чему нас подучава слепи руски математичар Лав Понтрјагин када каже: „Археологија се ископава прво у себи“?
Када сам потпуно у детаљима разрадио фунционисање, конструкцију и намену сваког дела куће-шатора Лепенског Вира, установио сам да за сваки њен део имамо у српском језику потпуно одговарајући назив који тачно опи-сује изглед и сврху реконструисаног дела; на пример „упретник“, по Вуку Стефановићу Караџићу, у камен с удубљеним лежиштем који стоји поред огњишта удева се вратило – верига да се ражањ или котао може да намакне и смакне с ватре. Др Драгослав Срејовић тај централни камен назива „жртвеником“, а да у њему нема никаквих трагова паљевине. Немци немају у свом језику једну просту реч која означава тачно облик и функцију тог дела куће; али они у свом језику могу да споје више речи уједну. Тако сам у Грацу за упретник сковао на немачком сасвим нову реч – Schiebdrucksteinlager, док Срби већ вековима имају култну реч „упретник“ који се традиционално преноси из старе куће у нову.
Када Лав Понтрјагин каже: „Археологија се ископава прво у себи“, мисли на корене личности и заједнице, пре свега, језичке.
Да ли је чувени архитекта Бакминстер Фулер икада сазнао за тврдњу колеге Предрага Ристића да су, неколико хиљада година раније, градитељи из Лепенског вира то, у врло скромној изведби, већ урадили „помоћу штапа и канапа“?
Нажалост није, јер у свету Лепенски Вир представљен једино као трапез са жртвеником и конструкцијом од балвана, а кад је др Срејовић најзад „преузео“ мој систем штапа и канапа, Бакминстер Фулер је већ умро.
Зашто сте се успентрали на дрво да тамо живите: да неку тајну сазнате, да нешто свету покажете или једноставно утенете од приземног живота?
Зато што су ми комунисти конфисковали тврдо зидану кућу у Сењачкој улици коју је мој отац поштено изградио и избацили ме из стана с болесним дететом. Колибе и кућице сам градио још као дете, а у последњим трима кућицама које сам изградио својом руком сам практично и становао и одгајио децу и уживао што сам жив, самоодржив и слободан у (тада још неурбанизованој) природи.
Враћам се дубоко у прошлост
Зенит, јануар 2006.
ИНТЕРВЈУ Нина Арсеновић
Слабо је познато да се на Авали налазе остаци средњевековног града Жрнова, да се ту налазе и остаци праисторијског насеља, које није истражено. Не би ли било целисходније да се паре намењене обнови торња, који се иначе данас у Европи свуда руше као „неодрживи“, потроше за њихово истраживање и реконструкцију? Не можемо да се молимо ни пред громобраном ни пред тв торњем. Све ће се у свету мењати, али не и сакрална архитектура. Морамо да имамо неки камен за утврђење који се не мења. Цркве ће у будућности бити истинитије.
Предраг Ристић, професор Академије обнова задужбина српских (при СПЦ), председник Удружења жртава комунистичког терора Свети Ђорђе. Оснивач је Друштва за обнову Светих арханђела. Рођен је 17. јануара 1931. у Београду, отац Петар, мајка Марија рођена Табаковић. Похађао реалну, и потом мешовиту гимназију, матурирао 1949. Ужа специјалност – реконструкција преисторијске и црквене архитектуре. Реализовао више од стотине архитектонских пројеката, аутор је више теоријских радова. Бави се и мултимедијалним уметничким активностима, графиком и акустиком. Конструисао музички инструмент ,,дрндафон“. Градио сојенице и куће на дрвету. Главни пројекти – пројекти реконструкције и изградње више од осамдесет сакралних објеката (од 1954) и адаптација више од стотину београдских тавана у станове и атељее. Пројекти Дома св. кнеза Лазара у Бирмингему, Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици, Пирга Николаја Велимировића у Апатину, Светосавског центра у Хановеру. Израдио пројекат за Конак Поповића у Гроцкој (1964), за реконструкцију куће из Лепенског вира, филм о Лепенском виру (1968). Аутор је драме Савске таблице и ТВ серије Свет око нас. Гостујући је професор у Грацу, радио је у Бирмингему, Хановеру, као и на универзитетима у Француској и Канади, и градио у Турској. 1985. добио је Орден светог Саве, 1989. Британску националну награду за архитектуру, Награду УПУПУДС-а за животно дело. Говори енглески, немачки и руски језик. Породица: супруга Милица, рођена Мирић), кћерке Катарина и Ева и син Сава.
Рилкеова писма покрећу нека универзална питања, издвојићу само једно. Оно гласи: Шта значи уметнички живети? Овај сјајни песник овако одговара: ,,Носити у себи колико је потребно за развој, па онда дати плод. То је све. Пустити да се сваки утисак и сваки зачетак осећања доврши сасвим у себи, у тами и неизрецивом свесном, сопственом разуму недокучивом, са дубоком скрушеношћу и са стрпљењем сачекати час рођења Светлости. Једино то значи уметнички живети у поимању света као и у његовом стварању.“ Архитектура којој сте се посветили јесте трећа ликовна уметност. Прихватате ли, стога, ову Рилкеову мисао? Да ли бисте је преиначили или одбацили? У ово друго, признајем, било би ми тешко да поверујем.
Никако је не бих одбацио. Рилке је то дивно срочио да све звони од истине до које је сам дошао. Ја сам у томе мање оригиналан, али више традиционалан. Ја бих просто навео Посланицу св. Павла: „Не треба траћити време, треба се нечим представити на Страшном суду“. А наш народ још се простије изражава доскочицом: „Су чим ћеш изићи пред Милоша и остале српске витезове? “ Многе ствари, заправо, и не треба уопште исказивати. Јер, права је љубав она без речи, а љубав постоји од када је света и века, она се поново и поново „аки паки“ открива, и то је оно што називамо лепотом живота.
Када нешто мора да се објасни, тада може да настане проблем и да се лепота уживања живота заглави. То осећање деле и многи сликари кад кажу: „Немам шта да кажем. Гледај моју слику!“ Такав сам типичан дијалог имао скоро са својим врлим пријатељем Миодрагом Мићом Јовановићем, који је написао критику о моме архитектонском делу и саветовао ми да морам да напишем књигу. А ја му кажем: „Ти се исказујеш кад пишеш књиге, а ја кад градим. А од вас, историчара уметности, очекујем да уђете у црквене одборе па да се тамо борите да ја направим оно што треба“. А оно што пишем, није толико важно, јер човек треба да буде посвећен само једној ствари. То је олимпијски окршај међу див-духовима. Рилке је то, наравно, лепо речима дочарао, покушавајући да премости сукоб између Истока и Запада. По нама, у почетку није била само реч, него оно што је много целовитије: слово; од старословенског словити, бити словестан. Значи, у почетку је био Логос, што је много више него реч. Неко се изражава речима, него геометријом, неко математиком, неко проналасцима, неко добрим делима… Како се исцепала врећа талената Богу, где је он то просуо, како то падне, на који љути камен падне па се нешто изроди или се не изроди, Бог свети зна.
Ето, да не будем једностран, бавим се и ја ту и тамо неким ширим истраживањима или посматрањима ван своје струке, али то је од значаја само за моју локалну употребу. Сукоб цивилизација огледа се и у томе који се све философи морају изучавати по Болоњској декларацији, а не изучава се свети Фотије, „словенски кум“, који је још у IX веку поставио као принцип пред Ћирила и Методија: ако се преводи Свето писмо, да се преводи са оригинала. По том непролазном закону, Свети оци су морали да путују међу Хазаре да би научили њихов језик, да не би преводили превод са превода, него изворно, са оригинала.
У мојој пракси, као пројектант православних цркава, не бих опстао да и ја, као и Ћирило и Методије, нисам одлутао до Арамејаца на чијем је језику написано ни мање ни више него Јеванђеље по Јовану. Нисам био толико храбар као Свети оци, и нисам имао потпору Фотија, а још мање сам имао пара да путујем у те политички немирне пределе. Међутим, преко Интернета пронашао сам древни град у данашњој Сирији Ма(х)ала-Лулу где се и данас говори арамејски. Тиме сам разрешио један архитектонско-композициони проблем који ме је морио више година. Мислећи да сам пронашао нешто ново код решења основе грчког крста на свом успешном пројекту цркве Херцеговачке Грачанице у Требињу, изворну идејну поставку за своје наизглед оригинално решење открио сам у такозваним „Тетрапилонима“ у претхришћанској Палмири, тј, грађевини-колонади са слободним стубовима груписаним четири пута по четири слободхих стубова. Тако ће ходочасници Црквине Преображења у Требињу, и без речи још пре почетка литургије у молитвеном тиховању, преко Бога Логоса доживети заједништво са свим хришћанима из самог оригиналног извора и са свим потоњим хришћанима коју су живели и који ће живети.
Убијен у главу после педесетогодишњег комунизма, бесловесни народ је не само заборавио шта је то Света тајна у цркви, већ и шта је то приватна својина и ауторско право у свакодневном животу, што је иначе основна баштина целокупног човечанства. Не благосиља се само црква личношћу Христовом, већ свако лично дело као и лична материјална имовина Духом светим…
Навешћу само два примера из свакодневног живота. Први пример из права: у свакој правној држави у целом цивилизованом свету, полиција тражи извод из матичне књиге рођених за доказ идентитета. Други пример из савремене информатике: кад падне систем у компјутеру, морамо да се спустимо у основни програм „БИОС“.
Последица револуционарног, односно сатанистичког терора, који не само што је убио Бога у нама, него је начинио и грех над греховима који не може да буде опроштен ни на овом ни на оном свету, а то је грех против дара Светог духа који добијамо још на крштењу, а то је грех против стваралаштва, против ауторског права, против власништва, против личне приватне имовине, против права на своју веру, на своје име, на своју породицу, на свој род, на претке и потомство, на народ, на име свог народа, на његово име, грб, заставу, химну и све остале светиње. Само криминалци мењају своје крштено име, свој пол, нацију и државу, и зато полиције целог света у потерници наводе прво надимак, а упоредо затим, што је битно у истрази, увек траже изворна матична документа и, на основу једне капљице крви, и генетски код.
Печат дара Духа светога у ствари је оно што Рилке ишчекује са дубоком скрушеношћу и са стрпљењем и што назива ,,час рођења Светлости“. Пре сам за вековима познате традиционалне називе него да проналазим нешто ново што је већ одавно пронађено.
Шта Вас је превасходно одвело архитектури? Жудња, потреба за лепотом или гени? Једном сте рекли да нисте барокно пасторче већ војвођански барокни унук. Малочас сте споменули Логос. Заокупљени сте уношењем Логоса у црквену архитектуру. Ваш деда, архитекта Милан Табаковић, рођен је и одрастао и живео у Араду, у амбијенту великих грађевина и у атељеима. Ваша породичана икона је барокна икона из 1901. године. Кажете: „На клавиру своје прабабе свирам Бахове прелудијуме, као што је то чинила и она“. Нека нас у овом разговору о нашој културној баштини и Вашем занимљивом животопису понесе нека од ових слика, занимљивих и значајних за Ваше формирање…
Овог пута говорићу само о мајци Марији рођеној Табаковић, а Табаковићи су крајем ХVII века избегли из Херцеговине и под аустријском влашћу изградили тврђаву Город, данашњи Арад. И данас је најстарија грађевина у Араду српска црква у којој је сахрањен Сава Текелија. У доба мог деде Милана (1860-1946) у Араду је преовлађивао у употреби мађарски језик, други језик је био немачки, а тек трећи је био српски, а румунског је било само у околини. Моја мајка матурирала је на мађарском, а практично само у кући и цркви Табаковићи су могли да говоре српски. Иако су и пре Велике сеобе целим Поморишјем владали Јакшићи из Јагодине, а у околини се и данас налазе српски средњовековни манастири (Бездин, Ходош-Бодрог) од којих је један задужбина Краљевића Марка. У то доба, у таквом окружењу било је веома тешко да се национално опстане. То су могли само они најбољи и најбогатији, као што је био и мој деда, дипломирани архитекта, који је пројектовао и изводио са властитим грађевинским предузећем готово све најзначајније палате у граду. Деда је био и дугогодишњи председник Црквеног одбора, али је тај одбор 1918. прерастао у Српско национално веће. Деда је био изабран за његовог председника. Седнице већа одржавале су се у његовом пројектантском атељеу, док је мој ујак Ђорђе (1897-1972) тада студент архитектуре, био „перовођа“ и не само што је писао прогласе и захтеве, већ је, као најмлађи, постављао српске заставе на све велике грађевине које је деда изградио. Одбор је захтевао да се Арад присаједини Србији.
Најстарији ујак Александар (1892–1947) био је мобилисан и послат на италијански фронт. Морам да нагласим да је међу Србима постојао велики отпор према аустријској војсци, мада истовремено морам да додам да је било и међу њима оних који су се хвалили својом војничком каријером и чак од цара добијали племство за војничку каријеру. Међутим, ја ћу се хвалити сасвим супротним. Тако је, на пример, својевремено прадеда Јован поткупио аустријског официра да ослободи мог деду служења војног рока. Појавио се тако пред регрутном комисијом. Питају га шта га боли, шта му фали. (Живео је 86 година, а у младости је заиста био апсолутно здрав.) „Ништа ми не фали“, одговорио је. Аустријски официр се нашао у неприлици јер је примио мито, те је морао да пронађе разлог због кога би га ослободио обавезе служења војске, па је констатовао да деда има кокошије груди, криве ноге, да је прождрљив и … глуп (engbrustig, krumbeinig, gefressig und dumm). Наиме, у оно доба није се лечио рахитис, било је много заражених глистама а и глупих и нешколованих.
Трвења са аустријском влашћу била су непрестана. Тако је мој ујак Ђорђе, као дипломац архитектонског факултета у Будимпешти, 1920. године доживео отворени сукоб са професорима, вероватно кивним што су изгубили рат па је морао да се пресели са студијама у Београд. Наиме, био је званични преводилац у победничкој српској војсци која је дошла до Арада, али и у нашој амбасади у Будимпешти, пошто је перфектно говорио мађарски и немачки. Још у самом почетку рата, моја баба Јулка (1873-1933) морала је за сваки случај да спали књиге писане ћирилицом јер се због њих могла да изгуби глава.
То би био део непријатне истине о двојној монархији која је имала претензије да од целог Балкана направи своју колонију, пошто су друге европске силе већ заузеле све прекоморске земље. У тој колонији је мој деда, можда у најдужем периоду мира и просперитета, имао услова да ради и заради, и да изгради нову породичну кућу 1895. године која је имала уведену воду и канализацију, купатило и „енглески клозет“, грејање и двадесетак соба са три клавира, петоро деце и десеторо послуге а и кућу у винограду и брвнару у планини. Такве грађанске куће тог стандарда у то доба испод Саве и Дунава није било. Данас на тој кући стоје две плоче, једна државног Завода за заштиту споменика културе, а друга Друштва архитеката Новог Сада.
Дакле, било је све црно-бело у тој царевини, постојао је у том грађанском друштву испод жита снажан морални друштвени фактор. За време Првог светског рата, сви Срби по неписаној царској наредби, а нарочито они богати, били су интернирани у познатом логору стратишту, у казаматима арадске тврђаве коју су Срби изградили у ХVII веку. У тим казаматима био је заточен и мој деда по оцу Никодије, пошто је рањен и заробљен у Колубарској бици. Ту је и пострадао. На срећу, лични пријатељ мог деде био је градоначелник Арада који је рескирао и заштитио га. Званично, био је у кућном притвору у својој кући у винограду, са обавезом да је не напушта. Постепено је строгост власти попуштала, јер су сви способни одведени у рат па није било довољно радне снаге, нарочито у пољопривреди. Онда су сеоска газдинства могла да добију руске ратне заробљенике за рад. На корупцију, деда Милан је тако извукао 300 руских заробљеника да обрађују његов мали виноград. Пошто их је нахранио, Руси су му преорали виноград уздуж и попреко. Навече, по заласку сунца, грмеле су руске хорске народне песме! У међувремену, у салону, деда је разговарао са вишим официрима о пропасти аустроуграског царства, док су млађи официри били са мојом тетком Олгом (1900-1989), изванредном пијанисткињом, и слушали како виртуозно свира Листа, а млади руски официри љубили су јој руке и уписивали сонете на француском у њен споменар. Њена уметничка каријера била је касније прекинута удајом за адвоката др Радослава Илијћа. Родила је осморо деце. Моја мајка Марија (1906-1972) била је у рату још дете. Није била нека нарочита уметница као њена старија браћа и сестра, али је зато била најлепша.
Најстарији ујак Александар (1892-1947) прво је завршио архитектуру по жељи свог оца, затим је почео да студира медицину, али га је рат затекао на трећој години студија. После рата завршио је права и докторирао економију. Александар је говорио многе језике па и енглески, што је у Војводини било ретко. Године 1914. био је мобилисан и послат на италијански фронт где се, будући размажен, одмах разболео. Лекар који га је прегледао, запањио се његовим познавањем медицине и многих других области, па су га аустријски генерали задржали у свом штабу да их забавља, јер је био ,,ходајућа енциклопедија“. Нажалост, 1945. је био ухапшен. Убрзо је пуштен кући да умре (1946. год.).
Дедин брат Душан био је веома богати банкар у Будимпешти. Умро је у време геноцида у Новом Саду 1942. године. Лоза Табаковића у Будимпешти после тога се раселила и угасила.
Кад данас размишљам о томе, чини ми се да је био природан след догађаја да су се Табаковићи иселили у Нови Сад 1929-30. године, где су назидали много мању кућу него ону коју су имали у Араду. Деда Милан је још за време рата морао да прода велики део своје имовине, као и данашњи биоскоп „Звезда“ у Кикинди. То је био не само његов пројекат, већ и власништво, а продао га је под уценом. Данас 2006. године тек је наша нова власт почела да разматра Закон о повраћају отете имовине док су све околне опљачкану имовину вратиле. Моја породица тако очекује да нам се врати конфискована кућа у Сењачкој број 3 коју је отац назидао 1929. године. Изгледа да се неки зао усуд у Србији понавља.
Али једну ствар нико није могао да нам отме, а то је генетски код. И старији брат деда Милана Александар, био је веома талентован архитекта који је дипломирао у Бечу. На конкурсу за стипендију, победио је свог даљег рођака Николу Теслу. Нажалост, он је умро млад па је иза њега остао само конкурсни пројекат патријаршије у Сремским Карловцима који је добио под шифром: „Ко хоће часно, не може ласно“. Ако и њега урачунамо, ја сам четврта генерација дипломираних архитеката, док је мој син Сава, такође успешан архитекта пете генерације.
Дакле, Ваш деда није Вас метнуо на крило и свирао вам уз гусле… Тајна стваралаштва, тајна уметности, увек се изнова открива и увек различитим путем… Сетимо се антологијске сцене из филма „Рубљов“ у овом контексту откривања тајне….
Стварно, мене мој деда није метнуо на крило већ на цртаћу даску и дао ми лењир од крушковог дрвета који чувам као значајну успомену. Сећам се, једном приликом када је он пројектовао цркву у Кикинди (игром случаја тај пројекат поседујем), ја сам тада на дасци пројектовао брод који плови по мору и по ваздуху. На свим језицима света за тело-грађевину цркве каже се „брод“ а то је корабљ, којег неће потопити никакве буре. Овог тренутка сам се сетио да у то доба нисам знао за реч „амфибија“, јер то је страна реч, него сам прво дознао за старословенску реч „корабљ“. Сећам се наше породичне славске иконе коју сам још као сасвим мали добро загледао и о њој размишљао, а коју сте већ поменули. На њој је писало нешто што сам се мучио да протумачим: „Свети Николо, избави корабљ от корабљокрушенија“ и под тим речима ја сам замишљао свашта. Да, у Рубљову дечака такође није подучавао отац, у неком педагошком смислу. Отац му тајну није открио, али ју је свакако наследио оним немуштим без речи – генетским кодом. Нешто тако се неким чудом вероватно збило и са мојим дедом и пренело на исти начин и на мога сина.
Мало се зна да је тридесетих година XX века на Авали срушен средњовековни град Жрново. Ни то да је извесни социјалнацистички немачки архитекта пред почетак рата, 1940. године, предлагао да се поруши читав калемегдански комплекс, тврђава и остало, да би се на том простору саградио стадион. Чудна идеја, објасните нам њен контекст, али не мање и околност да је та чињеница дуго, па и сада, многима потпуно непозната…
Кнез Милош не само што је морао да одсече главу Карађорђу, да је стави у зобницу са мало сламе и да је потом пошаље у Цариград, како су то захтевали и Турци и Аустријанци, јер је у тој ситуацији то био једини начин да спасе оно што се данас зове биолошком супстанцом једног народа. Нажалост, због великих сила тог времена, у старом, националном стилу у Београду данас имамо сачувано мало грађевина, као што је, на пример, кафана Знак питања за чији смо опстанак, а против рушења, морали да се потписујемо. Многи интелектуалци су то учинили, и потписали апел да она остане ту где је увек била, да не изгуби своју намену и смисао, да не постане некакав бутик.
Не видите ту и Скадарлију?
Не, јер су у Скадарлији конзервисане страћаре које имају само, истина велику амбијенталну вредност, а ова кафана спада у праву архитектуру. Мало је тих објеката за један Београд. Начин на који је кнез Милош уводио барок у Србију, такође у оно време није примерен, био је насилан исто као што је насилно преместио и чаршију из Савамале на Теразије. Најјачем еснафлији ковачког заната ударио је 25 батина, па затим тај дусбаша удворно моли „через оног плаца на Теразијама да се исели“. Пошто је најјачи добио батине, и други су се преселили на Теразије. На месту данашње Коларчеве улице, на Божић, Турци су набили на колац двадесет младића. Народ је зато избегавао тај део Београда у којем је кнез Милош заводио батином ред.
Када је о телевизијским торњевима реч, читава Европа накитила се торњевима док су они технички били нужни, док их сателити нису превазишли, а пошто се израчунало да одржавање торња не задовољава у онај захтев одрживог, онда је мој притељ и колега са факултета Влада Белопавлић, успешан архитекта у Минхену предложио да се застарели и неодрживи торњеви „обуку“ у хотел, пошто имају структуру лифтова да би се заштитило унутрашње језгро“. Тај пројекат можете видети на Интернету и на прагу је почетка градње. Пошто се торњеви и у Европи руше као „неодрживи“ споменици, они се бацају на ђубриште као бела техника, а застарела техника ТВ торањева нема у себи ту Свету Тајну коју има Жрново или праисторијско насеље које се ту налази, а није довољно истражено. Није ни на Авали све до темеља порушено. Ми морамо те слојеве, као што је, на пример, Троја имала девет слојева, да откријемо, да региструјемо, да се вежемо за најинтересантније слојеве. А торањ је непријатна међуфаза. Јер не можемо се молити ни пред громобраном ни пред ТВ торњем. Ја имам једно писмо, било би згодно да се објави, које Мештровић пише ћирилицом и моли српску Владу да му да помоћ. Не мислим, наравно, да је све дириговано, неке ствари догађају се несвесно. Његов потомак писао је најгоре о мени и о Медиали. Изгледа да је Тито наследио Мештровића од краља Александра па је тако завршен његов пројекат на Ловћену упркос тадашњем отпору целокупне културне јавности. Могу да се похвалим, остало је незапажено да је Лазар Трифуновић о Ловћену сабрао све текстове протеста у једну књигу, а ја сам годину дана раније објавио први чланак на ту тему у Књижевним новинама.
Друга прича о којој сте ме питали, о Калемегдану пред Други светски рат, јесте покушај да се једним потезом избрише део наше историје. Тројни пакт је био опасан и крајње незгодан, била је то вешта игра решетом пред мечком. Да смо могли да прођемо много боље, то се данас види, могли смо да се рату, мислим, прикључимо на самом крају, будемо, колико је то у нашој моћи, актери, а не само жртве. Народ је као што је веровао у својих седам офанзива, поверовао и у ову последњу, када је Милошевић прогласио победу 1999. године.
Архитекта Вернер Марх који је предлагао да се цео Калемегдан прекопа и да се изгради велики стадион, вероватно је мислио да стадион послужи за дочек Хитлера. Једина грађевина која је као вид духовног додворавања изграђена у Београду, била је она у Немањиној улици, зграда са стубовима која је погођена НАТО бомбом у којој су недавно повређени радници приликом њеног рашчишћавања.
Значајна је у том периоду пред рат била улога професора Александра Дерока у спасавању Калемегданског комплекса, необична је за ово време била и формулација коју је он користио том приликом успешно окончавши те разговоре и убеђивања. Говорио је о особеностима, расним карактеристикама нашег стила у градњи.
У време постојања Југославије, оне претходне, дошли су, што је интересантно нагласити, архитекти из Сплита да са београдским архитектима протестују против замисли и намера немачког архитекте Марха. Треба рећи да ни аустријска држава није водила рачуна о средњовековном Београду и да на овом терену нису извршена археолошка ископавања.
Ја сам неко време учествовао на архитектонским конкурсима, данас сам то преживео. За уређење Калемегдана предложио сам да се извади испуна од масивног бедема препуна дислоцираног археолошког материјала, који су назидали Аустријанци, да се просеје, и да се у тај сада ослобођен а сакривен простор уграде неопходне за савремено функционисање помоћне просторије, и тако да се обнови средњовековни Београд, да се прода Мештровићев споменик Победник, или да се измести на Теразије где је првобитно био и предвиђен да се постави. Сећам се коментара о споменику дама тог времена, које су рекле да је човекова фигура гола и да јој као таквој није место у пристојном свету.
Будући да духовност јесте старија од културе, претходи јој, несумњиво је да се заборавља шта је аутентични симбол, део самосвојног идентитета, као и чињеница о којој желим да више кажете, а то је да и међу нама, стручњацима, и међу лаицима постоји значајна разлика у доживљају акта, чина рушења споменика црквене архитектуре, међу атеистима и верницима. Ви кажете, када сруше кућу саграђену од класичних, старих материјала, подићи ћемо другу. Када се црква поруши, трагови увек постоје, тако ће (као што код сваког злочина постоје трагови, јер савршеног злочина нема), моћи да се реконструишу храмови. Запањује индолентност света, развијеног, и донедавно ћутање о уништавању православних храмова на Косову. Хоће ли нас, како Кафкин јунак вели, надживети страм? Је ли наша културна, стручна јавност овде заказала?
Ремек-дела аутентичне архитектуре код нас су уништена, многа од њих више не постоје као сведочанства историје, културе, живота. Културни образац немамо прокламован, морамо да га реконструишемо. Он нам није, рекао бих, у свести. Нисмо се пробудили. Не дозвољавају нам да се пробудимо. Успављују нас непрестано, имали смо и неколико духовних окупација
Морамо да препознамо још нешто. Сада је актуелно правити одрживе пројекте. Када је моја маленкост, са још некима, да поменем само Небојшу Поповића, покојног, покренула обнову цркве Св. Арханђела код Призрена, онда су директори разних институција укључени у унутрашњу контролу у „гашењу великосрпског шовинизма“. Били су на истој линији на којој морамо да се снађемо, а ја бих се снашао по моделу деспота Стефана Лазаревића. Атеисти овако замишљају да треба да се обнови један манастир да прво треба изабрати директора, који мора да буде члан партије, па онда могу ту да дођу и неки стручњаци, неки кустоси, кафе куварица, па ноћни чувар, па шофер, све то треба издржавати, а децу силом доводити да виде то. Мило ми је што је Батаковић то уврстио у програм за који ће се борити, а то се зове одрживи програм. Људи углавном, не знају да данас у свету опада број верника, да Французи не „увозе“ пољске попове, не би их у овој земљи било довољно. Ми у овом часу имамо своје „одрживе“ манастире без кустоса…
Холанђани имају свој особен град у минијатури – МАДУРДАМ. Ово спомињем зато што сте и Ви предлагали једну изванредну идеју како да наше средњовековне бисере манастирске архитектуре нашој и светској јавности представимо тако што ћемо их сместити на једно место у облику минијатура, као мали спомен великој градитељској традицији и култури коју несумњиво имамо. Какви су изгледи да се ова идеја реализује?
Холанђани који су сачували своју архитектуру и имали своје хероје међу којима је и син великог индустријалца који се звао МАДУРО (име звучи одурно), имају направљен град – модел у размери 1:25, град у минијатури који обилазе стотине хиљада посетилаца из целог света. Дам значи бедем, град, тврђава – као Амстердам, а Сингидом је келтска реч и значи дугачки зид. И како се цела Холандија може обићи бициклом, овде можете у неколико корака обићи читаву холандску архитектуру. Тако је, на крају крајева, у Америци никао Дизниленд, идеја је прихваћена и у другим деловима света.
Наши су строго на нивоу реконструкције анастилозе (стил=стуб); то је као кад се деца играју па мајка викне: „Ручак!“, па им поруши оно што су до тог часа као коцке наређали, али се то поново може наслагати. Значи, они те коцке које су порушене сложе а да при том немају идеју да открију основну тајну и да обнове цео пројекат. У доба обнове романтизма, то је у некој машти и обновљено, па је улазна капија у Дизниленд измишљени замак на Рајни, замак који никада као такав није ни постојао.
Ова идеја о сакралним споменицима у минијатури, што је врх нашег традиционалног градитељског наслеђа и духовности, изванредна је.
Предлагао сам, пре него што се она реализује, да у Аранђеловцу почне производња мале опеке, а сам пројекат замислио сам да отпочне у осмогодишњим школама. После једне емисије на београдској ТВ, сећам се да је пропратни коментар био: „Шта ће нама цркве, шта ће нама манастири“? Ја сам у то време имао потпору „Фондације солидарности“, могао сам преко ње да обезбедим новац да се тај минијатурни град подигне. Међутим, морам да кажем, изгледа да сам сад на прагу да то остварим и ево да објавим за јавност, биће интересантно, да у селу Ловћенцу, где је мало таласастија Војводина, на једном месту као да је избијен гребен, ту постоји литица попут Бежанијске косе којој се може прићи само на једном месту стрмим путем, остала је десетак метара висока литица. Горе је некада била немачка црква али су педантни Немци извукли њене темеље и гробље. Предео је, тако, потпуно чист. Ту су већ ударени темељи за цркву по подобију Мораче, ту живе Црногорци који се осећају Србима. И то је мали Ловћен. Конфигурација тог брда је, занимљиво, слична Ловћену, изоловано је и довољно је да се направи једна капија на једином прилазном путу. На ову висораван ни планинари не могу тако лако да се попну јер нема стена, него је сама земља. То место је заштићено и управо ту мислимо да направимо мали град наших модела. Пошто смо ми мање развијени од великих народа, град би требало да буде у размери 1:10. То је мој програм, треба само да доживим то. Имам 75 година, ако живим још двадесетак, можда ћу нешто и остварити.
Међутим, ова ствар изгледа да је реална, место је на магистрали пута а био би уз то још један програм, програм изградње свих наших значајних споменика у минијатури. То би се као пројекат остварило у моделарским секцијама наших школа. Путујући по нашој земљи запазио сам да деца у нижим разредима основних школа боље раде моделе, са више стрпљења него старији ђаци у пубертету. Да се човек запањи над тим вундеркиндима! Као што је и Стефан Миленковић са виолином, виртуоз вундеркинд. Запањи нас неки његов наступ. Тако се дешавало да неки клинац од 6-7 година направи тако савршен модел који не пође за руком ни врхунским архитектима. Исто као што је у првенству шаха једне године у Совјетском Савезу дечак млађи од десет година победио, потукао шаховског првака Америке. И да опет споменем свога деду који је био најбољи шахиста Словен у том делу Аустроугарске. Партије је добијао зато што је звиждао: „Марширала, марширала краља Петра гарда“. И тиме нервирао противника. Био је звезда све док није дошао неки клинац који је тукао симултано читав шаховски клуб на челу са мојим дедом. То је био, наравно, славни Бора Костић. Тако да се догађају феномени и ми зато морамо да водимо рачуна о тим обдареним, малим генијалцима. Јер има једна ствар у биологији. Хиљадама година она траје. Постоји једна интересантна статистика. Број становника је, рецимо, неупоредиво већи него пре више стотина хиљада година, али је укупни број стогодишњака исти. У прошлости је постојала усмена књижевност па су ти стогодишњаци преносили знање и имали значај и улогу природне биолошке институције, преносили су искуство и знање млађим генерацијама.
Мада се из свега овога може наслутити Ваш одговор, морам да Вас питам да ли, као народ, поседујемо самосвојни културни образац. Мишљења су о томе, знамо, дијаметрално различита. Једна линија закључивања креће од наших сталних ратова, дисконтинуитета у духовном, културном, социјалном и историјском развоју, а друга сеже дубље у прошлост пре средњовековља, – Немањића, светог Саве, Хиландара, Патријаршије и заговара идеју о изворном културном моделу или, како рекох, обрасцу. Како о томе размишљате?
Како се вратити оним нашим, људским траговима у песку…?
Једино Србија у ондашњој Југославији није имала институте за словенску археологију. А имамо и ми право на наш Стари завет. Кад нека политичка гарнитура дође на власт код нас, од ње почиње историја света и века. Нема, тако, историје пре 1941, пре Карађорђевића, Обреновића. А ми имамо историју и пре Немањића. Запањио сам се кад сам сазнао да у време када су Руси били окупатори над делом Немачке који су некада насељавали Словени у 11, 12. веку, ту је била моћна словенска држава, педантни Немци, који не умеју да забушавају ни под окупацијом, имали су Институт за словенску археологију и објавили су једну обимну књигу, вредну дивљења. У њој се помињу и наши чамци, наш новац, градови… Све је документовано и из ње се сазнаје да су словенски трговци трговали са арапским земљама. нпр. Један занимљив детаљ сам уочио – а то је да је у нашем словенском језику, синоним за трговца био разбојник. Постојала је и производња дечје одеће, справа за домаћинство, то су детаљи који, разуме се, сведоче о томе да је то била развијена цивилизација, да су људи били писмени, да су имали „чрте и резе“… „Убо прежде Словени не имахон сл’в но чртама и резама писахон и гатахон погани соншт“.
То је једна озбиља ствар о нашим писменима. И о нама…
Како ће изгледати, будући да сте експерт за ту област архитектуре, наша сакрална архитектура у трећем миленијуму?
Све ће се мењати, али то се неће мењати. Морамо да имамо неки камен за утврђење који се не мења. Цркве ће бити истинитије, јер се данас, на пример, Бах свира боље него у доба Баха, Requiem Моцартов дописан је после његове смрти и данас се изводи боље него у његово доба. На препоруку великих сила да се не враћамо у прошлост, Пеђа Ристић одговара диверзијом: „Враћам се дубоко у прошлост. И тамо ћу се крити, у тим траговима у песку, које споменусте. Тамо ме можете наћи“.
Остао нам је још само духовни простор
Печат, јануар 2012.
ИНТЕРВЈУ Маја Радонић
„Нама је остао само још један простор који је нажалост већ угрожен, али у чијем пространству можемо да врдамо, а то је духовни простор. Можемо да га бранимо полугама демократских достигнућа ‘слободног’ света – личним тврдим унутрашњим правом на слободно мишљење“, каже у разговору за „Печат“ наш највећи црквени градитељ и професор Академије СПЦ-а
Др Предраг Пеђа Ристић, инжењер архитектуре и професор Академије СПЦ-а за уметност и консервацију у пензији, убраја се у наше најзначајније црквене градитеље последњих педесет година. Рођен је и растао у Београду, у породичној кући у Сењачкој 3, која је после рата конфискована и никад није враћена. Отац Петар му је био солунски борац, инжењер, врхунски стручњак за централно грејање и клима-уређаје, а мајка Марија потомак чувене породице Табаковића, архитеката и сликара. Растао је дружећи се са децом царских Руса, којих је био пун предратни Београд, а 1946. године је био и првак Србије у пливању, оставивиши за собом глумца Северина Бијелића, који му је и дао надимак Пеђа Исус, по којем га многи и данас знају. Сећа се и послератне сталне полицијске присмотре под којом је живео, јер му је отац робијао као непријатељ комунизма и умро од последица затвора, а он је више пута привођен, затваран, као и сви који су потицали из ,,сумњивих“ породица, као и дружења са истомишљеницима из којих је настала чувена Медијала. Дипломирао је архитектуру 1956. године, пројектом цркве, коју је морао да пријави као концертну дворану, а докторирао у Грацу, на немачком језику, реконструкцијом Лепенског вира. Добитник је „Награде принца Чарлса“ за пројекат црквеног дома у Бирмингему, „Ордена Светог Саве другог реда“ и награде „Стефан Првовенчани“.
Пројектовао је преко 90 цркава и црквених објеката, који се налазе свуда где Срби живе, од Аустралије до Канаде, а у ратовима деведесетих уништено је 14 његових цркава. Неконвенционалан по природи и упоран у настојању да се идеја пројекта што верније реализује током градње, наилазио је и наилази на многа оспоравања и препреке, па се дешавало и да не буде у прилици да остане до краја при реализацији објекта. Он неуморно истрајава на сваком пројекту, трудећи се да ни у најмањем детаљу не изађе из оквира догматике и канона, дубоко свестан да црква није обична грађевина, већ ,,брод у којем се људи спасавају“.
Поштовани г. Ристићу, целог живота сте црквени градитељ, са 88 их реализованих црквених објеката (требало би времена и места само набројати, а колико је требало за пројектовање и изградњу, тешко је и замислити…), а рекли сте једном за архитектуру да је врло сложено-проста наука. Када и како је она постала Ваше опредељење?
Када на некога сумњају да има шећерну болест, онда лекари питају: „да ли је у Вашој породици неко имао шећерну болест?“.
То није тако страшно, али ако лекари сумњају да неко има шизофре-нију, онда постављају страшно лично и безобразно питање: да ли је у Вашој породици био неко некада луд? Комунистичка револуција довела је на власт радничку класу, да би већина владала мањином, али увела и морал да је срамота бити буржуј, па су се инжињери лекари индустријалци запошљавали као прости радници, да би добили „карактеристику“ да су радници, да би им деца била примљена на школовање, а они су морали да иду на „радне акције са крампом и лопатом и да постану ударници да би студирали“.
Пријемни испит уведен је тек 1949. само на некиим факултетима док је анонимна политичка карактеристика примењивана свуда. Пошто сам био заљубљен у математику израдио свој телескоп и вршио већ неке прорачуне и посматрања конкурисао сам на астрономију. Међутим, нисам примљен иако квота није била попуњена јер сам однекуд добио лошу карактеристику. Григорије Самојлов Рус пријатељ мог оца хитно је јавио да је на архитектури уведен пријемни испит, из математике и цртања. Одмах сам се пребацио да не изгубим годину па да се после вратим на астрономију. Уметничке цртеже сам цртао и само до 12 године, а после тога само техничке шеме, међутим, цртао сам у правилној перспективи још као дете па сам из цртања добио десет. Из математике за десетак минута решио сам све за мене лаке и наивне задатке, и после једног сата досађивања предао рад. Био сам позван од проф Радивоја Кашанина, јер сам једини у генерацији решио један проблем. Постављено питање је било без објашњења: А=В, а одговор је био В=А. Бладарећи проф. Кашанину карактеристика није имала дејство, код њега нису могли да прођу такозване „партизанске“ дипломе и Кашанин је спасао част БУ.
Ја сам четврта генерација дипломираних архитеката који су пројектовали поред осталог и цркве, а мој син је пета генерација. Мислим да није срамота да то изнесем. Никад нисам својој деци радио домаће задатке нити се распитивао на родитељским састанцима како уче.
1942. године цео Сибир је био засејан „озимом“ пшеницом. Комитет је био одлучио да пшеница роди, а пшеница није родила. Комунисти нису знали и нису признавали никакво наследство па ни науци генетику, нису признавали „генотип“, али су зато уздигли култ Павлика Морозова, ученика који је цинкарио родитеље да нису предали пшеницу. Родитељи су стрељани, а споменик Павлика Морозова постављен је баш у свакој основној школи огромне земље као узор комунистиког морала.
Ситуација на КиМ је све неизвеснија и драматичнија, како за српски народ који тамо живи, тако и за наше културно и духовно наслеђе, претежно власништво СПЦ, за које озбиљно прети опасност да буде преименовано у „косовско“. Ви сте својевремено изнели оригинални предлог могућег решења у садашњој ситуацији, у чему је његова суштина, шта можемо очувати и да ли постоји политичка воља да се размотре предлози компетентних људи из разних области? (бојим се да само неуки политичари пресуђују о свему)? (о Светим Арханђелима, о Херцеговачкој Грачаници, Подгорици….)
Део српског народа који није још протеран биће нажалост протеран. Бесмислено је да се војнички супроставимо Атланском пакту и Европи, сувише смо мали народ, немамо ни море а камоли некакву позадину. За време Турака у „шумовитом Балкану“ могли смо да се повучемо у шуме, на планине и у мочваре или у бежанију. Руси пак имају бескрајне степе, и могу да навуку сваког непријатеља у дубину свог беспућа и ту да га дотуку. Тај систем преживљавања разрађен је још од скитских времена. Наш проблем је где је могућа наша бежанија пред неправедним али моћним непријатељем?
На срећу, нама је остао само још један простор који је нажалост већ угрожен, али у чијем пространству можемо да врдамо, а то је духовни простор. Можемо да га бранимо полугама демократских достигнућа „слободног“ света – личним тврдим унутрашњим правом на слободно мишљење. Да би уредили тај маневарски простор, ми морамо као прво да закључимо у нашој свести Други светски рат. Треба да одбацимо комунистичку шему ко је издајник и ко је „кољач“. Треба да почнемо од Бранковића на Косову пољу који су победили Турке на Косову, док је краљевић Марко био слабић. Треба прочитати истраживања др Момчила Спремића и документе које је он истражио у Архивама Венеције и Дубровника. Треба ствари називати својим правим именима. Један кинески мудрац још својевремено је сматрао да ратови почињу онда када се ствари називају погрешно. Муслиман је Србин муслиманске вере, или потурчењак. Македонци и Црногорци су Срби. Велики део Хрвата били су Срби, било да су данас унијати или католици као Буњевци, и постоји и део Срба који су одувек били католици (српска бискупија у Бару из Х века). Дубровник са својим документима у јединственој архиви и својом књижевношћу је посебно питање.
Комунисти су забетонирали јаме, подизали неке споменике на усташким, немачким и мађарским стратиштима на непотпун или сасвим неистинит начин своје идеологије, које треба допунити истином податцима. Међутим, нису поставили споменичка обележја баш свуда, тако да су неки, и то они најстрашнији ни до данас нису обележени, или су изграђени, али су у овом последњем рату минирани. Обратио бих нарочиту пажњу на наш пројект цркве Христовог Гроба у кратеру минране цркве у Пребиловцима који има све умањене карактеристике светиња у Јерусалиму, који се гради не ради освете, већ ради достојног дочека свеопштег Васкрсења.
Не заборавити да пре свега треба обележити сва стратишта где су комунисти чекићем убијали класне непритеље* запис Милисава Марковића, судити им у наставку неког типа „Нирнбершког процеса“ нарочито зато што садашња посткомунистичка влада не дозвољава да се стратишта која су испитана и документована обележе. (истраживачки рад др Срђана Цветковића) Вратити од комуниста сву отету имовину једним свеопштим указом. Дражу Михајловића прогласити велико-мучеником и подићи му кенотаф (празан гроб) да не испадне да нисмо умели да се бранимо. Први потез у том смислу је завршен баш данас. Враћене су са свим почастима и сахрањене у алеји великана кости др Слободана Јовановића, великог научника и председника легалне Југословенске владе, па исто треба учинити и са генералом легалне југословенске војске Дражом Михаловићем. У том погледу пострадања покрета отпора окупатору ми смо можда мање пострадали пострадали него Пољаци. Пољски пилоти одбранили су Енлеску 1940. године, а 1944. Черчил их је продао комунистима. 1964. био сам у Пољској. Веслајући са једним непознатим пољским инжињером на малом језеру Дзидзе, Пољак ме упита: „Пан из Југославији? Ми Пољаци и Срби смо браћа, ми имамо Бора Комаровског, а ви Дражу Михаловића“ знао је сва писма којим су се ова два мученика јадали један другом и био сам омиљен гост у свакој пољској кући. Као сада над гробом Слободна Јовановића у алеји великана гурају се они који су га не тако давно анатемисали, тако ће бити и над Дражиним кенотафом.
Можда су ови моји примери дрски, политички самоубилачки, али не могу другчије да објасним међу осталим великим нашим заблудама и погрешним преименовањем. Како то да ми 70 година Хитлеров нацизам, тачније национал-социјализам називамо фашизмом? Милошевић да би спасао пропали комунизам своје младости, прво га је преименовао у социјализам, а затим му додао национализам, односно нацизам и тако скарабуџио Хитлеров национал-социјализам који смо скупо платили. И други „опозициони“ покрети шездест осмаша који су се борили за „праведан“ комунизам и „Црвени Карл-Маркс университет“, безглаво су срљали у опозицију носећи већ крепао комунизам на својим плећима. Зато је код нас после пропалог комунизма преживео комунизам веома сличан фашизму као што је „Српски покрет обнове“ Вука Драшковића који је изједначио партизане и четнике. То исто урадио је само Франко када је под великим крстом подигао споменик погунулим фашистима и репуб-ликанцима. Италијански фашисти су штитили Јевреје, зар је наш народ толико кратког памћења.* Скоро је наш познати пијаниста Андрија Прегер, Јеврејин, изјавио када је избио рат да се склонио у Сплит, јер су тамо били фашисти Италијани, а када су Италијани капитулирали он је пребацио сестре у Италију а он се склонио у партизане. На суђењу Михајлу Михалову, Михајлов се бранио тиме што је цитирао устав. „Знамо ми Устав“ обрецнуо му се судија. То је био од речи до речи идентичан Мусолинијев фашистички односно Титов комунистички устав.
Драматично је на КиМ, отвара се циљано и “питање“ Војводине, а Срби све више упиру погледе у Москву. Ви сте одрастали са царским Русима у предратном Београду, многи од њих су били Ваши учитељи и пријатељи, а како Ви видите садашње руско-српске односе? (овде може и нешто одВаших сећања на те дане,Сењак, Ваведење…, ако вам се уклопи)
Мој деда Милан Табаковић који је као архитекта изградио скоро све главне јавне зграде у граду Араду био је председник одбора за присаједињење Арада Србији. И ја сам Војвођанин пореклом из Херцеговине!
Процес цепања и сакаћена српских покрајина још није заустављен. Треба прочитати најновија открића из британских архива др Драгољуба Живојиновића, па видети ко нам заиста од великих сила у задовољењу својих интереса био пријатељ. Ко је измислио нове народе и нове језике. Ту треба само строго разликовати комунисте и царске Русе који су нас духовно дигли и заиста братски попунили после биолошкких губитака у Првом светском рату. Ми не знамо ко смо док не обновимо наше средњевековне светиње (као што су Свети Арханђели код Призрена) и не рехабилитујемо наше племство (као што је рецимо гроф Ђорђе Бранковић, срећом сачувао је сандук пун његових рукописа основе А3 висине метар који се налази у неком магацину, стручно је консервисан и чека најзад да буде и научно историјски обрађен). Такође треба ревитализовати Ново Брдо у ходочаснички хостел (својевремено сам за то израдио пројект) да наше школске екскурзије имају где да бораве док посећују наше косовске светиње и образују на нашим аутентичним коренима.
Заједно са Шејком, Вашим пријатељем и кругом истомишљеника, припадали сте чувеној Медиали, која је и у очима савременика попримила митске размере, а Ви сте једном приликом рекли да сте се једноставно дружили међу собом, без неких формалних окупљања, не слутећи каснију митологизацију целе приче. Шта је толико интригантно и значајно у Медиали, у чему је њена посебност? (овде може о оном салонском комунисти што је ишао за вама…)
У нашем друштву у подкровљу или у кућицама на ади Циганлији Топчидерској реци и ади Међици, било неписано правило да није имао приступ ниједан комуниста. (сем салонског комунисте Богдана Богдановића) Када се једном за наивног Мишу Михајлова као „најбољи“ пријатељ прилепио један удбаш (неки Јосип Хорвацки из Суботице). Моја покојна жена избацила га је грубо напоље водећи се непогрешиво својим женским инстинктом, док смо се ми остали мушки чудили. Суд времена је показао да је Медијала наша једина уметничка група која није била копија неког помодног покрета у свету, мада сам у мом илегалном подкровљу био само домаћин јер нисам сликар. Ја се као домаћин у име Медијале ипак захваљујем Вуку Драшковићу што је основао музеј „Медијале“ и подигао цркву на Равној гори, тиме је остварена бар једна половина на путу отрежњења. Друга половина још чека суд времена.
Шта су узроци некритичког преузимања западних узора у свим областима живота, зашто се запели за очување ћирилице подсмешљиво подводе под “назадњаштво“, шта значи слоган “Европа нема алтернативу“?
Ми смо се подједнако интересовали како за Европу тако и за цео свет. Да не кажемо да је то било усађено немушто васељенско православно биће. Питање зашто ћирилица је увредљива. Ћирилица је наш знак у простору и времену, што не значи да се нисмо интересовали и за остале мале и велике народе и њихове знакове од дубоке преисторије и предосећали компјутерску еру. У мајкрософту данас има преко сто фонтова разних живих и изумрлих народа као рецимо и винчанско писмо. У том смислу продубљења културе писма и језика учили смо рецимо санскрит, и обавезно читали Достојевског као и Његоша на ћирилици и знали читаве пасусе напамет и пропитивали се, што је личило као проба за извођење неке драме. Шејка, Рус, је певао пратећи се уз гитару антикомунистичке руске логорске песме, док је Данило Киш певао мађарске баладе и разне безобразлуке. Димитрије Богдановић обучавао нас је о правој српској историји. У једном тренутку спавало ми је 16 Енглеза на поду, а један прави Холанђанин луталица годинама на пропутовањима свраћао код нас на преноћиште. Дадо Ђурић, Тупа и Урош Тошковић били су често на ручку спрат ниже код моје мајке. Био је то прави Вавилон све док нас 1966. нису похапсили.
Рекли сте да црква није обична грађевина, већ брод у којем се људи спасавају, и да грешка у градњи цркве није дозвољена, већ је озбиљни грех. Који канонски захтеви при градњи морају дословно да се поштују и има ли нам спаса без тог брода који спасава?
Изгледа да сам био под утицајем руских „космиста“, Николаја Фјодорова и других, па сам под својим програмом практичног решења савременог сахрањивања и свеопштег Васкрсења свих мртвих у мом илегалном атељеу у поткровљу израдио прототип мртвачког сандука од рециклираног материјала у оквиру свог реалног пројекта којег сам изложио у СКЦ-у у Београду али и у многим градовима у Европи. Поносан сам што је један Чешки столар „украо“ моју ауторску идеју, и израђује у принципу исте „саркофаге“ и не може да намири потражњу.
Градња цркве је део молитве
Архитектура `91, јул 2005.
Архитекта Предраг Пеђа Ристић рођен је у Београду 1931. године. Дипломирао је 1956. године на Архитектонском факултету у Београду код проф. Д.Лека и С.Клиске. Докторирао је на Универзитету у Гацу1980. године. Док му је отац, Петар Ристић, био инжењер, по мајчиној линији (Табаковић) представља трећу генерацију школованих архитеката.
Имајући целог живота статус слободног уметника, Ристић представља једног од најактивнијих и најплоднијих српских неимарау другој половини 20. века. Његов опус чине пре свега сакрални објекти (цркве, пиргови, конаци, капеле, парохијски домови), бројне породичне куће, ентеријери, адаптације и реконструкције заштићених и историјски вредних објеката, као и својеврсни објекти намењени животу у природи (сојенице, куће на дрвету). Током шездесетих година, Ристић за предузеће „Сигмапројект“ из Београда пројектује на десетине типских објеката породичних вила, које су још увек у пласману и коришћењу. Последњих година је ангажован као професор Академије Српске православне цркве.
Оснивач је „Друштва љубитеља Саве и Дунава“ (1961) и „Друштва за обнову и оживљавање Светих Арханђела код Призрена“ (1989). Шездесетих година је један од чланова уметничке групе „Медиале“.
Студирали сте у Београду почетком педесетих година. Какво је Ваше сећање на тај период Вашег живота? Колико је Вашем личном развоју допринела Ваша породица, сачињена од великих интелектуалаца тог времена, а посебно ујаци Иван и Ђорђе Табаковић?
Моје професионално бављење архитектуром свакако није почело студијама, које сам уписао 1949 године, већ у мојој родној кући, у окружењу моје породице. Одрастао сам у уметничко – инжењерско – спортском окружењу средње грађанске класе, међу лењирима и четкицама, чекићима, тестерама, књигама, сликама и клавиром од прабабе. У кући нико није пио, пушио, па чак ни псовао. Сви су се нечим страсно бавили. Деда Милан Табаковић, тада осамдесетогодишњак и још увек активан архитекта, није ме држао на крилу већ на цртаћем столу. За истим столом он је пројектовао цркву у Кикинди, а ја (тада 9 год.) амфибију. Са ујаком Иваном (Табаковићем, сликарем) конструисао сам (неуспешно) перпетумобиле, а са његовим пријатељем Јосипом Славенским (успешно) телескоп, док сам са Милом Милуновићем пецао на Сави. Кућа нам је била непрекидно Вавилон, пун гастарбајтера, инжењера, архитеката, мајстора из целог света који су дошли у Југославију да зараде, у којој се тада одигравао „бум“ градње. Говорили су се сви језици, а ја сам ишао у елитну Немачко-српску основну школу. Отац ме је водао по свим својим градилиштима од Гозд Мартуљка, Подгоре, Дубровника, до Улциња и Скопља.
Без обзира што сам када је избио Други светски рат имао само десет и по година, тај период је ударио печат на цео мој живот. Кроз бурне догађаје успео сам да преживим као отворени „реакционар“, који никако није могао да се подвори комунистичком терору. Све што се догађало у то мрачно доба, а што је до сада већ предуго без краја, већ преко шездесет година, доживљавам као понижавајуће ненормално стање и „животарење“ под непрекидном окупацијом смењивања тих снажних сатанистичких сила.
Хтео сам да студирам астрономију или физику, али на ПМФ услов за упис је био радна акција и политичка „карактеристика“. Тада се појавио сарадник мог оца, Царски Рус, архитекта Григорије Самојлов и обавестио нас да је на архитектури уведен пријемни испит из математике и цртања, што ме је одвело у архитектуру.
За сва моја занимања нико из моје породице и од мојих пријатеља није нимало
марио, она су имала значај само за мене лично као насушна потреба да утолим незајажлјиву страст. Кад сам дипломирао, 1956. године, са десетком и оригиналном теоријом акустике изведене на основу теорије скупова (коју нико стварно није разумео), у кући су само закључили: „Хвала Богу, најзад је дипломирао“, јер се то сматрало као нормална појава која је сама по себи дошла на ред као код свих других у широј породици. Мој дипломски, међутим, изазвао је сензацију и „Народна омладина“ је протествовала, прокламовала да сам употребио „тајну науку“ и хипнотисао комисију, јер је свима било јасно да нисам пројектовао концертну салу већ цркву. Морао сам да се кријем недељу дана да не би био ухапшен.
Познато је да сте крајем педесетих и почетком шездесетих година сарађивали са Богданом Богдановићем. Пренесите нам нека сећања из тог периода Вашег живота и стваралаштва.
Као човек спортског духа, имао сам неутољиви нагон да се непрекидно такмичим не само у спорту већ у било чему. Тако сам одмах почео да учествујем на свим конкурсима, и на првом интернационалном конкурсу UNESCO-а, 1953. године, поделио сам прву награду са четворицом колега. Најбоље сам решио функционалну шему Клиничке болнице близу Париза, али сам најнемарније обрадио идеју. Међутим, ту се опет умешала „Народна омладина“ и спречила да ми се уручи награда у Паризу, већ је награду подели међу собом, а ја сам добио књигу „поводом успешног учествовања на међународном конкурсу“.
Понет првом победом, касније сам учествовао на преко двадесет архитектонских конкурса, на којима нисам добио ништа, па се поставило питање како ћу да преживим. У тој књизи понудио ми је Богдан Богдановић да за њега радим макете. Богдановић је у то време на свим конкурсима за партизанске споменике редовно добијао награде, а пошто је био добро ситуиран, потпуно неграмзив на новац, и уз то веома фер, све новчане награде, у то време поприличне, је делио нама сарадницима. Моји модели су, мислим, у извесном смислу помогли Богдановићу да се пробије као главни митолог „партизанштине“, почев од споменика у Јајинцима, који је био симбол раскршћавања са соцреализмом, па све до цвета у Јасеновцу, који је трајно обележиоп епоху комунизма. За модел споменика у Јасеновцу добио сам у оно доба 300.000 динара, дотрчао родној кући (која је била конфискована и из које сам био избачен) и за 14 дана илегално адаптирао поткровље, где ми се родило и одрасло троје деце.
Године 1980. докторирали сте у Грацу на, теми: „Архитектура и урбанизам мезолитске културе Лепенског вира“. Ваша уверења су се у великој мери косила са дотадашњим, готово догматским, ставовима створеним од стране нашег запаженог археолога Драгослава Срејовића.
Нисам све научио у школи, а ни из књига. Живео сам, лети а понекад и зими, у кућици на дрвету на Сави, пливао сам од своје треће године и био првак у прсном пливању 1946. Математику сам волео зато што нисам морао да је учим, чинило ми се да сам јеодувек знао. Имао сам друштво у коме смо се жестоко надметали у решавању проблема из математике, понекад и преко целе ноћи. Мада сам стално цртао, носио сам се непрестано са симултаним решавањем проблема у глави. Тако „утрениран“, 1968. године, на првој сензационалној изложби Лепенског вира у Народном музеју, у тренутку када сам угледао основе откривених кућа, као громом ми се провалило целовито решење реконструкције те, до тада невиђене, архитектуре. Са једним писмом са измишљеним задатком, који ми је званично написао др Лаза Трифуновић, тада директор Народног музеја, добио сам приступ локалитету, и првог јутра на терену направио комплетан модел реконструкције, који сам успео и да „полуигенално“ проверим, то јест да лично откопам неке унапред предвиђене делове кућа, и затим и да их званично фотографишем и убацим у документацију, како бих тиме касније могао да докажем своју тезу. Такође, по самом Лепенском виру сам пливао, како бих доказао да вир није опасан него користан. На самом терену, упоредо са ископавањима, написао сам своју тезу и успео одмах да објавим, августа месеца 1968. године, у часопису „Уметност 16“. Затим сам своју тезу са моделима и цртежима излагао у земљи и иностранству. На великој изложби у СКЦ-у 1973., издао сам своју књигу-брошуру у 500 примерака, и реконструисао шатор Лепенског вира у размери 1:1, који је стајао на отвореном током целе зиме, затим испекао овна и одржао серију предавања.
Те зиме се сваке вечери у шатору „Лепенски вир“ одржавало „посело“ уз ватру и ражањ. На све то, др Срејовић је као званични представник науке изјавио: „Пеђина изложба може да буде само додатна туристичка атракција, а научну тезу сам дао ја…“ Млађи од мене, др Срејовић, потоњи академик, пре свега није зано да плива, а уз то није имао основна знања из геометрије, па у почетку није могао ни да схвати било шта од мојих идеја. Међутим, временом је присвојио моје главне тезе, не умејући да их заврши и образложи, давао је да се прецртају моји цртежи и објављивао их као своје дело. Примерци моје књиге у јавним библиотекама су тада волшебно нестали и све је то значило – путуј, Пеђо, у иностранство.
У том смислу, искористио сам указану прилику када сам 1977. године изабран за гостујућег професора познатог Универзитета у Грацу у Аустрији, и одбранио докторат код професора Сократеса Димитрија. Тек ових дана се нешто померило у званичном ставу наших институција према „научности“ моје тезе о Лепенском виру. Те су у току маја месеца ове године поновљена моја предавања, благодарећи разумевању директорке Републичког завода за заштиту споменика културе, г-ђе мг ГорданеМарковић.
Неуморно сте градили широм некадашње Југославије, по Европи и свету, и постали познати као градитељ огромног броја цркава. У Вашем опусу, међутим, запажен део имају и индивидуалне куће, ентеријери, реконструкције. Кроз целокупно Ваше стваралаштво провејава оданост регионалном, националном, балканском градитељском наслеђу, и чини се да је у свему томе створена и посебно изражена једна ванвременска „ода“ природи.
Најлепше се осећам када пројектујем у траиционалном стилу. Иако као професионалац могу да пројектујем у било којој другој традицији или интернационалном стилу, али то не радим ако просто не морам. Зашто не би користио мудрост свог народа, из кога потичем, јер ћу тако најбоље и изразити и створити најбољу могућу архитектуру за ово поднебље. У српском народу наталожена је мудрост из претходних векова, којој ја могу непосредно да приђем. Не признајем никакве интернационалне стилове или моде. Никада се нисам поводио „модним“ часописима, као што чини већина архитеката.Тако нема никакве разлике између мојих првих и последњих пројеката, једноставно градим за све време и то са дубоким коренима. Моја „ванвременска ода“ није посвећена само дефинисаној природи, већ Богу, у кога верујемо а којег не доказујемо, што је идентично аксиомима у математици које прихватамо априори, без сумње и доказа. Ипак, можда под утицајем руских филозофа и математичара који су понешто и дефинисали, као што су Николај Фјордов и нарочито Лав Понтрјагин, који сматра „да су математички аксиоми симболи који не подлежу слободи договора, зато што се налазе записани у археолошким слојевима наше подсвести, чији садржај долази до изражаја у детињству, сновима, инспирацији уметника, религиозним традицијама, начину изражавања и говору, као и у обичајима примитивних народа, али се могу ископати и у археолошким слојевима“.
Тако се сва моја дела могу „ископати“ и повезати дубоким коренима у логичном низу, од праистоје Лепенског вира, односно „цркве адамске“ – изворне архитектуре свих народа света, па и наше српске народне архитектуре и архитектуре православних цркава. Ту, као што је рекао Леонид Шејка, „рескирам да не будем уопште оригиналан“, иако се данас жестоко борим за заштиту ауторских права. Тако сам скоро добио за мене највећу похвалу. Када су показали једном страном стручњаку, који иначе није наклоњен нашем народу, моју цркву на Црквини у Требињу и рекли му да је назидана 2000. године, он је одговорио: „Лажете, ова црква је зидана пре пет стотина година“. Свака моја црква је поновљена црква која је ту некада постојала. Снага рушења не може бити јача од снаге грађења, и то би био мој скромни допринос борби против актуелних немуштих сатанистичких сила, које руше наша станишта. У овом последњем рату порушено је чак 14 мојих цркава!
Тако сам опстао а никада нисам био запослен у „друштвеном сектору“ а ни „организован“ тј. Члан комунистичке партије. Никада нисам присуствовао некаквој конференцији или радничком савету, радио сам искључиво самостално, и градио „на црно“, без грађевинске дозволе.
Готово пола века представљате јеног од наших најатрактивнијих неимара. За тако богат и плодан стваралачки опус, одликује ли се Ваш рад извесним „техникама“, неким посебним процесима? Која је Ваша “методологија“ пројектовања?
Никада не бацам у корпу скицен-папире, већ непосредно цртам коначно решење. Иако радим уз помоћ рачунара, још увек најпре руком цртам свако архитектонско решење и идеју. Целовито решење увек ми се догађа одједном, такорећи у тренутку, у једном даху. Пре него што се то догодило, дуго се мучим, правим неке шеме пропорција, трчим, пливам, све док не осетим неку „хармонију сфера“. Или пак, гледам слике, посматрам флеке на зиду и ко зна шта још, док се не испуни време за тај „страшни тренутак“.
Тако имам у компјутеру целу збирку таквих малих скичица, које нису нимало лепе и не чине неко засебно уметничко дело. Те скице сам скупљао годинама, те и сада када их извадим из архиве, мого изворно и у једном даху да пројектујем, у 75-тој години свог живота. Међутим, те знакове могу да протумачим само ја, јер ако немам ту малу сличицу, ја се одједном улењим и ништа ми не иде од руке. Практично, како је то дефинисао Понтјагин, „разрађујемо само оно што повећ постоји и што сам ископао из своје подсвети“, што би се рекло: “не могу да одрађујем радни задатак који ми је поставио неки директор а врло тешко и наруџбину коју захтева неки инвеститор“. То су за мене услужне делатности. Зато ми је било немогуће да икада у животу будем запослен у „комунизму“, који је између осталог уништио и појам грађанског ауторског права. Можда зато наш разлуђени народ уопште не може да схвати шта је то ауторско право и како се оно догађе. Свако је на градилишту паметнији од архитекте и инжењера, а о уметности на градилишту да и не говоримо.
Ваше градитељско ангажовање се често није завршавало на пројектовању и надзору, већ и у самој градњи, зидању, подухвату који сте равноправно прдузимали заједно са обичним радницима, мајсторима, свештеним лицима, мештанима. Ако се ограничимо само на сакралне објекте, а пројектовали сте их и саградили преко седамдесет, реците нам Ваше утиске на њихове животе, судбине, страдања.
Кроз овај шездесотогодишњи период комунистичког терора, отимања приватне имовине и уништавања ауторског права и власништва, као и права на самостални рад, остала ми је као једина могућност да колико-толико спроведем своје ауторско дело до краја, практично да се умешам у „општенародну дивљеградњу“, и да градим барабар са народом, најчешће и личном физичком снагом. Тако сам, у ствари, замислио да лукаво спроведем своју страст – целовито уметничко дело. Међутим, ту, можда нарцисиодну, амбицију мислим да никада нисам успео да остварим сасвим до краја, упркос томе што сам изградио позамашан број кућа, поткровља, ентеријера и као врхунац преко седамдесет цркава. На жалост, скоро ниједно моје дело није изведено у целости по мом пројекту.
Уметничко дело је Божији дар и остварује се „печатом дара Духа Светога“, (то је она мала скица-знак) које добијамо или не добијамо крштењем, одмах после рођења. То је оно када неко уобрази да је геније и хоће то српском народу а „набије на нос“. То једноставно српском народу не иде, сем ако геније као Динократ не држи батину у руци. Фудбалска навијачка маса признаје фудбалеру да мора да има свој дан „инспирације“, али то у суштини исто не жели да призна архитекти.
Заштите ауторског права нема ни у грађевинским законима, аа познато те је 80% градње у нашој земљи дивљоградња, а у остатку је практично административним законима оно угушено.
У нашој средини се градња сакралног објекта одувек самтрала за велики поухват. Тај подухват будно „надгледају“ будући корисници здања, актуелни дунђери и средина, па и сам црквени апарат. Какво је Ваше искуство са оваквих градилишта?
Само у адамској цркви у рајском врту човек је био наг. Ни физички ни духовно човек не може да опстане ни на земљи ни у васиони без одеће и одежде, али и без дома и храма. После катаклизме комунистичке рајске утопије, остали смо потпуно голи и осрамоћени, осиромашени и телом и духом. Само једне, 1939. године назидано је у Београду више зграда него за петнаест година послератне „револуционарне“ власти и њених чувених петолетки. У жару културе „Црвене Освете“ Косте Абрашевића, побијено је готово сво црногорско свештенство, срушена црква у Ђаковици, убијени, ухапшени и пре свега опљачкани сви „капиталисти“, заправо „менаџери“ здраве привреде. Од државе у коју су сви народи долазили да зараде, постали смо држава која је извозила гастарбајтере. Нова „демократска“ власт је у суштини још увек комунистичка, јер ни после пет година није вратила отето, нити је рехабилитовала још живе капиталисте и њихове потомке, а нема праве градње без власника, нема зграде без темеља. У том хаосу „транзиције“, после првог уздаха духовне слободе 2000. године, види се да ни Црква није успела да зацели све ране свог пострадања, Иако се доста гради, трагови комунистичке свести још нагризају чак и грађевинске црквене одборе, јер ни они немају осећаја шта је то ауторско право, шта је то целовито уметничко дело.
Примера ради, тако нешто се догодило када сам почео да водим градилиште једне цркве у Београду. Црквени одбор је порушио већ метар и по већ назиданог ободног зида, и писмено ме отерао са градилишта. А са највећег мог градилишта су ме практично одстранили тако што су ме оптужили да сам починио блуд у цркви, да сам лажни доктор наука итд. Врло често се неко из црквеног одбора приказује јавности као аутор пројекта, а још чешће мења било шта, и то на силу Бога, да би себе обележио. Наиме, зидање цркве је велика страст, неки пут јача и од љубави према жени, а сви који граде се „заљубе“ у дело које се гради, и шта ће им ту неки „аутор“ да им се меша у њиховој „страсној личној љубави и приватности“.
Градња цркве је део молитве. Са истим правом то може да се тврди као што је Леонид Шејка изрекао да је „сликање облик молитве“. Ми ћемо пак поставити изреку да је „живоградња облик молитве“. Јер за сликарство у цркви већ постоји реч „живопис“ будући са живопис слави Живог Бога, то би тако проширење појма требало да се зове „живоградња“ јер је црква здање живог Бога у коме Бог хода. Бар у црквеној уметности црква не сме да буде одвојена од уметности, па ни од инжењерије, а архитекта мора да буде верник.
Византијски комонвелт
Став, март 1992.
ИНТЕРВЈУ Миодраг Рођенков
Православље од Цетиња до Владивостока: проф. Др Предраг Ристић
Каиро мора да буде и православан, Етиопија мора да буде православна, Србија мора да буде православна и Русија мора да буде православна као и Грчка са Цариградом и то је та једна виртуелна нит која се простире од Синајске пустиње до Аљаске
Постало је јасно да Европа није ни издалека тако јединствена како је то до јуче изгледало, нити има новца и времена, нити је сама способна да своју источну половину доведе на ниво раван себи, или барем да је спасе од глади и свега што као последица тога следи.
Ово горко сазнање изазвало је огромно разочарење и све су чешћа оспоравања и тог до јуче толико жељеног уређења у виду демократије и тржишне економије. У почетку стидљиво, а касније све гласније, јављају се размишљања о новом – трећем путу, и то пре свега у Србији, а у последње време и у Русији.
Проф. Др Предраг Ристић, архитекта, човек који је, ако не први, а онда засигурно један од првих, отворено оптужио Ватикан да преко такозване Уније појединих православних групација директно води антиправославну политику, са жељом да на тај начин потпуно уништи православље.
У разговору који смо са њим водили покушали смо да сазнамо шта би такозвани трећи пут, по његовом мишљењу, био и шта је у ствари пут словенског православља или Византијског комонвелта.
Господин Ристић, за пријатеље познатији као Пеђа Исус, познати београдски архитекта, професор на Академији СПЦ у Београду, неимар Банатске епархије и званични архитекта Српске православне цркве, већ дуже време јавно иступа са својим виђењима овог проблема. Он тврди, да је наш избор Царство, и светотајинскоко-небеско и оваплоћено-земаљско.
Пут који изаберемо не би смео да има ничега заједничког са већ пропалим комунизмом. Такође, морао би да буде битно различит од западног друштва.
Странпутица Уније
Шта је заправо такозвана Унија и од када овај проблем почиње да бива историјски битан и судбински везан за односе између Рима и православља?
Све почиње од онога тренутка када су Турци закуцали на врата Цариграда, и када су Византинци, односно Ромеји, источно православно Ромејско царство, хтели да се спасу тражећи помоћ са Запада.
Тадашњи владари Византије — Манојло II и Јован VIII безуспешно су покушавали да добију ову помоћ. Постало је извесно да Запад није вољан да им помогне док Ромеја не промени своју верску политику и прихвати првенство Папе.
Схвативши то, Манојло II, који је умро 1425, на самрти је рекао свом брату „Сматрај Унију само као оружје против Турака. Предложи сабор црквени, отвори преговоре, али одуговлачи. Никада нећеш моћи да ујединиш надменост Латина и тврдоглавост Грка”.
Тек тринаест година после његове смрти, у Ферари, марта 1438. године, Папа је лично примио Јована VIII, који је после смрти свога брата преузео престо. Њега су пратили патријарх Јосиф II и велики број грчких и руских дворских достојанственика и епископа. Ми Срби треба да будемо поносни јер ми тамо нашег делегата нисмо послали. Наиме, тадашњи владар Србије деспот Ђурађ Бранковић изјавио је у Дубровнику: „Ми се са Латинима граничимо, те их познајемо довољно, па им не можемо ни веровати!”
Унија цркве је проглашена 5. јула 1439. године у Фиренци, где се сабор преместио због куге. Међутим, у Цариграду је дочек био веома хладан, чак са погрдним речима и увредама. Нашао се ту и популарни Марко Ефески, са својом чувеном реченицом: „Ја један, ја Марко, ја нећу!”. Патријарха Митрофана II. иначе присталицу и заговорнике Уније, поразио је један обични лаик.
Наиме, никада се код нас не зна на коме почива црква и царство. Због тога су Руси од тада и могли сами да бирају своје митрополите, постали су аутокефални. Противници Уније, патријарси: антиохијски, јерусалитнски и александријски, осудили су је 1443. Када је Јован VIII умро, 1448, царство, или боље рећи, остаци царства били су већ пред ишћезнућем. Следеће године, крунисан је и несрећни нови цар Византије Констанин ХI Драгаш. Видевши да је немоћан да одбрани, сада већ и сам град од турске најезде, затражио је још једном помоћ од римског Папе. Овај је за узврат тражио потврду о покатоличењу, тако да је 12. децембра 1452. године, у катедрали Света Софија, одржана литургија по западном, римокатоличком обреду. Папа заузврат шаље флоту, која наравно, стиже прекасно. То је био и формалан разлог да патријарх Генадије, иначе жестоки противник Уније, одмах по доласку Турака, ову Унију раскине. Иначе, патријарх Генадије је био први патријарх под Турцима.
За време опсаде града, погинуо је и сам цар Константин ХI Драгаш, а хиљадугодишње царство је пропало, заједно са огромним материјалним и културним благом које је Ромеја током векова сабирала. Падом Цариграда, пала је и тек потписана Унија, а такозвана помоћ од Папе била је очита на сваком кораку онога што се некада звало Константинопољ.
Цариград је пао у руке Турака 29. маја 1453. године, за време владавине султана Мехмеда II, који је променио име града из Константинопољ у Истанбул. Катедралу Свете Софије претворио је у џамију и дао јој име – Аја Софиа, што на грчком значи – идемо у град, односно назвао ју је онако како се назвала у уличном жаргону.
То је био коначан биланс Уније, која је склопљена да би се добила помоћ, која ни тада, а ни петсто година касније никако није стизала и у правом смислу изгледа неће стизати никад. Тај споразум, односно Унија, у ствари, значи јединствена – заједница. Отприлике, то подсећа на оно што се код нас лупало у главу – „братство-јединство, коју треба да чувамо као зеница ока свога”. Значи, и то што је покојни Тито говорио и покушао да спроведе је својеврсна унија, једна од најомрзнутијих и најпоганијих речи у нашем политичком животу и уопште у систему опстанка. Значи, од онда почиње то такозвано братство-јединство илити унијачење.
Балкански процеп
Унија је највише пустила корен у Украјини, некадашњој Кијевској Русији. Збивања у сада већ бившем Совјетском Савезу показују да опасне тенденције одвајања словенских република од Русије, пре свих Украјине, прете да тамо изазову невиђену катастрофу, с обзиром на количину ирационналних страсти, фанатизма и агресивности. Ако се томе дода и нуклеарно оружје, рекло би се да овај проблем прети опстанку читаве планете. Од када, заправо, почиње проблем Мале или Кијевске Русије?
Касније је Пољска дошла до Кијева. До тада, само формална Фирентинска Унија, како је то саветовао на самрти Манојло II свога млађег брата, под притиском Пољске, која само извршава вољу папске столице, бива потврђена и у живот спроведена. Године 1596, одржан је у Брест-Литовску синод рутенских-русинских хришћана. Назив Рутен или Русин не значи ништа друго него Рус; то је латински и пољски назив за Малорусе, потоње Украјинце. На овој скупштини – синоду званично је потврђена Фирентинска Унија из 1439. године и после њега је почело унијачење.
Како је овај синод био сабор искључиво црквених достојанственика и великодостојника, требало је доста времена и предузимања веома драстичних и бруталних метода, који се никако не би могли назвати хришћанским, да би се „убедио” и народ да пређе на ову Унију, односно да народ промени своју вековну веру насилним путем. Нарочито се у том унијаћењу истакао извесни Јосаф Кунцевич, који је користио најбруталније методе да би приволео људе на Унију. Против њега су се дигли Козаци, који су га убили и бацили у реку.
Без обзира што су методе овог преобраћеника били крајње нехришћанске, католичка црква га је прогласила за свог мученика, а малтене га је и посветила.
Наравно, давнашњи сан Ватикана – цепање Русије, а потом и њеног покатоличења, могао је сада овом Унијом и заузимањем Кијева да се постави на дневни ред. измишља се нова нација, прво русинска, а потом и украјинска тада настају проблеми.
Наиме, познато је да Кијев родоначелник, почетак руске државности. Позната је Кијевска кнежевина са Светим Кнезом Владимиром, још чувенија је већ поменута Кијевскаја Русс. Сада се овај град, са оваквом традицијом, проглашава за центар новоизмишљене нације, и ето Вам разлога за сукобе… Под овим околностима, ту испољавају они најпоганији унијати. Малоруса или Украјинаца има око педесет милиона, а унијата међу њима никада није било више од пет милиона. Данас их је далеко мање, али су добро наоружани.
Исти је случај и код нас. У Црној Гори, на Цетињу постојали су некакви црно-латинаши, а данас постоје такозвани „либерали”. То је иста ствар. Они су плаћени од римског Папе…
Дакле, извесно је да постоји аналогија између догађаја у Русији и код нас у Србији…
Сада се јасно види да овде на Балкану почиње тај процеп. Наиме, Балканско полуострво је православно, а овај сукоб између православља и католичанства је много старији од самог хришћанства почиње од када су Римљани победили Грке, у III веку пре Христа. Они су војнички победили Грке и од њих направили своје робове. Међутим, учитељи, филозофи и други научници опет су били робови Грци, а не победници Римљани. Наравно да је римска победа била пирова и да је на крају, у том истом Цариграду, написано такозвано – „Римско право”, које је, у ствари, православно право и које је и дан данас, устројство светског поретка. Без Римског права, односно без ромејског, православног права, писаног у VI веку у Цариграду, нема светског поретка.
Ради се дакле о томе да сада Рим хоће да узме тај примат и то недозвољеним средствима.
Народ за лепу Брену
Која су то средства?
Наиме, управо та конференција у Ферари, 1439. године, била је једна, врло подмукла ствар, у којој су они нама нешто обећавали а, у ствари, хтели су да нас расцепају. Хтели су да нам расцепају наше крајине, наше границе… Ми такође треба да знамо да се већ педесет година спремају бојовници, који говоре руски боље него сами Руси, који су, у ствари, спремани да, кад за то дође време, покатоличе Русију.
Русија је, као и Србија, оскрнављена после комунизма, она не зна више шта је религија. У таквој ситуацији, долазе неки људи, доносе гладнима помоћ, и говоре перфектно руски, и који знају целу словенску литургију. Али Руси нису у стању одмах да примете да је то у ствари лажна литургија. Све се своди на то да и то да се оствари примат римског Папе. Дакле, да буде једна пирамида на земљи, односно, да не бива царства небеског без Папе.
Шта по вама значи избор царства небеског?
Мора да се познаје структура у ромејског царства, да постоје неке ствари које одређује народ. То је оно што се зове дводоми парламент, а неке ствари народ не одређује јер не може да их схвати. Ромејом је владао непосредно сам Христос преко духовника у манастирима. Ако се неким идејама супроставило братство манастира, ствар је пропадала.
Ако би ми ишли на тоталну демократију, како то Запад од нас захтева, а наравно за себе ни не помишља да има нешто слично, то значи да би народ изабрао Лепу Брену за председника републике. Неке ствари само продуховљени људи могу да схвате. Према томе, има нека мистична ствар у свему томе и због тога је и наше и руско решење царство, а царство је и Украјина, и Белорусија, и Русија, и Грузија и Јерменија; од Цетиња до Владивостока…!
Све је то царство, али не једно, унитарно царство, већ пре свега духовно јединство, духовно царство. Дакле, не нешто што је плитко, овоземаљско, већ нешто много јаче, више, наш избор, наше – Небеско царство. Као што је, наиме, црквена литургија само земаљски одјек небеске литургије, тако су и наше земље, наша православна царства, само небески одсјај, слика његова на земљи.
Византијски комонвелт?
Јесте, управо то…
Међутим, чињеница је да таквог духовног јединства нема? И као да смо све даље од њега. Овоземаљски заплети и расплети, српски расколи, на пример, не би се могло рећи да воде нечему сличном, барем не у скорој будућности…
Па ето, покушавају да нам одвоје Крајине, да кажу да Личани, Славонци, Банијци, нису Срби, да то нису ни Црногорци, па се јављају нека потпуно нова, измишљена имена. Неки Македонци нису Срби, ни Муслимани нису Срби. Онда даље, Украјинци нису Руси, све због тих несрећника унијата, којих има и код нас…
И тај Вук Караџић, у ствари, и је био својеврсни агент. Знате, у оно доба ми смо говорили већ једним књижевним језиком. Значи, неки песник или писац, са својом књигом песама или романом, имао је потенцијалну читалачку публику. од двеста милиона људи. Бата Живојиновић је тако најпопуланији глумац на свету јер је његов филм „Валтер брани Сарајево” био продат у Кини.
Замислите сада ту несрећу када су Русине убедили да нису Руси; или када су нама Србима забранили да пишемо ћирилицом, али Русинима нису, зато што су они унијати, па имају право, као и Македонци у оно доба, да пишу ћирилицом. И данас, када путујете Војводином, поред путева промиче велика табла на пет језика где пише: „Радарска контрола”; а само на српском не пише. За Хрвате и за Буњевце пише латиницом, а ћирилицом пише само за Русине: „Контрола з радаром” а свега двадесет хиљада Русина има у Војводини, а Срба барем милион.
Када смо већ код Русина, напоменуо бих ту само још једну трагедију. Наиме, они су доживели генетски лом зато што су променули веру. Не може човек да после једног прелома остане нормалан. Он се формира у једном дугом историјском периоду, и ако после напрасно промени веру; онда постаје фанатик. Једном када се украде, убије, једном када се изневери онда се то тешко исправља.
Ту бих само још додао да је још пре четири – пет година било јасно куда иде, такозвана Македонија. То су тада биле некакве ноћне емисије, које сам слушао док сам цртао из културе у време када ми нисмо смели ни да споменемо цркву. Једном је била изложба „македонских” икона у Риму. Цела „македонска” емисија, још по оној ЈРТ шеми братства и јединства и борбе против религије, док је функционисала, била је посвећена само томе, шта римски Папа мисли о охридским иконама, јер се није смело отворено говорити о Богу. Друго, „македонски” епископи, се школују у Риму. То теку ти „пацовски канали”, јер они, у Риму, имају некакав такозвани „Институт Светог Јеронима за словенске студије”, затим имају некакав манастир у Ђевделији, који на том пролазном граничном месту постоји само зато да би контролисао шверц дроге и оружја, а сигурно не ради молитвене тишине. Не ради и се ту о никаквим духовним институцијама већ о центрима командовања заједничким оружаним снагама, у припреми раздвајања православних држава Србије и Грчке.
Сукоби и расправе између представника Русије и Украјине око командовања Црноморском флотом, те спор око полуострва Крим говоре како ови спорови нису нимало наивни или безопасни. Наиме, јасно се види да Русија без Крима губи слободан излаз на једино топло море које има – Црно море. Овде може да говори о подузимању мера према православнима, а посебно Словенима да им се спречи излазак на топла мора. Нешто слично може се приметити и у нашој земљи Актуелан је проблем. признавања авнојевских, граница, Дубровника, Далмације, па чак Црне Горе, где ствари, нису ни издалека чисте, како се можда на први поглед чини.
Наравно, али ја бих се радије задржао на ситуацију код нас. Ватикан и његови савезници у датом тренутку, поред свега што сте набројали из чега се види да хоће да нас, одвоје од Грчке, измишљајући један новоком-поновани међународ. Ми треба потпуно да се сложимо са Грцима и да признамо да постоји само један македонски дијалекат српског језика. Постоји и сврљишки дијалект, који је још удаљенији од овог нашег књижевног језика, али нећемо ваљда због тога правити сврљишки народ. Погледајте колико само постоји немачких дијалеката, па опет постоји само један немачки народ. Погледајмо даље Хрвате, поготову Загорје, с једне, и она силна острва, с друге стране. Ко зна какви се све тамо дијалекти не говоре, не можеш их уопште разумети, не знаш ни одакле су дошли ни када, иде се у дубоку праисторију. То не треба чини неке нове државе. Према томе, не можемо од једног дијалекта правити народ, и то све од једног истог народа, да би се он расцепао и да би се лакше владало, по ономе „Divide et impera”, који од једног верног народа праве себи окопациону зону укроћених издајица, скојима је лако владати. Од једног издајства или вероломства правити неке друге народе, да све крајине постану Украјине и да поједу центар, руски, грчки или српски. То је суштина овог верског рата који се води.
Од Синаја до Аљаске
Да ли је могуће постићи канонско јединство православља и избећи ова уситњаваља и промовисања нових аутокефалних цркви преко новокомпонованих и измишљених народа?
Све православне Цркве су аутокефалне. Рекао бих Вам нешто друго. Наиме постоји једна линија коју сам приметио не, нисам то нигде прочитао, а то је да нама Запад хоће да призна ипак нешто. Хоће да нам призна Антику. Он признаје Грчку, али Грцима признају само античку Грчку. Ја сам присуствовао када је у Цариграду дошла једна америчка група и тражила Александра Македпоског, а није тражила цара Јустинијана. Значи, Грци могу да постоје, али не смеју да имају Цариград. То би било исто тако када би неко ослободио, на пример, Југославију, а дао слободу, рецимо, Немцима или Шиптарима, што се, у ствари, и догодило. Исто је случај био после колонијалног ропства. Када су ослободили неке колонијалне земље, рецимо Египат они нису дали слободу Египћанима, већ само Арапима у Египту. Рекли су да Египћани постоје, али само као фараони. Међутим, Египћани постоје данас као народ и то као православни народ – Копти.
Хвала Богу да сада имамо председника Уједињених нација и да постоји једна таква линија.
Шта значи та линија, каква је она?
То значи да и Каиро мора да буде макар једним делом православан, Етиопија може да буде сасвим православна, Србија мора да буде православна као и Русија, као и Грчка са Цариградом. То је та линија која иде од Синајске пустиње до Аљаске.
Ово што ви говорите је вероватно нека оптимистичка визија православне будућности на овом свету. Но, садашња реалност нимало не упућује на тако нешто. Присетимо се само да је 80 одсто становника Украјне гласало за независност, такође, одржан је референдум у оном делу земље који себе назива Македонијом. Од 90 одсто македонских Словена је гласало такође за независност. Стиче се утисак да српска свест у старој и јужној Србији, вардарској бановини, области чији становници ову територију називају данас Македонијом, не постоји, да руска свест у Малој Кијевској Русији такође не постоји…
Подаци нису тачни. Они су упали у једно место и ова наша, да кажем, префарбана комунистичка партија победила је на изборима због после педесет година увученог страха у костима. Наравно. тај страх у костима, који су набили комунисти у Русији је веома дубок. Многи људи који су како-тако стекли некакву сигурност поново су гласали за комунисте зато да не би изгубили и оно мало сигурности, пензију и оно мало хлеба што су добили. Наравно да нису добили на крају ништа. Сада у тај простор, међу те комунисте, улеће католичка црква.
Треба да приметимо још неке ствари. Наиме, као што је Милошевић бивши комуниста, као што је Туђман бивши комуниста, тако је и нови председник Украјине Кравчук, а наравно и „председател на Македонија” Глигоров такође бивши комуниста. Онда, дакле, када дође на чело тих земаља неко ко никада није био комуниста, онда ће бити спасена и Света Русија и наше Свето српско царство, и небеско и земаљско…
Изгубили смо душу
Политика, децембар 1999.
ИНТЕРВЈУ Драгана Букумировић
Православље је одувек било васељенско а не само мондијалистичко, што ће рећи више него светско, оно је било космичко, па ми мондијалисти личе на агресивне секташе који намећу празни и компромитовани хуманизам каже угпедни архитекта Пеђа Ристић
ПЕЂА РИСТИЋ: „У БИВШОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ САМОУБИЛАЧКИ СМО УНИШТАВАЛИ НАШ ДУХОВНИ ИДЕНТИТЕТ ДОДВОРАВАЈУЋИ СЕ ЛАЖНОЈ БРАЋИ ПО СЛОВЕНСКОЈ КРВИ“
Кад се помене нордијска култура, искрсну Стриндберг, Бергман, Ибзен, на помен германска, Дирер, Гете илпи Бах, латинска подсети на ренесансу, Микеланђела или Тицијана, а англосаксонска на Френсиса Бекона или Џексона Полока.
А ми? Имамо ли препознатљиво културно биће данас, или смо га изгубили, ометани историјским догађајима на бурном Балкану, па смо стално у његовом успостављању и тражењу. Са тим питањем данас смо се обратили угледном архитекти Пеђи Ристићу.
Разговор смо почели питањем:
Око којих културних вредности би требало да се окупљамо?
Просто и ништа оригинално речено, због чега се не би требало бусати у прса, него најобичније, свакодневно и сасвим природно, треба да се окупљамо око православља, јер се пре културе налази духовност. Култура је само ту и тамо одраз духовности. Сама реч култ говори о неком симболу паганске сујеверности а не духовности, мада то не значи да не треба ценити и упражњавати и проживљавати чак и наше прасловенске паганске корене и обичаје, утемељене заправо нашим Старим заветом, којих не треба уопште да се стидимо. Наравно, ту би требало да смо неупоредиво више упознати са нашим духовним кумом Светим Фотијем из Х века, јер непознавање иконокластичких трвења у Византији за нас са Истока је исто тако некултурно у уметности као што је и непознавање ренесансе за некога са Запада.
Додворавање лажној браћи
Нисмо ли, можда, изгубили своје културно биће па га узалуд тражимо?
Нисмо изгубили културно биће, већ смо изгубили духовно биће. Разумљивије речено, изгубили смо душу, кроз пустош и терор минуле идеализоване идеологије. Свуда су око нас последице безочних злочина према свему што је свето, према Богу, према краљу, према отаџбини, према ауторском делу и личној иницијативи, према слободном стваралаштву без идеолошко-планске директиве. Данас се толико говори о приватизацији, а потпуно је уништено занатство, у главама друштвених директора још стоји непомерљиво питање мајстору заната: у ком предузећу радиш? Одавно је познато да без духовног богатства нема ни материјалног благостања, зато још не можемо да се ишчупамо из беде.
Да ли може да се понови сјај културе Немањића, а ако не може зашто?
Можемо и морамо да опет и опет понављамо изворни печат духовности Немањића, али и онога што је било још пре Немањића. Пре свега, међу свим Словенима, наш домаћи васељенски цар Константин, који је први провидео крст са небеса био је светски српски краљ Јован Владамир, који је владао од Книна преко Косова и Охрида до Костура у данашњој Јелади, док му је престоница била у Остросу и Бару. Он би требало да буде узор свим данашњим политичарима јер је умео да положи своју главу да би спасао животе својих поданика. Свети српски краљ се зато живопише како држи своју главу на тањиру, његове мошти се још чувају и поштују у манастиру Светог Јована у Елбасану.
Ком идеалу културе тежите?
Никаквом, јер идеал је сатанистички дух минуле епохе. Ако баш хоћемо да га процењујемо културно, он је или крвави голооточки фанатизам или културно безвредан разлуђени и бесмислени пропагандни индустријски кич. Исто као што је некоме који је био престрављен терором био пртребан наметнути идеал Стаљин или Тито, тако ако је некоме у такозваној демократији потребан као идеал неки фудбалер или певач новокомпоноване музике, све је то духовна беда култа и културе. То прати и нова револуционарна уметност, са свим познатим уметничким помодним краткотрајним правцима као што су сигнализам, шах-арт, боди-арт, концептуализми свих врста, инсталације, хепенинг, деконструктивизам, итд.
Како гледате на трвење између такозваних „мондијалиста“ и „националиста“ ?
Православље је одувек било васељенско а не само мондијалистичко, што ће рећи више него светско, оно је било космичко, а не ограничено и скучено у кратком овоземаљском битисању, ограничено само на планету Земљу. Бити у пуноћи са свим људима у свету и синархији са свим живим, умрлим и будућим рођеним на страшном суду и свеопштем васкрсењу то је вера православна. Мондијалисти су агресивни секташи који намећу празни и компромитовани хуманизам.
Да ли смо можда били најближи културном бићу у бившој заједници југословенских народа?
Самоубилачки смо у бившој југословенској заједници уништавали наш духовни идентитет, не бисмо ли се додворили лажној браћи по словенској крви и српском језику, потурицама и унијатима. Сва та наша браћа некада су били Срби, који су били слаби и поклекли пред терором физичким и перфидним духовним. То данас не сме да се отворено каже, иако је то очигледна истина. Муслимани су измислили да су били богумили, Готи и Тројанци, а Хрвати Сармати или Скити, само да не би били Срби.
Књиге на ломачи
Како гледате на естетику такозваног новог светског поретка?
То је опасна по живот сатанистичка секта. Од ње се може духовно погинути. Они који су без Духовног корена имају лажну културу. Они тврде да немају ништа против српског народа, а прво су нам спалили Националну библиотеку 1941. а да књиге нису биле ни пописане, а затим су нас бомбардовали на Васкрс 1944. да нам наметну Тита, па су нас опет бомбардовали 1999. зато што смо последњи комунисти у Европи, а истовремено нам окупирали Космет а да на њему нису извршена еколошка ископавања и права научна истраживања. Тако не знамо, и није нама самима допрло до свести, да су на двору светог српског краља Милутина били проучавани Евклидови аксиоми, да су конструисани парна машина и часовници. Да није у Москви сачувана успомена и докази да је Србин Лазар Хиландарац, 1402., конструисао часовник на Спасенској башњи који је откуцавао четвртине часова, и имао бројчаник који је у ствари био модел хелиоцентричног система пре Коперника, ми не бисмо могли ни да претпоставимо шта би све могло да се открије на Космету. Овако се сада врши, поред осталих познатих и непознатих злочина, и мање уочљиво највеће европско спаљивање свих српских књига, по пројекту спровођења комплетног геноцида против Срба.
Да ли ће нас кретање одвојеним путевима у растуреној заједници бивших југословенских народа пре довести у Европу?
Сигурно, треба да се од бивше браће потпуно раздвојимо и разбаштинимо, иначе, нам нема полета за било какав опоравак!
То не значи да не треба бити у пуноћи људске заједнице, већ значи да не треба бити са злом и мржњом према нама који је у њима и њиховој тежњи да нас униште. Бити и даље са њима значи бити прерверзан и радити на свом сопственом убиству, односно самоубиству, највећем и неопростивом греху против Светог духа на овом и на оном свету. Опраштали смо им па није вредело, а могли бисмо да им опет опростимо, ако би се кајали, ако би римски папа клекао у Јасеновцу, и ако би се муслимани у Курану оградили од осме главе која се зове по преводу Миће Љубибратића „Пљачка“.
Жиждитељ
Правда, јун 2007.
ИНТЕРВЈУ Маја Радонић
У званичној биографији Др Предрага Пеђе Ристића стоји да је инжењер архитектуре, професор Академије СПЦ за уметност и консервацију, црквени градитељ, или како воли да каже – жиждитељ, што је древна српска реч за архитектуру, са 88 реализованих цркава и црквених објеката, и доктор наука Университета у Грацу. У незваничној биографији, он је Пеђа Исус, како га је прозвао глумац Северин Бијелић, кога је Пеђа оставио иза себе када је постао првак Србије у пливању на 200 метара 1946. године, потенцијални атентатор на Тита у својој шеснаестој години (“читао сам како Индијанци лове мајмуне тако што у уста ставе кураре и намоче стрелицу, и он блокира рад срца на пар минута, довољно да човек умре, а не оставља трагове, а ја бих употребио оловку и малу сачму натопљену отровом и погодио га у врат кад пролази, али нисам могао да набавим кураре, а да не будем откривен“), хапшен и пребијан преко шездесет пута од комунистичке власти, због неподобног порекла (“једном сам затворен три дана у згради данашњег Арт канала, јер сам гледао амерички филм “Тровачи на пучини“, што се сматрало демонстрацијом за империјализам, а други пут сам ухапшен и пребијен, јер сам пролазећи улицом погледао у правцу америчке амбасаде.“). Одрастао је на Сењаку, у кући коју су одузели комунисти и до данас нису вратили, дружећи се са царским Русима, (сећам се празника у Ваведењу како су се Руси молили и падали у занос током “Херувике“), читао је о.Јустина Поповића и владику Николаја Велимировића, био је увек веран Богу, за Краља и отаџбину, као и сви његови тадашњи блиски пријатељи. Један је од најзначајнијих припадника легендарне Медиале, а браду је носио да нагласи да је четник (“када ми се родио син Сава, ја сам се шалио да је рођен са кокардом на челу“). Посвећен у потпуности црквеном градитељству и дубоко свестан да то није обична грађевина, већ „брод у коме се људи спасавају“, при сваком новом пројекту доследно брани реализацију идеје до краја, те се често дешавало да не буде у прилици да остане на изградњи до краја. Поред свих тешких и често драматичних момената у животу, достојних неког узбудљивог романа, његова ведрина и готово детињи поглед са једне стране и дело које по дубини, озбиљности и обиму може да испуни и три живота, са друге стране, говоре да је пред вама Личност, човек чији је живот истинска „продужена Литургија до вечности“ (Пеђа Ристић).
Поштовани г. Ристићу, целог живота сте црквени градитељ, пројектовали сте око 80 црквених објеката, а почели сте да се бавите тиме када то није било популарно, 50-их година прошлог века. Откада је то опредељење?
Истина је да сам том идејом почео да се бавим врло рано, од самог почетка почетака. Мој први писмени састав из другог разреда основне школе говори о томе, а из перспективе од 70 година схватам да то што сам тада написао, јесу концизни наслови тема онога чиме ћу да се бавим у будућности. Зна се да мала деца могу да запање одрасле, с тим што њихови искази нису наивни, већ су често шифроване формуле за оно што ће се догодити. Игром случаја сачувао се тај мој први писмени састав из 1938, на тему коју ми је задала учитељица Јованка Бугарски: „Шта ја замишљам“:
„Ја замишљам да је Исус Христос дошао опет на овај свет па да ми је створио крила. Онда сам одлетео на Марс. Тамо сам гладовао јер није било хране.“.
Ове формуле разрађујем кроз цео живот. Дакле, од увек сам без сумње „знао“ а не веровао у Христа, и кроз њега се осећао житељем васцеле васионе до бескраја, слободан да летим где хоћу и где могу у лађи Христовој, корабљи спасења, коју никакве буре неће потопити. Наравно, у том лету имао сам, и имам, једну истраживачку незаситост, жудњу за причешћем, телом Христовим, јер сам увек кроз уста ждерао стварност.
Да подсетимо, на свим језицима света грађевина цркве је схваћена као брод (navis, nave Schiff….) те сам уствари пројектовао корабље, васељенске бродове на којима гладан и даље летим и лебдим. Упркос свим тешкоћама и простачким свињаријама на градилиштима нешто сам ипак успео. Изграђено је 88 цркава по мом пројекту. На мене је у том прикљученију нарочито утицао руски чудак ХХ века Николай Фёдоров, чија је опсесија била: како да се реши проблем када дође до свеопштег Васкрсења? Тада по њему неће бити места за све васкрсле на планети Земљи, па ће људи морати да се расељавају на друге планете. Пошто је био и математичар поставио је прве прорачуне који су данас основи савремене космонаутике.
На ком пројекту сада радите, шта је у припреми, спремате ли се за пројекат у Бањској?
Радим на више пројекта одједном, на Бањској радим само један периферни пројект, нове црквице на зачељу сеоског гробља. Сам монументални манастир раде други, међутим добио сам благослов и велику част да остварим једну своју давнашњу идеју, да видим како изгледају Свети Арханђели код Призрена, задужбина Цара Душана, највећи домет који су икада Срби изградили, једно од српских чуда. Без овог дела Срби неће знати ко су. Пошто то нисам успео на Убу где сам несрећно одстрањен са градилишта баш у тренутку када сам то дело у величини 4/5 требао да завршим, сада сам у прилици да то исто, или још боље остварим у размери 1:1 са лавром-криптом испод земље, све укупно 4000 квадрата.
Идеја ми је, пошто ће наше капиталне задужбине на Косову и Метохији још дуго да буду неприступачне, или су потпуно порушене, да у истом духу изградимо не њихове копије, већ реплике, тако да у народу одржимо и стално освежавамо памћење, и када се кад тад вратимо на Космет, обновимо наше задужбине in situ. Тако се у овом тренутку гради реплика порушене цркве из Мушутишта у Горњем Добрићу код Лознице. Такође, и херцеговачка Грачаница на Црквини у Требињу је пројектована у истом духу као и, хвала Богу, непорушена оригинална Грачаница на Косову. Неки у првом тренутку помисле да је то буквална копија. Одговор је очигледан да није. И данас се свира музика Баха двестапедесет година стара, и то боље него у доба Баха. Шта би било у баштини живе светске културе да се то не чини?
Дакле, нека одзвон звона Косова и Метохије бруји свим нашим просторима!
Уствари, ја никада нисам назидао ни једну нову цркву, не желим да измислим ништа „револуционарно ново“ већ само да зацелим рупе у нашој несрећној повести у којој нам је више рушено него што је то просечно у другим народима. Да бисмо се на Страшном суду равноправно представили са осталим народима, са свим својим делима, без обзира да ли су тренутно срушена, или већ опет и опет обновљена, јер у бесконачном простору вечности тај тренутак је занемарљив. Тако је већ у завршној фази градње саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици који је уствари обнова Милутинове задужбине која је баш на том месту својевремено порушена, а и Милутинова задужбина била је својевремено на Црквини док је нису на превару порушили „Латини“. Ту треба истаћи да се у Хотчи (Фочи или Србињу) само обнавља велики Саборни храм древне српске средњевековне митрополије којег су својевремено Турци срушили и на његовом месту назидали џамију. Круна свега овог биће наравно обнова Светих Арханђела, царске задужбине, једно од три српска чуда, која ће се градити на Палама.
После последњег рушења цркава на Косову и Метохији, у мартовском погрому, међународна заједница инсистира да у обнови срушених цркава учествују и они који су их рушили, у овом случају Албанци. Како гледате на то са стручне стране, да ли је могућа квалитетна обнова на тај начин?
80-тих година сам конкурисао за место професора архитектуре на Университету у Приштини, међутим мимо закона сменио ме тандем Милошевић-Азем Власи. Тада сам често боравио на Космету и стекао увид у ниво стручних служби на Космету.
Струка је по мени била и остала катастрофална, и са наше стране и сада када је расписана политичка јагма за обнову стотину порушених цркава, што је изазвало да се сјате хохштаплери из целог света, а у тој гомили учествују нажалост и наши исти такви. Тако се међу осталима у тој општој гужви налази и по професији-занату један касапин који је стално ангажован да пројектује и гради!? Наши Заводи за заштиту споменика културе још се опорављају од комунистичког наслеђа, када се сматрало да су наши манастири само „штендери“ за наше фреске, и када је владала тенденција оличена у слогану „не дамо наше споменике поповима“ а споменици културе су баш цркве заједно са фрекама. Не заборавимо то, да је српски комунистички „кадар“ који је пре Шиптара рушио цркве на Космету, после награђиван тиме што је неко међу њима постајао на пример и директор музеја.
Ја сам на жалост изгубио битку да се сад, сем ове црквице у Бањској, укључим у ову гужву, мада сам својевремно радио планове за обнову Светих Арханђела, Новог Брда, Бањске, Хвосна итд. Покренули(о) смо(сам) „Друштво за обнову Светих Арханђела“ и израдио извођачке пројекте за његову обнову, нашао ктиторе које су били моћни да их остваре, међутим све је пало због наше сујете и тихе атеистичке опструкције. Међутим, Друшво може да буде задовољно иако мој пројект није прихваћен, бар су како тако Арханђели данас трајно заживели. Међу свим тим сломљеним копљима успео сам само да извршим 1988. реконструкцију и надградњу цркве Светог Николе у Приштини, која је као што је познато запаљена и сада како сазнајем преко Е-поште конструктивно обновљена, док вредни дебарски дуборез и монументални стубови, храстова стабла, то више никада неће моћи. Међутим, у програм обнове после паљевине нико се није сетио да ме позове, па макар само да преузме драгоцену и јединствену документацију коју сам сакупио док се могло.
Одрасли сте у Београду, у породичној кући на Сењаку, коју су вам одузели а после заједно са породицом, стално прогањали комунистички властодршци. Како гледате на све већу носталгију за добом Броза и коментаре – „у његово време је било најбоље“. Незнање или?
То је кратка потиснута памет комунистичких потомака, или потискивање не прародитељског греха, већ греха својих непосредних родитеља. По мени сва зла и неправде које трпимо последњих 50+15 година, је то, што нисмо рашчистили са комунистима. Испада да је бити комуниста само један слободан избор у духу демократских слобода, а не да то значи бити члан клана огрезлог у крви егзекутора, чије племе и семе води све до данашњег „Земунског“ или „Сурчинског клана“. Ову су само нови називи измишљени да заташкају стару препознатљиву ствар, ОЗНУ, УДБУ и сл. стубове комунистичког терора. Тешко је зато изаћи на крај са децом њихових потомака, јер се у хришћанском духу не може тражити да цинкаре и да се одричу својих родитеља, у духу комунстичког узора-идола Павлика Морозова који је пријавио своје родитеље да су сакрили жито за откуп. Павликови родитељи су зато стрељани, а биста Павлика била је обавезни инвентар сваке основне школе широм СССР-а као морални узор за генерације пионира.
Случајно сам ухватио један интервју познатог редитеља Љубише Ристића. Врло је лепо што је у тој емисији Љубиша показивао велико поштовање не само према родитељима, већ и према њиховом опредељењу и делу. Наиме, његов отац је био комуниста, партизан и официр. Догађа се опет оно што се догађа са свом комунистичком децом, који се овако исповедају: „Истина, мој отац је био комуниста, али је био добар комуниста. Никоме није узео ништа итд.“ Никако да се наиђе на некога који ће да призна шта је заиста било. Ипак, такав један детаљ искрено је изнео Љубиша у свом интервју-у. Објашњавајући своје порекло, изнео је и овај детаљ, причајући о свом деди, Цинцару из Лике. Деда му је био велики патриота, и био је главни организатор 1915. пребега из аустријске војске преко Дрине у Србију. Још у току припрема једне групе осетили су да међу собом имају шпијуна који ће их у одсудном тренутку предати Аустријанцима, и одлуче да га убију. Међутим, томе се успротивио Љубишин деда, који је предложио да шпијуна вежу за дрво, па док се он одвезује да они пребегну. Испоставило се да је тај шпијун био Броз, и Љубиша констерниран тиме што му је деда био против Тита, а родитељи верни Титу као што је то и он. Зато је био један од главних утемељивача најозлоглашеније мафијашко-комунистике фракције „ЈУЛ“. Љубишина дијагноза је јасна и јавна, међутим, проблем су они комунистички потомци код којих се то споља не види.
Ови комунисти су нам уствари највећи непријатељи, и у окршају према непријатељима, они нам намећу свој стил мржње и освете, приписују нам систем којим су се они успели на власт. У парку Мањеж испод Славије стоји и сада биста несрећног Косте Абрашевића са његовим стиховима у којима су наглашене речи у стиховима „мржња која нас надима…… нећемо вам крити и освета наша црвена ће бити…..“. Ја их, колико могу да испитам себе, не мрзим, али их се заиста стидим. Како човек да их се не стиди, сетимо се само „цветних“ недотупавних „мисли“ др Мирјане Марковић! Међутим, оних који после свега што се догодило још увек пропагирају да им је за време Броза било боље, не само да се стидим, него их се гадим.
Проблем статуса КиМ улази у драматичне фазе, а Срби све више упиру погледе у Москву. Ви сте одрасли са Русима у предратном Београду, како видите садашње руско-српске односе?
Невероватно је да они који се изјашњавају да су демократи, сматрају да је демократија изабрати чија ћеш бити колонија: или америчка, или руска? Не желимо ли да будемо ничија колонија, а демократи смо, или просто речено људи смо, само ако смо отворени према једнима и према другима, нарочито ако се ради о привреди, науци и култури и односу према људима. У сваком случају ако смо за Русе то не значи да смо за комунисте, а ако смо за Американце то не значи да смо за поновно бомбардовање као оно што је било 1944.! Американцима сам захвалан што сам одрастао са својим вршњацима Мики Маусом, Шиљом и Пајом Патком, јер у доба мог детињства није постојала слободна Русија, али су зато постајали духовно слободни и нама слични руски емигранти и то у мом непосредном окружењу. Завршио сам немачку основну школу у Београду, и не само да сам говорио немачки него сам свирао и Баха на клавиру своје прабабе, а из тога наравно не произлази да сам икада подржавао Хитлера нити национал социјалисте, који се погрешно називају фашистима.
Међутим, када са растојања од преко педесет година могу да погледам себе као да је то неко други, могу да закључим да ме нико није толико подржао као моји професори на факултету, царски Руси, Григорије Самојлов и Петар Анагности, а у мом слободном зрелом добу нико толико утицао као неки руски мислиоци. Ту не мислим само на широко популарног и априори подразумеваног Достојевског којег сам скроз прочитао, већ нарочито на неке друге, за које је ретко ко уопште чуо, као што су Николај Фјодоров и Лав Понтрјагин. С друге стране, докторирао сам на немачком језику на Университету у Грацу и у том успеху не могу да заборавим свог на жалост покојног, можда најбољег пријатеља, Аустријан-ца католика, архитекте римског папе, Јорга Мајера, који ми је помогао да се снађем у страној земљи као код своје куће. То такође не значи да сам за Хабзбурге, и да нисам опрезан према Римском Папи, јер ми је мање више познато шта су све Ватикан и католичка црква урадили и раде против нас.
Мислим да сам по овоме типичан Србин, а да би многи Срби у свом животу и односима према народима и „народностима“ поступали исто као и ја. А зашто нам онда свет набија на нос оно комунистичко-титовско „чувајте братство и јединство наших народа као зеницу ока свога“ (ово је писало на три језика народа и народности у дому културе у Призрену) и оно што набијају на нос невладине хуманитарне организације као „мултиетничке и мултирелигиозне односе“, као да то није само по себи у нашој природи, и да се то подразумева и да је једноставно досадно да се то уопште говори.
Дакле, имамо добре односе, и ако смо отворени према свима и свакоме ко нешто вреди, то не мора да значи да смо колонија било америчка или руска, иако на жалост у томе има неке горке истине. Чим је Кондолиза Рајс скоро изјавила да неће бити хладног рата, ми то обично читамо да тај рат још није престао. Али ми не изазивамо тај хладни рат, мада се тај рат преко нас води, и водио се, и да будемо спремни, опет ће се водити. Баш зато, ја ћу бити слободан да преступим упозорење великих сила, које нам натурају у последње време „да Срби не смеју да се враћају у прошлост“, и зато ћу се вратити (уз инат) у ту нашу прошлост. Узор ће ми бити пре деспот Стефан Лазаревић, који је достојно умео да буде турски вазал и у „парнерству“ за њихове освајачке ратове, а истовремено и племенити и часни западни витез, па је зато и добио епитет „Високи“. Неће ми бити узор, мада га на растојању симпатишем, претворни кнез Милош, који је једног јутра пузао и љубио скуте излапелог београдског паше, а после подне давао дукат за одсечену турску главу, а и сам послао главу Карађорђа у Цариград, све у сакривеном циљу да би српски народ преживео и опоравио се после тристапетогодишњег ропства.
Залажете се за коришћење ћирилице, јер је то наше једино писмо, али се латиница све више користи у медијима, а и све више страних, енглеских речи, улази у свакодневи.
Ћирилица је наш генетски код. Сваки појединац има свој лик и име, непоновљиву и препознатљиву целокупну личност, и генетски код који се лепо може пребројати под микроскопом. Ако је срећа, имаће и своју породицу и записано презиме и власнички лист свог имања и куће, ако је још срећнији припадаће и неком народу који постоји хиљадама година са запамћеним памћењем, са записаном повешћу, а најсрећнији ће бити ако ће тај народ коме припада имати и своју слободну државу и своју територију признату и цењену међу осталим државама. Тада ће човек бити човек. Трагедија је ако се појединац протера из своје земље. У античкој Грчкој то је било равно смртној казни, ако је презрен од свога народа и своје породице, ако му се отме имовина, а крајње је ако му се промени име. Име мењају само криминалци и продане душе, хладнокрвни гмизавци који немају проблема са душом. То су они који ништа не примећују ако пређу са латинице на ћирилицу, то су живи мртваци који не знају да су мртви. То су они који мисле да су уметници а загађују средину са кичом, то је „центар за деконтаминацију“ који уствари контаминира.
Одмах да се изјаснимо: енглески језик писан латиницим треба увети као обавезан још у првом разреду основне школе као стандардну везу са остатком великог света. Међутим, када се једном отрезнимо и постанемо у том укупном свету стварна држава међу културним народима, мораћемо да грубо опорезујемо кич, а међу осталим кичевима највећим порезом пре свега треба да опорезујемо латиницу у српском језику. Ниједан културни народ, ако га је имао, није се одрекао свог писма. У програму Мајкросовта има програмирано више од стотину азбука. Азбука више није проблем комуникације, већ проблем културе.
Нешто нам се у последње време уобичајило да у свим судбоносним одлукама каснимо и да доносимо праве одлуке у последњем тренутку.
Чувар лозе градитељске тајне
Европа Нација, април 2006.
ИНТЕРВЈУ Маја Радонић
ДР ПЕЂА РИСТИЋ, ЖИЖДИТЕЉ И ОСНИВАЧ „МЕДИАЛЕ“, НАСТАВЉАЧ ДУГЕ ЛОЗЕ ЧУВАРА ГРАДИТЕЉСКЕ ТАЈНЕ
Потомак је оних који су пројектовали патријаршију у Сремским Карловцима, обележили архитектуру Арада и Новог Сада, пострадали под „диктатуром пролетаријата“
И у ,,вуненим временима“ успевао је да пронађе своју пукотину светлости. Од идеолошког терора склонио се у математику, из чељусти „колектива“ умакао у једну дашчару на Сави, тражећи излаз из соцреализма постао један од оснивача „Медиале“.
Данас, када поптпуно исти људи на њега кидишу као јуришници оне друге интернационале и њене идеологије, кад га из „невладиног сектора“ нападају стари удбаши и њихови стипендисти, он с дечјом ведрином збори о животу као продуженој литургији, стварању као молитви, архитектури као страсти, кичу као неопростивом греху. И позива на помирење и оцеловљење народа
У званичној биографији Др Предрага Пеђе Ристића стоји да је инжењер архитектуре, професор Академије СПЦ за уметност и консервацију, црквени градитељ, или како воли да каже – жиждитељ, што је древна српска реч за архитектуру, са око 80 реализованих цркава и црквених објеката, и доктор наука Университета у Грацу. У незваничној биографији, он је Пеђа Исус, како га је прозвао глумац Северин Бијелић, кога је Пеђа оставио иза себе када је постао првак Србије у пливању на 200 метара 1946. године, потенцијални атентатор на Тита у својој шеснаестој години (читао сам како Индијанци лове мајмуне тако што у уста ставе кураре и намоче стрелицу, и он блокира рад срца на пар минута, довољно да човек умре, а не оставља трагове, а ја бих употребио оловку и малу сачму натопљену отровом и погодио га у врат кад пролази, али нисам могао да набавим кураре, а да не будем откривен), хапшен и пребијан преко шездесет пута од комунистичке власти, због неподобног порекла (једном сам затворен три дана у згради данашњег Арт канала, јер сам гледао амерички филм „Тровачи на пучини“, што се сматрало демонстрацијом за империјализам, а други пут сам ухапшен и тада и пребијен, јер сам пролазећи улицом погледао у правцу америчке амбасаде..).
Одрастао је на Сењаку, у кући коју су одузели комунисти и до данас нису вратили, дружећи се са царским Русима, (сећам се празника у Ваведењу како су се Руси молили и посебног заноса током „Херувике“), читао је о.Јустина Поповића и владику Николаја Велимировића, био је увек веран Богу, православљу, за Краља и отаџбину, као и сви његови тадашњи блиски пријатељи . Један је од најзначајнијих припадника легендарне Медиале, а браду је носио да нагласи да је четник (када ми се родио син Сава, ја сам се шалио да је рођен са кокардом на челу). Посвећен у потпуности црквеном градитељству и дубоко свестан да то није обична грађевина, већ „брод у коме се људи спасавају“, при сваком новом пројекту доследно брани реализацију идеје до краја, те се често дешавало да не буде у прилици да остане на изградњи до краја. Поред свих тешких и често драматичних момената у животу, достојних неког узбудљивог романа, његова ведрина и готово детињи поглед са једне стране и дело које по дубини, озбиљности и обиму може да испуни и три живота, са друге стране, говоре да је пред вама Личност, човек чији је живот истински „продужена Литургија до вечности“ (Пеђа Ристић).
Рекли сте једном приликом да је архитектура врло сложенo – једноставна наука. Ваше опредељење је црквено градитељство, што подразумева поштовање канона са једне али и велики простор за креативност са друге стране Како је и када у Вама настало то опредељење?
То се вероватно предодредило још пре мог рођења, зато што сам четврта генерација дипломираних архитеката у мојој породици по мајци, рођеној Табаковић, из Арада (данас у Румунији), не рачунајући оне претке који су били тесари или дунђери. Први дипломирани архитекта у породици са Университета у Бечу био је веома талентовани деда стриц, Александар који је урадио пројекат за патријаршију у Сремским Карловцима под шифром „Ко хоће часно, не може ласно“. На жалост, умро је врло млад. Други је био деда Милан, који је живео веома дуго и међу осталим изградио око десетак цркава и обележио архитектуру Арада. Дешавало се да сам цртао порд њега. Затим долази ујак Ђорђе, који је обележио архитектуру Новог Сада и једна улица у Новом Саду данас носи његово име. Са њим сам већ као стасали архитекта унеколико „радио“ заједно, односно, он је потписивао моје мале пројекте док ја нисам био овлашћен, а манстир Свете Меланије код Зрењанина који је он пројектовао 1935. године ја сам после његове смрти проширио. Иначе, у Новом Саду се већ десет година додељује архитектонска награда Ђорђе Табаковић, по мом ујаку, и један од добитника је извесни Бербаков, син свештеника, који је награђен за споменик Шиптарима партизанима у Старом Бечеју. Ја сам се те 1944. задесио у Старом Бечеју и четнике су одмах стрељали као колаборанте, а Шиптаре балисте, отворене фашисте су молили да пређу у партизане и неколико стрељали да „убеде“ остале да им „добровољно“ приђу. Било је смешно гледати те Шиптаре у кратким панталонама афро дезена, испод којих су вириле беле дугачке прљаве гаће, како на минус 10-15 на тргу слушају предавања из марксизма на српском језику, који не разумеју ни реч. Тако су комунисти преобукли отворене фашисте и убице у ослободиоце, па не треба да се чудимо што сада Агима Чекуа проглашавају за премијера, јер то је све у духу такве традиције.
Поред наслеђа са мајчине стране, и мој отац је био инжењер централног грејања па сам врло често њему цртао планове инсталација у зградама, а на крају незавршеног ланца ме наслеђује син Сава и изгледа да ме добро превазилази. Данас углавном радимо жестоко заједно. Свака част изузецима, међутим, ове „ђавоље“ вештине, да би биле успешне треба одгајати генерацијама. Капиталисти света се чуде како се у нас у сиромаштву може напрасно обогатити, јер је другде за то потребно неколико генерација. Уравниловка је нама уништила не само Бога, већ и Богом дати укорењени таленат појединца, а тиме и укупној нацији. Мом ујаку су комунисти забранили да држи самостални ауторски биро, као што су забранили и сваку другу приватну иницијативу, све је морало да буде колективно – друштвено. У немилосрдној и често крвавој диктатури пролетаријата могло се радити само у државним, од партије „радничке класе“ контролисаним предузећима. На преким судовима „у име народа“, пљачкала се талентом стечена имовина која парадоксално, ни до данас није враћена онима који су је Богом дано стварали, чак се постављало „морално правило“ да је неморално запошљавати рођаке. Одмах после материјалне пљачке 1944. године, кренули су и на духовно искорењивање, онемогућавано је деци „богаташа“ да се уписују на факултет. За упис је била неопходна карактеристика душебрижника, у којој је било потребно имати радне акције и радничко порекло. Тек су 1949. само на техничким факултетима увели пријемни испит, који сам наравно положио, па сам се ето провукао и могао и да студирам.
То време крајем четрдесетих и почетком педесетих година било је изузетно тешко, чак и опасно за све оне који се нису уклапали у нови комунистички систем, наметан силом и страхом. У каквим условима су текле Ваше студије?
Због свега изнетог такав факултет је за мене био нужно зло кроз које сам имао жељу само да се провучем. Било је то време ударника, а на обавезну праксу већ после прве године смо слани декретом. Ванпартијци су добијали забачену унутрашњост, а комунисти центар града. Ја сам изгледа био вешт, па сам успевао и ту да се извучем. Међутим, готово сви слични мени, као рецимо Леонид Шејка, нису имали довољно снаге да избегну ни радне акције, ни праксу на терену, па су пострадали. Баш сам недавно добио једну стару фотографију, досад непознату Шејкиним биографима, са обавезне праксе у Чачку, где он стоји у друштву својих колега на градилишту, а на полеђини је исписан датум – 9.10. 1950. године. Ја сам „илегално“ терао по свом слободном избору, а то значи да сам се бавио свим и свачим, почев од спорта па до биологије, физике, астрономије, до више математике, возио сам чамцем ловце, поправљао часовнике, штимовао клавире, радио на грађевинама, и немам појма како сам имао снаге и одакле сам црпео енергију да не посустанем у безмало никаквим материјалним условима са оцем који је био на робији. То је, међутим, било неопходно, јер је архитектура у основи свеобухватна, али је истовремено и веома просто сложена, јер је она у том простом сажетом збирном облику иконостас свих наука у којој свакодневно живимо. Ми носимо титулу „инжењер архитектуре“, па за нас инжењери кажу да смо луди уметници, а уметници да смо хладни инжењери.
Недавно сте на подстицај једног младог историчара, сада мр Срђана Цветковића, који истражује злочине комуниста у периоду непосредно после преузимања власти, написали изузетно узбудљиво и потресно сведочанство о једној тучи на Техничком факултету 1952. између Удбаша и „неподобних“ студената, у којој сте учествовали, и где је био у опасности живот многих студената, а неки су доживели праве трагедије (као студент из Краљева који је ослепео од последица линчовања од стране „напредних“ омладинаца). Изгледа да многи код нас још увек не знају какав је терор владао тих година, чак се говори „за време Тита је било боље“…
Драго ми је што ме је тај млади човек, за потребе свог магистарског рада, готово приморао да се сетим свега тога и да запишем своје сећање на тај заиста драматичан догађај. Он сада већ спрема свој докторат и мислим да ће мр Срђан Цветковић бити значајно име у проучавању наше новије историје. То су биле табу теме у нашој историји, а то је истина која кад тад мора да изађе на видело, као још много таквих и сличних догађаја. Највећа општа тешкоћа у мом, као и у животу свих нас из ванпартијске масе, био је и остао комунизам. После краткотрајног фашизма (1941-1944), када смо стрепели сваке ноћи да ће доћи да нас покупе, упали смо у нажалост трајни комунизам, где смо опет стрепели да ће да нас покупе. Комунизам је својим иницијалним зверствима 1944. утеривао људима страх у кости, тако да су људи од страха оглупели и заборављали и оно што су знали, а нарочито се ничега непријатног нису сећали, јер им је памћење било занемело. Цео век смо провели у елементарној животној борби за опстанак, са непрекидним суђењима, ношењем пакета у затвор, стамбеним споровима. Мој отац, који је из политичких разлога био на робији, пребијан је и понижаван, кућа нам је била конфискована, (Сењачка 3) избачен сам из дела стана са породицом, више пута сам био привођен. Успео сам ипак да изградим своју малу пукотину и својим рукама сам изградио кућицу на дрвету на Сави, само од дасака које су допливале реком. Кућицу су ми комунисти два пута рушили, јер: „иста служи за окупљање омладине која својим понашањем не одговара лику Титовог омладинца“.
Делом и из таквих окупљања „неподобних“, у ствари истомишљеника који су стварали своју „оазу у општој пустињи духа“, настала је и чувена Медиала, а Ви сте свакако један од њених (нај)истакнутијих чланова. Какви су били Ваши међусобни утицаји?
То ми не знамо. Што би рекао мој пријатељ, великоСрбин из Црне Горе, сада покојни Вукота Вукотић звани Тупа:“ Та Медиала, то ви је измислио они Главуртић!“ (иначе, најчешће сам хапшен због мојих пријатеља Срба из Црне Горе, па би Вукота рекао – Немо’ ти жабар (равничар) да ми браниш српство!)
Медиала – то је изрекао Љуба Поповић, а у то време постојали су разни изми – егзистенцијализми, и разни други, а једини изворни покрет који није био копија је Медиала, иако то и није био заиста покрет. Ми смо се једноставно дружили међу собом спонтано, без неких формалних окупљања, а последње речи Леонида Шејке су „Сликање је облик молитве“… И градња цркве је облик молитве, Црква је молитва, као и иконе. Шејка и ја смо се дружили на истој таласној дужини. Ја сам одрастао са Русима оданим Цару, био их је пун Београд, а и наша кућа, јер су као „приспособљени“ технички цртачи радили код мог оца инжењера. Једино што им замерам је што ме нису научили руски језик, будући да су српски говорили као и ми. Касније на мом факултету, на мене су ипак највише утицали баш ти наши драги руски емигранти, као што су били моји професори Григорије Самојлов и Петар Анагности. Када се каже љубав између Србије и Русије, ја мислим на те Русе…
Када су Вас скоро питали колико сте цркава пројектовали и Ви рекли „око 50“, реакција је била „ех, баш толико“, што вас је натерало да их побројите и дошли сте до броја 80, што је и Вас изненадило. Колико њих је изграђено до краја по Вашој замисли и са Вашим учешћем?
Можда само оне прве које сам подигао у манастиру Каони и околини. Архитектура је једна од највећих страсти и као свака патолошка љубомора може да обузме човека да не може да се контролише. Прво је било забрањено да неко буде аутор, ако комисија то не одреди, а онда је свако преузимао да буде аутор. У том судару се поставља питање шта да радим кад сам по свом завету самостални аутор, који самостално пројектује и одговорно потписује своје ауторско дело, на које одмах сви навале да га скрнаве, не би ли се и они напојили стваралачког усхићења које ја, по њима, себично и недемократски присвајам само за себе. Стваралаштво није плод демократије, демократија треба само да обезбеди независност уметника и да се не меша у његово дело. Када је пре неколико година започела градња моје прве београдске цркве у Крњачи, био сам писмено удаљен са градилишта, а порушен ми је и започети зид висине од 1,50 метар. Опет сам и ту успео да нађем пукотину и да се провучем, и да као у пожару неправде који не могу да угасим, спасем оно што се спасти може. Тако сам ипак успео да у Крњачи остварим, истина мало окрњен пројекат, али ипак око 80 одсто мој пројекат, с тим што сам радове на објекту водио преко посредника. Ипак паметнији попушта. Нећу себи да дозволим да се понашам као наши политичари, доста је у српском народу сукоба и раздвајања. Народ је ипак задовољан изгледом своје нове цркве, а колико сам чуо о њој се и Његова Светост патријарх српски Павле веома повољно изразио.
Мање је познато у нашој јавности да сте докторирали у Грацу на тему реконструкције Лепенског вира. Одакле интересовање за ту тему и у каквој је вези са Вашим целокупним делом?
То што сам се бавио праисторијском архитектуром била је још једна моја својеврсна диверзија и уметност преживљавања под комунистима. За дипломски рад наводно сам пројектовао концертну дворану, а свима је било јасно да је то црква. Међутим, у одбрани рада све сам поставио на основу једне гране математике коју тада нико није познавао, на теорији скупова, којом сам поставио сасвим нову и оригиналну теорију акустике. Добио сам десетку, а Народна омладина је тражила да ме ухапсе. Док сам се крио, два храбра професора су ме бранила и одбранила. То су били Димитрије Леко и Станко Клиска, али су због тога превремено пензионисани. Мада сам желео да ми докторат буде из акустике Православних цркава, ипак то нисам урадио јер бих сигурно имао опаснијих неприлика. Зато сам се повукао у праисторију у којој нема ни православних, ни Срба, мада је за мене и то опет била Црква, односно Црква адамска. Тако сам се одмах по открићу Лепенског вира самоиницијативно и неинституционално нашао на лицу места и у свом стилу полуилегално учествовао у ископавањима да бих покупио са своје тачке гледишта материјалне доказе за поткрепљење своје теорије. И ту сам остао веран математичкој апаратури. Међутим, у нас научници, поготово археолози, обично не само што не верују у Бога, него не знају ни математику и то често ни ону основну, средњошколску. Славни др Драгослав Срејовић ме је тако покрао, моју оригиналну реконструкцију и моје цртеже, као што је и неке моје периферне идеје прогласио за своје, те сам био принуђен да докторат браним на Техничком университету у Грацу у Аустрији где сам био изабран за госта професора. Уопште, савремено јавно мнење на западу сматра да су наука и религија стриктно одвојене једна од друге, иако се оне једна у другу преливају, а све, бар за нас вернике почиње од Бога, односно од цркве Христове. На университетима у Цариграду увек се проучавала Евклидова геометрија све до университета у Москопољу, кога је сурово уништио средином 17. века, Арбанас Али паша Тепелан, и то историјско сазнање покушавам да унесем у свест својих студената. Ја их учим оно што не могу да нађу у књигама, а за остало нека се снађу у литератури.
Обнављали сте Свете Арханђеле код Призрена почетком деведесетих, по радовима Др Радослава Грујића, великог научника и патриоте, оснивача Музеја СПЦ пре Другог свеског рата. Рекли сте недавно, а поводом полемике која се јавила због новог Закона о заштити културних добра, где сте подржали предлог да верске заједнице могу самостално да врше заштиту својих објеката, да нам је поново потребан један Радосав Грујић, поготово због ситуације на Косову и Метохији.
Као да су сви ударени комунистичким топузом, не могу да мисле логично…Треба да се донесе нови закон о заштити споменика културе, што је врло актуелно, због догађаја на Косову и Метохији. Сада нас присиљавају да ми заједно са Шиптарима и осталима обнављамо цркве на КиМ што треба да буде готово за мање од годину дана, што је тотални апсурд за такву врсту посла. То је силеџијство, и навалили су куси из целог света да раде тај посао. Ја сада доживљавам рехабилитацију, јер је ненадано иза мене 2004. године стала директорка Завода за заштиту мр Гордана Марковић. Сада треба да се усвоји закон по коме и Црква може да обнавља своје објекте, без да тражи дозволу од Завода за заштиту, под условом да има стручан кадар, докторе наука, специјалисте у том послу, може да се организује и да сама води своје домаћинство. Сада су скочили буквално сви у тој бранши, нека Жана Гвозденовић, директорка Музеја савремене уметности је написала један мејл, где зове све директоре музеја да се скупе против Гордане Марковић и ја напишем један чланак и то под притиском секретара наше Академије, јер се ми трудимо да владамо својим делом, не кажем имовином, јер имовина је у другом плану, прво што треба да се заштићује је аутентично дело. Била је читава серија прилога на ту тему, где су се потписали сви „велики“ научници. Ја сам написао чланак, подршку Гордани Марковић, који нису хтели да објаве у „Политици“, него под притиском су објавили, али не у рубрици култура, већ једну четвртину у рубрици „Међу нама“, и онда то више није то. Ево поента, коју су они избацили – у свакој војној јединици каже се како та и та јединица води светлу традицију те и те јединице или тог и тог народног хероја, па тако све установе, па и Црква имају своје свеце, те и Заводи за заштиту споменика културе. Један Удбаш Србин, родом из Ђаковице је да би се додворио новој власти, раскрстио је са религијом и срушио српску цркву у Ђаковици. У току Другог светског рата су хтели балисти да је сруше, али Италијани нису дали, рекли су да је штета за тако лепу цркву, и ту су показали и своју католичку свест, што се и сада показује на Косову. Али, после су отишли италијански окупатори, па су дошли комунистички окупатори и црква је срушена, па је тај који је срушио цркву после неког убрзаног курса постао директор Музеја у Приштини и то је генеза данашњих завода. Квалификација за директора је та што је срушио цркву, наравно не џамију и не католичку, комунисти су рушили већином православне цркве. То је њихова традиција и то је њихов светац, тај рушитељ цркава.
Ко је основао Музеј СПЦ?
1878. се родио у Земуну Радосав Грујић, студирао је у Загребу који је у то време био и велики српски град, па у Бечу и успео да докторира у Загребу. Био је врло активан, покренуо је истраживање Светих Архангела, основао је Музеј СПЦ који је био у Конаку Кнегиње Љубице, имао је стотине прилога и био професор Университета и оснивач Музеја у Скопљу. То је пандан кога ми имамо као оснивача. Потом избија рат и долазе грозне вести и лешеви пливају Савом до Београда и руше се манастири и он се сети свог колеге са студија, аустријског барона Рајсвица, јер та аристократија углавном није била за национал-социјалисте, односно за Хитлера. Он му набави немачку униформу и неке документе, он изврши са тим бароном смотру усташке почасне страже негде у Срему и ја кажем да је он Џемс Бонд као кад бих ја сада обукао америчку униформу и извршио смотру почасне УЧК страже то је била велика храброст. Потом нађе на поду једне разваљене цркве у Срему мошти цара Лазара, па требује немачке војне сандуке и стави Цара Лазара и Цара Уроша, па их свечано дочека у Београду влада Милана Недића. На крају је прикупио 40 вагона спасавајући што се спасти могло, тешко рискирајући сопствени живот. Кад се рат завршио, њега ухапсе, пребију и осуде на губитак националне части, одузму музеј СПЦ и сада питају да ли СПЦ може да има свој завод?
Наравно да може, али сам рекао да после 50 година Црква треба да се опорави и овај Завод треба да се опорави, није лако преко ноћи створити кадар, и ми радимо на томе јер 12 година постоји Академија СПЦ која школује кадар. Онда је уследио напад на Мирослава Мију Станојловића који је очистио у Милешеву фреске Светог Саве и он је наш најбољи рестауратор, али то је првенствено напад на Академију СПЦ. Наравно, они су напредовали од рушења цркве у Ђаковици, али никако да наставе, јер сада треба да спасавамо Косово и треба нам опет један Радосав Грујић. За сад имамо само трибину др Радосава Грујића а и Завод је тражио да се улица у којој је смештен зове по њему. Ја сам по његовим прилозима радио обнову Светих Архангела, 1991. године, где је врло једноставно објашњено да је Света тајна темељ сваке изградње цркве.
Када се међународна заједница укључила у пројекте обнове ратом пострадалих културних добара, постављен је поново двоструки принцип, по коме се само српској страни намеће да у обнови учествују и рушитељи и они који нису учествовали у градњи, а када су муслимански или католички објекти у питању, принцип је другачији, што нам јасно говори и пример Мостара?
На жалост, да. Када сам имао трибину поводом годишњице 17. марта, где су позвани сви медији и амбасадори и министри, одазвао се један амбасадор –турски и један министар – Радивоје Наумов. Рекао сам тада турском амбасадору да је Турска озбиљна држава, јер води рачуна о свом наслеђу, а поводом обнове мостарског моста. Мост је рађен методом рекомпозиције. Радници који су то радили дошли су из Турске, долазио је њихов министар културе и свакодневно је пратио радове, дигнута је шатор џамија и сви мајстори су се дневно пет пута клањали. То се тако ради, без обзира што то сад није Турска, Турци су аутори тог моста, нико боље не може да га обнови на исти начин, него они. Није то само то што су тесаници заливани оловом, већ што су ти мајстори потомци старих мајстора, гледао сам прилог на ТВ о једном од њих, и он каже да има десет генерација које клешу камен и да му је велика част да ту ради. Он сасвим другачије ради него неки други народ када би радио. И тако сад ми исто треба да кажемо да нећемо са Шиптарима да обнављамо, него ће да раде наши, такође стручни калуђери. На пример, игуман Лука у манастиру Цетињском је дипломирани историчар уметности, магистар је, био би и доктор да се није определио за монаштво и требао да наследи Миодрага Јовановића на катедри за историју уметности у Београду. Дакле има у цркви доста таквог кадра, не довољно, али ипак има. Треба да се врати сва имовина цркви и сва надлежност, како је већ урађено у Румунији.
Будући да црква није обична грађевина, већ брод у ком се људи спасавају, који канонски захтеви при градњи морају дословно да се поштују да би црква заиста и била то – спасавајући брод?
То може врло просто да се објасни, ако би се прихватила теза да нема суштинске, већ само формалне разлике између, рецимо Евклидове геометрије и црквених канона живоградње и живописања. Лоши ђаци се плаше математике, а математика се оснива на ономе што се не доказује (аксиоми) у шта се исто тако без сумње верује „без доказа“, као што се свим телом и душом верује у Бога. Зато се нишчи духом демократски удружују и траже да се укине и избаци математика из школе „да се деца не муче“, а неверници да се црква одвоји не само од школе, већ и од науке и државе, да се деца „не залуђују“. Мени лично догма уоште не смета, већ напротив, она ми чини темељ у мом слободном градитељском стваралаштву да не би начинио кич, што је неопростив грех према Светом Духу, а математика ми служи да ми се оно што градим не сруши. Не може једно без другог. Кад има те куполу на квадратној основи на пример, има та четири пандантафа, који чине разваљен гроб васкрслог Христов. Црква је део молитве код нас није код суботара, тамо је важно да су људи у једној просторији, да је лепо окречено, да су чисти, добри, хумани, а о Светој тајни нема ни говора, можеш само да их гњавиш и боље да о томе не причамо, јер нема ту дијалога, не може да се уклопи једно у друго. Као и свака уметност, црква је облик молитве, односно Литургије, а цео живот је у ствари продужена литургија до вечности.
Како да се изборимо са опасношћу да и код нас завлада колонијални дух, с обзиром на некритичко преузимање западних узора и потискивање свога наслеђа?
Наша прича ми личи на причу о Мау Mау. То је био један доброћудни Кенијац кога су чак и Енглези прихватили, научио да чита и пише и био читач водомера у Кенији. Онда су његови почели да се боре за слободу и њега прогласили да је људождер, да је „Мау Mау“, (то је нешто слично као што су наши четници проглашени за кољаче). Међутим, мало касније су га оженили једном ружном плавом Енглескињом, јер је за црнце то нешто значајно, бела жена. Исто су тако исти Енглези, прогласили и Абориџане за људожедре освајајући Аустралију. Пре две године се председник Аустралије извинио Абориџинима који никада нису били људождери, јер је то било само оправдање да их истребе. Маркале и Рачак значи није први пут, радили су то већ.
Да се вратим на Мостар – професор университета у Немачкој и Аустрији Борис Подрека, и члан САНУ, мислим да му је мајка била Мостарка, да би се наводно одужио Мостару доводи младе архитекте и студенте университета са новцем Ага Кана у Штутгарту да нам пројектују обнову порушеног Саборног српског православног храма у Мостару изграђеног 1863-73, дело знаменитог народног мајстора Андреја Дамјанова из Велеса. Видите то колонијално чудо, како они поступају према нама? У истом Мостару Турци обнављају свој мост како сам већ описао. Сад млади архитекти из Европе под вођством архитекте Подреке дају своја „решења“, а ради илустације како треба да се уради обнова српске цркве, нека послужи цитат из високо котираног рада Бењанина Шилака, који иначе служи као препорука за обнову: „Projekt predviđa da se ruševine stare crkve preslože u visoki zid u obliku slova “U“ koji se s brda otvara prema panorami Mostara. U tom polju nastaje nova crkva. Ovaj novi otvor prema realnosti posljeratnog doba pokušava da već izgledom samog kompleksa omogući razgrađivanje pretjeranog masovnog patetičnog mitologiziranja. Predloženi objekat teži novom suživotu s drugim vjerskim zajednicama.“
Та архитектура, још то и није тако страшно, мада нема никаве везе са православљем, али тај текст, то је прст у око, то је татарско иживљавање…
Ми можемо да уђемо у те европске интеграције, али искључиво као комплетни људи, а не као колонија. Нервирају ме наши људи што не пазе на своје писмо – ја у свом компјутеру све пишем ћирилицом, код мене је све ћирилица, то је наше право писмо, писмо српског језика.
Живот је продужена Литургија до вечности
Православље, мај 2004.
ИНТЕРВЈУ Маја Радоњић
Архитектура је у основи свеобухватна, али је истовремено и веома просто сложена, јер је у простом сажетом збирном облику иконостас свих наука. Ми носимо титулу „инжењер архишектуре” па за нас инжењери кажу да смо луди уметници
Др Предраг Пеђа Ристић, инжењер архитектуре и професор Академије СПЦ за уметност и консервацију, спада у наше најзначајније црквене градитеље последњих педесет година или како сам каже – жиждитеље, што је лепа стара српска реч за архитекту. Тешко је у краћем тексту, попут овог увода у разговор, представити у главним цртама његов живот и дело, поготово што његов животопис није уобичајен, већ безмало достојан једног узбудљивог и често драматичног романа.
Рођен је и растао у Београду, у породичној кући у Сењачкој 3, која је после рата конфискована и никад није враћена. Отац му је био солунски борац, инжењер, врхунски стручњак за водоводе и клима-уређаје, а мајка потомак чувене породице Табаковића, архитеката и сликара. Растао је, дружећи се са децом царских Руса, којих је био пун предратни Београд и одатле потиче и његова љубав према пливању и Ади и то током целе године, а 1946. године је био и првак Србије у пливању. Из тог времена памти и недељна богослужења у манастиру Ваведење на Топчидеру, пуном Руса који су са посебним заносом учествовали у служби, плачући посебно током ,,Херувике”. Сећа се и прерано настрадалог, изузетно талентованог руског сликара Игора Васиљева и њиховог дружења, времена ,,Медиале” и сталне полицијске присмотре под којом је живео, јер му је отац робијао као непријатељ комунизма и умро у затвору, а он је више пута привођен, затваран, као и сви који су потицали из ,,сумњивих” породица и били привржени својој вери и традицији. У то време је издржавао породицу разним пословима, најчешће физичким. Дипломирао је архитектуру 1956. године, пројектом цркве, коју је морао да пријави као концертну дворану. Целог свог века се бави црквеним градитељством, трудећи се да ни у најмањем детаљу не изађе из оквира догматике и канона, дубоко свестан да црква није обична грађевина, већ ,,брод у ком се људи спасавају”. Добитник је награде принца Чарлса за пројекат црквеног дома у Бирмингему и Ордена Светог Саве за пројекат цркве у Апатину, посвећене Сабору светих арханђела.
Пројектовао је око 70 цркава и црквених објеката, за време Васкршњих празника, Његова Светост патријарх српски Павле је освештао темеље новог храма у Пиносави, који ће се градити по пројекту др Пеђе Ристића. Неконвенционалан по природи и упоран у настојању да се идеја пројекта што верније реализује током градње, наилазио је и наилази на многа оспоравања и препреке, па се дешавало и да не буде у прилици да остане до краја при реализацији објекта. Како он сам каже, увек је било потребно много одобрења, дозвола и печата разних комисија и институција, да би градња уопште почела, а важан је само један једини печат, печат дара Духа Светог који добијамо приликом Свете Тајне Крштења, а дужни смо да га чувамо у себи кроз све што мислимо, говоримо и радимо.
Када сте и како одлучили да црквено градитељство буде Ваше животно определење?
То се вероватно предодредило генетски још пре мог рођења, зато што сам четврта генерација дипломираних архитеката у мојој породици по мајци, рођеној Табаковић из Арада (данас у Румунији). Не рачунајући оне прапретке који су били тесари или дунђери.
Први дипломирани архитекта у породици са университета у Бечу био је веома талентовани деда стриц, Александар који је урадио пројекат за патријаршију у Сремским Карловцима под шифром ,,Ко хоће часно, не може ласно”. На жалост умро је врло млад.
Други је био деда Милан, који је живео веома дуго и међу осталим изградио око 50 цркава и обележио архитектуру Арада. Дешавало се да сам цртао поред њега.
Затим долази ујак Ђорђе, који је обележио архитектуру Новог Сада и једна улица у Новом Саду данас носи његово име. Са њим сам већ као стасали архитекта унеколико ,,радио” заједно, односно он је потписивао моје мале пројекте док ја нисам био овлашћен, а манастир Свете Меланије код Зрењанина који је он пројектовао 1935 године ја сам после његове смрти проширио.
Поред тога отац ми је био инжињер центраног грејања па сам врло често њему цртао планове инсталација у зградама, а на крају незавршеног ланца ме наслеђује син Сава и изгледа да ме добро превазилази. Данас углавном радимо жестоко заједно.
Свака част изузецима, међутим, ове ,,ђавоље” вештине, да би биле успешне треба одгајати генерацијама. Капиталисти света се чуде како се у нас у сиромаштву може напрасно обогатити, јер је другде за то потребно неколико генерација. Уравниловка је нама уништила не само Бога, већ и Богом дати укорењени таленат појединца, а тиме и укупној нацији. Мом ујаку су комунисти забранили да држи самостални ауторски биро, као што су забранили и сваку другу приватну иницијативу, све је морало да буде колективно – друштвено. У немилосрдној, често и крвавој, диктатури пролетаријата могло се радити само у државним, од партије ,,радничке класе” контролисаним предузећима. На преким судовима ,,у име народа”, пљачкала се талентом стечена имовина која парадоксално, ни до данас није враћена онима који су је Богом дано стварали, чак се постављало ,,морално правило” да је неморално запошљавати рођаке.
Одмах после те материјалне пљачке 1944. године, кренули су и на духовно искорењивање, онемогућавано је деци ,,богаташа” да се уписују на факултет. За упис је била неопходна карактеристика душебрижника, у којој је било потребно имати радне акције, и радничко порекло. Тек су 1949 године само на техничким факултетима увели пријемни испит, који сам, наравно, положио, па сам се ето провукао и могао и да студирам.
Какви су били услови за изучавање те сложене науке у време када сте студирали на Београдском универзитету?
Због свега изнетог такав својевремени факутет је за мене био нужно зло кроз које сам имао жељу само да се провучем. Било је то време ударника, а на обавезну праксу већ после смо прве године слани декретом. Ванпартијци су добијали забачену унутрашност. Ја сам изгледа био вешт, па сам успевао и ту да се извучем. Међутим, скоро сви слични мени, као рецимо Леонид Шејка нису имали довољно снаге да избегну ни радне акције ни праксу на терену па су пострадали.
Ја сам ,,илегално” терао своје по слободном избору, а то значи да сам се бавио свим и свачим, почев од спорта па до, биологије, физике, астрономије, до више математике, возио сам чамцем ловце, поправљао часовнике, штимовао клавире, радио на грађевинама, и немам појма како сам имао снаге и одакле сам црпео енергију да не посустанем у скоро никаквим материјалним условима са оцем који је био на робији. То је, међутим, било неопходно, јер је архитектура у основи свеобухватна, али је истовремено и веома просто сложена, јер је она у том простом сажетом збирном облику иконостас свих наука у којој свакодневно живимо. Ми носимо титулу ,,инжињер архитектуре” па за нас инжињери кажу да смо луди уметници, а уметници да смо хладни инжињери.
На какве сте тешкоће све наилазили у то време?
Највећа општа тешкоћа у мом, као и у животу свих нас из ванпартијске масе, био је и остао комунизам. После краткотрајног фашизма (1941-1944), када смо стрепели сваке ноћи да ће доћи да нас покупе, упали смо у нажалост трајни комунизам где смо опет стрепели да ће да нас покупе. Комунизам је својим инцијалним зверствима од 1944. утеривао људима страх у кости, тако да су људи од страха оглупели заборављали и оно што су знали, а нарочито се ничега непријатног нису сећали, јер им је памћење било занемело. Цео век смо провели у елементарној животној борби за опстанак, са непрекидним суђењима, ношењем пакета у затвор, стамбеним споровима. Мој отац, који је из политички разлога био на робији, пребијан је и понижаван, кућа нам је била конфискована, избачен сам из дела стана са породицом, више пута сам био привођен итд.
Успео сам ипак да изградим своју малу пукотину и својим рукама сам израдио кућицу на дрвету на Сави, само од даска које су допливавале реком. Кућицу су ми комунисти три пута рушили, јер: ,,иста служи за окупљање омладине која својим понашањем не одговара лику Титовог омладинца”.
Колико је на Ваше формирање у детињству утицало дружење и одрастање у предратном Београду пуном Руса избеглих од бољшевика и колико се уопште зна о утицају Руса на духовни и културни живот Београда и Србије у том времену?
Много, кућа нам је пре Другог светског рата била пуна царских Руса, који су као ,,приспособљени” технички цртачи радили код мог оца инжињера. Брагодарећи првим избеглицама од комунизма њиховим живим непосредним сведочењима, били смо на неки начин повлашћени; унапред смо знали ко су, мада нам то није баш много помагало, јер је престрављена ,,ванпартијска маса” била подворна и склона општем цинкарењу.
Кад размислим видим да су касније, на мом факултету, на мене ипак највише утицали баш ти наши драги руски емигранти, као што су били моји професори Григорије Самојлов и Петар Анагности.
По Вашем пројекту саграђено је око 70 цркава, али колико је њих изграђено до краја по Вашој замисли и са Вашим учешћем, и које су то цркве?
Можда само оне прве које сам у манастиру Каони и околини.
Архитектура је једна од највећих страсти, и као свака патолошка љубомора може тако да обузме човека да не може да се контролише. Прво је било забрањено да неко буде Аутор, ако то комисија тако не одреди, а онда је свако преузимао да буде Аутор. У том судару се поставља питање шта да радим кад сам по свом завету самостални Аутор, који је тек ових дана као плод Петог октобра најзад добио лиценцу да званично самостално пројектује и одговорно потписује своје ауторско дело, на које одмах сви навале да га скрнаве, не би ли се и они напојили стваралачког усхићења које ја, по њиховом мишљењу себично и недемократски присвајам само за себе и своју сујету. Стваралаштво није плод демократије, демократија треба само да обезбеди независност уметника, и да се не меша у његово дело.
Како напредује изградња Ваше прве београдске цркве, у Крњачи, и шта за Вас, као рођеног Београђанина, значи тај пројекат?
Нико у свом селу не може да буде ,,геније”, као и ја у свом Београду. Тако да сам био писмено удаљен са градилишта, а порушен ми је и започет зид висине и до 1,5 метар. У нашем народу још осећају дубоке ране безбожног комунизма, па су се зато иначе и неки, иначе добри и поштени верници, чланови Црквеног одбора забринули да ја као ,,дивљак” који не поштује никакве законе и под комунизном добијену грађевинску дозволу, не узимајући у обзир да има и лажних, противприродних, и безбожних закона. Опет сам и ту успео да нађем пукотину и да се провучем, и да као у пожару неправде који не могу да угасим, спасем оно што се спасти може и да се по свом старом систему провучем. Тако сам ипак успео да у Крњачи остварим, истина мало окрњен пројекат, али ипак око 80% мој пројекат. (100% не може никад да се постигне.) Нажалост, да не би изазивао самоуправљачке међуљудске сукобе радове на објекту сам водио преко посредника, и сигурно дуго нећу моћи непосредно да видим своје дело.
Јер паметнији попушта.
Нећу себи да дозволим да се понашам као наши политичари, доста је у српском народу сукоба и раздвајања. На жалост, радови на Цркви још трају, и ЦО незауставиво и даље скрнави и Логос и логику. Често се питам, шта је то у људима да тако незаустављиво срљају у напаст, против здраве памети и коначно чине штету свом народу, бар по ономе што се може очигледно може измерити, а то је цена изведених радова и њен технички квалитет. Ипак на крају крајева могу да будем релативно задовољан, јер је упркос свим грешкама које можда само види око посе